Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Saša Simonović, rođeni Dečanac, poslednju deceniju živi i radi u Aranđelovcu. Od prošlog proleća je direktor Centra za kulturu i obrazovanje i tokom tog perioda je objavio dva romana.

Ptica nad Bosforom je roman koji nije obiman i, kao i autorov prvenac, brzo se čita jer se tako i radnja odvija. Sve ono što se u romanu događa je moguće, mada mi se čini da je možda mnogo za taj broj strana. Ipak, priča je zanimljiva, sa preokretima koji hrle raspletu.

Po meni, roman je u rukopisu trebao da odleži još neko vreme sklonjen u stranu, pa da ga posle te vremenske distance, kada se sve malo slegne, autor pročita i preradi. Ovako, kroz ceo roman se oseća neka žurba i nestrpljenje. Ja lično ne volim pluskvamperfekat i rečenice tipa: “Šampanjac se već bio ohladio”, kakvih ima priličan broj. Lektura nije urađena najuspešnije i ima puno pravopisnih greška. To je moguće ispraviti, ali čemu žurba i zašto svako prvo izdanje mora da bude takvo, pa tek prerađeno da bude bolje?

Romanom dominira islam, detalji iz Kur’ana, podaci o brzini širenja ove religije, objašnjenja pojmova i slično, što nije loše kao opšteobrazovni detalj, ali je nekako suviše naglašeno. Svi ovi pojmovi pisani su latinicom (a to nije njihov izvorni oblik) verovatno da im se naglasi značaj. Radnja se odvija u malom gradu u blizini Beograda (Ar, definitivno) o kome supruga direktora škole (poreklom iz Zubinog potoka, rođena i odrasla tu) kaže:

“Zaista, nikada neću shvatiti toliki ponos činjenicom da ste rođeni u ovom gradu i da u tom gradu treba i da satrunete. Ono što mi najviše smeta jeste malograđanština kojom je ovaj svet debelo nagrađen od strane svevišnjeg. Oni sve koji nisu rođeni ili ne vuku korene odavde nazivaju došljacima…”.

Moji roditelji su došli u Aranđelovac iz Rekovca. Ovde sam rođena i odrasla i niko me nikada nije nazvao došljakom, tako da mi je ovo stvarno zasmetalo.

U nastavku ove priče direktor škole se žali da ljudi koji dolaze sa strane polako preuzimaju primat pri zapošljavanju, dobijanju stanova, započinjanju poslova… :

“Pa kako da ne preuzmemo primat, kada smo mi došljaci pametniji, sposobniji i lepši od vas. Vama je ovde najbitnije da se na slavama, svadbama i sličnim slavljima što više najedete krmetine, i popijete što više alkohola. Kao stoka ste, bre.”

Ove rečenice su me, u kontekstu čitavog romana, dovele u veliku dilemu, naročito poslednja: da li je ovo umetnička sloboda ili mišljenje autora?

Bliže se lokalni izbori. Pošto u Aranđelovcu već izvesno vreme vlast čine Radikalna stranka, SPS i SPO, sve ubrzano tone u ovom inače načetom gradu. Krediti za sve i svašta podignuti, uveliko su potrošeni, to za šta su podignuti nije izgrađeno, ulice i kolovozi puni su rupa, budžet prazan…

U razgovoru sa ljudima oko sebe, uglavnom primećujem melanholiju tipa: “Od ovog gore ne može, ko god da bude na vlasti”.

Svi oni koji žive u gradovima kod kojih SRS nije na vlasti neka pitaju nas, Novosađane ili neke od slično unesrećenih građana kako nam je. Ili neka pročitaju šta Mooshema kaže za Novi Sad. Uvek može da bude gore.

Dakle, pamet u glavu i vodite računa koga birate za sledeće 4 godine u Vašem gradu. Lokalna vlast NE može da se promeni (stranke su vlasnici mandata), koja stranka dobije većinu 11.05. ostaje tu za sledeće 4 godine a to je jedan jako dug period.

Sedim i gledam kroz prozor u sunčano i izgleda toplo jutro. Ne mogu da verujem da sam juče, negde oko 14h, bila napolju u vreme najjačeg padanja grȁda koje pamtim ( izvinjavam se ako akcenat nije tačno obeležen)

Tokom oluje grmelo je i sevalo, računar je bio isključen, kad je bilo vreme da se uključi morala sam da krenem dalje za obavezama i eto, tek sad nađoh vremena da opišem događaj (a i čekam da mi se napuni baterija od aparata, ne bih li nakačila i neku sliku).

Elem, juče oko 13:45h odem ja u apoteku. Brzinskom brzinom, posle nekih 7-10min , dok sam čekala da rastvore sirup, pogledam kroz izlog i vidim da vetar duva kao lud. U trenutku kada sam izlazila iz apoteke, već je padao grȁd i to jako, kako pada kiša tokom najbešnjih oluja a led je bio veličine malo krupnijeg zrna graška. Uz vetar koji ga je nosio, lako je dolazio do mene iako sam išla ispod terase, koja i nije bila neka zaštita.

Bilo je već skoro 14h a nevreme je i dalje besnelo. Bila sam skroz mokra i prilično smrznuta a grȁd je i dalje padao nesmenjenom jačinom. U Potoku (ulica ispod koje teče rečica) voda je bila sigurno tridesetak cm visoka i nosila je velike količine leda. Žao mi je što nisam imala tada aparat da napravim bar neki snimak te bujice. Kiša je i dalje padala, ali je grȁd prestao u vreme kada sam stigla do kuće. Ruže i lale su bile okovane ledom, kao da je zima. Ja nisam bila okovana ledom ali mi je bilo hladno kao da jesam. Dok sam se ugrejala i došla sebi sve je već bilo gotovo.

U okolini je padala jaka kiša uz vetar ali bez grȁda. Možda i bolje, u suprotnom od voća i letine ostalo bi malo, možda i ništa.

Od subote uveče razmišljam da li da napišem post o Goranu Ješiću. Razmišljam, jer ne želim da moj deo weba bude iskorišćen u reklamnoj kampanji bilo koje stranke. Da se pljuje može ali da se hvali nikako

Ali, uvek postoji neko ali. Ipak se to dogodilo u mom gradu, ipak sam ja bila na mestu događaja pa onda (ipak) treba da prokomentarišem dešavanje.

Goran Ješić je verovatno najmlađi (rođen 1974.) gradonačelnik u Srbiji. Opština Inđija u kojoj je na vlasti već šest godina ponela je titulu “najprivlačnije opštine za investicije u Srbiji”, ima oko 30 greenfield investicija, budžet je dvadesetak puta veći nego kada je on došao na tu poziciju i 51% tog budžeta se koristi za nove investicije, javne službe nisu na budžetu opštine pa im je procenat naplate oko 98%, birokratija je svedena na minimum a dobijanje raznih potvrda i/ili izvoda iz opštine je jednostavno koliko telefonski poziv ili internet zahtev i to traje oko 45 sekundi. Da ne pominjem specijalizovane automate raspoređene po gradu putem kojih se upućuje zahtev opštinskoj administraciji za izdavanje potrebnog dokumenta…

Ono što je ostavilo najjači utisak na mene je njegov stav da opštine treba da se vode kao kompanije, bez partijiskih preporuka, već ko zna-radi, ko ne zna uči ili ide negde gde može da radi sa tim što zna.

Volela bih da i Aranđelovac dobije svog Ješića.

Uskoro će i najveći pravoslavni praznik Uskrs. Svi se pripremamo onako kako možemo, neko planira putovanja, neko odmor a neko slika.

Prijateljica moje mame je uvek bila naš džoker za radove iz likovnog, mada nikada nije išla na studije slikanja ili bilo čega sličnog. Ali, talenat je talenat i mora da dođe do izražaja. Poslednjih godinu-dve ona slika ikone, i to na najrazličitijim podlogama (ja imam Bogorodicu naslikanu na gornjem delu drvene varjače), pred Uskrs oslikava jaja i svaki njen rad je pravo umetničko delo. Iako su podloge male, umetnost i veština su velike, bar za posmatrača kao što sam ja.

Još jednom, bravo.

Ova fotografija je tek da vidite na šta mislim, a na naslovnoj strani ima još

U hodniku aranđelovačke Skupštine opštine postoji fotokopirnica. Tu radi žena, lošeg obrazovanja i još lošijeg ponašanja, član Srpske Radikalne Stranke, čiji je dolazak na vlast uslovio da se ona ponaša još gore i bahatije. Ovo je detalj koji to i potvrđuje.

Direktor jedne od budžetskih ustanova, koja već dva meseca radnicima nije isplatila plate, prolazi hodnikom na putu ka kancelariji predsednika opštine.

“Ej, gde ćeš ti?” upita ona.

“Pa kod predsednika opštine, možda nam da neki dinar,” s mukom izgovori dotični direktor, jer se ista priča ponavlja već mesecima.

“Evo,” reče osoba za koju ne mogu da nađem dovoljno pristojan, pogrdni izraz koji mogu da objavim, uzimajući metalne novčanice sa šaltera “daću ti ja neki dinar.”

Način i gest kojim je to izrečeno govorili su da nije u pitanju šala, a u kontekstu zbivanja u opštini tek.

Neću ni da komentarišem.

Pre nekih pola sata u ruke mi je ponovo došla knjiga “Papa Jovana“, koju je napisala Dona Vulfolk Kros a objavila izdavačka kuća Aleksandrija.

Knjigu sam pročitala još 2005. kada je i objavljena, ali nisam o njoj pisala.

Roman počinje u zimu 814. godine kada se i rađa mala Jovana “božija kazna za roditeljske grehe” po rečima njenog oca. Težak život u okruženju koje žene smatra ništavnim, uz neprijateljski nastrojenog oca, Jovani je još teži jer ima neutaživu želju za znanjem. Dani i godine borbe sa surovom stvarnošću i sve ono što ona postiže radom i učenjem vode nas do glavnog pitanja, da li je Jovana stvarno postojala ili ne? I ako jeste, zašto se toliko malo zna o njoj?

Ja mislim da je postojala. I da je jedan od najranijih dokaza muškog straha od inteligentnih žena.

Preporuka za sve žene, a i za muškarce, tek da vide koliko mi možemo

Jedna od rečenica koju je verovatno svaki tinejdžer izgovorio (ili bar pomislio) tokom svog odrastanja je i “Ovo je najstrašniji dan u mom životu“, što je i naslov romana koji je napisala Jasminka Petrović, u izdanju Kreativnog centra.

Čitala sam ovaj roman sa velikim zadovoljstvom i čestim smehom, uživajući u svim onim situacijama koje samo tinejdžere mogu da dovedu do očaja. Jedna od knjiga uz koju bi i oni koji nisu aktivni čitači mogli da zavole čitanje.

Topla preporuka svima, odraslima zbog dodatne energije koju smeh sam po sebi donosi a onima mlađima zbog “pokazne vežbe” da neke situacije koje se čine zastrašujućim nisu u stvarnosti toliko strašne ni nerešive, kako se to možda učini na prvi pogled.

E, što sam se malopre iznervirala…

Dolazi koleginica iz dečijeg dispanzera, gde je posle pregleda spec. ORL, njenoj ćerki (dete je školskog uzrasta, dakle kategorija dece čije bi lečenje trebalo da pokriva zdravstveno osiguranje ili bar nekim većim delom) prepisano 5 injekcija longacepha koji se kupuje. To košta nekih 4.000 din i nije uopšte malo, naročito kada se zna da nama (opet) kasne plate, ovoga puta tri dela (poslednji put smo primili novac sredinom februara). Plus 4 komada Lemon-solu (urbazon) koji je, ne znam zašto, prepisan detetu sa jakom upalom grla a najčešće se daje osobama koje imaju problema sa disanjem, i još po nešto. Total 5.100 RSD.

I šta bi bilo da ona nije imala da plati? Da li bi išla ponovo kod lekara i tražila neki drugi lek, koji možda ne bi imao nikakvog efekta? Ili…? I šta uopšte rade ljudi koji nemaju novac za lečenje dece, naročito kada je neka teža bolest u pitanju? I zbog čega se svima nama odbija od plate neki procenat za zdravstveno i socijalno osiguranje, zbog jedne bočice Febriceta, amoksicilina i sličnih, inače prilično jeftinih lekova u odnosu na druge?

Kad moja ćerka dobije od svog lekara u Kragujevcu (Zoran Simonović spec. pedijatar i alergolog) npr. Hemomycin, ja sa tim receptom u kragujevačkim državnim apotekama dobijem lek uz neko sitno učešće. Pregled sam platila lekaru, on ima ugovor sa Apotekarskom ustanovom i gotova stvar a ne ovako, plaćaš a ne dobijaš skoro ništa.

Još samo da pomenem da su mojoj deci, lekari iz DD, kada su poslednjih par puta bili nešto bolesni obavezno prepisivali Amoksicilin. Valjda je najjeftiniji, ima ga u apotekama i treba potrošiti zalihe.

Jedan od važnijih delova mog detinjstva bile su i pesme i priče čika Jove Zmaja, kao i ekranizacija lista “Neven”. Još uvek se sećam onih malo ubrzanih scena sa poštarom koji vozi bicikl i koji, ovako ili onako, bude sapleten, da bi mu uzeli najnoviji broj lista “Neven”.

Izdavačka kuća “Dnevnik” iz Novog Sada objavila je reprint povodom 125 godina njegovog pojavljivanja, da “nekim novim klincima daju na uvid ono, po mišljenju priređivača, najinteresantnije ono što je ovaj list, kuđen i hvaljen, održalo do današnjih dana“.

Na početku izbora dat je kompletan prvi broj a iz ostalih brojeva je napravljen izbor. Priređivači ovog reprint izdanja su Pop. D. Đurđev i Mita Golić.

Knjiga koju bi svako dete trebalo da pregleda, ako ne i da pročita. A i mnogi roditelji.