Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Da je”Udruženje za zaštitu potrošača Srbije uputilo poziv na bojkot ili bar na “minimalnu kupovinu” u narednih 10 dana” vest je koju sam slučajno zakačila juče na televiziji, ne znam baš kojoj, ali je to najmanje važno.

Mislim da svako treba da doprinese ovoj akciji onoliko koliko može, jer ako se kao potrošači ne pridružimo ovoj akciji niko od monopolista koji haraju našim tržištem neće sam da odluči da smanji cene ili bar da ih ne povećava dalje.

Ja ću da zaboravim na nabavku sredstava za čišćenje kuće i deterdženta za pranje veša koje sam planirala da kupim ovih dana, ono malo zaliha što imam taman će izdržati tih 10 dana. Pored toga, kupovaću samo ono što mi je najpotrebnije za svaki dan, dakle 1 mali jogurt a ne litar, jednu malu supu za ručak a ne tri za sledeća tri dana, neću kupovati razne 2 u 1 kesice kafe, već ću piti klot nes koju već imam a kad nestane nes, tu su čajevi i to razni. Cene su stvarno postale astronomske, pa pored toga što mi se čini da ova akcija neće imati uočljive rezultate biće mi drago da znam da sam u njoj, kako-tako, učestvovala.

Ionako mislim da nema skuplje zemlje od Srbije.

Danas je u Nižoj muzičkoj školi “Petar Ilić” u Aranđelovcu počeo Prvi međunarodni festival muzike.

Takmčari su iz Srbije, sa Kosova, iz Makedonije, Slovenije i Republike Srpske. Takmiče se u tri kategorije: klavir, harmonika i gitara.

Učenici naše škole se takmiče u sve tri kategorije a ja ću pomenuti samo gitariste (kao najmlađu katedru u ovoj školi) iz klase nastavnika Mladena Žica: Nikola Čubrilo I razred, Tomo Karan, Jovan Lukić II razred, Matija Stević i Dušan Jovanović III razred, Mihailo Zlatković i Bogdan Blagojević IV razred.

Navijam za sve aranđelovačke klince. Važno je učestvovati i pobediti tremu.

Posle prepodnevne jurnjave po gradu, sređivanja kuće i proveravanja dečijih radnih planova, stignem juče na posao tačno na vreme Prvo, odem po čašu za vodu a odmah zatim sednem za računar i prijavim se na MSN. Nigde nikog od mojih.

Pošto sam trenutno sama u smeni, kad su otišle koleginice iz prve smene, opet ja pogledam MSN, nigde nikog. Korisnika i ima i nema, ali pošto je već dovoljno toplo da mogu polako da se pakuju knjige, spremim sve što mi treba, opet pogledam MSN, opet nigde nikog !!!

Počnem da pakujem knjige, setim se da ne mogu da čujem ako me neko i pozove, ostavim lepo poruku “Pakujem knjige, cimnite me na mob. da dođem do monitora ” i opet ništa.

Ceo dan kao šugava, fali mi doza četovanja sa društvom/porodicom i jedva nekako preživeh dan. I to samo što sam imala čime da se zabavljam. Valjda danas bude bolje. Inače ću upasti u ozbiljnu krizu

Kao što rekoh juče, bila sam na odmoru. A onda sam, kao svaki internet zavisnik, juče i prekjuče iščitavala blogove koje sam u međuvremenu propustila. Ima tu svega i svačega a najviše tuge, stida i jada zbog svega onoga što se dogodilo u Beogradu i kako je to sve odjeknulo u svetu.

Zbog naših nesposobnih političara i naroda koji ne ume da razmišlja već samo da sluša njihove nebulozne priče i da glumi marionete neke groteskne lutkarske igre, ja sam u situaciji da polako počinjem da učim svoju decu da što pre odu iz ove mračne zemlje kakvom je Srbija postala od vremena kada sam ja bila njihovih godina. Ovde, valjda, nikad neće biti bolje, jer su svi dalekovidi ljudi već otišli a mi koji smo ostali svoju snagu trošimo na posao i porodicu pa nam ne ostaje ništa za borbu sa hidrom kojoj glave niču same od sebe i na svakom ćošku, u liku preskakača iz partije u partiju (u zavisnosti koja je na vlasti) i ljigavaca spremnih na sve samo da ostanu tamo gde jesu.

Sve u svemu, tuga i jad.

Da ne ponavljam reči svih koji su o tome pisali, već sam dovoljno pala u vatru, pogledajte sami:

• Dejan Vesić - Kosovo (odavno ni) je Srbija
• Goran Aničić- Ukršeni interesi

Pamtim puno toga, i ono što treba a i ono što ne treba. Puteve mojih asocijacija ne bih, i da hoću, umela da objasnim. Uglavnom, kada o nečemu čitam/slušam na to me kasnije podseća sve i svašta.

Izlazim juče iz prodavnice a pravo ispred mene prolaze dve klinke (čitaj 17 do 20 god), ne zna se koja je mršavija i neprikladnije obučena za jučerašnji hladnjikavi dan. Crnokosa, bliža meni, klima glavom i potvrđuje reči na kratko ošišane plavuše koja kaže: “A u njima su mi tako debele butine, da uopšte neću da ih nosim!” Pri tom steže svoje butine koje ni u dvoje farmerki ne mogu da dostignu debljinu mojih listova i pokazuje kao corpus delicti to o čemu govori.

I tako se ja setim Atajlo i njenog članka 9:0. E, sad u tom članku ona kaže (i ja se slažem) da treba svima onima koji imaju višak kilograma da kažemo da o tome ne brinu jer to nije LEPO već jer to nije ZDRAVO, ali sam ovoga puta htela da kažem da treba i onima, kojih je svakoga dana sve više, reći da biti MRŠAV nije ni lepo ni zdravo. To što su anoreksične menekenke i glumice pojam lepote i uspeha po kriterijumima raznih “modnih” ili “glamur” časopisa, ne znači da to stvarno i jeste tako. Ako uzmemo u obzir da kamera dodaje 5 do 10kg, ono što nama sa ove strane ekrana izgleda ok je u stvari kost i koža, a taj izgled se ne postiže ni prirodom ni vežbanjem već samo gladovanjem. A to ne valja.

U petak 22.02.2008. sam celo prepodne provela u UDK u Tiršovoj, čekajući na pregled sa Janom. Ostatak dana u putu kući, ručku kod prijatelja, organizovanom zbog naših kumova koji su došli na par dana kod nas. Subota je bila dan za pripreme, poslednje kupovine i pakovanje stvari za put. Sve to uz Last.Fm radio, tek da ne čujem još neku glupost i da se ne osetim još gore nego inače zato što živim u zemlji Srbiji, sa sve političarima i narodom koji ih bira.

Doručak uz draga lica, oproštajni cmok, pakovanje u dva auta (kumovi išli sa nama ) i polazak. Dremka uz muziku u autu. Mokra gora, pauza uz čorbu, nerviranje zbog takse, granica, put, Romanija, Sarajevo, pite, ćevapi, sladoled, tufahije, opet auto i konačno Jahorina.

Obzirom da je kod nas bilo jako toplo, bili smo prijatno iznenađeni količinom snega na stazama. Videlo se da su prilazi žičari odrani, ali i da su padine bele. Parkiranje ispred apartmana “Prović“. Ponovo najgori deo putovanja, vađenje torbi iz automobila i zatim stvari iz tih torbi, stavljenih tamo nepunih 24 časa ranije. Dogovori oko toga gde ko spava i konačno zvanični početak odmora. Tišina.

Ponedeljak, poznata lica u Ski rentalu “Lavina“, Vesko, Boki, Radan,… Ski pas, skije i uživancija. Doduše, prva dva dana sneg se topio na 10-12°C, ali je bilo lepo biti na snegu i svežem vazduhu. Snega je bilo oko 45cm, što znači da su delovi najbliži početku i kraju staze bili mešavina snega, vode i blata, ali je zato na ostalim delovima moglo baš lepo da se skija. Ove godine je radila i staza kod hotela “Nebojša” sa sporim ski-liftom i blagom padinom za početnike gde je Jana provela svoje prve sate na skijama ove godine. Mi ostali smo skijali na Ogorjelici I i II jer nam je tamo bio najlepši sneg. Bilo je tu i padanja (neko na ruku, neko na glavu, kako je ko imao sreće ) ali uglavnom pravo uživanje.

Svakoga dana smo skijali do kraja rada žičara a uveče šetali ili uživali uz kaficu, grickalice i zabavne emisije na TV-u. Maksimalno sam izbegavala informativne emisije da bih se stvarno odmorila. Internet i blogovi koje pratim su mi baš nedostajali, ali sam uspela da ostanem dalje od tog iskušenja sve u želji da malo oporavim mozak od svakodnevnog ludila naše sadašnjice. Kad smo izlazili najviše vremena smo provodili u restoranu “Ognjište” u kome je ugodno, toplo i imaju dobru čorbu koja se služi u “činijama” od hleba. Treba pomenuti i dobru kafu, tufahije i sladoled.

Kao i svaki odmor, prošao je brzo i lako. Uz odlično društvo, smeh i skijanje, vreme za ponovno pakovanje prikralo se skoro neočekivano. Uživali smo i u povratku, sunčani dan, pauze uz put i opet Aranđelovac.

Možda se i naviknem vremenom

Sinoć, malo smrznuta od velike temperaturne tazlike između podneva kada sam otišla na posao i večeri, sretnem svoje najstarije dete na putu iz škole. Bila je jako lepo raspoložena i nasmejana, što me je prilično ugrejalo

“Hej, ćao, otkud ti? Kako je bilo u školi?”

“Super!”, odgovori ona, što me je iznenadilo jer je odgovor na moje standardno pitanje o zbivanjima u školi uglavnom: “Dosadno”.

“Stvarno? Šta je to bilo super?”

“Sutra ne idemo u školu Čitali su obaveštenje da nema nastave da bi nastavnici mogli da idu na miting u Beograd!”

I ja tu ostanem bez teksta. Bez komentara, što se meni retko dešava.

Što bi rekla moja koleginica “Ako je miting u 5, a škola u našem selu radi samo pre podne, kako to ne može da se stigne od 12 do Beograda?” (odakle do prestonice treba najviše 90 minuta autobuske vožnje…) Da ne pominjem gubljenje časova, nadoknađivanje istih, petak koji će biti skoro isto neradan, jer ko da razmišlja o školi u petak kad se u četvratak nije išlo na časove. I ko kaže da će svi ti nastavnici ići na mitinig? Ili je bilo jednostavnije tako nego da javno moraju da se izjasne da li će da idu ili ne?

RTS ne gledam iz protesta zbog pretplate sa kojom se uopšte ne slažem. Međutim, sinoć, tražeći šta ću da gledam dok sušim kosu, naletim na dokumentarni film pod imenom “Dok cveta limun žut” (osim na IMDB-u nigde ne nađoh nešto detaljnije na netu o ovome…) i tako ostadoh budna do ko zna koliko sati.

Svima nama koji živimo u nesrećnoj zemlji Srbiji, po naslovu bude jasno da je tema filma Prvi svetski rat i povlačenje srpske vojske preko Albanije po nezapamćenoj zimi.

Film je režirao Zdravko Šotra po tekstu koji je napisao zajedno sa Milovanom Vitezovićem. Snimljen je još 2006. god. ali je meni do sada nekako izmicao. Narator je Dragan Nikolić, koji je sjajno vodio ceo film, ne čineći ga dosadnim ni u jednom trenutku.

Pored podsećanja na detalje ovih stravičnih dana za našu vojsku, nije mi uopšte bilo svejedno da se setim koliko je naših ljudi umrlo tokom ovog pohoda, što od bolesti i gladi, što od negostoljubivih Italijana, kada su već bili nadomak cilja. Saznala sam nešto što ranije nisam znala (ili sam zaboravila) kako su naši ljudi, posle oporavka, imali celu državu u izbeglištvu i opet se pokazalo koliko smo snalažljivi, kad treba.

Kao što se kaže na kraju filma, koji svima preporučujem (ako ništa drugo onda zbog nekoliko rečenica o disciplini srpske vojske, koja tokom izbeglištva nije učinila nikakvu štetu ili krađu) Srbi su dva puta u prošlom veku pokazali da znaju da umiru, jer su u oba svetska rata bili u vrhu zemalja učesnica po broju žrtava, te se svi nadamo da će u ovom veku (a i kasnije) pokazati da umeju i da žive.

Sinoć, u ekskluzivnom restoranu “Aleksandar” u 20h je bio koncert hora RASTKO. Zbog loše koordinacije sa ostalim organizatorima, desilo se to da je sinoć u približno vreme počinjalo tri kulturna događaja, pa publika nije bila baš brojna, ali ih je svakako bilo skoro duplo više od članova hora, što i nije tako loše

Meni, kao dugogodišnjem članu hora i učesniku sinoćnjeg koncerta, ne priliči da se hvalim, ali moram da kažem da su svi prisutni, među kojima je bilo onih koje se i sami bave horskim pevanjem/dirigovanjem, bili puni hvale za naš nastup. uglavnom, svi su očekivali dobar nastup ali ne toliko dobar

Fotografije još uvek nemam, biće ih valjda, muvao se tamo neki fotograf, ali imam snimak (doduše amaterski), koji možda ovih dana stavim na Youtube ali ću o tome već javiti naknadno.

Eto, tek da se pomene

Juče, posle malog zapostavljanja obaveza u kući (čitajte: klasičnog rintanja u stilu nikad-kraja), malo manjeg zapostavljanja dece (kako je bilo u školi?…aha…) i još manje ukradenog vremena na poslu, pročitala sam knjigu “Hari Poter i reklivije smrti“.

Posle dužeg preganjanja, zbog kojeg je sedmi i poslednji deo ove priče u našoj zemlji izašao sa nekih 5 meseci zakašnjenja u odnosu na svet, ovaj nastavak je objavila izdavačka kuća “Evro-Giunti” i mnogo bolje uradila taj posao od Narodne knjige. Povez je bolji, papir je bolji, čak mi se čini i da je prevod bolji iako su isti prevodioci (Vesna i Draško Roganović).

O samom romanu i radnji neću da kažem ništa, da nikome ne pokvarim čitanje a o ostalim stvarima vezanim za fenomen Hari Potera ima puno toga da se kaže/napiše ali pošto je Dragan Varagić jako lepo sve to opisao u svom postu, čitajte.