Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Rekoh da pišem o nečem zanimljivom što mi se ovih dana dogodilo i setih se seminara “Uspešna prezentacija“ koji je skoro, na fakultetu Sungidunum u Beogradu, održao guru prezentacionih veština Džeri Vajsman. Ja jesam o tom događaju napisao članak u emagazinu ali vam moram ovde preneti neke od ličnih utisaka. Moram da vam priznam da sam seminar dugo i sa nestrpljenjem očekivao. Naravno rezultati (po slušaoce) su višestruko nadmašili očekivanja.

Znate onu staru istočnjačku priču da se najdublje znanje, sa gurua na učenika, prenosi isključivo bez reči. Normalno tokom predavanja Džeri Vajsman je izreko mnogo reči, ali se najviše moglo naučiti ako ste ga pažljivo posmatrali. Kod velikih majstora svog zanata (a Džeri to sigurno jeste), ono što ostane neiskazano rečima je najčešće najveće blago. Svakako kupite i pročitajte njegovu knjigu “Prezentacijom do uspeha“ u izdanju izdavačke kuće Mate d.o.o. (www.mate-bg.com), ali je Džerija svakako vredelo doživeti uživo.

Kao najjači utisak sa seminara zapamtio sam njegov stav i držanje u toku izlaganja. Očekivao sam da će većinu seminara pričati viceve i zasmevati publiku, ali to se nije desilo. Džeri je imao ozbiljan stav, i ako je tu i tamo pomenuo neku smešnu situaciju, i sam se više puta osmehnuo, viceva nije bilo. Tokom predavanja je i direktno istakao da se tokom važnih prezentacija ne pričaju vicevi. Uvek je riskantno koristiti vic u prezentaciji jer ne znate kako može biti protumačen. Takođe ako prezentirate važnim ljudima čije je vreme veoma skupo, onda je neprikladno pričati im viceve, jer u ozbiljnoj kompaniji vreme je novac.

Post je originalno objavljen na adresi web festa

Kad sam pre par meseci menjao posao i od gl. odg. i za sve krivog urednika e magazina postao direktor E-PR sektora agencije McCann-Erickson Public Relations dobio sam mnoooogo čestitki i lepih reči i dva upozorenja.

Jedno je došlo od mog dragog druga Miloša Zorice koji je rekao “Potrudi se da ovo tvoje ne bude kao mačiji seks, mnogo buke a da kratko traje!” Imam to na umu a budućnost će pokazati kako je ispalo.

Drugo ozbiljno upozorenje došlo je od Branka Đakovića. Branko je ozbiljan lik, predugo u IT i internet priči pa mi je od njegovog upozorenja u stilu “namučićeš se druže ubeđujući srbadiju da interenet nije đavolja rabota” bilo pomalo hladno oko srca.

Koliko je bio u pravu osetio sam pre neki dan u sopstvenoj kući (ajde baš ne u PR-u nego u grupi) slušajući lamentiranje na temu kako internet kod nas “baš i nema neki uticaj i nije značajan kanal …, bla, truć”. Ajde sad da zanemarimo kako se rasprava zavrsila ali na svako pominjanje interneta u ovakvom kontekstu dobijem napad besa pa me kolege drže u stolici i umesto mene vrte Power Pioint slajdove na kojima su lepi šareni grafikoni sa penetracijom, demografijom, sadržajima koje surferi traže itd.

BTW slabo nešto vidim da se vlasnici bilborda upinju da dokažu kako su oni efikasno sredstvo komunikacije sa ciljnom javnosti, no dobro…

E zbog toga je potrebno da postoji ovaj web fest, zbog toga je potrebno da postoji IT seminar, zbog toga je potrebno da postoji Art Tech, zbog toga treba da postoji e-trgovina, zato treba da se obeleži 5. godina ES leta, dodajte po volji….

Miloje Sekulić

Pustite ili zamislite muziku iz TV serije “Grlom u jagode”

Negde u ovo vreme te, ne tako davne 2003. godine, Srbija je pokušavala da se snađe u vremenu promena, haški optuženici su se osećali mnogo sigurnije nego danas, javna preduzeća (kao ni danas) nisu bila privatizovana, verovatno se i sportu nešto dešavalo (ali ga ja uopšte ne pratim) a sva trojica smo bili u nekim promenama.

Mile je ukapirao da ne može da se uklopi u srpsku varijantu IT biznisa i gledao kako da prekine paćenje na mestu direktora marketinga Verata. Deki je gledao u šta se pretvara Hard Core Internet&savremeno poslovanje magazin čiji je Start Up menadžer bio i gledao koji su mu putevi dalje u životu. Ja sam shvatio da mi nije mesto u PR agenciji režima koji nas je izmrcvario devedesetih i da je došlo vreme da ozbiljno krenem stazom kojoj me srce vuklo. Ujedno smo Deki i ja radili na projektu online servisa koji bi objedinio Food Delivery firme a Mile i ja sa Draganom Varagićem i još nekim ljudima koncipirali organizaciju od koje bi domaći internet (a i mi, da se ne lažemo) mogao da ima lepe koristi. Sva trojica smo maštali o projektu koji bi podržao “internetizaciju” MSP sektora u Srbiji. Oko te ideje nastala je VEZA da bi, posle brojnih peripetija bila registrovana u sudu u februaru 2003.

Kako to u životu biva od projekata koje smo tada radili ne bi ništa (mada su nam i dalje u mislima i srcima). VEZA je opstala, najviše valjda zato što nikada nije bila čvrsta administrativna tvorevina. Prilagođavala se vremenu i iznjedrila nekoliko lepih projekata. Ovih dana se igramo sa Word Press-om. Sva trojica a i mnogi naši prjjatelji volimo da pišemo a imamo i šta da kažemo. Gde će nas to odvesti… pokazaće vreme

Miloje Sekulić

Uzrok postojanja redova

Po pravilu, redove ćete videti gde god nema tržišta, gde god postoji monopol u određenoj oblasti. Monopolista ne mora tržišno da se ponaša i njemu želje i potrebe kupca ili korisnika nisu bitne. Najlepši primer monopolističkog ponašanja kod nas je Telekom Srbija. Da li ste ikada nešto u Telekomu završili brzo i jednostavno a da niste čekali na red? Svakako ne računam one koji su za brzinu usluge platili mitom. Zapanjujuće je videti njihovu službu za komunikaciju sa korisnicima. Obično čeka vas red u hodniku a najgore je što upada ko kako hoće, po pravilu jačega (i veze), i time povećava ukupnu nervozu.

Pored klasičnog čekanja na red u Telekomu imate i čekanje na novu liniju. Odgovoriće vam kako nemaju infrastrukturu da vas povežu. Nemaju para. Setite se kako je godinama priključenje nove linije naplaćivano i po 1000 Evra (bez mita). Nigde u svetu ne postoji pojam naplate instalacije priključka. Ta instalacija, odnosno žica kojom su vas povezali, pripada njima. Zašto bi ste je vi plaćali? Godinama su Telekomu korisnici plaćali izgradnju njegove sopstvene mreže da bi im on kasnije naplaćivao uslugu korišćenja te iste mreže. Razlog ovako bahatog ponašanja je to što su oni jedini, imaju monopol.

Postoji još jedan vid čekanja na red u Telekomu. To je kada pokušate da nekoga nazovete klasičnim telefonom. Koliko li se miliona minuta izgubi u Srbiji zaludno vrteći brojčanike telefona? Većini ljudi to doživljava kao nešto normalno. Ja sam šesnaest godina proveo na zapadu i jedna od stvari koja me je najviše obeshrabrila dolaskom u Srbiju bilo je zvanje klasičnim telefonom. Nije čudo što svi ovde koriste mobilne kada vam klasični “zemaljski” telefon uglavnom služi za ukras. Na zapadu mobilni koristite samo kada vam na putu stanu kola ili kada nešto treba da dogovorite sa ulice.

Videćete kada Telekomu iduće godine istekne monopol, i ako je sreće dođe im ozbiljna zapadna firma u konkurenciju, kako će brzo propasti. Mnogi smatraju kako je to loše jer će ljudi ostati bez posla. Međutim realnost je drugačija. Otvoriće se nova radna mesta, sa zaposlenima kaji će o potrebama korisnika razmišljati. Jedna od osnovnih odlika kapitalizma kao i slobodnog tržišta je da nesposobni propadaju a zamenjuju ih jači i bolji, odnosno oni koji na korisnike obraćaju pažnju.

Miodrag Kostić

Evo da i ja pokrenem svoj blog. Pitaćete se što ga ranije nisam pokrenuo s obzirom da volim da pišem (lista mojih članaka), a Internetom se bavim od 1990 te godine (mnogo pre weba). Pa evo da konačno spojim te svoje dve glavne pasije na ovom blogu kompanije VEZA. Uzgred, VEZA je pokrenuta kao agencija za konsalting u oblasti IT-a pa i odatle sledi da je blog neophodan.

Da vam ipak priznam da je verovatno glavni razlog pokretanja ovog bloga posledica spoznaje da svoje blogove imaju i Philip Kotler (76 godina starosti) a i Jerry Weisman na čijem sam predavanju skoro bio, pa kad samu mu na pres konferenciji postavio neko pitanje, a on mi odgovori da o tome mogu da pročitam na njegovom blogu. Uzgred i Jerry je čikica od svojih šezdesetak godina.

Kako da počnem? Setih se jednog dela autorskog teksta koji mi nije bio objavljen jer se ružno obraćao o Telekom-u Srbija, koji je svakako naj značajniji oglašavač u zemlji Srbiji (čitaj: niko ne sme po medijima da pisne nešto loše o njima). Pa eto prilike da svoj blog započnem nečim što nigde drugde po medijima u Srbiji ne bih mogao. Evo tog čuvenog izgubljenog pasusa, koji sledi kao sledeći post.

Miodrag Kostić