Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Gledam sinoć prenos iz Guče. Te večeri su nastupali gosti iz inostranstva. Mladi plavi slovenci duvaju, manje u trube a više u saksofone, neku džezericu dok se u publici opušteno vijore crne četničke zastave. Potom nastupa vodviljski bend iz Francuske u čiji frontmen mlatara po bini dugom plavom perikom koja mu lepo pristaje uz duge crne brčine dok su u publici tek napupele devojčice kojima je ovo verovatno prva Guča klate na ramenima svojih dečaka nameštajući šajkače koje su im prevelike pa spadaju sa glava. Potom se pojavio orkestar Bobana Markovića i raspalio po proverenim hitovima iz Kusturičinih filmova nastalim pod šatrama pa globalno proslavljenim zahvaljujući Begovićevim naporima i doveo do delirijuma masu u kojoj su izmešani momci i devojke iz Ljiga, Beograda i Monice sa vršnjacima sa prostora bivše Jugoslavija, Evrope ali i iz Brazila.

Cela ova potpuno bizarna karnevalsko-vašarska atmosfera vratila me u februar daleke 1991. i poslednji predratni razgovor sa Duletom koji se upravo vratio sa obilaska familije po Hrvatskoj i Sloveniji pa je skoknuo i do Venecije gde se negde u to vreme dešavaju maškare (karneval). Pijuckamo oko 11 na faksu prvu jutarnju kafu, čitamo u novinama izveštaje o opštem ludilu oko nas i ponavljamo kao mantru u koju baš i ne verujemo da rata naravno neće biti, jer “Ko bi u Bosni ratovao?”. Kolike smo ovce bili i koliko je naše studentsko i alternativno (po izboru muzike i životnom stilu) sarajevsko okruženje bilo oaza normalnosti u moru mržnje i ludila pokazalo se već za par meseci a za utehu mi je da među nama posle nije bilo nit’ “heroja” a hvala Bogu ni žrtava. No da se vratim na temu. Posle par rečenica o onome što je video na karnevalu Dule ispali teoriju po kojoj mira na našim prostorima biti neće dok uniforme i ikonografija ideologija koje su naše pretke razdvajale ne postanu ništa više od karnevalskih dekora i dok na nekoj futurističkoj veselici ne bude mogao da se vidi prizor lika maskiranog u četnika i lika masiranog u ustašu kako se grle i njišu u ritmu nečega što će biti muzika za žurke budućnosti.

Znam koliko je ova teza šokantna i verovatno za mnoge uvredljiva posle godina rata i krvoprolića, raseljavanja, tortura i nezaceljenih rana još iz onog rata o čijim akterima je Dule govoro a kamoli iz ovih poslednjih ratova koje smo progurali preko glava. Ni ja je nisam odmah prihvatio. Sada mi je mnogo bliža nego kada sam je prvi put čuo. Valjda iskustvo nauči čoveka. Ono što u mladosti osećaš intuitivno u zrelim godinama racionalizuješ. Tako valjda i pesmu “Der Mussolini” (Tanz den Mussolini) D.A.F. moje omiljene grupe iz mladosti. Nekada sam se ložio na njenu energiju, sada je razumem. Ona govori o tome da ni jedna ideologija nije vredna pažnje (pa ni ideologija nicije, tla i krvi) i da je najbolja stvar koju čovek može da uradi da se dobro provede i igra na te teme. Možda ćete reći da je ovakav stav neukusan na prostoru gde su stotine hiljada izginule a milioni unesrećeni i raseljeni. Baš zbog njih obradovalo me da gledam izmešane, mahom mlade i neopterećene prošlošću, ljude sa raznoraznih strana koji zajedo pocupkuju na stadionu u Guči uz izmešanu ikonografiju koja od simbola podela postaje dekor za spajanje.

www.srbovanje.com - “Цр’ко сервер - a i bez toga ste smorili…”

Nema prilike i sklopa okolnosti koji nisu dobri za biznis - samo ih treba uočiti i skoristiti! Evo sjajnog primera: “Beogradska turistička agencija Vekol turs predstaviće novi turistički program, koji obuhvata obilazak mesta u Beogradu u kojima je boravio jedan od najtraženijih haških optuženika Radovan Karadžić.” cela vest (B92.net)

Septembar je idealan mesec za godišnji odmor. Nema gužve, nije pretoplo a i cene su mnogo normalnije nego u sezoni. Zato je potpuno super kad lepo početkom godine isplaniraš da ćeš na odmor početkom septembra pa onda tome prilagodiš Cash Flow, poslovne i porodične obaveze i potragu za pravim aranžmanom. I sve je to OK dok neizvesnost oko formiranja Vlade ne pomeri poslovne tokove za dva meseca pa se klijenti, umesto da debelo odmaraju, tokom jula ubace u spid i isplaniraju promocije i lansiranja sajtova baš onda kad si trebao da leškariš na obalama dalekih mora. Šta ti onda preostaje?

“Daj šta daš i to odmah jer je veliko pitanje kada ću i šta moći”. I tako evo mene na godišnjem odmoru krajem jula bez plana, bez rezervacije i bez opcije da iskoordinišem par slobodnih dana sa lepšom polovinom koja je u sred završetka nekoliko projekata. Cool tu je Ada i bazen na Košutnjaku - ali ne ako je napolju 17 stepeni. OK izvući ćemo džemper iz ormana i pogledati koje su nam mogućnosti da ovih 5 radnih + 2×2 dana vikenda pretvorimo u odmor iz snova, izborivši se pri tom i sa manjim trovanjem stomaka.

Šta dakle može da se radi u Beogradu kad si na nekoj vrsti prinudnog godišnjeg odmora. Kao prvo teškom mukom sam se izborio da ne odem na Novi Beograd, pronađem sada već kultnu kafanu “Luda kuca” i popijem kafu ispod njegovog postera na mestu gde je Radovan Karadžić alijas Dragan David Dabić guslao.

Onda su na red došli oni koje mesecima/godinama zanemarujem nalazeći opravdanje u previše posla i premalo vremena. Roditelji su bili potpuno van sebe jer im je sin posvetio skoro dan i po. Familija se krstila videvši me na vratima jer su već pomislili da sam se iselio u inostranstvo. Prijatelji su se pitali da se nisam razveo jer sam im se posle kratke najave posete koju smo dogovorili pre više od pola godine pojavljivao na vratima sa velikim ruksakom na leđima. U rukasku su inače bile stvari za bazen koje sam nosio usput u nameri da svrnem do Starog DIF-a ako me put tuda nanese i ne bude mi suviše hladno. Supruga je bila potpuno zatečena jer eto odjednom imam vremena da proćaskam sa njom a da se ne dogovaramo o konkretnim stvarima vezanim za svakodnevne porodične obaveze.

Sem toga ovakve dane moguće je iskoristiti i za ponovo pokretanje davno započetih poslova ili obavljanje one vrste obaveza koje nisu urgentne ali vas pritiskaju kao mora a nikako da ih obavite. Na primer da se raspitate koji su to dođavola uslovi za podizanje stambenog kredita ili da pogledate gde ste stali sa izradom specijalističkog rada.

I sve je ovo OK ali suština odmora koji provodite u gradu je da se posvetite sebi što u mom slučaju znači:
- padanje u san, posle popijene jutarnje kafe i valjanje po krevetu, tačno u trenutku kada bi trebali da krenete na posao,
- ispijanje druge jutarnje kafe i pomno proučavanje papirnih izdanja dnevnih novina (što inače nikada ne radim jer postoje Naslovi) u kafiću uz obavezno ćaskanje sa konobarom,
- šetnja po centru u vreme 11 - 13 kada je na poslu najveća ludnica,
- blejanje po Knezu, zagledanje izloga i studetkinja u peridu 13 - 15 kada na poslu pokušavam da stignem sve što sam planirao za taj dan,
- obilazak muzejske postavke u Prirodnjackom muzeju na Kalemegdanu (što sam planirao nekoliko godina) i obilazak izložbe Leonardovih skica i maketa mašina u galeriji DIN-a na Bežanijskoj kosi.
- odlazak u Zoološki vrt sa Tijaninim sestričinama i posmatranje dečije sreće kada im iz automata ispadne kugla sa igračkom,
- odlazak na Adu u sred radnog dana,
- konačno odlazak na bazen i u saunu
- držanje kupus dijete i gubitak 2 kilograma (malo sam varao jedući bademe bez ulja)
- pisanje bloga
- i (najbitnije od svega) donošenje čvrste odluke da od 50. (daj Bože zdravlja) više ne udružujem rad ni u kojoj varijanti već budem slobodan čovek bez radnog vremena a izdržavam se od predavanja i konsaltinga.

Po ovoj odluci pamtiću ovaj odmor.

Tri meseca pošto je pokrenut 15. jula 2003. godine iz štampe je izašao e magazin broj 4/5 (letnji dvobroj). To je bio prvi broj koji sam potpisao kao njegov direktor i glavni i odgovorni urednik a pozirao sam i za naslovnu stranu. Od februara prošle godine nisam na čelu e magazina a njegovo uređivanje ja preuzeo Milan Kovačević koji je par godina bio sa nama prvo kao novinar i fotoreporter a potom i kao zamenik urednika. Milan je to jako dobro radio sledeći generalno put koji je zacrtan još prilikom osnivanja uz davanje potrebne i poželjne lične crte. Poslednja tri broja izašla su pod upravom novog menadžmenta jer je vlasništvo nad časopisom promenjeno. Primetan je bio snažan zaokret od edukativnog ka informativnom sadržaju. Iskreno nadao sam se da se radio o prilagođavanju promenama koje su se u Srbiji desile proteklih pet godina pa su me poprilično iznenadile najave sa kraja prošle nedelje o skoro izvesnom gašenju e magazina. Pred kraj dana 21. jula 2008. saradnjici, poslovni partneri i prijatelji e magazina su dobili ovaj e-mejl:

“Poštovani prijatelji i saradnici,

Kompanija Color Press Group je odlučila da, usled neispunjavanja finansijskih očekivanja i izostanka saradnje sa magazinom Fortune, ugasi E magazin. Nažalost, broj 64. (avgustovski) neće izaći iz štampe.”

I to je bio kraj, koji me iskreno veoma boli. No vratimo se na pocetak.

Početkom 2003. Centar za razvoj interneta me je angažovao da kao njihov PR iznesem komunikacioni deo projekta na osnivanju Udruženja korisnika telekomunikacija. Negde u januaru ili početkom februara dobio sam e-mejl u kome me izvesni Dejan Nikolić obaveštava da je Start Up menadžer i glavni i odgovorni urednik novog poslovnog&IT magazina čije se lansiranje priprema. Naravno da me ta vest jako zainteresovala, pogotovo jer sam poznavao gotove sve bitne ljude sa IT&internet novinarske scene a Dejan mi je bio nepoznat. Kako to u životu obično bude Deki i ja smo se brzo pokapirali, krenuli da radimo neke projekte zajedno da bi na kraju postali dobri prijatelji i partneri.

Ideja koja je stajala iza pokretanja e magazina kupila me je na prvu loptu svojom jednostavnom genijalnošću. Srbija je upravo punom parom uletala u promene, otvarane su banke koje su donele kartice i kredite, počeo je proces privatizacije, dolazile su strane kompanije. One su tražile kadrove za neke tada jako cudne pozicije kao što je HR, PR i za celu lepezu menadžerskih pozicija. Sa jedne strane, sem sporadicno, nije bilo sistemskog školovanja niti osoba sa iskustvom potrebnim za ova zanimanja. Sa druge strane kod običnog sveta pojavilo se interesovanaje za nove stvari koje su nam dolazile. Dodatno penzijsko osiguranje na primer.

Iza ideje da se ova situacija iskoristi i pokrene vrhunski dizajniran, zanimljiv, aktulelan ali i najširim slojevima stanovništva razumljiv poslovni magazin stajao je Živojin Žika Petrovic (na netu poznat kao Guru menadžer) koji je tada već izdavao prvi domaći magazin u početku posvećen mobilnim telefonima a potom generalno gadgetima i komunikacijama Mobilni magazin. To je čovek sa potpuno neverovatnim osećajem za tržište i potrebe najširih slojeva stanovništva koji je izoštravao decenijama baveći se trgovinom, obično u nekom kontaktu sa IT-jem (Processor Commerce) ili uslugama. U šali ali sa mnogo istine imam običaj da kažem da mi je skoro četiri godine rada za njega dalo SBA (Serbian Business Acadaemy) kao najbolju poslovnu školu koju sam kod nas mogao da prođem. Žika je angažovao Dekija da ostvari njegovu ideju. Deki je potegao svoje kontakte iz vremena saradnje sa Svetom kompjutera pa su se u prvim brojevima e magazina, prvi je izašao 15. aprila 2003, našli tekstovi Marka Hermana, Gradimira Joksimovića a zanimljivo je da je mungos bio tu još od početka, pišuci o informacionom dizajnu-u. Mene je ideja kupila u startu i iz potaje, radeći još u javnom preduzeću i sarađujući sa mnogim magazinima, pomagao sam Dekiju svim srcem. Zanimljivo je da je praktično prva vest koju sam napisao bila o promociji sajta PR agencije u kojoj danas radim.

Čim se ukazala zgodna prilika ugnjezdio sam se u redakciji preuzimajući od Dekija prvo poslove promocije i građenje networka novog magazina da bi ga uskoro potpuno preuzeo a Deki je otišao u neke druge priče. Narednih skoro četiri godine sam pravio e magazin i pritom doživeo neke od najlepših ali i neke od najtežih trenutaka u životu. Valjda to dvoje uvek ide zajedno i podrazumava jedno drugo. Tokom te skoro četiri godine upoznao sam mnogo divnih ljudi, jako mnogo naučio i izgradio jednu potpuno novu karijeru. Vreme je bilo sjajno za razvoj mesečnika koji ce na naše prostore doneti nova znanja i iskustva potreban za snalaženje u novim poslovnim prilikama. Ne zaboravite da pre pet godina nije bilo ni značajnih poslovnih obuka, ni literature, ni savremenih poslovnih škola… e magazin je bio preko potreban izvor saznanja a naša odluka da autori tekstova budu osobe koje se upravo bave aspektima poslovanja o kojima pišu pokazala se kao odlična. Vremenom se oko e magazina okupila sjajna grupa prijatelja, autora, onih koji su želeli i imali šta da napišu. Na kraju krajeva Dekija, Mileta i mene je upravo e magazin okupio. Napori koje smo kao redakcija i druge službe koje su radile na njemu ulagali bile su potpuno nesrazmerne uslovima u kojima smo to radili ali entuzijazam i želja da napravimo nešto zaista dobro su nas držali. Oko e magazina se mobilisala i velika grupa prijatelja i onih koji su prepoznavali potrebu i korist koja od takvog časopisa postoji pa su nam pomagali - svako na svoj način i koliko je mogao. Hvala im svima od sveg srca.

Rezultat je bio srazmeran naporima i prvenstveno ljubavi i strasti koju smo ulagali. E magazin je po istraživanjima Strategic Marketinga bio najčitaniji poslovni magazin u Srbiji u 2005. i 2006. godini. Dobili smo i nekoliko nagrada od Društva Srbije za odnose sa javnošću, preko EUPS-a do internet kluba itd. Pojavljivali smo se na svim bitni mestima, koristili svaku priliku da predstavimo e magazin, izdali tri knjige odabranih tekstova i zaista ga “zakucali” kao standard svojoj oblasti. Naši privatni životi su naravno trpeli ali, da budem iskren, dobar posao koji smo obavili nam je otvorio mnoga vrata.

Koliko god radio sa voljom i voleo novinarstvo i proizvod koji sam pravio loši vetrovi koji su počeli krajem ‘95 i nastavili se u ‘96 kada je potpuno prestalo izdvajanje novca za honorare saradnika podstakli se me da razmišljam da napustim ono što sa ljubavlju radim ali na šta više na mogu da utičem. Ne mogu tačno da ocenim zašto je povučeno nekoliko loših poteza koji su tokom nekoliko godina doveli do gašenja e magazina. Zašto se nije ulagalo u razvoj, zašto su honorari saradnicima ukiniti umesto da se povećaju izdvajanja i dovedu još kvalitetniji saradnici. Zašto redakcija nije ojačana, poboljšani uslovi rada i razdvojen novinarski od menadžerskog posla. Da li je želja da se ekstraprofitira na prodaji magazina bila toliko jaka da dovede do njegovog neumitnog kraja?

Da li je zaista moralo ovako da se završi uz sve ograde koje naravno stoje jer izdavački posao danas u Srbiji nije nimalo lak? Mislim da je e magazin mogao da opstane i nastavi da donosi značajan novac uz prilagođavanje promenama koje su se u međuvremenu desile. Srbija je zemlja u kojoj danas postoji desetak ozbiljnih, mahom uvezenih i na stranim iskustvima zasnovanih programa poslovne edukacije. Mnogo poslovne literature je prevedeno i najavljuju se novi naslovi. Upisane su prve generacije MBA studija a iz fakultetskih klupa izašle su generacije kojima su teme o kojima smo pisali bile u redovnom programu. Raduje me da su mnogi od njih kao literaturu u svojim seminarskim radovima navodili naše članke. Definitivno okruženje nije isto kao pre pet godina ali kada smo već uspeli da napravimo nešto za šta se usuđujem da iskoristim reč “brend” on je mogao da se baštini prvenstveno kroz disperziju delatnosti (izdavaštvo, edukacija, poslovni konsalting, itd). Sada je naravno kasno za to.

Ono što me raduje je da duh izvornog e magazina (kao prvenstveno edukativnog poslovnog štiva čiji su autori pisali mahom iz svog iskustva) živi u Profitu. Agilna i preduzimljiva direktorka marketinga e magazina Nataša Stojković napisala je biznis plan, dobila sredstva od države namenjena razvoju prduzetništva i nadavno pokrenula ovaj magazin. Start Up manager je opet bio Dejan Nikolić a tu je još nekoliko osoba iz starog jata. Iskreno se nadam a znajuci ih i siguran sam u to, da im neću pisati ovakav tekst za koju godinu. Vremena su se promenila i projekti se u Srbiji više na prave da se za kratko vreme ostvari maksimalan profit nego da traju.

Kad smo bili klinci snažno smo se držali teritorijalnog principa. Mi koji smo stanovali u par zgrada okruženih sa nekoliko ulica bili smo jedna raja (tada sam živeo u Sarajevu gde se to tako zvalo) ili ekipa, društvo dakle. Bar jednom nedeljno igrala se fudbalska utakmica sa susednom rajom i tada je bilo od životne važnosti da sa nama bude neko stariji i samim tim jači. Ne samo jači fizički i jači kao igrač nego jači kao lik, persona, autoritet prvenstveno. Makar bio iz šestog ili sedmog razreda ako ne i stariji jer smo mi bili trećaci ili četvrtaci. Pincip oslanjanja na jače posebno bi dolazio do izražaja jednom mesečno kada bi se redovne fudbalske utakmice pretvarale u ozbiljnije čarke uz gurkanje, poneki šamar a jednom godišnje bi i procurela krv iz nekog nosa. Tada je bilo od životne važnosti koliko nam je “klupa jaka”.

Ove situacije sa traženjem oslonca u starijim, jačim i istaknutijim u pojedinim oblastima setio sam se tražeći pre neki dan poklon za sestriće. Vidim ih svakih par meseci i ponesem im ponešto. Dok su bili mali nije bilo problema. One zvrčkice za bebe, dok su bili mali, ili čokolade i igračke za male dečake su bili OK, dok nisu porasli. Danas su to momci od 7 i 11 godina koji su po ceo dan pred kompujeterom, što na netu šop igrajući se. Tijanina sugestija da im kupim knjige, po mogućnosti enciklopedije za dečake, zvučala mi je sasvim logično i rešila me muku, bar dok se nisam obreo ispred desetine jednako šarenih, jednako primaljivih i po meni jednako dobrih enciklopedija koje su mi se smešile sa polica knjižare. Našao sam se u muci i razmišljanjima o tržišnoj niši u kojoj je ponuda ogromna ali nema diferencijacije. Sve dok nisam primetio logo Googla na jednoj od njih. Naravno da mi je ruka sama potpuno podsvesno krenula ka njoj. Diferencija proizvoda od sličnih je uspešno izvršena. Pronađen je onaj stariji i jači dečak/igrač koji vam daje prednost nad ostalim rajama.

Ideja je genijalna koliko i jednostavna. Koja je danas najbogatija, naravno multimedijalna enciklopedija? Naravno internet! Šta može da nam pomuti radost uživanja u podacima koji u njoj mogu da se nađu? Gomila “šuma” koji na žalost na netu postoji. E pa tu su pretraživaci i njihovi sistemi rangiranja rezultata pretrage po relevantnosti. Nisu savršeni ali rade posao. Šta je onda logično? Napraviti enciklopediju, odnosno seriju knjiga o raznim pitanjima koja mogu da zanimaju klinca željnog znanja (brodovi, dinosaurusi, velike građevine, svemir, itd) koja se zasniva na Google pretrazi. Kakav je tu poslovni model i kako su se Google i izdavač enciklopedije dogovorili ne znam ali znam koliko magično taj logo deluje na mene i koliko mi poverenja u sadržaj koji ću naći među koricama na kraju krajeva daje. Izdavači su napravili pravi potez, udružili su se sa nekim jakim i postigli pun pogodak. Razmislite zato sa kim bi vi mogli da se povežete i ko bi mogao da ojača vašu prepoznatljivost među konkurencijom.

Vraćajući se iz subotnjeg, skoro celodnevnog, anti-stres programa (bazen+sauna+šetnja+ručak+gledanje izloga+kafa) naleteh na Trgu na tegljač-pokretnu binu i veselo dešavanje. Fanta karavan je stigao u Beograd promovišući ukus ananasa u okviru “Oseti čudesni Brazil” kampanje. Tanja, Tamara i Jovana iz mog Coca-Cola tima su pružala podršku događaju radeći deo posla vezan za medije i poznate ličnosti.

Brand PR ili pozicioniranje robe široke potrošnje u medijima i pred potencijalnim potrošačima predstavlja veoma kompleksan ali ujedno i jako zanimljiv i zabavan deo posla u agenciji. Poznate ličnosti, brendovi, ali pre svega zanimljivo osmišljeni i dobro realizovani događaji, privlače pažnju medija i opšte javnosti. To daje publicitet, dovodi do kvalitetnih objava i na kraju utiče na pozicioniranje brendova. Samo nije lako uvek biti nov, kreativan, atraktivan i kretati se u okvirima budžeta. Sem toga pri realizaciji događaja ima mali milon sitnica koje mogu da krenu loše, ili se jednostavno previde… Dobra priprema, znanje i iskustvo neizvesnost svode na minimum a na događajima se i veoma dobro provedemo… Obično uz tim koji radi događaj tu bude prisutno još nekolko kolega iz agencije. Stvori se lepa atmosfera, sretnemo se sa novinarima sa kojima se dugo nismo videli, neformalno se ispričamo sa klijentima i zabavimo.

Danas na Trgu je bilo veoma živo i veselo. Prijatelj mi se požalio da smo mu napravili problem. Krenuo je u neku kupovinu sa ćerkom ali nije mogao da je odvoji od šatora u kome su se radile privremene tetovaže i iscrtavali nokti. Na bini se igrala samba i pokazivali pokreti zainteresovanima, klinci su sa Prljavim inspektorom Blažom igrali odbojku i vrteli kolutove a na kraju su se poznate ličnosti takmičile u pravljenu voćnih salata. Sve u svemu mislim da je bilo zanimljivo i prolaznicima a bilo je lepo i nama koji smo tu bili službeno ili polu-službeno. Što bi rekla moja Tijana, još dok sam bio novinar : “Tebe plaćaju da ideš po žurkama?

Evo jedne divne studije slučaja odnosa sa klijentima koju ćemo od sada koristiti na našim treninzima usluživanja i prodaje. Naime moja sestričina upravo ode u Tursku preko turističke agencije Kon Tiki Travel. I šta se desilo, tamo im kažu da je hotel gde je trebalo da budu zauzet pa moraju u drugi lošiji (niže kategorije). Još kažu, ako hoćete bolji, mora da doplatite!!!

Izneverena očekivanja!!!

Reći će te pa šta, to naše travel agencije stalno rade, pa nikom ništa. E ovde je srećom drugačija priča. Moja sestričina je odrasla u Kanadi i aranžman je plaćen kanadskom kredit karticom. Ja sam bio prisutan kad je u agenciji Kon Tiki plaćeno 530 Eura, a na njihovom sajtu taj aranžman košta 460 Eura (hotel Mirage), Znači iako je 90 Evra preplaćeno oni su moju sestričinu poslali u lošiji hotel i još traže doplatu za hotel iste kategorije kao obećani hotel Mirage. 

Ne brinite se, ovde će za kupca biti hepiend jer će moja sestra sigurno dobiti pare nazad zbog ovakve laži i prevare. Na zapadu se ovakve kombinacije-mahinacije ne tolerišu. Kupac dobije pare nazad, a Master Card samo skine pare sa računa trgovca, u ovom slučaju Kon Tiki Travel. Da ne pominjem gubitak rejtinga kod MC koji im lako može oduzeti pravo da naplaćuju karticama (merchant account). Hvala Bogu vreme maltretiranja klijenata i kupaca polako prolazi i kod nas u Srbiji.

On-line PR

E sad dolazi krem na tortu. Sve ovo što će da izgube pare (1066 Eura za 2 aranžmana) i nije tako strašno za Kon Tiki (imaju para). Strašan je on-line PR efekat koji tek dolazi. Moja sestričina ima 490 prijatelja na FaceBook-u. Sa njihovim prijateljima (i prijateljima prijatelja) to je mreža od desetak hiljada idealne ciljne grupe Kon Tikija (mladi Kanađani Srpskog porekla). Kad se moja sestričina vrati iz Turske i kad zalegne za FaceBook, šta mislite kako će tih desetak hiljada mladih od ovog tužnog događaja pa nadalje percepirati brend Kon Tikija (koji uzgred trenutno reklamira svoje usluge u Kanadi). Šta mislite koliko će vredeti ta reklama kad moja veoma komunikativna sestričina proširi svoje ružno iskustvo po FaceBook-u i ostalim socijalnim mrežama.

Zaključak – hepiend za kupce

Ko je ovde u pravu a ko je u krivu je potpuno irelevantno. Rezultat je da je moja sestričina nezadovoljan klijent, jer su njena očekivanja izneverena. Srećom, u ovo vreme Interneta, vreme maltretiranja kupaca je prošlo. Nažalost po Kon Tiki ovaj inače mali incident imaće nesagledive reperkusije po njihovu on-line (i off-line) reputaciju. Uostalom ukucajte ključne reču “kon tiki srbija” u Google i na prvoj strani rezultata dobićete ovaj blog post.
Kraj priče …

NOVO - Javni treninzi prodaje - “Prodajna Akademija” Poslovna Znanja Plus

Ovih dana desio se jedan divan događaj. Udruženje Poslovnih Žena - sekcija ženski biznis klub, dodelila je godišnje priznanje: “Cvet uspeha za ženu zmaja 2008″. Tijani Sekulić, direktoru agencije ATHaus, u kategoriji naj model zapošljavanja žena -  samozapošljavanje.

Nagrada Tijani Sekulić, inače više-godišnjem Art direktoru VEZE, je melem za dušu svima nama koji imamo sreću i zadovoljstvo da sa njom radimo i družimo se. Svojom unutrašnjom snagom i hrabrošću, ali i velikim srcem i toplinom emocija ona jeste pravi Zmaj među poslovnim ženama.

NOVO - Javni treninzi prodaje - “Prodajna Akademija” Poslovna Znanja Plus

Pre par dana dobijem zahtev za ponudu od jedne giga firme, još uvek javnog preduzeća, za izvođenje poslovne edukacije. Bio sam lepo raspoložen dok mi taj zahtev (neka vrsta tenderske dokumentacije) nije stigao. Kad sam ga video shvatio sam da mi za njegovo proučavanje i analizu treba advokatski tim i jedan radni dan. Odgovor na tender i prikupljanje dokumentacije bi mi sigurno uzelo jos bar četiri dana.
Hteo ne hteo dgovorio sam im ovako:

Žao mi je ali vam ne mogu izaći u susret i pripremiti ponudu po vasim uputstvima. Dokumenti koje zahtevate (overena kopija o registraciji i potvrda da sam namirio preske obaveze, i jos štošta …) sigurno vam nece pokazati našu kvalifikovanost za dodelu ugovora (kako vi to kazete). Ova se vrsta usluga jedino nudi i prodaje u ličnom kontaktu, da vi i vaši direktori vidite sa kim ćete da radite ovaj za vas strateški posao edukacije zaposlenih, a ne da pobedi onaj ko ume da napiše na-rečitiju i naj-ubedljiviju ponudu (i ko ima besposlene kurire da mu po opštinama vade overena dokumenta).

Ustvari nisu tu problem ni ta overena dokumenta. Jedan radni dan i sve se završi. Problem je što se u Srbiji i okruženju zbog nepoverenja prema sopstvenim menadžerima uvode tenderi koji na kraju naručioca skupo koštaju.  A pošto su to naručioci (javne … da ne kažem šta) koji žive na grbači nas poreskih obveznika to mi sve lepo i uredno platimo kroz najveće poreze (za preduzetnike) u regionu.

Zašto tenderi skupo koštaju?

Konkretno ovi seminari će to javno preduzeće koštati bar 50% više nego što je uobičajena cena na tržištu. S obzirom na neverovatno maltretiranje oko pripremanje ponude i ispunjavanje idiotskog formalizma ponude (sa svim tim pečatima i potvrdama), naravno da će ponuđači tražiti veću cenu da isplate sve to utrošeno maltretiranje i neizvesnost. Nažalost po davaoca tendera svi ti pečati i pismena uveravanja sigurno neće i značiti i pravu uslugu, a opravdano veća cena biće još jedan od razloga propadanja većine naših javnih preduzeća. Što uostalom i nije tako loše. Što pre propadnu, i privatizuju se, tim pre će političari izgubiti svoje zlatne koke i umesto gospodara i izrabljivača ovog napaćenog naroda konalno postati sluge, ko što je svuda u civilizovanom svetu.