Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Opako ne podnosim februar

Euforija oko Nove godine je prošla, podelili smo poklone, videli smo se sa svom rodbinom i prijateljima sa kojima se vidimo jednom godišnje, obišli smo sve slave, pojeli godišnju porciju prebranca i podvarka, popili, nagojili smo se i ulenjili, …

Praznici su prošli, skinuli smo ukrase i spakovali plastičnu jelku … i opet se opako radi. Mračno je i hladno, duva vetruština i pada sneg koji u gradu mrzim kao i svi normalni ljudi. Ovo je vreme bedačkih postova, depresije i preispitivanja.

Ali kao što jedan moj učitelj joge reče “Depresija je dobra, ona je put ka jogi” i ovo vreme i stanje u kome je većina ljudi sa kojima pričam ovih dana i okruženje u kome smo iznedriće neke dobre plodove.  Počeo sam recimo ponovo da radim Pozdrav suncu, posle mnogo godina.

Ne počinje uskršnji post slučajno za par dana. Čišćenje pa radost proleća i uskrsnuća!

Neki dobri i dragi ljudi uvukli su me u organizaciju SEEWeb konferencije. Da pomognem savetom a znam i neke ljude. Eto prilike i da se Napredna Srbija iskoristi kao operativna platforma – zbog čega smo je i osnovali.

Sve u svemu ovo je vreme da budemo tihi, mirni i na toplom. Da se ušuškamo, budemo sa dragim ljudima, radimo lepe stvari i uronimo u sebe… i da na proleće ubiramo polodove.

Bilo lepo vreme danas, vozio biciklu na Adi i vidim na samom ulazu (kod kružnog toka) postavili prelepo klizalište. Pogledam, kad ono imaju besplatno klizanje, ali i besplatno iznajmljivanje klizaljki. Izvanredno, svaka čast upravi Ade. (za informacije o klizanju 064/825-4747)

www.salesknowledge.biz

Čitao sam skoro izvanrednu kolumnu “Srce pod pritiskom“ Mirjane Bobić Mojsilović u Večernjim Novostina pod nazivom “Svinjac“.

Evo jednog pasusa koji me je nagnao da napišem ovaj post:

Ako televizije koje emituju rijaliti šou programe nemaju svest o tome da snose ogromnu društvenu odgovornost za lansiranje životnog stila koji se zove – „sve je dozvoljeno“, pogotovo ako je gledano, onda se nalazimo u kandžama ogromne društvene nemani. Nadnica za kaljugu briše sve moralne dileme, dok rejtinzi garantuju visoku zaradu. Između trenutka u kome učesnik “Velikog Brata“ koji masturbira pred kamerama, i tako postaje zvezda naslovnih strana, i morbidne priče o brazilskom TV novinaru koji je zarad rejtinga sam činio ubistva, samo je jedan korak.

Kliknite ovde da pročitate ceo tekst.

Mirjana je pomenula TV emisije Trenutak Istine, Farmu i Velikog Brata, ali tu je veliki broj sličnih “umetničkih kreacija”. Sećam se još iz mog života u Americi gde je pojava ove vrste TV emisija svojevremeno izazvala burne komentare i proteste. Ono što je u ovom tipu “zabave“ šokantno je potpuni nedostatak svega onoga što čoveka razlikuje od majmuna (životinje). Oni favorizuju zlobu, pakost, sebičnu ambiciju, napredovanje na račun nazadovanja drugih. Ukratko, ova vrsta zabave predstavlja video priručnik za manipulisanje drugih ljudskih bića u ličnu korist, što se u mnogim rečnicima često opisuje i kao definicija “crne magije“.

Da ne pričam dalje, ovakve emisije su i kod nas, a i na zapadu, prikaz žalosnog stanja svesti prosečnog gledaoca, i jasan pokazatelj razloga nastanka svetske finansijske krize (a i globalne duhovne krize). Što čuveni pisac Funky Business-a Jonas Riderstrale skoro reče na predavanju u Beogradu: Finansijska kriza nastala je jer su mnogi poverovali u reči Majkl Daglasa u filmu “Wall Street“, da je dobro biti pohlepan (Greed is good). Glavna poruka većine rijaliti šou TV emisija je da su pohlepa i bolesna ambicija dobro i da se u savremenom društvu preživljava eliminacijom drugih, a ne udruživanjem i saradnjom sa njima. Nažalost, zato nam je ovako kako nam je, i dok god je ova vrsta zabave popularna, neće nam biti bolje.

www.poslovnaznanja.com

Čitao sam skoro izvanrednu kolumnu “Srce pod pritiskom“ Mirjane Bobić Mojsilović u Večernjim Novostina pod nazivom “Svinjac“.

Evo jednog pasusa koji me je nagnao da napišem ovaj post:
Ako televizije koje emituju rijaliti šou programe nemaju svest o tome da snose ogromnu društvenu odgovornost za lansiranje životnog stila koji se zove – „sve je dozvoljeno“, pogotovo ako je gledano, onda se nalazimo u kandžama ogromne društvene nemani. Nadnica za kaljugu briše sve moralne dileme, dok rejtinzi garantuju visoku zaradu. Između trenutka u kome učesnik “Velikog Brata“ koji masturbira pred kamerama, i tako postaje zvezda naslovnih strana, i morbidne priče o brazilskom TV novinaru koji je zarad rejtinga sam činio ubistva, samo je jedan korak.
Kliknite ovde da pročitate ceo tekst.

Mirjana je pomenula TV emisije Farmu i Velikog Brata, dok je mene još više šokirao jedan drugi rijaliti šou: Survivor Srbija. Dok su prethodno pomenuti programi primer primitivizma, nekulture i lošeg ukusa, Survivor Srbija je za njih celu jednu stepenicu više. Sećam ga se još iz mog života u Americi gde je svojevremeno izazvao burne komentare i proteste. Ono što je u ovom “šou-u“ šokantno je potpuni nedostatak svega onoga što čoveka razlikuje od majmuna (životinje). Survivor Srbija favorizuje zlobu, pakost, sebičnu ambiciju, napredovanje na račun nazadovanja drugih. Ukratko, on predstavlja video priručnik za manipulisanje drugih ljudskih bića u ličnu korist, što se u mnogim rečnicima često opisuje i kao definicija “crne magije“.

Da ne pričam dalje, ovaj šou je i kod nas, a i na zapadu, prikaz žalosnog stanja svesti prosečnog gledaoca, i jasan pokazatelj razloga nastanka svetske finansijske krize (a i globalne duhovne krize). Što čuveni pisac Funky Business-a Jonas Riderstrale skoro reče na predavanju u Beogradu: Finansijska kriza nastala je jer su mnogi poverovali u reči Mjkl Daglasa u filmu “Wall Street“, da je dobro biti pohlepan (Greed is good). Glavna poruka Survivor Srbija je da su pohlepa i bolesna ambicija dobro i da se u savremenom društvu preživljava eliminacijom drugih, a ne udruživanjem i saradnjom sa njima. Nažalost, zato nam je ovako kako nam je, i dok god je Survivor Srbija popularan, neće nam biti bolje.

www.poslovnaznanja.com

Znam da ovaj naslov zvuči banalno ali verovali ili ne kod nas u Srbiji ovo je pitanje na koje postoji više odgovora.

Ako pitate preduzetnika-proizvođača koji je krvavo proizveo neku robu i usput platio sve troškove proizvodnje i dažbine državi odgovor je jasan i očevidan. Dok za isporučenu robu ne vidi pare na svom računu u banci, ona za njega svakako nije prodata (NE).

Ako pitate tajkuna koji je da bi platio robu koje je kupio od proizvođača uzeo kredit od banke, a naplatu preprodane robe mu garantuje država (njegovi pajtaši političari koje je potkupio), njemu je potpuno svejedno (i DA i NE)

Ako pitate državu, ona će vam reći da je po izdavanju fakture za isporučenu robu proizvođač dužan da plati PDV kao i porez na dobit. Znači za državu je odgovor (DA).

Kome god pred kraj godine izdate fakturu za urađeni posao i ne budete odmah plaćeni (što je u Srbiji trenutno nemoguća situacija) znajte da ćete u godišnjem obračunu državi biti dužni da platite poreze baš kao da ste posao i naplatili.

Šta da kažem, Drug Kardelj je mrtav, živeo drug Kardelj.

Kako da očekujemo bolji tretman, kad većina onih koji o politici države prema preduzetništvu odlučuju nikada u životu ništa nije preduzela (osim da se uvuče što dublje direktno pretpostavljenima). A o profesorskoj eliti da ne pričam, oni su o ekonomiji zadnji put čitali kad su polagali doktorate na razne teme iz opusa druga Kardelja.

Mnogo, mnogo sreće preduzetništvu u Srbiji, Mnogo će nam biti potrebna da preživimo, kad nam je naplata potraživanja ko u ovoj karikaturi.

http://naplata-potrazivanja-kako-naplatiti-dugovanje.prodaje.biz/

Tačno pre deset godina, u kasnu jesen 1999. naleteo sam na oglas kojim je Alternativna akademska obrazovna mreža AAOM pozivala zainteresovane na jednosemestralne poslediplomske studije pod nazivom “Savremeno poslovanje i globalne računarske mreže”. Tijana i ja smo se prijavili,  prošli nekoliko krugova selekcije i uplovili u svet interneta.  Upoznali smo Varagića, Vukmirovića, Pocajta, … tako je počelo. Posle nije bilo nazad. Umesto da projektujem pruge za velike brzine ili bar puteve opio sam se vebom i počeo da sanjam virtulene snove.

Za one rođene posle 1985 Srbija je te ‘99 bila prilično ubedačeno mesto. Posle “dešavanja naroda”, godina ratova u kojima nismo učestvovali, masovnog egzodusa mladih i obrazovanih, u svetu nezabeležene hiperinflacije i totalnog kolapsa društva i svih njegovih vrednosti dočekalo nas je NATO bombardovanje i potom potemkinovo selo zvano obnova zemlje u čijem sam epicentru, radeći u kao građevinski inženjer u Saobraćajnom institutu CIP, i sam bio. Internet i san o uspehu na njemu predstavljali su za mene verovatno neku vrstu svetla na kraju tunela. Bilo je tu i komičnih epizoda kao što je bila ona kada sam nagovorio drugara koji živi u Kanadi da je investicija od 800$ u domen www.serbianfood.com sasvim opravdana. Samo što nikada nisam realizovao ono što bi na domenu trebalo da se nađe.  Bilo je i uspeha naravno.  Napravio sam najčitaniji poslovni magazin u Srbiji, sa partnerima započeo uspešnu priču (a onda je sinergije među nama nestalo), osnovao i razvio prvi E-PR sektor u jednoj PR agenciji Srbiji (a i šire) i uspešno radio za zaista jake klijente, napumpao Lepotu i zdravlje do milion okrenutih strana mesečno a u ponedeljak smo digli VIPer.

VIPer je projekat Futuremedie u kojoj sam direktor online projekata. Neki je mutant Twittera i Fejsa u suštini Fan SN. Posebnom ga čini podatak da u ovom trenutku 65 većih i manjih VIP osoba, mahom vrlo popularnih u regionu,  za čiju autentičnost garantuju redakcije magazina Svet, Scandal i Hello! imaju otvorene profile i mogućnost da prostim slanjem SMS-a, što je sve obezbedio naš partner na ovom projektu KlikMee, obaveštavaju fanove gde su i šta rade. A fanovi, osim praćenja svojih idola, imaju na raspolaganju nekoliko komunikacionih toolova  a na mnogima se tek radi.  Hoće li uspeti? Potpuno sam ubeđen da će eksplodirati oko Nove godine kada zvezde estrade krenu na novogodišnje tezge. Balance Sheet kaže da u aprilu počinje da zarađuje . Verujem da će biti tako . Veoma sam zainteresovan za to jer sam izborio profite share.

Hoću li se posle ovog,  do sada najvećeg projekta u karijeri penzionisati? Naravno da ne. Došlo je vreme da se proteklih deset godina i sva odricanja tokom njih naplate i isplate. U svakom smislu.

Ko je ikada ušao u zgradu tehničkih fakulteta, kod Vuka u Beogradu, primetio je običaj stajanja na galeriji i posmatranja dešavanja na stepeništu kome studenti pribegavaju u trenucima dokolice. Pri jednom od prvih moji takvih blejanja zaprepastio sam se kada sam ugledao kolonu koja se sastojala od starijeg konobara u besprekornom konobarskom smokingu, sa sve leptir mašnom, za kojim je išla omanja četa njegovih mlađih kolega koji su nosili ogromne ovale uvijene u beli pak papir. Miris roštilja koji se dugo viorio za njima pošto su zamakli u neku od sala nije ostavljao mesto sumlji šta su isporučili. Starije kolege su me uputile u veliku tajnu a uskoro i uvele u “Domovinu”, mitsko mesto u pričama inženjera elektrotehnike, građevine, mašinstva a i arhitekata. Ona je bila tačno preko puta fakulteta, na drugoj strani Bulevara. Ogromna kafana sa standardnim kariranim stoljnjacima okolo, u delu za meze i piće, i kao sneg belim u restoranskom delu. Ono što je Domovinu napravilo mitskim mestom bio je veliki roštilj na ćumur u sred restorana. Iznad je bio veliki limeni sistem za izvlačenje dima i mirisa, okolo table pleksiglasa koje su sprečavale da po gostima prska masnoća od ćevapa i kobasica, ali ste odatle ipak izlazili umirisani. To naravno nije smetalo generacijama budućih inženjera i njihovih već diplomiranih kolega, a ni asistentima i profesorima, da slave ali i tuguju ovde. Zavisno od materijalnog stanja uz ćevape ili kiseli kupus sa alevom paprikom. Miris roštilja upijen u odelo jasno je davao do znanja našim prjateljima da nam se nešto značajno dogodilo.

Devedesete su naravno i na njoj ostavile trag ali se držala. Za ljubav se uvek nađe. .. Onda je došlo novo vreme i privatizacija. Ja u to vreme već odavno nisam bio na fakultetu, a malo je falilo da ostanem kao asistent. Ko me vukao za jezik da pred profesorom SPS-JUL provincijencije na sopstvenom diplomskom ismevam “Grandiozni projekat Brze pruge Srbije”. Umalo da me obori. Razum je prevladao pa sam ipak, posle skoro sat ubеđivanja od strane druga dva člana komisije, diplomirao sa desetkom a diplomski mi je posle štampan u stručnom časopisu i predstavljen na konferenciji kao doprinos metodologiji… ali koga to danas uopšte zanima.

Muvajući se danas po tom kraju srce me odvuče k a fakultetu. Umalo da podlegnem iskušenju i uđem da prošetam hodnicima ali onda rekoh sebi “Pa nisi valjda toliko zaglibio u krizu četrdesetih?”. Kafa u Domovini bio je prihvatljiv kompromis. Na prvi pogled sam loše odregovao na promenu. Sada je to “LOVE caffe”. Učinilo mi se da se radi o još jedno Costa-ovaj-onaj lanac kafeterija i spemio sam se da okrenem leđa sa tugom u srcu kad mi je pogled privukla ekipa unutra. Jako lep miks godišta i dobar odabir profila i fizionomija. Nešto ne cenim mesta gde dolazi jedan generacija. Obično su isprazna i brzo propadnu. Ovde je bilo godina od 17 do 77 i neki prilično fini i normalan svet. Da ne dužim nekoliko sati, dve kafe i oko 1.500 kalorija više, od kojih topli čoko tart sa ribizlama i sladoledom od vanile nosi 1.200 ali vredi svaku, toplo preporučujem ovo mesto. Ako niste daleko jako je zgodno za subotnje blejanje, popodnevno gluvarenje sa nekim dragim a ne deluje mi loše ni kao mesto za prijateljsko-poslovno druženje.

Sve u svemu promena vlasnika i enterijera ne mora neizoistavno da bude loša a u mojim godinama plast listova rukole i spanaća sa malo grilovanog pilećeg belog bolji je izbor od “10 sa lukom”, mada nije da ih ponekad ne poželim.

PRojekat Srbija je inicijativa za unapređenje imidža Srbije – komunikacijski brending projekat

fotografija Marka Radosavljevića

Ime, prezime i (blogerski) nadimak

Žana Poliakov – blogerski nadimak žana poliakov

Koji si blog pisala, od kada do kada?

Nisam nikada pisala blog, zapisivala sam svoja neka razmišljanja, ideje, verovanja i ideale, pravila sajtove kao svoje konceptualne umetničke radove još od dolaska interneta kod nas, recimo 1996.  Prvi sajt mi se zvao cyberkuhinja i bio je jako popularan, verovatno zato što sam bila retka ženska prilika među nadasve simpatičnim kompjuterašima. Volim da sam okružena muškarcima koji umeju da koriste mozgove, makar samo za nule i jedinice

Tad sam pisala nešto što su nekoliko godina kasnijije nazvali blog, mada i dalje postoji dilema šta je to blog, zapravo. Meni se to ime nikad nije svidelo, pa sam svoju stranicu www.zanapoliakov.com pretvorila u journal of a wannabe hipster. Svojevrsni žurnal je trebalo da prati sam nastanak i pripremu moje neke izložbe, da li kopija.kopije ili fake.chic ili saturday night fever, ne znam zaboravih, ali pratio je i moje TV priloge u Yellow Cab TV emisiji, nakon jutarnjeg programa na radiju b92 kokošinjac. Journal je bio i moja art terapija, tako sam se polako vraćala u pisanu formu, bila mi je preko potrebna disciplina.

Od kad do kad, to ti proveri, ti si hroničar, ne znam tačno, vreme mi je relativan pojam ovih dana. U vreme kad je na b92 pokrenut blog, VIP blog sta god da je bio, meni je bilo zanimljivo kako pojedinac može da bude medij a da uopšte i ne mora da se priključi nekom velikom mediju. I kako možeš da radiš ono što voliš i u šta veruješ a da ne praviš kompromise, niti da te stavljaju u vip ili zip modle.

O čemu si i zašto pisala?

U cyberkuhinji neki podnaslov je bio – malo intelektualne stimulacije ili ima li to neke veze sa seksom. Cyberkuhinja je bila i potraga za superherojima. Lični prostor otvoren za javnost. Kao i Wanabee hipster i kao be all you can be. Različite životne faze donosile su drugačije priče i istraživanja, ali ja se inače bavim medijskim eksperimentima a teme su pitanja originalnosti u eri digitalne reprodukcije, pitanja kopije i originala, da li je sve novo zapravo davno zaboravljeno staro, da li je znanje sećanje, koliko biti selektivan danas znači biti kreativan, onda sam logično preko koncepta bežičnog povezivanja kompjutera, komunikacione ekstaze i e-motional poruka došla i do energije kvantne fizike i prešlla sasvim logično u soul searching fazu. Svi smo mi povezani, wirelless i bez wireless tehnologije, samo do toga treba doći…

Iskustva iz blogovanja, anegdote, lepo i ružno

Skoro sam srela jednog bivšeg dečka koji mi je rekao da sam i dalje tako divno detinjasta i naivna. Lepši kompliment nisam skoro dobila, ne zato što imam petar pan sindrom, nego zato što je odlika kreativnog bića da ima neke svoje snove i ideale koji se možda ne poklapaju sa aktuelnom situacijom ili okolnostima u kojima živi, ali to nije važno. Takozvani odrasli ne veruju u bajke, oni znaju šta je realan život. Iz te pozicije se ne stvara, barem ne ono čemu ja težim. Biti detinjast i imati poverenja u ljude me zapravo vodi sve vreme i možda zbog toga nemam nikakvo ružno iskustvo. Mada nikad se ne zna kakvo dobro proizilazi iz nečeg što na prvi pogled izgleda loše. Budisti bi rekli da je svaki događaj happy event, uvek te negde vodi.

Pisanje mi je pomagalo da ja sama sa sobom kanališem mnoge stvari, moderne žene su uvek u dilemama, zapravo zbunjene. Ali confusion means that you are open to grow. Kroz pisanje je čovek u kontaktu sa sobom, sa svojim mislima i osećanjima. Zbog toga mislim da je za svaku osobu korisno da piše, offline i online. It is about the journey, not destination.

Zašto si prestala?

Ja pišem i stvaram razne stvari u raznim medijima, nikada ne prestajem, samo transcendiram iz jednog medija u drugi. Prestala sam neko vreme jer sam želela da se posvetim analognim medijima, napravila Sensu, magazin za srećniji život, napisala knjigu, trenutno vrlo hot jer se izdavač plaši da je objavi u obliku u kom jeste. Zanimljivo, zar ne?  A cyber princeza je napisala samo jedan nelinearni ljubavni roman. Ako niste znali, ljubav je trenutno najopasniji pojam ovde.

Hoćeš li opet pisati blog?

Pišem, samo ga ne zovem blog. Sad se zove journalogue. Isto se nalazi na mom sajtu, kao sastavni ili prateći deo svega ostalog.

Da li si se smatrala “uticajnim blogerom”?

Apsolutno, ja sam najuticajnija žena u srbiji, a i šire

Jel si bre ti normalan?

Korišćenje medija i mogućnost da drugima saopštavaš neke svoje stavove ume da bude vrlo zavodljiva zabava. Postoji mala ali značajna razlika, da li uticaj ili moć bolje rečeno smatraš kao mogućnost manipulacije ili kao odgovornost. Za mene je moć, tj uticaj odgovornost. I verujem da se iza svakog postupka krije neka dobra namera.

Da li treba propisivati pravila o pisanju blogova i ko bi to trebalo da čini?

Eh, šta su ti ljudi. Pa čitav koncept blogova i jeste da nema pravila. Ništa nije istinito ali je sve dozvoljeno. Što? Neko ima problem sa slobodom, to razumem kad imaš slobodu da pišeš šta misliš i želiš, to nosi veliku odgovornost.

Dalaj lama lepo kaže da svi razmišljaju kako da promene svet ali niko ne razmišlja da promeni sebe.

Meni se nikada nije svidelo ni u artu, niti u online aktivnostima momenat kad ego preuzme kontrolu i počne sam sebe da citira, doživljava sebe samo kroz oči drugih…ego je nemoguće zadovoljiti zato je mnogima prenaduvan u pokušajima da su samo oni u pravu. U stvari, svi i jesu u pravu. A svi drugi nisu. Zavisi samo u šta verujete.

Internet komunikacija mi je sastavni deo života, danas sam fascinirana time jednako kao i frižiderom, i otvaram ga samo kad imam potrebu, što je često jer kuvam i u realnoj i u cyberkuhinji i dalje.  Mala napomena, meni je frižider ipak u dnevnoj sobi a kompjuter u kuhinji. Zvučalo je nespojivo ali sad je logično.

Da li pratiš domaću blogosferu i kakav tvoj utisak o njoj u odnosu na vreme kada si bila aktivna?

Retko. Čitam knjige. I kad ti se čini da sam pasivna, ja sam najaktivnija. Doing nothing uopšte nije pasivno stanje. Objasniću ti jednom.

A jednom me neko pitao gde izlazim. Moja prijateljica, inače genijalni kustos Maja Ćirić je odgovorila umesto mene: Ona izlazi u medijima.

I tako mi se još jednom vratila priča  o Idoru sa početka cyberkuhinje, na japanskom to znači ‘’Idol’ i tako se zove knjiga Williama Gibsona ( čuveni cyberpunk pisac) o virtuelnoj pop-zvezdi.

Age, gender, history, none of this really matters in the cyber world. Only ability matters.
Na to, taman fino za kraj može da se  nadoveže finalna rečenica iz filma BladeRunner: Šteta što neće trajati, but then again who does?

Dilema, zar ne? I dalje.