Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

"....osuncana okislim vetrom, mesecarim ...po olujnom nebu trazim zvezdu padalicu, znak da ce nesto da se dogodi...sirom oci da otvorim...jer zmurim sve cesce, cujem sve slabije, a osecam delimicno...i to samo ponekad, samo ponesto...i samo pomalo...
...a tako je jednostavno: 2+2...samo je rezultat nekako, uvek razlicit...zona sumraka...ocigledno"

biss

"I hurt
myself today
to see if I still feel
I focus on the pain
the only thing that's real
the needle tears a hole
the old familiar sting
try to kill it all away
but I remember everything
what have I become?
my sweetest friend
everyone I know
goes away in the end
and you could have it all
my empire of dirt(...)"

full of broken thoughts

Moj Neko me podseti danas na ovo...a onda
"...pa se slike k'o komadi oshtrog stakla
zariju u dlan..."
a nekad mislim da je sve to samo josh jedan (od) test(ova) ...igram (se) svakog dana "Protiv Sebe"...

Citat: Neko mi je nakad ispricao da se ljudi dele na Ljude-Glave i Ljude-Srca. Prirodno, Ljudi-Glava uvek prvo idu mozgom. Oni prave planove, realizuje iste, donose teske odluke, organizuju se kako valja. Za njih nema teskoca, a problemi ne postoje. Sve se da resiti, zasnirati, promeniti, ponovo povezati. Kada gube, oni ne placu. Oni jednostavno amputiraju gubitke i okrecu se drugim putevima i novim planovima za neke druge pobede.

Ljudi-Srce su vodjeni osecanjima. Oni imaju puno prijatelja, svoje uspehe postizu kroz ljude. Ljima se veruje i oni veruju. Oni nece gaziti preko mrtvih, vec ce ciljeve postici kroz ljude. Oni placu kad gube. Oni namerno odluce da ne pobede, da ne bi bilo ljudskih zrtava. Njima je tesko da planiraju, oni idu od danas do sutra dajuci svoje srce i dusu.

Ljudi-Glave su se na fakultetu odmarali nedelju dana pred ispit. Ljudi-Srca su ucili do pre pola sata pred ispit.
Ja sam Covek-Srce. Bila celog zivota. A onda su mi objasnili da emocije nisu pozeljne u sali za sastanke, da su ljudi samo sredstvo za postizanje cilja i da je dobro planiranje alfa i omega dobro obavljenog posla.
I ja sam resila da foliram da sam Covek-Glava. I dobro mi je islo. Nisam odavala da znam rodjendane svojih kolega, da pamtim imena ljihove dece, vakcine njihovih kucica. Na sastancima sam menjala rec 'Vesna' u kraticu ‘Resurs is Knjigovotstva’. Vesto sam skrivala da zavrsavam presentacije do pet minuta pred sastanak menjajuci svetlo plavu pozadinu u modro plavu. Moji polsodavci, sefovi i direktori su to voleli, a ja sam patila, mada dobro glumila. Mislila sam cesto o tome kako je tesko biti Glava. Kako je komplikovano kada stalno tvoj mozak radi kalkulacije i pravi planove. Kada se sve proracunava, a predosecaj i intuicija nisu legitimne kategorije.
Sve do veceras. Dok u ribljem restoranu na Notting Hillu nisam videla jednu poznatu ruku na jednoj pogresnoj guzi. I ja sasvim podsvesno i u trenutku sekunde, a sasvim savrseno, kad i jesam godinama vezbala, uskocim u svoju Glava-Ja. Srce je ionako bilo polupano u hiljadu komadica, rasprseno po vlaznim terakota plocicama. Od njega nikakve vajde.
I tako satima. Ja-Glava, jedan bivsi dragi, iz veze od pre par vekova, vaskrsao bas u mom ribljem restoranu. I brdo ljudi koji su tu, bas kao i resurs iz knjigovotstva, samo da popune prostor na pozornici. Dok ja planiram svaki svoj osmeh, mig, pokret i izrecenu rec.
O Boze, kako je to dobro. Satima kasnije, presrecna, smirena, ponosna zbog obavljenog posla sedam u taxi. Osecaj skinut sa neba. Sada kapiram da je biti Glava mnogo lakse. Amputiras sva losa osecanja, sve povrede, sve gubitke i smislis nove trke koje vec u ovom trenutku pocinjes da trcis. I bacis se na njih punim jedrima.
Veceras sam ukapirala da je mnogo teze bit Srce. Mi mnogo vise patimo, kad volimo - volimo dublje, kad se ljutimo oprastamo lakse. Nama je vise stalo. Mi ne biramo reci, one same biraju kad ce biti izrecene. Nas ogovaraju, nama se podsmevaju, ali se nama i nasem srcu vracaju. Zato sto znaju da je nama stalo.
A Ja? Pa ja ostajem Covek-Srce sa suzama velicine Bosfora. Lako zaljubljiva, pomalo u haosu, spremna da delim krv i znoj. Sa prijateljima vrednim zlata. Takva sam. To se ne moze menjati. I znam da ce meni, kao i svim ostalim Srcima uvek biti teze. Ali ipak, veceras sam sasvim dobro glumila. Drago mi je da znam da i to mogu. Ponekad pomaze.

Hrabro Srce U Londonu

"Amarkord ili o Petru
dodirujem te, slatka neizvjesnosti,
naš susret je savršeno isplaniram čudnom voljom dobrih ljudi…

Govorili smo o Mjesecu i njegovoj baki, o Branku Ćopiću, Indoneziji, nuklearnim probama, o kanibalizmu, o Australiji i Kanadi, o tai-čiju, kung-fuu, jogi, o Sarajevu i Banja-Luci, o Nišu i Beogradu, o odlascima, ovo je treći grad od koga se opraštam, i njemu; svaki grad te nečemu nauči…

a šta ćeš sad, gdje ćeš…

Sutra nas mogu sresti ponori. Ili uzglavlja. Svejedno, lepo je nemati plan..
Ma nije to ništa, to je moja oluja u šolji čaja, baš ništa strašno…
Hrabra sam, kažem... prestravljena sam, ćutim…mi smo došljaci u gradu spavača, mi smo sanjari…radije ću da budem prvi polen koji će vetar da raznese, nego večito korenom vezan za tlo…

ne znam otkud on to ume,uvek izgovori pravu stvar, odakle zna, odakle zna
čekala sam večnost da mi neko kaže lepu reč…

on je usmeni pripovedač

Bez prepravljanja, prekrajanja, njegovo pripovedanje bez logičkog sleda ima određeni smisao i nevidljivu nit, beskrajna priča teče, bez obzira na slušaoce, on govori, preliva; nosi živu reč, hranljiviju nego pisana

Slušam…
Oboje nosimo priču
Samo drugačiji tok
Moja je podzemna, hirovita ponornica, noćna, sa virovima, presušivanjima i poplavama
Njegova je brza, planinska, grgoljiva i šumna, nezaustavljiva
i uopšte, pričamo uvek, o svemu i svačemu, besmislice:
Prolazimo pored državne radnje sa zavesama u Novosadskog Sajma, stajemo i razgledamo neke heklane stvari u izlogu, za kuću i pokućstvo
razvijamo priču o onome ko je izmislio hekleraj i hekler:
Jermenin koji drži radnju sa kolonijalnom robom, ne,
Georg Hekler, Nemac, je izumitelj heklera, on je zloupotrebio plemenito otkriće gospođe Hekler, njegove tetke, koja je želela da ubrza proces heklanja, on je zli rođak koji je to iskoristio pre nego što je ona stigla da ga upotrebi i patentira…

Izložba povešanih zavesa, na osnovu kojih zaključujemo kakvi ljudi ih drže u svojim kućama, njihov karakter na osnovu njihovih zavesa…

Zavesa za klub vojske, planinsku kućicu, za mladi bračni par sa detetom, za bordel, za dečaka koji stalno krišom povlači nit iz zavese vrhom patent olovke, e, ovakve ima moja tetka; i za tihe čiste kuće gde roditelji dobro vaspitavaju svoju decu…

I tako stojimo usred zime u pola noći ispred neke smešne prodavnice koja je odavno zatvorena, a mi i ne želimo da kupimo zavese, ne, mi pričamo i pričamo...

i onda,
poljubio me je…
s njim je sve kao prvi put
i kao poslednji
kao da se tek upoznajemo i oduvek znamo
stali smo ispred zgrade, pokušavala sam da kažem laku noć, da se izmigoljim, bila sam umorna od plača, od pakovanja stvari, od opraštanja, jutros sam dobila, smrzli smo se šetajući, sve je bolelo, u slepoočnicama, u nogama, kičmi; ali opet sam želela da budem tu, sa njim, SADA, želela sam da mogu to Sada da produžavam do beskonačnosti. Već smo počeli da cupkamo od hladnoće, decembarrrr, brrrr, kako su ti hladne ruke… drži mi ruke, greje me dahom, oh, da je ovo bar san, pa da se nasmejem ujutru, da mi ulepša dan, ali sa ovakvom stvarnošću sam potpuno nespretna, zatečena, ne znam šta s njom, pojavljuje se niotkuda, neočekivano…oh… drhtim od zime i od ovog neočekivanog buđenja, ušuškavam se u njegovim lepim rečima… Ovo je proleće… Ovo je dovoljno…

Ovo malo lepog, koje dobijamo, unapred znajući da neće trajati…
Hajdemo gore, hajde da popijemo čaj…

hmmm, ovo mi je već poznato, ne, ne, stvarno, ti MORAŠ da ideš, molim te, odlazi… lepo sam mu rekla,

ali, saamo maalooo…samo malo, evo samo ću da sjedim i da šutim… i, i da te mazim po kosi…

počinjem da ga udaram, ovo se ponavlja, uvek to kažeš, više ti ne verujem, ništa ti ne verujem, on se kao brani, i pokazuje mi kako da namestim pesnicu, a ovako u kung-fuu tigar napada zmiju…i počinje da reži i da me obilazi kao zver koja vreba, dlan mu postaje preteća šapa sa kandžama, ja se smejem, zavijem i ričem kao lav, oči nam zlokobno sjaje i čekamo ko će prvi da skoči, grrrrr, ti si divljak ti si zver, vičem, panter koji se pretvara u tigra, tigar u majmuna, majmun u vuka, vuk u psa, pas u mače u mom krilu koje prede i drema…

Treba umeti sa svakom od životinja…
ponekad se zamisli kao riba, ućuti, sa ribom ne mogu ništa, samo je pustim, riba prolazi, neokrznjeno, leluja kroz prostor…

a onda postaje zmija i veštim i brzim pokretom dolazi do moje kože, klizi, hladno i glatko, borim se, otimam…ja se ne borim, ja savladavam… šapuće zmija…

ne, ovo nije borba, ovo je naša mala igra, preludium, iako se pravimo da ne znamo kako će se završiti, kao na predstavi odigranoj više puta počinjemo da improvizujemo, ja sam čedna devojčica, zarobljena princeza, mnogo puta moram da izgovorim ne, pre jednog da, on je razbojnik, ratnik, osvajač, vitez, Romeo… on je muškarac, ja sam žena… on to mene uči snazi i slabosti…
Obmotan oko mene, onemogućuje mi svaki pokret, podležem pod snagom stiska i otrova, pristajem da budem plen jedne zmije…

Veliki uzdah

Ulazimo u lift, kao u čekaonicu, predvorje strasti. To ustvari nije lift, to je bešumna nosiljka, naš budoar obložen mahagonijem i metalom, sa ogledalom i škiljavim osvetljenjem, tu raspaljujemo blizinu i dah promenom visine, uživanjem u riziku.

Ogledamo se. Ja ponekad napravim taj glupi riblji izraz, otvara i zatvara usta oponašajući ribu. Haha, a ja nekad ličim na lava, rrrrraaauuurrrrrrrr… i grabim ribu svojim čeljustima…

Želimo da neko uđe, pritiskamo dugmiće i igramo se straha, a ustvari se ne bojimo, ovde skidamo sve neverice, neodlučnosti, ostavljamo oružje koje smo poneli, trikove i rekvizite, sav suvišni prtljag, ostavljamo ispred vrata…

Uzimamo naše ruke, naše noge, naše usne i noseve, uši i kose, naše oči i zamagljene poglede, naše reči i buncanja …

Moja soba je sada potpuno prazna, odnesene gotovo sve stvari osim bambusa u čaši i reprodukcije anđela na zidu; u mojoj sobi nikad nije ni bilo zavesa. Samo roletne koje su u određeno doba godine u određeno doba dana, (bilo je to, obično rano izjutra, kad se sunce penjalo ka svom zenitu) pružale neverovatan ugođaj, kao sunčana disko kugla, zraci su upadali u moju sobu, oblikovani rupicama roletni, i kao jata riba prolazile mojim zidovima, preko predmeta, kompjutera i radnog stola, stolica, knjiga, frižidera, kreveta, preko posteljine na krevetu, preko moga snenog lica, ruku, preko stomaka, butina, listova, pa nastavljale neznano kuda, vođene sunčanom strujom na mrešćenje u neke druge svetlosti; da, kao i ribe u moru, i ove svetlosne, imale su svoj period za razmnožavanje. I zavisno od kosine ugla pod kojim bi svetlost padala, dobijale bi različite oblike, od diskova do izduženih pastrmki, kao u crtanom Tražeći Nema - sjajnih bljeskajućih pastrmki koje bi se formirale u oblik, upitnik, strelicu. I u ta jutra, prisećala bih se nekih emisija o podvodnom svetu, o životu riba. A bilo je kao da sam se budila u najčudesnijem ribnjaku. One bi kružile oko mene kao oko nekog nepoznatog bića zalutalog u njihove dubine, zaspalog, dodirnuli bi se naši svetovi, sve bi trajalo kratko, najviše po časa, i ta svetlost koja se ovde kaleidoskopski razlomila, u parčad, u stakliće, u ribice, bila je progutana jednom velikom ribom koja se zove dnevna svetlost, koja bi ispunila moju sobu…
Sviđalo mi se to što nemam zavese, mašinu za veš i televizor, odgovarao mi je taj privremeni način života, studentski, to što se nisam skrasila; nije bio dom taj stan, i nije imao identitet, uostalom, ja i nemam dom, možda, kad bih imala zavese…
…On ulazi u mene, najdublju mene, on ume da uđe, on sme, sada kada sam najranjivija, zidovi sami padaju pred njim, tvrđava se predaje, ja sam tu, ja , to sam ja , otvaram se, potpuno se prepuštam, njemu i osećaju, i nije važno sta će biti sutra, ništa nije važno…

Bili smo u toj ničijoj sobi
Opkoljeni zidovima zvukovima
Otvaram se kao školjka
Kao cvet
Otvaram se
Dovoljno je da pomisli
Da poželi
Pred njim sam.
On zna moje najtajnije misli
Uplovljava u moju dubinu
Kao moreplovac koji poznaje dobro
Sve uvale ovog zaliva
Zna moju krv
I njenu ćud
Prihvata meuzima za ruke
I zaranja kao u okean
Upijam ga svojim telom kao hlebom svojim ostrvima koralnim sprudovima
Svojim porama i ponornicama
Mi smo jedno
Za tren
Mi smo srećni
Zaštićeni kao plod u stomaku
U vodi početka, u vodi zaborava
Prolazim kroz njega i njegovim očima
Vraćam se sebi, preobražena
Stvaramo Krug.
Ponovo se radjamokroz ljubav
Postajemo oslobođeni
Iscrpljeni ležimo na podu prazne sobe
Na obali posle brodoloma
Hladno je. Kolena mi drhte.
Odeća je svuda okolo
A taj čarobni trenutak sadašnjosti
je na pravom mestu
Sa nama
U našim rukama
Između nas
Trenutak
Biser
Koji nastaje iz tople školjke naših tela
Iz ovih ljuski
Odlažemo otvaranje
Čekamo
Da sazri
Od krvi
Od daha
Od sokova
I pogleda
Od dodira
I mesečine koja kaplje
Sa naših kapaka
Iz usana
Kroz prste
Obmotavamo ga
Tankim nitima srebra i sedefa
Oblikujemo
…On je još spavao.
Uzela sam ranac. Ostavila ključeve. Otišla iz grada.
Negde, kod nekih uličnih trgovaca knjigama slučajno otvorim jednu:
”...U jednom životu, tako, živimo mnoga vremena,
koja neupućeni tumače kao trenutke...”
Dragana Nikolic'

o selidbama...spavachima...rechima&pripovedanjima...bubicama... hirovima (nashim i tudjim)...o igri...zavesama i jednom nachinu vidjenja Stvari... mozhda josh neko pronadje ovde neshto Svoje ili o Sebi...

Gledali smo film
jeli smo princez krofne
u 01a.m.
Think I'm happy.

"And what kind of girl is She?"


"we were strangers but...& noone told me that I'm gonna find you...and it was wonderful journey..."


think about this on crazy day...


Drowning Lessons


dreamnig of you...


"i never had a dream come true 'til i found you...somewhere in my memory i lost the sense of time"


"...like you Deamon, your drug...like i can't breathe...without your arms..."


"I loved J.C. so much and talked about him so much and it was like he lived inside me ...like taking possession of my soul or smth....and then one Day I got over him... Freedom Dance..."

i kakve su shanse da bash na ovo danas naidjem...moja najomiljenija...kad sam imala 10-12 godina... a onda "podudarnost" sa nekim i nechim mojim malo "kasnije"...shto ne biva vishe... ali ja sam valjda retro junky or smth like that pa( nekad) nedostajem sama sebi iz tog perioda... narochito na ovakav Dan.

being Inside... being outside... being You.. being Someone else... dani su nekad allegro a nekad adagio...znam to po rasporedu prstiju...tonovi su nekad mastiljavi od bluza a nekad svetli od snega koji se topi u martu...sometimes you play just to find the way Out...or In(?)... and sometimes it's just an exercise(or haromny) of your Fingers and your Mind...or just want to stay tuned so that you can Hear The Difference...that means to You... Treba bivati u tudjem svetu, a istovremeno ne napushtati svoj...stvar vezhbe ili osec'aja(?)... sometimes I see the World as a passion for living, but sometimes life is nothing more than Compromise...nekad ti nedostaje ono malo...a (ne)kad te to malo preplavi i (u)gushi...u danu prepoznati nijanse chak i kad ogreznem(o) u krajnosti... primati rechi i muziku intravenozno... to nekad mozhe da spasi trenutak, sat ili chak ceo dan... redjati mozaik od rechi i tonova...sastavljam se od kolazha tudjih a svojih...a klupko se odmotava sa suncima i zvezdama... nekad sa chvorovima a nekad glatko...when you spill milk...nekad su krugovi, a nekad akvarel koji je Dan iscrtao...anda that all is Life...

kindergirl@mycity.co.yu

"Baby when I think about
The day that we first met
Wasn't lookin for what I found
But I found you
And I'm bound to find happiness in being around you


I'm glad when I'm makin love to you
I'm glad for the way you make me feel
I love it cause you seem to blow my mind every time
I'm glad when you walk you hold my hand
I'm happy that you know how to be a man
I'm glad that you came into my life
I'm so glad

I dig the way that you get down
(you get down thugged out)
And you still know how to hold me
(and you still know how to hold me)
Perfect blend, masculine (can't get enough now)
I think I'm in love, damn finally
I'm glad that you turned out to be
That certain someone special
who makes this life worth living
I'm glad you're here just loving me
So say that you won't leave
Cause since the day you came
I've been glad."

to Someone Special I can "dance" with...

"svuda sam te trazhila
a ti si vec' bio nadjen..."

Što hoćeš od mene? Sve!

(posveta jednom filmu)

hommage nije ništa homo još manje erotski osim ako se ne palite na pokojnike ali hommage posveta čovjeku nije (o) čovjeku već ženi ona se zove saša ironično zar ne na više razina ona je otvoreno otvorena ja sam otvoreno zatvoren i uvijek strepim da se ne zaljubi u neku ženu nema šanse dok sam s tobom kaže a znam da je privlačna mnogim ženama ovo je priča o jednom filmu posveta hrabrosti koju nemam gay-ljubavi koju ne zagovaram ali koju sve više prepoznajem kao ljubav je ljubav je ljubav kao glumac je glumac je diši duboko kaže šta hoćeš od mene sve sve hoću lila je jedan fantastičan glas u ovom filmu ne pjeva ovde je ona majka-hrabrost koja priznaje preljub ja nikad neću ona bi istog trena da nije drugih koje bi mogla povrijediti najlakše je u životu biti pička ali i najteže neki će prodisati kad odemo a neki zauvijek prestati za ljubav je potrebno troje gle još jedan stari film u naslovu u mojoj glavi nikad ne prestaju projekcije ona ne voli tu riječ profesionalna deformacija pridavati riječima preteška značenja pogrešno je riječi ne ubijaju ljudi ubijaju da parafraziramo amerikance i neke druge strance pero je moćnije od mača jest malo sutra druga vremena drugi običaji nekad smo gledali do posljednjeg daha gle još jedan film ne mjerimo život po tome koliko dugo smo na ovom svijetu koliko udisaja uzmemo već koliko puta ostanemo bez daha srećom rijetki su oni sretnici koji se zaljube u vjernu osobu usamljeni su ili zaljubljeni u duhove ideale diši duboko tvojim lijepim ustima pogled na te usne boli zato što nikad u potpunosti ne mogu biti tvoja ta usta liječe poljupcima ti pomažeš liječiš kad ljubiš ne boli oprosti branka k. ja volim anu f. jedna stara ljubav mira f. je daleko od očiju daleko od srca razumjet će oprostiti ovo nije pariz da govorimo najbližima što osjećamo s kim spavamo istina da govorimo manje bismo bili sjebani što hoćeš od mene sve sve hoću kaže ja te sanjam sanjam da te vidim da si tu
http://wallnamjesecu.blog.hr/

Gledam ponoc'ne vesti.
Promichu slike.
Koshnica
Mravinjak
Zverinjak.

(ili su to ljudi?)

Prognoze
vremena
nevremena
cena
zhivota.

(koliko vredi jedan ljudski zhivot?)

Nisu se odmakli od pogadjanja.
Berza ili cenkanje?
sa Drugima, sa Svetom, sa Bogovima, sa Samim Sobom.

Gledam ponoc'ne vesti.

Dan je samo treptaj nechijeg oka u Sahari
samovolja nekog sa vrha zgrade u Njojorku
sudbina vidjena u zrnima pirincha jednog Kineza.

Sve je dovoljno blizu ili dovoljno daleko
zavisi od ugla objektiva i vremenske razlike
izmedju
planeta
drzhava
umova.

Gledam ponoc'ne vesti.

Ispod jorgana
(svako)dnevne istine gube na tezhini
mrak ih razvodnjava i teche
akvarel snova
nema uzroka i posledice
i ono shto su nekad sati
tada su sekunde.

Gledam ponoc'ne vesti
i pitam se
ako jutro probudi onu koja nisam ja
chija c'e to biti vest dana?

kindergirl@mycity.co.yu