Citat: Reci su uvek sporije od istine.
Ponekad je dobro otvoriti srce nepoznatim ljudima.
Da sam mu prethodne veceri otvorio srce, sada ne bih mogao da
ga pogledam u oci.
"Dosli ste ovamo da pisete", rekao je," i sve cemo uciniti da
vas nista u tome ne omete, ponajmanje uspomene". Nisam mogao da
se setim nijedne uspomene.
"Ako drzava ludi, da li i ljudi moraju da polude?"
"Zar mislite da se taj proces odigrava u suprotnom smeru: da
prvo polude ljudi, pa tek onda drzava?"
Uvek ga je, naime, iznova cudilo kako se u tim neuspesnim zemljama
uspevala da stvori uspesna kultura, makar ona bila samo zbir
izuzetnih pojedinaca, onih koji su se izmicali neumitnoj sudbini...
Neke stvari treba tako citati: rano ujutru, potom popodne, pa
uvece, pa u gluvo doba noci. Svaki put te reci, iako na izgled iste,
kazuju sasvim druge stvari. Ono sto je ujutru zabrana, uvece moze
da bude poziv; ostrine u podne obicno otupljuje negde oko ponoci;
po naglom budjenju, reci su samo ljuspe i zvone kao prazne kutije
od sardina.
I najmanja sigurnost, pomislio sam, vise vredi od nesigurnosti.
Ponekad verujem da ova zemlja uopste ne postoji, da smo je svi
zajedno izmislili, i da ce jednom morati da dodje trenutak kada
cemo uvideti da zivimo u praznini.
Ranije sam mislio da je "daljina" samo druga rec za putovanje,
posle sam shvatio da se putuje iznutra, u sebi, i da spoljasnji
prostor nema nikakve veze s tim. Jedno vreme nisam verovao u daljinu,
kao sto neki ljudi ne veruju u boga; nista me nije moglo ubediti.
Potom sam "daljinu" poceo da zamisljam kao "bekstvo", a posto sam
o "bekstvu" uvek mislio kao u "utocistu", "daljina" se pretvorila u
neku vrstu "utocista", koje sam, s druge strane, uvek zamenjivao
recju "gost", ali ne u smislu "radost u kuci", nego u smislu
"tudjinac" ili, jos bolje, "covek pod nepoznatim krovom".
Prevalio sam toliki put, pomislio sam, da bih svoj zivot sveo
na ono od cega sam hteo da pobegnem.
Neka imena, naravno, ne znace nista; neka secanja su samo nacin
da se bolje zaboravi.
Nikada niko nije uspeo da pobegne, jer bezi se samo od sebe, ni
od koga drugog.
Ako zemlja u kojoj zivim, nije vise moja, a kuca u kojoj stanujem
pripada nekom drugom, ciji sam onda ja, kome pripada moje telo?
... stari svet je mrtav za sve njih, Evropa jos samo nama nesto
znaci. Ovo je novi svet, ovde niko nema razumevanje za oklevanje.
U Evropi, vazduh se dise, a ovde se vazduh jede. U Evropi zivi se
jedan zivot, a ovde se svako menja i svako, za vreme jednog zivota
prozivi najmanje cetiri. Kada se Evropa raspada, ljudi hodaju kao
muve bez glave, a ovde, ako se nesto ikada raspadne, samo promene
masku. U Evropi, samoca je oblik izgnanstva, a ovde je nacin zivota.Niko odavde ne izlazi ziv.
"Ne znamo kako se pisac zove, niti precizno znamo odakle je, ni kome pripada, jer ne pripada nikome, cak ni sebi. "
mukica.mislila da je gotovo.a nije. nikad nije gotovo kad mislish da jeste. da je iza.svih nas. besna pa tuzhna.gorka pa razocharana.uplashena.za neke mi drage ljude.a dan je bio tako lep. i juche je bilo. tako.lepo.i prolec'no. a onda se od jutros pomrachilo. u svim aspektima.a moglo je bolje.niko ne mozhe da me ubedi da nije.ali sve je to stvar (lichnog) izbora.
