Citat: Prijatelji
GDE SPAVAJU TRAMVAJI
“Gde su mi mama i tata?”
“Morali su da odu na neki važan sastanak, pa su me zamolili da te sačekam.”
“Ali, što si došao bajsom, kako ćemo sad?”
“Hm, nisam razmišljao o tome... Možemo da prošetamo.”
“Do kuće?”
“Hoćeš da te pošaljem taksijem onda, ili da pitamo roditelje nekog od tvojih drugova da te povezu?”
“Nema veze, idemo peške.”
“Daj mi ranac, da ga okačim o sedište.”
“Čekaj samo...”
Izvadio je narandžasti duks sa kapuljačom i navukao ga preko glave. Smeđa kosa bila mu je malo čupava. Nešto sitniji u odnosu na vršnjake, ličio je na oca kada smo išli u školu. Krenuli smo polako.
“Ona crnka s kikama, u zelenoj jakni, je l’ to Ana – Marija?”
“Otkud znaš?”
“Vidiš da sam bio u pravu kad sam ti rekao da ima pretenciozne roditelje, pogledaj ih samo. Mislim, ko još vozi tojotu na hibridni pogon."
“Kaže Vule da su oni snobovi. Svejedno, ona mi se sviđa.”
“Razumem i zašto, još ako bude ličila na kevu, kad poraste... I, je l’ se dešava nešto, ekskurzije su kao stvorene za te stvari?”
“I dalje se ponaša kao da ne postojim.”
“Samo se drži svog fazona i nikako ne pokušavaj da budeš ortak s njom. Veruj mi...”
“Čika Gančo, je l’ mogu da te pitam nešto?”
“Naravno.”
“Šta je to tačno duša?”
“Otkud sad to?”
“Razmišljao sam nešto.”
“Na ekskurziji, brate...”
“Još pre, ali majka, kad god je pitam, samo kaže ti si moja duša, i počne da me grli, a otac mi objašnjava kao da imam šest godina.”
“Pa... To je nešto što te čini čovekom, najbitniji deo svakoga od nas.”
“A, od čega je duša?”
“Bre, Filipe, postavljaš mnogo teška pitanja.”
“Kaži, ako te mrzi da objašnjavaš.”
“Nije, nego ljudi oduvek pokušavaju da odgovore na njih, i toliko toga ima... Mogu da ti kažem kako ja gledam na to, ali to ne znači da sam u pravu; bojim se da ću možda samo da te zbunim, razumeš?”
“Nisam više mali...”
“Vidi ovako, duša postoji na jedan naročit način; slično kao muzika, ne možeš da je vidiš ili dodirneš, ali možeš da je osetiš... Sastoji se od: slobode, mašte, ljubavi, snova, priča...”
Gledao me je kao da mu ništa nije bilo jasno, a verovatno je razumeo bolje od mene.
“Je l’ imamo dušu na rođenju?”
“Naravno, samo što je još neuobličena. Onda, s vremenom, kako rasteš razvija se i ona. Fora je da je oplemenjuješ što više... Zamisli da je duša tramvaj.”
“Kako sad tramvaj?”
“Nema smisla, znam, čisto da ti lakše objasnim.”
“Žuti, recimo.”
“Sve u životu ostavi neki trag u tom tramvaju, i što je kvalitetnija knjiga koju si pročitao, muzika, film, ili šta znam... to je trag dragoceniji. Bitno je i iskustvo, pogotovo sa ostalim tramvajima, kad: odete na fudbal, razgovarate, smejete se... I, sve se to prožima i pomaže ti da voliš... igraš se... stvaraš... naslutiš smisao...”
“Da živiš...”
“Baš tako – da živiš... Povremeno donosiš važne odluke, nailaziš na raskrsnice, izazove, i uzalud sva mudrost ovog sveta ako tu usereš motku, ili ako povređuješ druge tramvaje, naročito one bliske.”
“Ako pogrešimo?”
“Greške su neizbežne, naravno, ali treba da se trudiš da ih bude što manje i da ih ne ponavljaš, inače se tramvaj pokvari... Još nešto, ne mogu sami; zato, tokom puta, traže srodne duše i okruženi su prijateljima.
“I, šta bude na kraju?”
“Na kraju... Tramvaji idu na spavanje.”“A, gde spavaju?”
“Uh, bre... O tome ćemo neki drugi put, mislim da je bilo dosta za danas. Nego, pričaj kako je bilo na ekskurziji.”
“Ništa, bilo je dobro... Puno tramvaja, od kojih mi je Ana – Marija posebno draga, jedino što nam se malo razmimoilaze koloseci. Ali, rešiću to tako što ću da se držim svog fazona.”
“E, ukapirao si, svaka čast. Svratićemo usput do pelivana – zaslužio si sladoled.”
http://spidloris.blogspot.com/
pa noci, pa jutra, pa...
ma niiiisiii...samo ti se chini... "
