Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Sinoć, u ekskluzivnom restoranu “Aleksandar” u 20h je bio koncert hora RASTKO. Zbog loše koordinacije sa ostalim organizatorima, desilo se to da je sinoć u približno vreme počinjalo tri kulturna događaja, pa publika nije bila baš brojna, ali ih je svakako bilo skoro duplo više od članova hora, što i nije tako loše

Meni, kao dugogodišnjem članu hora i učesniku sinoćnjeg koncerta, ne priliči da se hvalim, ali moram da kažem da su svi prisutni, među kojima je bilo onih koje se i sami bave horskim pevanjem/dirigovanjem, bili puni hvale za naš nastup. uglavnom, svi su očekivali dobar nastup ali ne toliko dobar

Fotografije još uvek nemam, biće ih valjda, muvao se tamo neki fotograf, ali imam snimak (doduše amaterski), koji možda ovih dana stavim na Youtube ali ću o tome već javiti naknadno.

Eto, tek da se pomene

Juče, posle malog zapostavljanja obaveza u kući (čitajte: klasičnog rintanja u stilu nikad-kraja), malo manjeg zapostavljanja dece (kako je bilo u školi?…aha…) i još manje ukradenog vremena na poslu, pročitala sam knjigu “Hari Poter i reklivije smrti“.

Posle dužeg preganjanja, zbog kojeg je sedmi i poslednji deo ove priče u našoj zemlji izašao sa nekih 5 meseci zakašnjenja u odnosu na svet, ovaj nastavak je objavila izdavačka kuća “Evro-Giunti” i mnogo bolje uradila taj posao od Narodne knjige. Povez je bolji, papir je bolji, čak mi se čini i da je prevod bolji iako su isti prevodioci (Vesna i Draško Roganović).

O samom romanu i radnji neću da kažem ništa, da nikome ne pokvarim čitanje a o ostalim stvarima vezanim za fenomen Hari Potera ima puno toga da se kaže/napiše ali pošto je Dragan Varagić jako lepo sve to opisao u svom postu, čitajte.

Radim u biblioteci. I, ako računam koleginice, kolegu i stranke koje samo prolaze pored mene, dnevno se sretnem sa pedesetak ljudi. I svima UREDNO kažem: “Dobar dan. Izvolite?… Doviđenja.”

Najčešći odgovor na moje: “Dobar dan” je: “1234″ ili slično, već u zavisnosti koji je broj članske karte korisnika. Na: “Izvolite?“, oni koji prolaze na sprat kod koleginica, samo pokažu prstom, a onda, jako često, promaše stepenice i odu na galeriju na kojoj nije niko koga traže a ni niko koga ne traže (a ja uredno ćutim dok ne siđu i pitaju “A gde beše za…”). Drugi, uglavnom, kažu koju knjigu traže ili već šta. A na: “Doviđenja” najčešće nema odgovora, ili bude “Ćao!” kao da svi imamo 12-15 godina.

Ne kažem ja da nema finih i lepo vaspitanih ljudi. Ima, ali malo. Kao što smo ranije često mogli da čujemo sa TV-a: “Nije teško biti fin.”

Sinoć je u Narodnoj biblioteci “Sveti Sava” u Aranđelovcu održano književno veče na kome je predstavljena nova knjiga Gordane Ćirjanić, “Poljubac”, (izdanje Narodne knjige, čiji je sajt u izradi, bar deo koji govori o ovom romanu…) koja je bila u najužem izboru za NIN-ovu nagradu za 2007. godinu. Gošće su bile autor i Ljiljana Šop, književni kritičar.

Gordana Ćirjanić je veče počela podugačkim odlomkom iz romana a onda je reč uzela Ljiljana Šop. Govorila je vrlo pozitivno o načinu pisanja, temi i sadržaju romana. Njeno izglanje bilo je preopširno i suviše detaljno, tako da je malobrojna publika do kraja večeri bila (više puta) u velikom iskušenju da zaspi ili izađe iz čitaonice. Kada je sledeći put G. Ćirjanić uzela reč, znali smo sve o romanu, kako je pisan, ko su glavni likovi, oko čega je zaplet i kakav je rasplet. Onda smo čuli još jedan (”kratak monolog slikarke Katarine, od samo tri strane”) i to je bilo to. Bilo je još nekoliko pitanja i tada se veče završilo.

Ne volim ovakve književne večeri, na kojima vas monotonim izlaganjima i detaljisanjem dovedu do toga da uopšte nemate želju da knjigu pročitate. Kako sve više pisaca dolazi u pratnji kritičara plaćenih da hvale njihova dela, jasno mi je zbog čega je sve manje posetilaca na ovakvim događanjima.

Meni se, na primer, mnogo dopalo književno veče Miomira Petrovića koje je, od početka do kraja, vodio sam i to tako živo i interesantno da je većina prisutnih danima posle toga tražila njegove romane. Ovo književno veče nije bilo ni blizu.

Čitam jutros Mooshemin post i sad moram da pišem i ja Nije da moram, ali hoću. Sve sam nešto izbegavala da se dohvatim te teme, jer mnogo padam u vatru, ali ajde, pokušaću da dišem duboko i pišem lagano.

Boris Tadić, tako lepo opisan ovde, izgubio je i ono malo poena koje je imao kod mene prošle godine kada nije uradio ono što bih ja i kada je pristao na sve uslove DSS-a i oformio vladu. A za ovih nekoliko godina njegovog predsednikovanja nisam primetila neki njegov bitan učinak u poboljšanju/pogoršanju života. Ali opet, nije radikal.

Što se Tomislava Nikolića tiče, i da nije radikal, za njega ne bih glasala zbog toga što teško podnosi trudnoću i materinstvo uopšte

Sporazum sa Rusijom, neću uopšte da komentarišem već samo da kažem da je najbolje da svi naši političari pročitaju knjigu Čedomira Antića “Kratka istorija Srbije od 1804. do 2004.” i da se tamo podsete (ili nauče ako nisu) koliko su nam i kada “pomogli” Rusi.

Da ne živimo sjajno, ne živimo. Da je 100g švajcarske mlečne čokolade jeftinije u Švajcarskoj nego naše “Najlepše želje” kod nas i to prilično, jeftinije je. Mleko, kifle i ostalo da ne pominjem, ali… Ipak se nešto nadam, dogodiće se neko ili nešto što će osvestiti ovaj napaćeni narod, da shvati da je ta vlada naša i da MI možemo i moramo da je menjamo kad NAMA ne odgovara a ne njima. Nigde ne piše da 5. oktobar može da se dogodi samo jednom u istoriji.

Eto, sad bih mogla ovako do sutra, ali neću, čeka me sedmi deo Hari Potera da pročitam i završim i to i onda samo kažem, izađite na izbore, biće boljih kandidata sledeći put.

Valjda.

“Znam ja koliko je teško biti majka.” Kaže ON: “Znam ja koliko je teško biti majka”!!!. Zna ON. E, pa, stvarno!!!

Ako sam na nešto alergična to su izjave muškaraca, tipa: “Ih, kao da ti je teško da rodiš još jedno dete.” ili “Persa dobila sina/ćerku.”, kao da je Persi, onako kako se to redovno dešava Peri, Miki, Lazi neko lepo upakovao i doneo bebanče na poklon. A da ne pominjem koliko sam se iznervirala kada sam u “Utisku nedelje” na B92 čula tu izjavu predsedničkog kandidata SRS Tomislava Nikolića: “Znam koliko je teško biti majka.” (jutros čujem da sam to mogla još pre nekoliko dana da pročitam u “Blicu”, ali ovih dana nešto nisam imala živaca za štampu.)

Zbog takve jedne izjave, date u predizbornoj kampanji, sve majke iz Srbije bi trebale da glasaju protiv njega. I to čisto sa žensko-muške strane, bez ikakvih upliva u politiku.

DakleM: Dragi muškarci, bili predsednički kandidati ili ne, bez obzira koliko dugo i u kom rodu vojske ste bili, bez obzira da li ste osećajni ili bezosećajni i koliko vremena provodite sa svojim trudnim suprugama i koliko im pažnje poklanjate, ili koliko učestvujete u odgajanju dece, bez obzira na sve vaše fizičke i psihičke sposobnosti NEMATE ni najblažeg POJMA koliko je TEŠKO biti MAJKA. Od samog početka, kada prvi put saznamo da u nama živi novi mali čovek pa do trenutka kada nas, uz Božiju milost, pokrije zemlja mnogo pre naše dece, nemate predstavu o tome koliko je teško biti majka. Ama ič.

JA znam o čemu govorim.

P. S. Cela priče se, naravno, odnosi na prave majke, ne na one koje svoju decu rode i ostave.

Što ja volim pozorište, pa i u svojoj kući, da se tako izrazim.

Pošto je vikend bio predviđen za pranje, čišćenje, peglanje, kuvanje i slično, nisam ulovila dovoljno vremena da napišem nešto o još jednoj pozorišnoj predstavi pa sada da nadoknadim propušteno.

U petak, 25.01.2008. god u 20 časova u dvorani “Park” u Aranđelovcu održana je predstava “Suze su O.K.” rađene po tekstu Mirjane Bobić Mojsilović. I nije mi se dopala. Ne znam zašto, iako je sve bilo na svom mestu.

Sala je bila puna, kakvom je nisam videla još od Dana Vrtića, ali je ta priredba van konkurencije po posećenosti. Tanja Bošković je bila odlična, iako ja nju ne volim. Ivan Jevtović standardno dobar, Rade Marjanović i Milan Caci Mihailović taman kako treba, ali mi nešto nije “legla”. A nisam pročitala knjigu pre toga.

Predstava je pobrala aplauze publike i sve to, ali više volim da čitam i zamislim svoju predstavu.

Ne znam tačno kada je renovirano Jugoslovensko dramsko pozorište ali znam da već dugo gledam kako lepo izgleda spolja. Sinoć sam prvi put išla u novu zgradu na predstavu.

Predstava Skakavci je rađena po tekstu Biljane Srbljanović a u režiji Dejana Mijača. Iako traje više od dva sata to se uopšte ne oseća (ja sam prvi put pogledala na sat posle sat i po i to zbog parkinga a ne zato što sam isčekivala kraj).

Predstava govori o tome kako se mladost odnosi prema starosti. Mladost, puna snage, planova i želje za životom, nemilosrdna je prema starosti. U svom osećaju da je neuništiva, na starost gleda kao na nešto sasvim nepotrebno i neprirodno, kao da mladi nikada neće ostariti.

Veoma realne odnose između pojedinaca, porodice ili totalnih stranaca prikazalo je 11 sjajnih glumaca, različitog životnog doba.

Ovo je još jedna predstava ovog pozorišta koja mi se dopala i naterala na razmišljanje.

Slava došla i prošla. Gosti bili, nadam se lepo dočekani i ugošćeni i nisu mnogo komentarisali trenutne političke aktuelnosti. Ali ja moram, bar malo.

Neću da se izjašnjavam nikako osim ovako: “Izađite na drugi krug izbora!” Najgora varijanta je ostati kod kuće. Ili otići na neki roštilj (obratite pažnju na Tatjanin odgovor Na Dinkeov komentar). Tužno je što nemamo neke bolje opcije, ali sami smo krivi. Malo koristimo glasačko pravo.

Knjigu “Lovac na zmajeve” koju je napisao Haled Hoseini sam pročitala po preporuci. Iako naslov i naslovna strana mene više asociraju na neku epsku fantastiku roman govori o životu u Avganistanu sedamdesetih godina prošlog veka, raslojenosti društva, razlikama između bogatih i siromašnih i pre svega o prijateljstvu i šta ga čini.

Interesantna, realna, potresna,… pa je i ja preporučujem. Odlična knjiga.