Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Sala Doma omladine je u četvrtak, 7. aprila 2011. godine, bila mesto sastanka ljudi koje struke  i delatnosti koje obavljaju ustanove/preduzeća u kojima rade nikako ne bi dovele na isto mesto No, rekonstrukcija glavne ulice (Knjaza Miloša) i Zanatlijske je tema koja verovatno zahteva širu publiku.

Građevinsko preduzeće GMP Gramont NS d.o.o. (nema svoj sajt ili ja nisam uspela da ga nađem) izradilo je idejno rešenje rekonstrukcije (opet ne znam bitan detalj, kako je ovo preduzeće odabrano da radi taj posao, ali pretpostavljam tenderom). Ovo idejno rešenje će biti izloženo u zgradi opštine tako da će građani moći da ga pogledaju i dostave svoje predloge, kritike, pitanja ili bilo kakve druge podatke potrebne da se rešenje pretvori u konačan projekat sa što manje nedostataka (do 15. aprila, “za Vladana Matijaševića, člana opštinskog Veća”).

Glavne karakteristike idejnog rešenja su:

• broj parking mesta će biti nešto smanjen, tako da će desnom stranom ulice (u smeru Zanatlijska – Šarena kapija) parkiranje biti omogućeno samo na određenim delovima ulice, pod uglom od 45°. Na levoj strani ulice, opet samo u određenim delovima, parking mesta će biti kao i do sad, paralelna sa kolovozom.
• Autobuske stanice će biti drugačije raspoređene, tako da će biti jedna manje nego do sada.
• Raskrsnica Zanatlijske, Knjaza MIloša i Kralja Aleksandra treba da bude pretvorena u kružni tok, čime bi se povećala površina raskrsnice za 82.17 m2
• Pešaci će imati više prostora nego do sada, trotoari treba da se rade behaton (ili nekim sličnim) pločama da bi popravke kompletne vodovodne, kanalizacione i telefonske mreže mogle da se obavljaju lakše (a plan je da se sve instalacije spuste ispod zemlje)

Ukupna vrednost projekta, bez električnih instalacija, procenjuje se na 185.000.000 dinara (što će verovatno biti oko 300 mil. sa svim radovima) a radovi treba da počnu oko Prvog maja, raspoređeni u pet faza.

Ono što mi je smetalo u celoj ovoj priči je da su na sastanak bili pozvani članovi raznih radnih grupa, komisija, direktori javnih preduzeća i ustanova, bez ikakvog prethodnog upoznavanja sa materijom. Na samom sastanku je bilo četiri ili pet svezaka sa idejnim rešenjem, tako da nije bilo dovoljno vremena da se pogleda i eventualno uputi neko konstruktivno pitanje, naročito za nas koji nismo inženjeri građevine ili saobraćaja. Mislim ni da tih desetak dana koliko će idejno rešenje biti na razmatranju nije dovoljno vremena.

Ima dana, kao što je danas, kada su sivilo i kišetina svuda oko mene, kada pročitam neke tekstove koji me pomere, rastuže (DedaBor – dan posle štrajka) jer znam koliko ima kvalitetnih ljudi u Srbiji koji, na žalost, polako gube njima važne bitke, jednu za drugom i bojim se da će uskoro sve takve bitke i prestati da se vode. Ali onda pomislim:  ima valjda i nešto lepo?

Tako su pomislili i pokretači akcije 365 lepih dana, koji su pokrenuli reku optimizma, Tatjana Vehovec (aka Mooshema) i Marko Herman (aka Fantazmo). Moo je meni sinonim finih akcija, počev od BlogOpen-a preko Da li si David i još nekih drugih (sve lepo ima na sajtu) do ove koja je najvedrija i najlepša, a Marko joj svesrdno u tome pomaže.

Zaključak – koliko god se mračno i sivo činilo svakodnevno okruženje, ima lepih stvari i kod nas, ako ništa drugo, priroda – otkrivena ili još neistražena, pitoma, divlja, u svakom slučaju prelepa (moji postovi o lepotama Srbije). Takva piroda je iznedrila i dobre ljude – pametne, nasmejane, radne, vredne (BlogOpen npr.) koji su stvorili ili stvaraju naše blago – muziku, filmove, književna dela, pozorišne predstave, programe i još mnogo, mnogo toga. Ovakvom akcijom možemo da pokažemo jedni drugima kako i gde da najlakše/najbrže napunimo baterije a da to nije neki daleki grad ili svetski poznata turistička destinacija, već deo prelepe nam Srbije

Nаgrаdа ”Mile Nedeljković”, koju je utemeljilo Udruženje grаđаnа ”Bаštinа i budućnost – Arаnđelovаc 1859”, dodeljuje se zа nаjbolje delo iz oblаsti etnologije (аntropologije), etnomuzikologije i usmene nаrodne književnosti. Nаgrаdа podrаzumevа novčаni iznos i plаketu, а žiri koji će i ove godine vrednovаti prispele nаslove, sаčinjen je od eminentnih nаučnih rаdnikа: аkаdemik Petаr Vlаhović, prof. dr Nenаd Ljubinković (predsednik), dr Jelenа Jovаnović, dr Brаnko Zlаtković, Jаsnа Bjelаdinović-Jergić.

Zа nаgrаdu mogu konkurisаti nаučne studije i sаkupljаčke zbirke domаćih аutorа nа srpskom jeziku, objаvljene kаo prvo izdаnje, u protekloj 2010. godini. Konkurs je otvoren do 01. mаjа tekuće godine, а po 5 primerаkа knjige trebа poslаti nа аdresu: Udruženje grаđаnа ”Bаštinа i budućnost”, Etno kućа, Zаnаtlijskа 63, 34300 Arаnđelovаc.

Nаgrаdа ”Mile Nedeljković” dodeliće se krаjem septembrа 2011. godine u okviru progrаmа međunаrodne kulturno-nаučne mаnifestаcije ‘‘Dаni slovenske kulture” kojа se održаvа u Arаnđelovcu.

U reаlizаciji ove ideje, Udruženje grаđаnа ”Bаštinа i budućnost – Arаnđelovаc 1859” očekuje, kаo i prošle godine, podršku SO Arаnđelovаc, Ministаrstvа kulture Republike Srbije, i svih onih ustаnovа, udruženjа, i pojedinаcа s kojimа je i sаm Mile Nedeljković svesrdno sаrаđivаo, ostаvivši zа sobom znаmenito kulturno i nаučno delo.

Odgovarajući opis filma “Montevideo, Bog te video” je da je to baš lep film. Ne dobar ili loš, već baš lep. Jedan od onih koje možete da gledate iznova i iznova, bilo od početka ili u delovima. I tokom kojeg vam nije dosadno  iako traje skoro dva i po sata.

 Tema, koja nas vraća u Beograd tridesetih godina prošlog veka, u vreme u kome je ljubav prema fudbalu ali u isto vreme i prema pristojnosti, pravim vrednostima (“Važno je biti dobar fudbaler ali i dobar čovek, nekad se samo to računa”) sve opijala entuzijazmom, glumci i cela priča zajedno su blagi, fini, prožeti humorom koji varira od laganog tek da se osmehnete do grohotnog smeha na rečenice tipa: “I da mi se vrne moj boks, to mi je uspomena od pokojne majke!”

Glumačka ekipa odlično odabrana, naročito su (po mom mišljenju) svoje uloge sjajno odigrali, kao da su za njih bile napisane: Nebojša Ilić (Boško Simonović Dunster), Branimir Brstina (brica Bogdan) i Sergej Trifunović (načelnik Komatina).

Na kraju, ako niste već to uradili, odgledajte ovaj film. Uskoro će valjda i serija, da vidimo šta se to dešavalo u Montevideu, a onda, na kraju i DVD u prodaji da imamo u svojim kolekcijama (ko voli, naravno).

Sinoć u 20h, pred punom salom Dvorane “Park” Centra za kulturu i obrazovanje u Aranđelovcu, glumci pozorišta “Boško Buha” su odigrali predstavu “Krčmarica Mirandolina”. 

U režiji Juga Radivojevića a po tekstu Karla Goldonija (Carlo Goldoni) glumačka ekipa u kojoj su najvažnije uloge odigrali Katarina Žutić (Krčmarica Mirandolina), Andrija Milošević (Vitez od Ripafrate), Ivan Jevtović (Markiz od Forlipopolija), Nenad Nenadović (Konte od Alibafiorite) i Milan Vasić (Fabricio) dočarali su nam italijansku krčmu iz  npr. 19 veka (po kostimima čak možda i početka 20.). U predstavi učestvuju i Ana Zdravković, Marijana Mićić, Igor Damnjanović (detalji su na sajtu pozorišta).

Predstava je lagana, komična, sa puno smeha i mnogo improvizacije kako mi se čini.  Glumačka ekipa solidna. K’o u inat ni jedan od pomenutih glumaca/glumica nije od mojih omiljenih, pa ne bih ni da dajem ocene. Osnovna priča – krčmarica i gosti (uglavnom) njeni obožavaoci, stara koliko i krčme. Dokazivanje moći zavođenja i u neku ruku potvrđivanje teorije Viteza od Ripafrate da ženama ne treba verovati, centralna tema.

U svakom slučaju, fino provedenih sat i nešto. (Fotografija je iz galerije fotografija na sajtu pozorišta, uredno linkovana )

Nedelja – 13. mart 2011.

Palatu Belvedere je napravio princ Eugen Savojski početkom 18. veka, sa željom da po lepoti i raskoši prevaziđe Schönbrunn. Nije baš uspelo u potpunosti ali je i on prelep. Sastoji se iz Gornje i Donje palate (koje su danas slikarske galerije) i vrtova između njih. Za razliku Schönbrunna u kojem su sačuvani nameštaj, slike, odeća i predmeti koje su koristili njegovi stanovnici ovde je svaka soba izložbeni prostor.

U Gornjem Belvederu (koji je u vreme Eugena Savojskog služio za prijeme i važne prilike) stalnu postavku čine uglavnom slike najpoznatijih austrijskih slikara: Gustava Klimta, Egona Šilea, Oskara Kokoške, Ferdinanda Georga Valdmilera. Pored toga tu su i po jedna Moneova, Pikasova i Rembrantova slika, tek da na tren budemo blizu radova svetski poznatih slikara…. Meni su se najviše dopale slike F.G. Valdmilera jer su realistične i detaljne, precizne skoro kao fotografije. Naročito one koje su rađene tehnikom ulje na drvetu.

U Donjem Belvederu (u kojem je Eugen Savojski živeo, pored zimske palate u Beču) izložene su slike autora iz 20. i 21. veka. Sada je tamo izložba slika Egona Šilea Portreti i autoportreti. Potrebno je mnogo više vremena od par sati da se sve slike pažljivo odgledaju i da se srede utisci, ali vredi svaki minut proveden tamo.

Posle Belvedera, vratili smo se u centar grada. Šetali smo okolo, uživali u lepom vremenu i građevinama dok nismo došli do Kuće leptirova u Burgarten-u. Napravljena kao botanička bašta u kojoj se uzgajaju i žive leptirovi, vrlo je neobičan (i jako topao) prostor. Nije velika i brzo se obiđe ali je lepo videti.

Moje sledeće odredište bilo je austrijska Nacionalna biblioteka (Österreichische Nationalbibliothek) dok se ostatak društva odmarao. Ova biblioteka jedna je od najvažnijih u svetu zbog skoro 200.000 knjiga iz perioda od 1501. do 1850. godine koje čuva. Od toga je oko 15.000 knjiga koje su pripadale Eugenu Savojskom i one su smeštene u prelepoj baroknoj “Izuzetnoj sali” (State Hall). U tom delu su i četiri globusa koji prikazuju zvezdano nebo (sažvežđa) a koje je radio Vinćenco Koroneli (naučnik koji je bio posebno poznat po izradi globusa). Sala je prostrana, visoka, oslikanih tavanica i zidova, pravo remek delo arhitekture i umetnosti.

Prater – zabavni park, nastavak obilaska (iako smo se dvoumili između Pratera i Muzeja nacionalne istorije ali valjda je bilo dosta umetničkih dela i istorijskih podataka za jedan dan…) postoji još od 18. veka a 1897. godine je napravljen Veliki točak (Wiener Riesenrad) u čast proslave zlatnog jubileja Franca Jozefa I. Pored istorijske pozadine, ovo je moderni zabavni park tako da par sati u njemu proleti.

U Prateru nas je zateklo veče, pa smo ostatak dana proveli u šetnji po Karntnerstrasse (glavnoj ulici u Beču), ušli u katedralu St. Stefana (Stephansdom) i proveli neko vreme unutra. Katedrala se renovira, pa su svuda oko nje skele sakrivene platnima koja su odštampana detaljima sa katedrale koje pokrivaju tako da se izdaleka uopšte ne vidi da su to platna, već vidite katedralu kakva je inače.  

Ponedeljak – 14. mart

Pakovanje, spremanje za put i odlazak u zoološki vrt (Tiergarten  Schönbrunn), jedan od najstarijih ali i najmodernijih u Evropi (proglašen za najbolji evropski zoo vrt u 2010.). Pošto jedna odrasla osoba mora da bude sa decom, to sam bila ja. Nije da sam baš bila oduševljena, zoo vrt k’o zoo vrt ali bilo je lepo videti džinovske pande, zaštitni znak vrta. Lepo videti ali iz sadašnje perspektive, uvek bih se opredelila za neki muzej (mada su me i tada nadglasali da idemo u vrt).

Sve u svemu, sjajan vikend. Mnogo toga je ostalo što nismo uspeli da vidimo, ali svakako korisno iskustvo. Beč nije toliko daleko pa se nadam da ću ponovo biti u prilici da idem u taj divni grad.

Prošlogodišnji izlet sa decom do Đavolje varoši je bio pun pogodak, tako da smo još od tada planirali gde ići dalje. Kako su klinci imali veeeliku želju da putuju u inostranstvo a sada smo bili u prilici da im takvo putovanje priuštimo, naše odredište je bilo Beč (Vienna).

Kada na internet pretraživačima otkucate “What to see in Vienna” dobijete najmanje 30 mesta koje svakako treba videti (pogledajte npr. ovde), tako da sam odmah napravila uži izbor uz pomoć koleginice koja je već tamo putovala, s’ obzirom na činjenicu da smo u Beču planirali da budemo samo dva (recimo dva i po) dana.

Prva stanica u Austriji, posle nekoliko sati vožnje kroz Srbiju i Mađarsku, bilo je “outlet naselje” Parndorf. Pored preko potrebnog odmora od vožnje, kafe i ostalih osvežavajućih pića, tu ima veliki broj prodavnica, tek da na samom početku putovanja otarasimo kupovine, da nas kupoholičari u porodici posle ne gnjave sa tim. Zbog višesatnog zadržavanja, u Beč smo stigli tek oko 18h. Odredište – hotel Tabor. Hotel se nalazi blizu centra grada, ima tri zvezdice, u odnosu na cene smeštaj je sasvim korektan. Nedaleko od hotela je stanica podzemne železnice tako da se odatle vrlo lako stiže do svih delova grada. Relativno kratka večernja šetnja pokazala nam je koliko su lepe zgrade u Beču i koliko toga ćemo morati da ostavimo da detaljno pogledamo neki drugi put (ako ga bude).

Subota – 12. mart

Zamak Shonbrun (u originalu je to Schönbrunn) je bilo mesto koje nismo hteli da propustimo. Napravljen daleke 1569. godine u  dolini reke Wien,  kao kraljevski lovački letnjikovac Katterburg rimskog cara Maksimilijana II, a u 17. veku pretvoren u rezidenciju austrijskih careva, vremenom dograđivan po volji vladara, zamak Schönbrunn je 1996. uvršten u UNESCOv spisak svetske baštine u Evropi (a evo i zašto). Sam zamak je impozantna građevina, koja prikazuje moć i bogatstvo Habsburga. U okviru obilaska zamka pogledali smo 40 soba, vrtove i vidikovac. Pošto fotografisanje u zamku nije dozvoljeno, ostaje da se deo unutrašnjosti pogleda na već objavljenim fotografijama na internetu ili u vodičima. Obilazak je trajao nekoliko sati, tako da smo posle toga, umorni i smrznuti zbog hladnog vetra koji je duvao uprkos sunčanom danu, odlučili da sledeća stanica bude akvarijum (Haus des Meeres). Tamo smo videli interesantne vrste zmija, riba i korala ali i bili malo razočarani ajkulama jer smo očekivali neke veće primerke. Kraj dana smo proveli u Dunavskom tornju.  Donauturm je vidikovac 252m visok a specifičnost su restoran (na 180m) i kafe (na 160m) koji se okreću oko tornja.

Umorni i pretrpani utiscima klinci su ostali u hotelu a mi smo krenuli u još jednu večernju šetnju. Cilj nam je bio cafe-restoran Le Loft koji se nalazi na vrhu hotela a pošto ima predivnu tavanicu i sav je u staklu, jako lepo izgleda sa ulice. Unutra je moderno namešten i prostorom preovlađuju boje sa šarene tavanice čiji delovi menjaju boju. Neobično. A i prave  pink lady baš fino

Stigao mi je kružni mail. Ipak, poučan, tera na razmišljanje. I osmeh. Zato, da ne bih razmišljala sa li sam poslala svim svojim prijateljima ovu poruku, da im još jednom potvrdim koliko su mi važni u životu, evo tih reči ovde. (Unapred se izvinjavam ako je ovaj tekst deo nekog drugog teksta za koji treba ikakva dozvola za prosleđivanje i sl. a ja ta one znam).

Ako nađes vremena ovo pročitati, obećavam ti da ćes doći do prosvetljenja. Ono što je obuhvaćeno tekstom, naš je svakodnevni život.

Napisao Andy Rooney, čovek koji ima dar reći toliko puno sa tako malo reči. Uživaj.
Naučio sam: najbolja učionica na svetu pod nogama je starije osobe.
Naučio sam: kada voliš, to se vidi.
Naučio sam: ako mi samo jedna osoba kaže “ulepšao si mi dan” ulepšala mi je dan.
Naučio sam: usnulo dete u naručju najmirniji je osećaj na svetu.
Naučio sam: biti dobar mnogo je važnije nego biti u pravu.
Naučio sam: nikada ne treba odbiti detetov dar.
Naučio sam: uvek mogu moliti za nekoga, ako već nemam snage pomoći mu na drugi način.
Naučio sam: koliko god život od tebe traži ozbiljnost, svakome treba prijatelj sa kojim može da se glupira.
Naučio sam: ponekad je osobu dovoljno uzeti za ruku i razumeti je srcem.
Naučio sam: obične šetnje s ocem u letnjim večerima po kvartu kada sam bio dete, čuda su učinile za mene odraslog.
Nuačio sam: život je poput role toaletnog papira, što se više bliži kraju, brže se troši.
Naučio sam: dobro da nam Bog ne daje sve što tražimo.
Naučio sam: novac ne kupuje klasu.
Naučio sam: male svakodnevne stvari čine život tako izvanrednim.
Naučio sam: ispod svačije tvrde ljušture je neko kome treba poštovanje i ljubav.
Naučio sam: ignorisanje činjenica ih ne menja.
Naučio sam: kada planiraš da se s nekim izjednačiš, samo mu dozvoljavaš da te nastavlja ranjavati.
Naučio sam: ljubav, ne vreme, leči sve rane.
Naučio sam: najlakši način da postanem velika osoba je okružiti se drugima pametnijima od mene.
Naučio sam: svako koga sretneš zaslužuje da ga pozdraviš s osmehom.
Naučio sam: niko nije savršen, dok se ne zaljubiš u njega.
Naučio sam: život je grub, ali ja sam jos grublji.
Naučio sam: mogućnosti nisu nikada izgubljene; neko će iskoristiti one koje si ti propustio.
Naučio sam: kada u sebi skupljaš ogorčenost, sreća će otići negde drugde.
Naučio sam: da sam mami barem još jednom rekao da je volim pre nego je umrla.
Naučio sam: dvoje reči treba sačuvati mekima i nežnima, jer ćes sutra možda morati da ih pojedeš.
Naučio sam: osmeh je besplatan način da poboljšaš svoje izglede.
Naučio sam: kada te novorođeno unuče uhvati ručicom za mali prst, povezali ste se za celi život.
Naučio sam: svako želi ziveti na vrhu planine, ali sva sreća i rast događa se penjući se na nju.
Naučio sam: što manje vremena imam, više posla napravim.
Svima vama . Obavezno pročitajte sve do zadnje rečenice.

Ovo je nedelja prijateljstva. Pokaži svojim prijateljima koliko ti je stalo. Pošalji ovo svakome koga smatraš prijateljem, uključujući i osobu koja ti je ovo poslala.

Ako ti se vrati, znaćes da imaš krug prijatelja.

SREĆNA TI NEDELJA PRIJATELJSTVA!!!!!!

TI SI MOJ PRIJATELJ I TIME SAM  POČAŠĆEN!

A sada ovo pošalji svim svojim prijateljima!!

I porodici.

I ja sam ovo dobio.

Sinoć je u 20:30h, sa zakašnjenjem od pola sata zbog tehničkih problema, počeo koncert Vanese Me u Areni, pred oko 4.000 gledalaca.

Nekadašnje čudo od deteta a sada najbolje plaćeni instrumantalista na svetu sa milionima prodatih primeraka CD-ova, Vanesa Me (Vanessa Mae) izgleda kao krhka devojka koju bi malo jači vetar mogao da oduva. Sve dok ne počne da svira. Onda se vidi njena unutrašnja energija i snaga koju koristi da uvežba virtuoznost kojom zadivljuje.

Koncert je počeo kompozicijom Storm i dalje, u prvom delu, nastavljen nešto mirnijim ritmovima, kako je i sama Vanesa  rekla, da bi kasnije nastavljen žestokim ritmovima uz pratnju njenog rok benda i srpskih gudača (orkestar “Metamorfozis” na čelu sa violinistom Sašom Mirkovićem).

Posle prvih 45 minuta fenomenalne muzike i briljantnog izvođenja, napravljena je pauza od 20 minuta. U drugom delu koncerta Vanesa Me se “vraća” klasičnijim zvucima, pa je u rukama ove jedinstvene umetnice, zvuk njene 250 godina stare violine došao do izražaja.

Koncert je završen izvođenjem Bahove Tokate i Fuge, obradom klasičnih kompozicija koju je snimila kao svoj prvi singl pre petanestak godina. Posle dugog aplauza, Vanesa Me je izvela još jednu kompoziciju na bis.

Sjajan koncert. Odličan način za snabdevanje pozitivnom energijom u ove sive, hladne dane.

(Fotografiju (Fonet) sam preuzela sa sajta B92 dok ne prebacim dve sa mog telefona)

Malo da reklamiram program Centra za kulturu i obrazovanje

U petak 25. februara 2011. sa početkom u 20 časova u Dvorani park biće odigrana predstava Zvezdara teatra “Generalna proba samoubistva”. Predstavu je napisao i režirao Dušan Kovačević a igraju: Branislav Lečić, Branimir Brstina, Janoš Tot i Ana Franić. Cena ulaznice je 300 dinara.

Ovu predstavu sam gledala pre dve godine a moji utisci (linkovi za režisera i glumce, da se ne ponavljam) su zapisani ovde.

Od 10. do 13. marta 2011. u Dvorani park biće prikazivan film “Montevideo – Bog te video”, pa svi oni koji žele da pogledaju ovaj film će imati četiri dana na raspolaganju. Mislim da je film dovoljno dobro izreklamiran tako da ne treba posebno da ga najavljujem. Cena ulaznice je 250 dinara.