Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

U sklopu mojih prethodnih razmišljanja, sada postoji još jedno lepo mesto u kome možete provesti prijatne trenutke u Aranđelovcu. Bilo da ste gost, domaćin ili neko ko je odavde odavno otišao ali ga neke, meni ne baš jasne, spone neraskidivo vežu za ovaj mali grad.

Kafić „Kojekude“ se nalazi u glavnoj ulici već nekoliko godina. U staroj kući, sa stolovima napravljenim od mehaničkih mašina za šivenje, uvek je imao neki svoj šarm. Za mnoge njegove goste najveća zanimljivost je mini-bašta na samom trotoaru, koja onima koji to vole daje uvid u mnogobrojne prolaznike.

Ovih dana, kafić je proširio unutrašnje dvorište tako da, kada uđete unutra, imate utisak da ste negde daleko od gradske buke i vreve.

Fontana, potok, mali most, veliki drveni šank, odvojeni stolovi, sve to pruža osećaj mira i odvojenosti, pa ga preporučujem svima onima koji žele jedan takav predah u kutku koji je bio potreban ovom gradu.

Da osetite deo atmosfere pogledajte Kojekude.

Aranđelovac, nekada na daleko čuveno turističko mesto, poznato po izvorima lekovite mineralne vode i najvećoj izložbi skulptura na otvorenom, a sve to u okviru prelepog parka Bukovičke Banje je sredinom devedesetih godina počeo da pokazuje ozbiljne znake depresije. Polako je sve propadalo, od velikih fabrika šamotskih opeka i elektroporcelana, preko Starog Zdanja koje čeka renoviranje više od 30 godina, do kulturnog i zabavnog života koji je polako umirao.

Srećom po nas koji živimo u ovom gradu a Grand parada i slične emisije/televizije nam nisu duhovna hrana ni način na koji punimo baterije, ovo leto donelo je nekoliko lepih stvari. Sve je počelo koncertom grupe Van Gogh 25. jula na Otvorenoj sceni. Đule i ekipa su sjajno odsvirali pesme koje je i mlađa publika, moram da primetim, znala naizust, što mi je bilo posebno prijatno iznenađenje. (Fotografije, na žalost, nemam).

U ponedeljak 27.08. na montažnoj bini postavljenoj ispred zgrade SO Aranđelovac, koncert su održali Sanja Ilić & Balkanika, uz puno pratećih efekata. Bilo je to devedesetak minuta uživanja u muzici čiji su koreni negde u etno ritmu Balkana, ali tako dobro aranžirane da ni u jednom trenutku nije bilo dosadno. Publike je bilo, ali ne bih mogla da odredim broj, jer je ozvučenje bilo dobro pa se zvuk prostirao daleko izvan granica Gagićevog venca (tj. Venca Slobode kakav je zvanični naziv). Fotografije, opet, nemam jer sam u žurbi da stignem na početak koncerta zaboravila aparat, iako se ispostavilo da je koncert počeo u 21h a ne u 20h kako je bilo najavljeno. Detalje o ovoj grupi umetnika možete videti na www.sanja-balkanika.com

Dva dana kasnije, na istom mestu, ovoga puta u 20h, počeo je koncert Partibrejkersa. Bila sam jako kratko, tek da zvirnem, jer to nije muzika koju volim da slušam, naročito ne tom jačinom, ali ipak treba pomenuti da se i to dogodilo. Publike je bilo, rekla bih manje nego za koncert Balkanike, ali možda su došli kasnije

Sve u svemu, Aranđelovac mrda, nije još uvek mrtav skroz. Ima nade.

Izdavačka kuća “Alnari” (www.alnari.co.yu) objavila je još jedan nastavak priče o princezi Sultani i njenoj borbi za prava žena u Arabiji. Džin Sason još jednom priča o životu i u ime svoje bliske prijateljice.

Ako je neko čitao prethodna dva dela, i ovaj treći će mu biti interesantan, mada je siromašniji u stravičnim detaljima mučnog života potlačenih žena.

Pošto tek sad imam dovoljno dobru vezu sa internetom (živeo ADSL!) mogu da uživam u različitim anketama ili testovima na internetu. Evo nečega što me je zabavilo i nasmejalo, pa možda još nekome ulepša par minuta.

Your results:

You are Superman

Superman 85% Robin 75% Supergirl 65% Spider-Man 60% Wonder Woman 55% Green Lantern 50% The Flash 45% Catwoman 40% Batman 40% Hulk 35% Iron Man 20% You are mild-mannered, good,
strong and you love to help others.

Click here to take the “Which Superhero are you?” quiz…

Juče, u aranđelovačkoj osnovnoj školi “Svetolik Ranković” se okupila generacija koja je školske 1986/87 godine završila ovu školu. Nije uobičajeno okupljanje, jer se uglavnom ljudi susreću posle nekih jubilarnih godina po završetku srednje škole, ali zašto da ne?

U 17h smo se sreli u holu škole, da bi, nešto kasnije opet seli u đačke klupe. Bile su malo tesne ali opet dovoljno udobne za mini školski čas tj. razgovor o tome gde je ko sada i šta radi.

Moje odeljenje, VIII-4, je bilo najbrojnije. U klupama je sedelo nas dvadesetak i svi smo, razrednom starešini Radmili Jančić (koja je svojevremeno svima nama zadavala prilično muke) i drugovima sa kojima nismo bili u aktivnom kontaktu ukratko ispričali najvažnije detalje iz našeg života.

Posle zajedničke fotografije, na ulazu u školu, lagano smo se premestili u jedan drugačiji, manje formalni ambijent. U restoranu “Knjaz” je počelo druženje, večera, igranje, pevanje i mnogi razgovori kakvi nisu odavno (ili nikad, kako u kojoj situaciji) vođeni. Veče je proletelo brzo, u ritmu igre i osmeha i jedino što mogu da kažem je : BRAVO za ideju i organizaciju (Srle, najbolji si)

Fotografije možete videti na delu sajta gde su fotografije ili kliknite na www.bebika.com/galerije/MALA

Možda ja postajem malo paranoična što se tiče štednje vode (to će proceniti oni moji prijatelji koje sam “usrećila “kružnim mailom o suvoj nam budućnosti) ali ovo je pričica koju baš hoću da podelim sa ostatkom sveta.

Moje najmlađe dete, Jana, ima četiri i po godine. I ja, još uvek, dežuram pored nje dok pere ruke, tek za svaki slučaj

I dok je ona prala ruke, ja sam uredno zatvarala česmu dok ih je ona trljala i onda pričamo o tome kako voda ne treba da teče dok se mi bavimo sapunjanjem, jer se tako čuva voda. Onda, mala pametnica, kaže: “Voda mora da se čuva jer ima puno ljudi a malo vode”. Ja sve to uredno potvrdim i kažem da zbog toga moramo da pazimo koliko vode trošimo i da svi sačuvamo vode koliko god možemo, svaki put. I u sred te, neobavezne priče, ona gotovo plačnim glasom kaže: “Onda kad ja porastem, neću imati vodu ako je ne budu svi čuvali !!!!”
A njoj nisam slala gore pomenuti mail.

Sedmo jutro na Jahorini nas je dočekalo maglom i snegom, tako da su svi planovi o još nekom satu skijanja nestali u toj istoj, prilično gustoj, magli. U svemu ima i nešto dobro, jer smo krenuli ranije nego što smo planirali, pa smo mogli da provedemo i nekoliko sati u Sarajevu, ali to je neka druga priča.

Ova priča počinje kada smo, posle dva sata putovanja od Sarajeva, prešli granicu i ponovo ušli u jedinstvenu zemlju Srbiju.

Ljubazni policajac (čovek u plavom) je popričao sa nama, poželeo nam dobrodošlicu i nastavili smo dalje, nekih pet metara. Zaustavila nas je, isto tako ljubazna, žena, carinik (u braon zelenoj uniformi, nisam stigla da pročitam/protumačim oznake), i još ljubaznije nas obavestila da je Vlada Republike Srbije (koja, ne radi, uzgred budi rečeno i nikako ne može da primi razne zvaničnike i konačno se pomeri sa mrtve tačke u različitim pregovorima, da ne gnjavim sa detaljima) donela uredbu koja je stupila na snagu pre tri dana i po kojoj svi koji prođu kroz nacionalni park Mokra gora, treba da plate to zadovoljstvo. Za putničke automobile, 50 dinara.

Tajac. Mi, totalno zbunjeni, čudimo se čudu a ljubazna osoba nam uporno nudi prospekt i fiskalni račun, već spreman. Posle par sekundi, bes. Dokle više da nas pljačkaju i to na takav način: priroda nam dala lepotu, pa iako mi ne činimo ništa da ta lepota što duže traje i bude još lepša, svi vi koji prolazite, platite što prolazite i dišete vazduh nacionalnog bogatstva!?! Da ne pominjem, u duhu skijaškog odmora koji smo proveli, da je i Kopaonik nacionalni park, pa da verovatno, vođeni ovim primerom, na ulazu u taj nacionalni park treba da očekujemo isto!?!?

„A šta ako nemamo dinare?“, pitamo mi.

„Može i u konvertibilnim markama!“

„A kako ćemo onda dobiti fiskalni račun za konvertibilne marke kad je ovo Srbija a ne Bosna i Hercegovina?“. Nema odgovora, nude isti fiskalni račun kao i maločas.

U priču uskače i kolega, carinik, i usrdno objašnjava da to nije do njih, nego do Vlade koja je tako odlučila. I da, ako ne platimo, na šta imamo pravo, pišu prekršajnu prijavu i sve to dalje ide u postupak!!!!

Slučajno ili ne, stotinak metara dalje stoji policijska patrola, verovatno da reaguje, zaustavi i dobro pretrese svakoga ko ne plati.

Nadam se da će, novac koji uzimaju od svih onih koji su se usudili da bar na kratko izađu iz Srbije i vide kako drugi ljudi žive, pa makar to bilo tako blizu kao što je Bosna, upotrebiti da poprave tunel, koji kilomatar niže od naplate „putarine“ a ne da idemo obilaznicom u dužini od 4 km, neobeleženim, neosiguranim i neravnim (čitaj: punim rupa) putem.

Da se razumemo, ne radi se o 50 din, ali da bar znamo zbog čega, ali ovako, kao da smo bogataši koji prolaze kroz Šervudsku šumu a ljudi u zelenom daleki potomci Robina Huda.

Moraćemo da predložimo da se na ulasku u Aranđelovac, postavi ista takva baraka i da se svima koji prođu blizu Bukovičke banje, naplati kakva taksa. Vajdica.

 Posle dugog premisljanja, da li da krenemo na zimovanje ili ne, ciji je osnovni razlog bio to sto nigde nema snega, 10. februara smo ipak dosli na Jahorinu.

 Vremenske prilike su nam, dva dana trenirale zivce, a onda je ponedeljak bio pun sunca i sa dovoljno snega da nam obeca jos neki dan uzivanja na snegu.

 Juce je padala kisa i to tako jaka kisa, da sam vec htela da pocnem da pakujem stvari i da krenem nazad, ali se jako brzo pretvorila u sneg koji je padao cele noci.

 Danasnji dan je osvanuo malo maglovit ali to, pored ispeglanih staza i velikog broja skijasa nismo ni primetili Tokom dana, magla se podigla pa je, pred sam kraj skijskog dana, bilo pravo uzivanje biti na stazi. Nadam se da ce tako biti isledecih dana dok smo ovde.

 Dakle, Jahorina, sa svojim stazama i ljudima koji su tu ili tu dolaze, je pravo mesto za aktivni odmor. Uz puno mesta za pauze tokom dana ili izlazak uvece,  za nekoga sve a za svakog po nesto. Narocito u uslovima kada je za neke druge skijaske centre sneg misaona imenica