"Kao devojčica, zavolela sam knjige o mitovima.Još uvek ih volim. Kada čitam, imam utisak da zavirujem u svet koji postoji samo dok ga gledam. Dešavalo mi se, ranije, da u sebi odglumim čitave sudbine, da ih zamislim kao stvarne, i one su tada postajale stvarne. Potom su one nestajale i dolazile druge. Nije mi važno da li pričaju priču ili nižu slike, da li čitam bajku , poeziju ili istoriju. Provodila sam dane listajući zbirke reprodukcija,kataloge sa izložbi, rečnike citata, bestijarije. Znala sam napamet tebansku i tezejsku lozu, čitala sam mnoge priče indijanskih naroda. Jednom sam čak bila i na radiju. Na kvizu sam osvojila mali faloidni privezak za ključeve. [i]Ti si moja vunderkinderica, otac mi je rekao. Vunderkinderica. Uvek je nešto izmišljao.
(...)
Bore, strije, mladeži, opuštene grudi i stomaci, proteze i krunice i mostovi, obrve koje srastaju, grobljansko cveće:delovi drevnog teksta koji lutaju vasionom, sudaraju se i izgaraju u potrazi za celinom, ne sluteći da svaki od njih u sebi krije šifru celine.Može biti.
(...)
Negde sam pročitala, u čekaonici kod zubara ili ginekologa, u članku koji počinje rečima "naučnici su dokazali", da pre sedamdeset tri ili sedamdeset četiri hiljade godina na mestu današnje Sumatre se dogodila erupcija takvih razmera da na čitavoj planeti nije bilo sunca, ni leta, ni proleća,čak ni jeseni.Svuda je vladala vulkanska zima ispunjena polutamom u kojoj ni jedna biljka nije mogla vršiti fotosintezu. Na svetu je tada ostalo oko hiljadu ljudi. Hiljadu ljudi, ne više.Fantastično otkriće.Hiljadu ljudi od kojih svi do jednog potičemo, sav naš dragoceni materjal, svi nosevi, sve oči, sve boje kože, oblici lobanja, sva stopala, sve uši,svi naši jezici i svi naši bogovi,naše priče, mitovi po kojima se razlikujemo navodno. Svi smo stigli iz tog neušorenog sela.Ono se može spakovati u dvadesetak autobusa, u jednu ulicu, u jedan voz koji nas nekud nosi, kao decu na exkurziji, kroz noć, klopara u čudnom,ali poznatom ritmu,kao šifrovana poruka, skremblovana i rasuta na najneverovatnijim mestima, i samo ponekad bljesne tamo gde je niko ne bi tražio, tamo gde više niko ništa ne taži, u poeziji Miloša Crnjanskog, u pesmi mornara iz američkog romana o britanskim inžinjerima geodezije:
Su-ma-tra, Su-ma-tra,
Gde su sve žene
Kao Kleopatra.
Kasnije sam otkrila da na Sumatri postoji mit o Pigmalionu i Galateji.
(...)
Astronomi tvrde da je noćno nebo fotografija iz davnina, vasiona od pre više stotina, hiljada, miliona godina. Magijom noćne optike ljudskom posmatraču dopušteno je da prevali eone i ugleda tamu koja mu je prethodila, da zaviri u njenu vrtoglavu dubinu.U tom se ambisu, izgleda, i vreme rastapa, datumi i godine postaju samo nevidljive mrlje na velikoj crnoj zastavi i gube svako značenje.
(...)
Kako su ljudi doznavali za takve stvari pre nego što je postojao internet?Da li oduvek postoji neka vrsta mreže?
(...)
Jedno veče šetali su kejom i sanjali iste snove,naredne su gledali u nebo i videli različite stvari.
(...)
Pokazivala mu je knjige u kojima je pisalo da onaj ko u snu proživi sopstvenu smrt ima redak uvid u svoj raniji život, raniju inkarnaciju,ali Žorž nije razumeo zašto je to dobro, niti je verovao u to.
(...)
Doseljenici su, otkrio je posmatrajući tetku i teču,a docnije je to primetio i kod sebe. razapeti između svojih maštarija. (...) Vreme je dvostruko, razdvojeno su sebi. Prostor takođe.
Ovde smo ali nismo odavde.Odande smo,ali nismo tamo. Život je neprestano premošćavanje, ukrštenica na dva jezika,svet je volja i predstava koja se odigrava, simultano na dve pozornice postavljene jedna do druge.
(...)
Chuvaj se svetova koji su za tobom! (Velvet andergraund)
Činilo mu se da je proveo najbolje godine kao sakupljač virtuelnog perja, tragač po tuđim kodovima, digitalni đubretar, kopač po metalnim kantama punim nula i jedinica.
(...)
Šarene slike koje bole i troše.
Možda je to sve. Možda ne postoji ništa drugo osim magije noći, kamenja koje izgara i raspada se u letu, ispisujući smirenim pokretima kaligrafa poruke na nebu
Žorž koji isprva bunca o mreži koju niko ne plete ali su svi u nju upleteni...Nije li svačiji život,svaka suluda vizija svakog stanovnika psihopolisa, "dokument"? Bola više nema, nema jeze, mučnine, straha, drhtanja, nema više ničeg osim dve ljudske figure kraj automobila parkiranog ispred bilborda, dve prilike koje u zoru, najbolje vreme, rade tai-ći.
Vi ne razmete bol. Tražite konačna rešenja.Hoćete da ga nema,a bol je uvek tu.Zamisli telefonsku mrežu, zamisli da svi pokušaju da zovu u isto vreme. Centrala se zaguši i niko ne može da zove. Pritisak na izvesne tačke, čvorišta, i signal više ne prolaze kroz mrežu. Takav je bol.Tu je i nije tu.Takav je ceo svet.
(...)
Sistem uvek sadrži seme sopstvenog kraha.
(..)
Tražio je mesta na kojima bi ranije, dok je još poznavao "svoj" grad, mogao da sretne sanjare, duvače,svirače, pripovedače, strop-crtače,ludake koji još uvek vole tu varošicu na steroidima, vole je dovoljno da o njoj raspredaju povesti i legende, da po njenim zidovima ispisuju ne razumljive poruke-kao ona koju je video na kapiji gimnazije, E>mC4-da dižu ustanak na pomen parking garaže u starom centru, ulaze u katakombe i traže tunel isod reke, da šetaju čitave noći, jer više nemaju kud da odu. Gde ste, aveti?-mislio je. Nisu mogli nestati. Nisu mogli.
(...)
Razgovarali smo kao da se ulivamo jedni u druge, rastapamo razlike među nama i onda ih ponovo postavljamo i sada više ne umem da oderdim šta je od svega važno, šta je ključno."
Vladimir Tasić, "Kiša i hartija"
u medjuvremenu sam odlazila na razlichita mesta sa razlichitim ljudima. a onda sam posle 100 godina (u martu ili februaru, ne seccam se tachno) otishla sa dechkom tamo na chaj. bila je to interna fora jer sam mu letos na moru uveche kuvala chaj kao poremeccena. pa se navukao 
sedeli smo tamo i pocheo je da pada sneg.u vreme kad ga niko nije ochekivao. sad kad mislim o tome chini mi se da mi je to bio najlepshi sneg ove godine. mek i spontan. i tad sam potpuno i nepovratno zavolela ovo mesto... zato shto ima mnogo divnih knjiga koje mozhesh da listash 
