Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Tri meseca pošto je pokrenut 15. jula 2003. godine iz štampe je izašao e magazin broj 4/5 (letnji dvobroj). To je bio prvi broj koji sam potpisao kao njegov direktor i glavni i odgovorni urednik a pozirao sam i za naslovnu stranu. Od februara prošle godine nisam na čelu e magazina a njegovo uređivanje ja preuzeo Milan Kovačević koji je par godina bio sa nama prvo kao novinar i fotoreporter a potom i kao zamenik urednika. Milan je to jako dobro radio sledeći generalno put koji je zacrtan još prilikom osnivanja uz davanje potrebne i poželjne lične crte. Poslednja tri broja izašla su pod upravom novog menadžmenta jer je vlasništvo nad časopisom promenjeno. Primetan je bio snažan zaokret od edukativnog ka informativnom sadržaju. Iskreno nadao sam se da se radio o prilagođavanju promenama koje su se u Srbiji desile proteklih pet godina pa su me poprilično iznenadile najave sa kraja prošle nedelje o skoro izvesnom gašenju e magazina. Pred kraj dana 21. jula 2008. saradnjici, poslovni partneri i prijatelji e magazina su dobili ovaj e-mejl:

“Poštovani prijatelji i saradnici,

Kompanija Color Press Group je odlučila da, usled neispunjavanja finansijskih očekivanja i izostanka saradnje sa magazinom Fortune, ugasi E magazin. Nažalost, broj 64. (avgustovski) neće izaći iz štampe.”

I to je bio kraj, koji me iskreno veoma boli. No vratimo se na pocetak.

Početkom 2003. Centar za razvoj interneta me je angažovao da kao njihov PR iznesem komunikacioni deo projekta na osnivanju Udruženja korisnika telekomunikacija. Negde u januaru ili početkom februara dobio sam e-mejl u kome me izvesni Dejan Nikolić obaveštava da je Start Up menadžer i glavni i odgovorni urednik novog poslovnog&IT magazina čije se lansiranje priprema. Naravno da me ta vest jako zainteresovala, pogotovo jer sam poznavao gotove sve bitne ljude sa IT&internet novinarske scene a Dejan mi je bio nepoznat. Kako to u životu obično bude Deki i ja smo se brzo pokapirali, krenuli da radimo neke projekte zajedno da bi na kraju postali dobri prijatelji i partneri.

Ideja koja je stajala iza pokretanja e magazina kupila me je na prvu loptu svojom jednostavnom genijalnošću. Srbija je upravo punom parom uletala u promene, otvarane su banke koje su donele kartice i kredite, počeo je proces privatizacije, dolazile su strane kompanije. One su tražile kadrove za neke tada jako cudne pozicije kao što je HR, PR i za celu lepezu menadžerskih pozicija. Sa jedne strane, sem sporadicno, nije bilo sistemskog školovanja niti osoba sa iskustvom potrebnim za ova zanimanja. Sa druge strane kod običnog sveta pojavilo se interesovanaje za nove stvari koje su nam dolazile. Dodatno penzijsko osiguranje na primer.

Iza ideje da se ova situacija iskoristi i pokrene vrhunski dizajniran, zanimljiv, aktulelan ali i najširim slojevima stanovništva razumljiv poslovni magazin stajao je Živojin Žika Petrovic (na netu poznat kao Guru menadžer) koji je tada već izdavao prvi domaći magazin u početku posvećen mobilnim telefonima a potom generalno gadgetima i komunikacijama Mobilni magazin. To je čovek sa potpuno neverovatnim osećajem za tržište i potrebe najširih slojeva stanovništva koji je izoštravao decenijama baveći se trgovinom, obično u nekom kontaktu sa IT-jem (Processor Commerce) ili uslugama. U šali ali sa mnogo istine imam običaj da kažem da mi je skoro četiri godine rada za njega dalo SBA (Serbian Business Acadaemy) kao najbolju poslovnu školu koju sam kod nas mogao da prođem. Žika je angažovao Dekija da ostvari njegovu ideju. Deki je potegao svoje kontakte iz vremena saradnje sa Svetom kompjutera pa su se u prvim brojevima e magazina, prvi je izašao 15. aprila 2003, našli tekstovi Marka Hermana, Gradimira Joksimovića a zanimljivo je da je mungos bio tu još od početka, pišuci o informacionom dizajnu-u. Mene je ideja kupila u startu i iz potaje, radeći još u javnom preduzeću i sarađujući sa mnogim magazinima, pomagao sam Dekiju svim srcem. Zanimljivo je da je praktično prva vest koju sam napisao bila o promociji sajta PR agencije u kojoj danas radim.

Čim se ukazala zgodna prilika ugnjezdio sam se u redakciji preuzimajući od Dekija prvo poslove promocije i građenje networka novog magazina da bi ga uskoro potpuno preuzeo a Deki je otišao u neke druge priče. Narednih skoro četiri godine sam pravio e magazin i pritom doživeo neke od najlepših ali i neke od najtežih trenutaka u životu. Valjda to dvoje uvek ide zajedno i podrazumava jedno drugo. Tokom te skoro četiri godine upoznao sam mnogo divnih ljudi, jako mnogo naučio i izgradio jednu potpuno novu karijeru. Vreme je bilo sjajno za razvoj mesečnika koji ce na naše prostore doneti nova znanja i iskustva potreban za snalaženje u novim poslovnim prilikama. Ne zaboravite da pre pet godina nije bilo ni značajnih poslovnih obuka, ni literature, ni savremenih poslovnih škola… e magazin je bio preko potreban izvor saznanja a naša odluka da autori tekstova budu osobe koje se upravo bave aspektima poslovanja o kojima pišu pokazala se kao odlična. Vremenom se oko e magazina okupila sjajna grupa prijatelja, autora, onih koji su želeli i imali šta da napišu. Na kraju krajeva Dekija, Mileta i mene je upravo e magazin okupio. Napori koje smo kao redakcija i druge službe koje su radile na njemu ulagali bile su potpuno nesrazmerne uslovima u kojima smo to radili ali entuzijazam i želja da napravimo nešto zaista dobro su nas držali. Oko e magazina se mobilisala i velika grupa prijatelja i onih koji su prepoznavali potrebu i korist koja od takvog časopisa postoji pa su nam pomagali - svako na svoj način i koliko je mogao. Hvala im svima od sveg srca.

Rezultat je bio srazmeran naporima i prvenstveno ljubavi i strasti koju smo ulagali. E magazin je po istraživanjima Strategic Marketinga bio najčitaniji poslovni magazin u Srbiji u 2005. i 2006. godini. Dobili smo i nekoliko nagrada od Društva Srbije za odnose sa javnošću, preko EUPS-a do internet kluba itd. Pojavljivali smo se na svim bitni mestima, koristili svaku priliku da predstavimo e magazin, izdali tri knjige odabranih tekstova i zaista ga “zakucali” kao standard svojoj oblasti. Naši privatni životi su naravno trpeli ali, da budem iskren, dobar posao koji smo obavili nam je otvorio mnoga vrata.

Koliko god radio sa voljom i voleo novinarstvo i proizvod koji sam pravio loši vetrovi koji su počeli krajem ‘95 i nastavili se u ‘96 kada je potpuno prestalo izdvajanje novca za honorare saradnika podstakli se me da razmišljam da napustim ono što sa ljubavlju radim ali na šta više na mogu da utičem. Ne mogu tačno da ocenim zašto je povučeno nekoliko loših poteza koji su tokom nekoliko godina doveli do gašenja e magazina. Zašto se nije ulagalo u razvoj, zašto su honorari saradnicima ukiniti umesto da se povećaju izdvajanja i dovedu još kvalitetniji saradnici. Zašto redakcija nije ojačana, poboljšani uslovi rada i razdvojen novinarski od menadžerskog posla. Da li je želja da se ekstraprofitira na prodaji magazina bila toliko jaka da dovede do njegovog neumitnog kraja?

Da li je zaista moralo ovako da se završi uz sve ograde koje naravno stoje jer izdavački posao danas u Srbiji nije nimalo lak? Mislim da je e magazin mogao da opstane i nastavi da donosi značajan novac uz prilagođavanje promenama koje su se u međuvremenu desile. Srbija je zemlja u kojoj danas postoji desetak ozbiljnih, mahom uvezenih i na stranim iskustvima zasnovanih programa poslovne edukacije. Mnogo poslovne literature je prevedeno i najavljuju se novi naslovi. Upisane su prve generacije MBA studija a iz fakultetskih klupa izašle su generacije kojima su teme o kojima smo pisali bile u redovnom programu. Raduje me da su mnogi od njih kao literaturu u svojim seminarskim radovima navodili naše članke. Definitivno okruženje nije isto kao pre pet godina ali kada smo već uspeli da napravimo nešto za šta se usuđujem da iskoristim reč “brend” on je mogao da se baštini prvenstveno kroz disperziju delatnosti (izdavaštvo, edukacija, poslovni konsalting, itd). Sada je naravno kasno za to.

Ono što me raduje je da duh izvornog e magazina (kao prvenstveno edukativnog poslovnog štiva čiji su autori pisali mahom iz svog iskustva) živi u Profitu. Agilna i preduzimljiva direktorka marketinga e magazina Nataša Stojković napisala je biznis plan, dobila sredstva od države namenjena razvoju prduzetništva i nadavno pokrenula ovaj magazin. Start Up manager je opet bio Dejan Nikolić a tu je još nekoliko osoba iz starog jata. Iskreno se nadam a znajuci ih i siguran sam u to, da im neću pisati ovakav tekst za koju godinu. Vremena su se promenila i projekti se u Srbiji više na prave da se za kratko vreme ostvari maksimalan profit nego da traju.

Kad smo bili klinci snažno smo se držali teritorijalnog principa. Mi koji smo stanovali u par zgrada okruženih sa nekoliko ulica bili smo jedna raja (tada sam živeo u Sarajevu gde se to tako zvalo) ili ekipa, društvo dakle. Bar jednom nedeljno igrala se fudbalska utakmica sa susednom rajom i tada je bilo od životne važnosti da sa nama bude neko stariji i samim tim jači. Ne samo jači fizički i jači kao igrač nego jači kao lik, persona, autoritet prvenstveno. Makar bio iz šestog ili sedmog razreda ako ne i stariji jer smo mi bili trećaci ili četvrtaci. Pincip oslanjanja na jače posebno bi dolazio do izražaja jednom mesečno kada bi se redovne fudbalske utakmice pretvarale u ozbiljnije čarke uz gurkanje, poneki šamar a jednom godišnje bi i procurela krv iz nekog nosa. Tada je bilo od životne važnosti koliko nam je “klupa jaka”.

Ove situacije sa traženjem oslonca u starijim, jačim i istaknutijim u pojedinim oblastima setio sam se tražeći pre neki dan poklon za sestriće. Vidim ih svakih par meseci i ponesem im ponešto. Dok su bili mali nije bilo problema. One zvrčkice za bebe, dok su bili mali, ili čokolade i igračke za male dečake su bili OK, dok nisu porasli. Danas su to momci od 7 i 11 godina koji su po ceo dan pred kompujeterom, što na netu šop igrajući se. Tijanina sugestija da im kupim knjige, po mogućnosti enciklopedije za dečake, zvučala mi je sasvim logično i rešila me muku, bar dok se nisam obreo ispred desetine jednako šarenih, jednako primaljivih i po meni jednako dobrih enciklopedija koje su mi se smešile sa polica knjižare. Našao sam se u muci i razmišljanjima o tržišnoj niši u kojoj je ponuda ogromna ali nema diferencijacije. Sve dok nisam primetio logo Googla na jednoj od njih. Naravno da mi je ruka sama potpuno podsvesno krenula ka njoj. Diferencija proizvoda od sličnih je uspešno izvršena. Pronađen je onaj stariji i jači dečak/igrač koji vam daje prednost nad ostalim rajama.

Ideja je genijalna koliko i jednostavna. Koja je danas najbogatija, naravno multimedijalna enciklopedija? Naravno internet! Šta može da nam pomuti radost uživanja u podacima koji u njoj mogu da se nađu? Gomila “šuma” koji na žalost na netu postoji. E pa tu su pretraživaci i njihovi sistemi rangiranja rezultata pretrage po relevantnosti. Nisu savršeni ali rade posao. Šta je onda logično? Napraviti enciklopediju, odnosno seriju knjiga o raznim pitanjima koja mogu da zanimaju klinca željnog znanja (brodovi, dinosaurusi, velike građevine, svemir, itd) koja se zasniva na Google pretrazi. Kakav je tu poslovni model i kako su se Google i izdavač enciklopedije dogovorili ne znam ali znam koliko magično taj logo deluje na mene i koliko mi poverenja u sadržaj koji ću naći među koricama na kraju krajeva daje. Izdavači su napravili pravi potez, udružili su se sa nekim jakim i postigli pun pogodak. Razmislite zato sa kim bi vi mogli da se povežete i ko bi mogao da ojača vašu prepoznatljivost među konkurencijom.

Vraćajući se iz subotnjeg, skoro celodnevnog, anti-stres programa (bazen+sauna+šetnja+ručak+gledanje izloga+kafa) naleteh na Trgu na tegljač-pokretnu binu i veselo dešavanje. Fanta karavan je stigao u Beograd promovišući ukus ananasa u okviru “Oseti čudesni Brazil” kampanje. Tanja, Tamara i Jovana iz mog Coca-Cola tima su pružala podršku događaju radeći deo posla vezan za medije i poznate ličnosti.

Brand PR ili pozicioniranje robe široke potrošnje u medijima i pred potencijalnim potrošačima predstavlja veoma kompleksan ali ujedno i jako zanimljiv i zabavan deo posla u agenciji. Poznate ličnosti, brendovi, ali pre svega zanimljivo osmišljeni i dobro realizovani događaji, privlače pažnju medija i opšte javnosti. To daje publicitet, dovodi do kvalitetnih objava i na kraju utiče na pozicioniranje brendova. Samo nije lako uvek biti nov, kreativan, atraktivan i kretati se u okvirima budžeta. Sem toga pri realizaciji događaja ima mali milon sitnica koje mogu da krenu loše, ili se jednostavno previde… Dobra priprema, znanje i iskustvo neizvesnost svode na minimum a na događajima se i veoma dobro provedemo… Obično uz tim koji radi događaj tu bude prisutno još nekolko kolega iz agencije. Stvori se lepa atmosfera, sretnemo se sa novinarima sa kojima se dugo nismo videli, neformalno se ispričamo sa klijentima i zabavimo.

Danas na Trgu je bilo veoma živo i veselo. Prijatelj mi se požalio da smo mu napravili problem. Krenuo je u neku kupovinu sa ćerkom ali nije mogao da je odvoji od šatora u kome su se radile privremene tetovaže i iscrtavali nokti. Na bini se igrala samba i pokazivali pokreti zainteresovanima, klinci su sa Prljavim inspektorom Blažom igrali odbojku i vrteli kolutove a na kraju su se poznate ličnosti takmičile u pravljenu voćnih salata. Sve u svemu mislim da je bilo zanimljivo i prolaznicima a bilo je lepo i nama koji smo tu bili službeno ili polu-službeno. Što bi rekla moja Tijana, još dok sam bio novinar : “Tebe plaćaju da ideš po žurkama?

Evo jedne divne studije slučaja odnosa sa klijentima koju ćemo od sada koristiti na našim treninzima usluživanja i prodaje. Naime moja sestričina upravo ode u Tursku preko turističke agencije Kon Tiki Travel. I šta se desilo, tamo im kažu da je hotel gde je trebalo da budu zauzet pa moraju u drugi lošiji (niže kategorije). Još kažu, ako hoćete bolji, mora da doplatite!!!

Izneverena očekivanja!!!

Reći će te pa šta, to naše travel agencije stalno rade, pa nikom ništa. E ovde je srećom drugačija priča. Moja sestričina je odrasla u Kanadi i aranžman je plaćen kanadskom kredit karticom. Ja sam bio prisutan kad je u agenciji Kon Tiki plaćeno 530 Eura, a na njihovom sajtu taj aranžman košta 460 Eura (hotel Mirage), Znači iako je 90 Evra preplaćeno oni su moju sestričinu poslali u lošiji hotel i još traže doplatu za hotel iste kategorije kao obećani hotel Mirage. 

Ne brinite se, ovde će za kupca biti hepiend jer će moja sestra sigurno dobiti pare nazad zbog ovakve laži i prevare. Na zapadu se ovakve kombinacije-mahinacije ne tolerišu. Kupac dobije pare nazad, a Master Card samo skine pare sa računa trgovca, u ovom slučaju Kon Tiki Travel. Da ne pominjem gubitak rejtinga kod MC koji im lako može oduzeti pravo da naplaćuju karticama (merchant account). Hvala Bogu vreme maltretiranja klijenata i kupaca polako prolazi i kod nas u Srbiji.

On-line PR

E sad dolazi krem na tortu. Sve ovo što će da izgube pare (1066 Eura za 2 aranžmana) i nije tako strašno za Kon Tiki (imaju para). Strašan je on-line PR efekat koji tek dolazi. Moja sestričina ima 490 prijatelja na FaceBook-u. Sa njihovim prijateljima (i prijateljima prijatelja) to je mreža od desetak hiljada idealne ciljne grupe Kon Tikija (mladi Kanađani Srpskog porekla). Kad se moja sestričina vrati iz Turske i kad zalegne za FaceBook, šta mislite kako će tih desetak hiljada mladih od ovog tužnog događaja pa nadalje percepirati brend Kon Tikija (koji uzgred trenutno reklamira svoje usluge u Kanadi). Šta mislite koliko će vredeti ta reklama kad moja veoma komunikativna sestričina proširi svoje ružno iskustvo po FaceBook-u i ostalim socijalnim mrežama.

Zaključak – hepiend za kupce

Ko je ovde u pravu a ko je u krivu je potpuno irelevantno. Rezultat je da je moja sestričina nezadovoljan klijent, jer su njena očekivanja izneverena. Srećom, u ovo vreme Interneta, vreme maltretiranja kupaca je prošlo. Nažalost po Kon Tiki ovaj inače mali incident imaće nesagledive reperkusije po njihovu on-line (i off-line) reputaciju. Uostalom ukucajte ključne reču “kon tiki srbija” u Google i na prvoj strani rezultata dobićete ovaj blog post.
Kraj priče …

NOVO - Javni treninzi prodaje - “Prodajna Akademija” Poslovna Znanja Plus

Ovih dana desio se jedan divan događaj. Udruženje Poslovnih Žena - sekcija ženski biznis klub, dodelila je godišnje priznanje: “Cvet uspeha za ženu zmaja 2008″. Tijani Sekulić, direktoru agencije ATHaus, u kategoriji naj model zapošljavanja žena -  samozapošljavanje.

Nagrada Tijani Sekulić, inače više-godišnjem Art direktoru VEZE, je melem za dušu svima nama koji imamo sreću i zadovoljstvo da sa njom radimo i družimo se. Svojom unutrašnjom snagom i hrabrošću, ali i velikim srcem i toplinom emocija ona jeste pravi Zmaj među poslovnim ženama.

NOVO - Javni treninzi prodaje - “Prodajna Akademija” Poslovna Znanja Plus

Pre par dana dobijem zahtev za ponudu od jedne giga firme, još uvek javnog preduzeća, za izvođenje poslovne edukacije. Bio sam lepo raspoložen dok mi taj zahtev (neka vrsta tenderske dokumentacije) nije stigao. Kad sam ga video shvatio sam da mi za njegovo proučavanje i analizu treba advokatski tim i jedan radni dan. Odgovor na tender i prikupljanje dokumentacije bi mi sigurno uzelo jos bar četiri dana.
Hteo ne hteo dgovorio sam im ovako:

Žao mi je ali vam ne mogu izaći u susret i pripremiti ponudu po vasim uputstvima. Dokumenti koje zahtevate (overena kopija o registraciji i potvrda da sam namirio preske obaveze, i jos štošta …) sigurno vam nece pokazati našu kvalifikovanost za dodelu ugovora (kako vi to kazete). Ova se vrsta usluga jedino nudi i prodaje u ličnom kontaktu, da vi i vaši direktori vidite sa kim ćete da radite ovaj za vas strateški posao edukacije zaposlenih, a ne da pobedi onaj ko ume da napiše na-rečitiju i naj-ubedljiviju ponudu (i ko ima besposlene kurire da mu po opštinama vade overena dokumenta).

Ustvari nisu tu problem ni ta overena dokumenta. Jedan radni dan i sve se završi. Problem je što se u Srbiji i okruženju zbog nepoverenja prema sopstvenim menadžerima uvode tenderi koji na kraju naručioca skupo koštaju.  A pošto su to naručioci (javne … da ne kažem šta) koji žive na grbači nas poreskih obveznika to mi sve lepo i uredno platimo kroz najveće poreze (za preduzetnike) u regionu.

Zašto tenderi skupo koštaju?

Konkretno ovi seminari će to javno preduzeće koštati bar 50% više nego što je uobičajena cena na tržištu. S obzirom na neverovatno maltretiranje oko pripremanje ponude i ispunjavanje idiotskog formalizma ponude (sa svim tim pečatima i potvrdama), naravno da će ponuđači tražiti veću cenu da isplate sve to utrošeno maltretiranje i neizvesnost. Nažalost po davaoca tendera svi ti pečati i pismena uveravanja sigurno neće i značiti i pravu uslugu, a opravdano veća cena biće još jedan od razloga propadanja većine naših javnih preduzeća. Što uostalom i nije tako loše. Što pre propadnu, i privatizuju se, tim pre će političari izgubiti svoje zlatne koke i umesto gospodara i izrabljivača ovog napaćenog naroda konalno postati sluge, ko što je svuda u civilizovanom svetu.

Jako prijatno iznenađenje pre neki dan. KBC „Bežanijska kosa” predstavila je novi web sajt. Pored toga sto izgleda veoma moderno sajt omogućava komunikaciju pacijenata i doktora putem elektronske pošte, a i prilagodjen je potrebama slabovidih i slepih osoba. Gledajući novi web sajt imate osećaj da ste na sajtu neke turističke organizacije, a ne bolnice.  Bravo KBC „Bežanijska kosa”!!!

 
(govori - Miloje Sekulić, E-PR Director McCann Erickson Public Relations)

Što je takođe retkost za domaću državnu ustanovu, novi web sajt je predstavljen javnosti na konferenciji za novinare, organizovanom od strane McCann Erickson Public Relations kompanije. Konačno pozitivan primer državne ustanove u Srbiji koja obraća pažnju na komunikaciju sa širom javnošću (od koje žive).

NOVO - Javni treninzi prodaje - “Prodajna Akademija” Poslovna Znanja Plus

Jako interesantan članak sam postavio na svoj lični blog. Skenirao sam ga iz Politikinog dodatka na engleskom sa izborom članaka iz New York Times-ovog nedeljnog dodatka

Sustina priče je da se u poslovnom okruženju koje je pozitivno i radosno (nasmejano) mnogo bolje radi i vise proizvodi nego gde je strogo i napeto. Rezultati istraživanja čak pokazuju mnogo uspešnijim menadžere (lidere) koji imaju poseban kvalitet zvan “levity” koji bi na srpski jezik mogao da se prevede kao “biti veseo”, zabavan ili raspoložen (eng: we define levity as more of a lightness, more being fun than being funny)

Inače identična priča ko i u mom članku “Poslujte sa osmehom” o kome u prethodnom postu ovog bloga pišem. Na zapadu sve više i više postaje trend da se zaposleni (posebno menadžeri) stimulišu posebnim vidom motivacionih treninga, nešto slično interaktivnoj radionici koju smo u februaru prošle godine radili na Fruškoj Gori za JP Čistoća iz Novog Sada. U stvari kad se vratim unazad cilj tog treninga upravo je bio da između zaposlenih bude vise razumevanja i to kroz veselje, osmehe i radost.

Takođe u ovom članku pisac Lisa Belkin kaže da se (čak i na zapadu) jako puno truda poklanja regrutovanju kvalitetnog menadžerskog kadra, a malo ili skoro ni malo, njegovom održavanju (da ne daju otkaz). Nadam se da ce i kod nas te ideje zaživeti, i da će ljuski resurs (zaposleni) i kod nas postati najveća vrednost u svakom preduzeću. Da bude ko u knjizi Funky Business – “Talent makes the capital dance”.

Evo mog omiljenog teksta. Pisan pre neku godinu, ali je sve aktuelniji i aktuelniji. Koliko nam ovde u Srbiji treba što više osmeha, neću da vam pričam, samo ću da se nasmejem. Tu su i neke od fotografija koje sam snimio neposredno pre odlaska sa Havaja, tek kolko da ožive priču.

Posle šesnaest godina života u Americi, od toga zadnjih osam na Havajima, vratio sam se u Beograd. Brzo sam našao posao u jednoj domaćoj privatnoj firmi. Bio sam jako lepo primljen ali mi se desilo nešto interesantno. Prolazeći hodnicima firme ostali zaposleni su na mom licu uvek videli široki osmeh. Dok me nisu upoznali, prva podsvesna reakcija na moj osmeh bila je “Zašto se ova budala stalno smeje”. Zar poslovanje nije ozbiljna delatnost gde nema mesta osmehu? Međutim, vrlo brzo uvideli su blagotvorno dejstvo osmeha na ozbiljnost poslovanja. Sa osmehom se uvek može postići više i bolje, nego bez njega.

(ovde sam brodićem išo svake nedelje - Kaneohe Bay - ovu sliku držim na desktopu)

Ovde sam već dve godine i imao sam priliku da upoznam jako puno ljudi. Jedno od najčešćih pitanja obavezno je bilo: “Šta mi ovde najviše nedostaje u odnosu na život na Havajima”. Moj odgovor nije bio ni predivne plaže, ni božanstvene prirodne lepote, ni naj prijatnija klima na svetu, pa ni životni standard. Moj odgovor je bio: “Osmesi običnih ljudi na ulici”. Reći ćete, lako je smejati se na Havajima gde je sve lepo i prekrasno, kao iz bajke. Međutim taj osmeh koji meni nedostaje bio je prisutan svuda. I na poslu gde se teško radi, i u bolničkoj čekaonici, u redu u samoposluzi, u gužvi na autobuskoj stanici, na zakrčenim putevima, i tamo gde su ljudi imali ozbiljnih problema. Posebno na radnom mestu, osmeh je uvek bio prisutan, pa makar i uz čišćenje kanalizacije, a verujte da Havajska g. ne mirišu ništa lepše od naših domaćih.

(verovatno najlepša plaža na svetu - Hanauma Bay)

Postoji jedna izreka koja kaže da je biznis suviše ozbiljna stvar da bi se preozbiljno shvatio. Zašto su poslovni ljudi u Srbiji suviše ozbiljni, u grču, čak namršteni. Da li to znači da su ovde problemi na poslu mnogo veći nego na zapadu? Verujte mi na reč, ali poslovati na jednom ogromnom, razvijenom, dinamičnom tržištu nije ni malo lako. U Americi od šest novih firmi samo jedna opstane u biznisu duže od dve godine. Za vlasnike ovih pet propalih firmi to znači gubitak sve pokretne i nepokretne imovine, a za zaposlene dugi redovi u biroima za zapošljavanje. Kada pitate vlasnike ovih propalih biznisa šta će dalje u životu, sa osmehom na licu reći će vam: “Probaćemo ponovo, zar ne živimo u zemlji šanse” (land of opportunity).

(pogled na Aloha Tower Marketplace - gde sam imao prodavnicu)

Ako vlasnike domaćih firmi pitate zašto su namršteni reći će vam da su oni zaboga u ozbiljnom biznisu. Makar to bilo valjanje cigareta, nafte, deterdženta, malina, šećera, to su sve veoma ozbiljni biznisi. Ako nisu ozbiljni i namršteni valjda ih niko neće poštovati. Složićete se da je to pitanje sumnjivog kredibiliteta. Ono, u benzin ću da sipam vodu, u deterdžent gips, šećer ću da prepakujem, ali će ozbiljnost mog biznisa ceniti po stepenu namrštenosti moga lica. Po principu, ako mi biznis nije ozbiljan ono bar ja mogu da se duboko uozbiljim i namrštim. Nažalost to isto misli i stranac koji ovde dođe da posluje. Namršteni i turobni zaposleni mogu da prenesu samo jednu veoma jasnu poruku, nemoj da ti padne napamet da posluješ sa nama!

(čuvena plaža za surfere - Sunset Beach)

Šta ljudima donosi osmeh? Nešto lepo, čisto, harmonično, milo i radosno. Obično osmeh prati toplina u srcu. To znači da vam je srce puno ljubavi, radosti, da zrači, da je puno pozitivne energije. Zašto je ova pozitivna energija važna? Setite se kad ste jedan isti posao radili nasmejani i radosni ili tmurni i žalosni. Kakav je bio efekat vašeg rada? Da li ste više postigli namršteni ili nasmejani? Kada ste pružili više? Dobar menadžer zna da će uspešnost njegovog poslovanja biti direktno zavistan od raspoloženja njegovih zaposlenih. To ne znači da će oni biti produktivniji ako stalno pričaju viceve, već da će im srce biti puno topline (pozitivne psihičke energije), dok obavljaju svakodnevne radne zadatke.

Reci ćete lako je meni da pričam o pozitivnoj energiji, ali kako da radnik u tekstilnoj industriji na jugu Srbije ispuni svoje srce toplinom, kada svoju platu od 2000 dinara nije primio mesecima? Moj odgovor je, da nije smeo ni da dozvoli sebi da sedi na poslu koji ga ne plaća i koji ga ne čini radosnim. Sigurno da je diskutabilno da li on može da nađe posao koji voli, na kome će biti nasmejan, u ekonomiji koja jedva funkcioniše. Svakako bi idealno rešenje bilo da postoji toliko mnogo lepih atraktivnih radnih mesta gde bi se našao idealan posao za svakoga. Ali, nažalost ne živimo u idealnom društvu već je realnost onakva kakva je. Moj predlog je da ako ne možemo promeniti okolnosti svog okruženja, možemo promeniti svoje stavove prema tom okruženju.

(ovde sam vozio biciklu svaki dan - park u centru Honolula)

Šta znači promeniti svoj stav, ili stanje svesti, prema okruženju? To znači prilagoditi se uslovima okruženja, prihvatiti ga onakvim kakvo je, a ne onakvim kako bi mi želeli da bude. Znate ono, Darvin, opstanak vrsta. U psihološkom smislu to znači pokušati da stvari posmatrate iz različitih uglova. Za tekstilnog radnika sa juga to znači dve stvari. Prvo je tačka gledišta gde sa osmehom ili bez njega svoju poziciju neće promeniti na bolje. Ako je tako onda je i njemu i drugima oko njega lakše kada je nasmejan. Neće mu biti bolje ali će mu natmurenom sigurno biti gore. Sa osmehom će bar duže i zdravije živeti. Druga tačka gledišta je da ako se njegov posao ne može promeniti na bolje, onda treba naći bolji posao. Kako? Prekvalifikacija, dokvalifikacija, privatni biznis, makar branje višnji. Pričao mi je drug koji ima mali voćnjak na jugu da berači zarade i do 2000 dinara dnevno. U isto vreme dok mnogi sede ceo mesec na “poslu” za iste pare. Na sreću, ili na žalost, bespovratno smo u kapitalizmu, što znači potpuno drugačiji pogled na život, rad, okruženje.

Lični primer. Ja sam osamdesetih sa posla mašinskog inženjera odgovornog projektanta u jednoj od najelitnijih Beogradskih arhitektonskih firmi otišao u Nju Jork. Pogađate da me nisu dočekali raširenih ruku i obasuli parama. U prvo vreme sam čistio radionicu, pa sam se uspeo do nivoa šegrta, gde sam gazdi nosio alat. Plata 3,5 dolara na sat minus porezi (oko 2,4 $ čisto). Taman da platim prevoz do posla i ručak. Onda sam vremenom dobio da samostalno obavljam posao, a na kraju mi je dodeljen kombi i sopstveni šegrt. Sve je to trajalo godinu i po dana pa sam onda otvorio svoju firmu. Za par godina imao sam svoje zaposlene. Mogao sam na početku i ja da kažem da sam gospodin inženjer i da me drugi poslovi ne interesuju, ali nisam mogao, u kapitalizmu radite ono što je na raspolaganju, i to sa osmehom.

(pogled kroz prozor mog stana - luka Honolulu)

Kako raditi sa osmehom za malu platu? Tajna je pre svega u veri u bolju budućnost. Reći ćete otkud komunistički slogan kao recept uspeha u kapitalizmu? Vidite, veru obavezno morate da imate da bi imali osmeh na licu. I to veru u zdravlje, bolji posao, karijeru, sreću u porodici. Veru u sve, a posebno u Boga. Da verujete da će vas sigurno zgaziti auto, nikada ulicu ne bi ste prešli. Ako ne verujete da ćete napredovati u poslu nikada nećete ni napredovati. Osmeh je znak vaše vere u sebe, u firmu u kojoj radite, u okruženje u kome se nalazite. Zašto Amerikanci smatraju svoju zemlju zemljom šanse? Ne zato što je tamo stvarno sve lakše, već zato što oni u to duboko veruju. Pitajte prosjaka na Havajskoj plaži ili gladnog otpuštenog radnika na ulici Nju Jorka i oni će to takođe potvrditi. Reći će: “Da ovo je zemlja šanse, ali se mi lično nismo dovoljno potrudili”. Biće razočarani u sebe ali ne i ogorčeni na svoju sredinu. U kapitalizmu odgovornost nije na drugome ili drugima, svako je krojač svoje sudbine. Jedino kad ste toga svesni i kad u srcu nemate gorčinu i mržnju prema nečem imaginarnom može se imati osmeh na licu.

(moji prijatelji sa Havaja - na oproštaju 2002 godine)

Na kraju, verovatno ćete se zapitati otkud se ovaj tekst o važnosti osmeha u poslovanju našao u rublici marketinga. Svi ste čuli za čuvena 4P marketinga, znate ono Product, Price, Place i Promotion. Ako njih uklopite u pravu miks uspeli ste. To znači da ukoliko su vaši zaposleni namršteni i bezvoljni vaš proizvod će sigurno imati neku falinku. Vaša cena biće visoka jer će vas skupo koštati proizvodnja. Vaša distribucija biće očajna jer niko neće hteti da kupi od prodavaca koji su namršteni i grubi. A ni promocija vam neće vredeti jer će vam namršteni i turobni dizajner svoje unutrašnje osećanje preneti na reklamu koju kreira. Zato, osmehnite se, jer je to jedini način da bolji život, koji toliko želite, ikako i ostvarite.

Nemam običaj da pišem u blogu o svom svakodnevnom poslu, ali ovo je izuzetak. Pre neki dan održali smo trening Inovacije i Kreativnost u kompaniji Direct Media u Beogradu. Oni u potpunosti odgovaraju funky profilu kompanije opisanoj u čuvenoj knjizi Funky Business.

Šta da vam kažem, oduševio sam se da i u Srbiji ima takvih firmi. Ljudi su divni, neposredni, neopterećeni, otvoreni, iskreni i prijatni. Mogao bih ovako u nedogled. Da skratim priču, prava inovativna organizacija. Baš prava studija slučaja kako se stimulišu inovacije u poslovnoj organizaciji.