Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Razvlačim se jutros do kasno po krevetu (subota je), pijem kafu i menjam kanale. Naletim tako na vrlo zanimljivu emisiju na History kanalu. Tema su prve kolonije na tlu Amerike u 17. veku ali kao istorijsko-društveno-ekonomski eksperiment. Praktični kakvi jesu Amerikanci su istražili život  koji se u to doba vodio u kolonijama pa ga replicirali u 21. veku. Kad se kaže kolonija misli se na selo od nekoliko kuća na brdašcetu iznad zaliva sa dvadesetak žitelja, nešto stoke, usevima, pa čak i Indijancima. Native Americans moliću lepo.

Šta su u stvari uradili? Našli su dvadeset dobrovoljaca, što pojedinaca što porodica i ponudili im da četiri meseca žive životom prvih došljaka u novu zemlju. Bilo mi je jako simpatično što je jedan od njih Azijat, ali nema veze. Dali su im opremu, zalihe (i buriće piva), životinje, seme, alat, čamac, odeću, itd… otprilike sve ono što bi kolonizatori doneli sa sobom. Obezbedili su parče zemlje i komad mora na kome neće biti uznemiravani da bi mogli da se potpuno užive u svoje uloge. Obučili su ih veštinama kojima su tadašnji ljudi i žene vladali i objasnili im kakav je bio poredak u društvu (žena kuva a muž seče drva). Dodelili su im uloge. Neki su čak bili sluge, što je tada bilo uobičajeno. Kada su ih tako pripremili pustili su ih da se snalaze i posle četiri meseca došli da vide jeli kolonija opstala. Da ocene iz vizure finansijera jesu li kolonisti ispunili njihova očekivanja.

Jer o tome se u stvari radilo, kolonije su bile Start Up projekti u 17. veku. Baš ih je tako nazvao voditelj emisije a ulaganje u njih opisao kao ulaganje u internet projekte danas. Moje osnovno i srednjoškolsko obrazovanje sticano u doba socijalizma me učilo da su kolonizatori Amerike bili osobe koje su se sklanjale od verskih progona, protestanti npr. Emisija koju sam danas gledao me naučila da je istina bilo i takvih ali se najčešće radilo o biznis poduhvatima. U novotkrivenoj zemlji je bilo vrednih stvari po koje je neko morao da ode i da vredno radi da ih pripremi za transport i prodaju u Evropi. Na primer krzna koja su se otkupljivala od Indijanaca ili su se lovile životinje. Da bi kolonije bile što pre self-contained, što je osnovni zahtev kada danas aplicirate za sredstva kod investitora, gajio se kukuruz za koju su menjana krzna. Riba je mogla da se lovi u usoli pa izvozi a šume da se seku pa da se trupci pripremljeni za brodogradnju voze u Evropu.

Našli bi se tako sa jedne strane investitori a sa druge avanturisti, snažni, vešti i odvažni pa bi se udružili. Jedni bi ulagali novac a drugi vreme, znanje, trud i naporan rad. Neizvesnosti je bilo i na jednoj i na drugoj strani baš kao i danas kada VC ulažu u momke iz garaža.

Kako su prošli naši kolonisti? Uspeli su! Istina kupili su koža vrednih 6 nečega za robu vrednu 20 tih istih nečega ali im je to obezbedilo  mir sa indijancima. Ulovili su samo 4 haringe ali su zato pripremili više od 100 trupaca za gradnju brodova pa su njihovi investitori povratili uloženi novac. Sem toga seme kukuruza su posejali i dobili ga 50 puta više (na savremenim farmama se dobije 200 puta više). Njihove kokoške su nosile prosečno 20 jaja dnevno a jedan krmača je oprasila 12 prasića pa su postavili osnove da prezime zimu i da kolonija opstane pa se ovaj youtube svog vremena pokazao uspešnim.

Na kraju su poklali patke i ćurke i napravili gozbu pa popili zadnje zalihe piva, koje su inače dobijali jednu čašu nedeljno posle nedeljne službe božije, pa krenuli kućama. Meni se jako dopala scena kada su posle 4 meseca onako prljavi, jer su zaista živeli kao u 17. veku, i u odelima iz tog doba došli u Wall Mart na čuđenje prisutnih a posle u motel na kupanje i spavanje u pravim krevetima.

Amerikanci ne bi bili Amerikanci da ih nisu snimili i posle 6 meseci, kako u božićnjem raspoloženju analiziraju svoje iskustvo. Naravno da je krenula priča kako ih je sve to iskustvo promenili. Klinja od 11 godina je pokušavao da nabroji koliko je kofa vode doneo a njegova majka koja je sve vreme provela iznad ognjišta kaže da od tada naručuju hranu. Lik koji je otvoreno gay je pričao o jezivom iskustvu kada je shvatio da bi ga zbog opredeljenja tada verovatno ubili i opisivao strahote života u zajednici u kojoj morate da krijete svoje opredeljenje. Meni je najzanimljiviji bio lik koji je bio toliko iziritiran deljenjem piva kao na recept da je otišao na Tajland i zaposlio se kao barmen.

Ono što mi je ostalo kao impresija je poštovanje za sistem u kome su ljudi pokretali Start Up-e zasnovane na razmeni krzna za perle a danas njihovi potomci po istom principu prave Amazon. Veoma poučna emisija za sve one koji hoće da krenu u vode preduzetništva, pogotovo za online preduzetnike, jer zaboravio sam tačno koliko ali znam da me iznenadio podatak koliko se kolonija ugasilo posle prvih godinu dana kada su investitori shvatili da nisu profitabilne. To naravno nije sprečilo druge investitore da rizikuju a koloniste da pokušaju i tako danas imamo Ameriku.

“U Srbiji više od 100.000 ljudi prima mesečno manje od 8.000 din”, čuo sam upravo na vestima FOX televizije u prilogu o povećanju penzija.

Isključio sam mogućnost komentarisanja ovog posta jer mislim da zaista nema više šta da se kaže 

Vlada Srbije bi trebala da proglasi 23. avgust za “Dan interneta” i time ozvaniči dan koji će zlatnim slovima ostati zabeležen u istoriji srpskog interneta. Za taj je dan naime najavljeno objavljivanje kompletnog ugovora o koncesiji za auto-put od Horgoša do Požege, sve sa aneksima pride, na veb sajtu Vlade Republike Srbije. Nije dakle najavljeno da će se taj ugovor štampati kao dodatak dnevnih novina niti da će ga, svih oko 1.000 strana, iščitati spiker na nekom TV kanalu sa nacionalnom pokrivenošću.

Potpuno je za priču o domaćem internetu nebitno hoće li do obnarodnjavanja spornog ugovora zaista doći ili ne. Po aktulenim vestima izgleda da hoće i to baš na veb sajtu Vlade. Takođe je nebitno i hoće li Velimir Ilić, ministar za infrastrukturu pa shodno tome delom i za internet, podneti ostavki ili ne. Po aktulenim informacijama neće. Ovaj, po navodima medija, autor izjave “Tako mi se svidelo”  izjavio je naime preključe da će podneti ostavku ukoliko, kako je rekao a preneli mediji, ugovor sa pratećim aneksima ne bude objavljen na veb sajtu Vlade Srbije. Time je ministar Ilić zadao zadatak u promociji korišćenja interneta koji će teško prevazići i mnogo mlađi i savremenije stilizovani političari kojima reč internet retko prelazi preko usana a briga za njegovu dobrobit i polularizaciju predstavlja, kako ono beše: “Devetu rupu na svirali”.

Jutro pre oko dva meseca. Jutarnja kafa u krevetu i “TV dizanje” na B92. Negovana mlađa žena, prava dama mi upada u uči. To je Aleksandra Stevanović, direktorka Lady centra. Lady centar za estetiku i stil, na sveobuhvatan i kreativan način kroz program škole pruža podršku devojkama da provere sebe, prepoznaju i pojačaju kvalitete koje imaju, umanje nesigurnost i naravno, spremno dočekaju ono što ih čeka u društvenom i poslovnom okruženju.

U njemu se, u saradnji sa kompanijom Avon, održava škola pod nazivom “Devojka od stila”. O školi Aleksandra kaže: “Naše iskustvo kaže da je važno ne samo šta radite, koliko znate, kakve kvalitete imate, već kako to umete da predstavite drugima, koliko umete da prepoznate šta druge ljude zanima, kako komunicirate sa ljudima koji žele različito od Vas, kakve odluke donosite i generalno kakav imidž želite da kreirate za sebe.” Škola sadrži 22 predmeta o stilu, 4 specijalizovana savetovališta i obuhvata 30 vrhunskih predavača.

Aleksandra i njena priča su mi se dopale. Pomislila sam da bi devojke od stila svakako morale da nauče ponešto i o internetu pa sam je kontaktirala. Kao pravi preduzetnik munjevito je odreagovala i već narednog dana se pojavila kod mene u agenciji.

Krajem jula, u zadnjem danu ove škole, moja sestra i poslovni partner Aleksandra i ja održale smo devojkama manje predavanje a više interaktivnu prezentaciju “Internet u životu savremene žene”. Objasnile smo im osnovne Internet pojmove, predstavili ukratko istoriju nastanka Interneta i njegovih servisa, podučil ih osnovnim principe on line bontona da bi potom pregledale i sve zajedno komentarisale interesantne web lokacije za svaku savremenu ženu.

Devojke su nas veoma pažljivo i slušale i zainteresovano učestvovale u diskusiji o sajtovima. Za neke sajtove sam ja od njih čula a bilo mi je interesantno da diskutujemo o tome kako i za šta one, stare većinom 17-18 godina, koriste internet. Pogodili ste da su društvene mreže i chat na prvom mestu. Posle predavanja smo nastavile da se družimo sa devojkama od stila na dodeli diploma a ja jedva čekam jesen i narednu generaciju. Veoma me raduje da je internet prepoznat kao nezaobilazan deo obrazovanja, makar onog neformalnog.

Znate li kako izgleda uobičajeno subotnje jutro sredovečnog, oženjenog muškarca u Beogradu?

Ako preskočimo jutarnju rutinu koja podrazumeva duže spavanje, izležavanje uz kafu i doručak u krevetu to otprilike znači:

Prevedeno na teren komunikacije gore pobrojano znači:

Sve u svemu bilo je to nekoliko sati intenzivnog vežbanja komunikacije. Ako se bavite komunikacijom, poslom kojim se ja bavim, ili bi to želeli morate stalno da vežbate. Kao i u svakom drugom poslu uostalom. Ne možete da funkcionišete “na dugme” ili da se fokusirate samo na određenu ciljnu javnost. Novinare ili klijente. Ukoliko niste sposobni da se prilagodite različitim godištima, obrazovanju, stavovima i na kraju krajeva inteligenciji ili elokvenciji sagovornika i da u neizveštačenom razgovoru prenesete svoju poruku teško da ste za ovaj posao. To se naravno vežba i napredak je moguć kao i u većini stvari kojima se bavimo.

Ukoliko u komunikaciji ne uživate i jedina vam je želja da je “odradite po svim standardima profesije” - bojim se da ste zalutali u struku i bilo bi bolje da je što pre promenite.

Kao primer navešću vam razgovor sa koleginicom i prijateljicom koja je, dok sam još uređivao e-magazin, na meni povremeno testirala saopštenja kompanije u kojoj je radila. Kada sam joj jednom stavio do znanja da je nazovi vest koju želi da iskomunicira u stvari najobičniji  reklamni tekst  koji bi trebao da se nađe na njihovom oglasu i dodao da ne bi bilo loše da povremeno porazgovara sa novinarima i sazna šta za njih, i naravno njihove čitaoce i gledaoce, zaista predstavlja vest rekla mi je otprilike ovo: “Ne želim ja da se družim i da ćaskam sa novinarima. Meni je samo cilj da oni naša saopštenja objave”. Nismo se dugo videli ni čuli, ja sam promenio posao a čuo sam da ona više ne radi u struci.

Pre par nedelja intervjuisao sam profesora Isaka Adižesa za Emagazin.  Šta da vam kažem, kad i posle dve nedelje još uvek osećam da sam doživeo nešto izuzetno. Ono što zadivljuje je njegova neposrednost i srdačnost u komunikaciji. Ništa od onog nadutog stava i nabeđene veličine koju nalazite kod naših lokalnih profesora Univerziteta. Profesor Adižes je pored neverovatnog akademskog uspeha za sobom ostavio i trag u poslovnom svetu. Pre par dana saznah da je konsultant i najbogatijem čoveku na svetu Carlos Slim-u (da Bill Gates nije više najbogatiji). Da, njegove mega kompanije rade super efikasno zahvaljujući Adižes metodologiji organizacione terapije.

Ono što me je šokiralo je njegova neverovatna energija. Kad sam saznao da ima preko sedamdeset godina nisam verovao svojim očima jer izgleda kao da nema ni pedeset. Na pitanje šta je tajna njegove mladosti, sa osmehom mi reče da ima mladu ženu. Pravi dokaz da su godine starosti potpuno irelevantne kad je u pitanju životna energija, koju profesor Adižes ima za uzor mnogim mnogo mlađim od sebe.

Obim posla u oblastima IT i internet PR-a u agenciji McCann-Erickson PR (gde radim kao direktor Sektora za internet PR) se povećava pa će nam, za sada kao pomoć dok traju godišnji odmori a od jeseni i kao stalno zaposleni, trebati nove kolege. Odlučili smo zato da se tokom leta pripremimo pa ako se prepoznate u ovom oglasu pošaljite biografiju i par reči o sebi na mejl miloje.sekulic et mccannpr.co.yu do srede 1. avgusta.

Da bi nam se pridružili nije potrebno da ste programer niti internet profesionalac. Zanimanje za IT i internet i dobro poznavanje ovih oblasti je sasvim dovoljno. Neohodne su odlične komunikacione veštine i sposobnost za uklapanje u dinamičan tim. Ovaj posao je zaista zanimljiv ali i veoma odgovoran i zahtevan pa se ozbiljnost i sposobnost za rad u uslovima kratkih rokova podrazumevaju.

Idealan kandidat ima visoko ili više obrazovanje tehničkog usmerenja i snažno izraženu sklonost ka pisanju. Podrazumeva se da engleskim jezikom sasvim dobro vlada a radno iskustvo u organizacije događaja, novinarstvu i sličnim oblastima su veliki plus.

Kuckam ove redove dok kroz prozor dopiru, pomalo kakofonični jer se odbijaju o betonske zidove sa druge strane reke, akordi koncerta Stonsa. Od Ušća sam na oko 1.5 km vazdušne linije a voda Save između mog prozora i Ušća pojačava zvuk pa se lepo čuje. Prve slike prikazane na Dnevniku u 10.05 Studij B prikazuju lepu atmosferu koju je stvorio bend potpomognut oko milijardu (ako je verovati tabloidima) dolara vrednom opremom i nekih 50-60 hiljada fanova i radoznalaca.

Poprilično euforije prati ovaj događaj poslednjih meseci. Pridavan mu je ogroman značaj i davani epiteti koji pomalo prevazilaze činjenicu da će nekoliko muzičara podržanih od strane ogromne prateće mašinerije odsvirati dvadesetak pesama na radost i zadovoljstvo par desetina hiljada posetilaca koncerta. Ne sporim da se radi o lepoj prilici za dobar provod. ko voli da bude deo mase na livadi po vrućini neka uživa. Ne krijem da neke prve lepe doživljaje u životu vezujem upravo uz njihove hitove ali zašto su dođavola došli tek sada?

Milsim da se odgovor krije, ako ne isključivo, onda bar vrlo blizu podatku koju sam pre neki dan čuo da se sa prošlogodišnjih 250 prosečna mesečna zarada u Srbiji ove godine približila cifri od 350 evra. Da se ne lažemo nisu Stonsi tu zbog podrške našoj principijelnoj politici, niti zato što im se dopada srpski roštlj a o najlepšim ženama na svetu da i ne govorimo. Dostigli smo naprosto nivo zarada koje omogućavaju kritičnoj masi fanova da plate kartu, logistički je bilo zgodnije da konvoj sa opremom dođe iz Budve do Beograda nego do Bukurešta a verovatno nas NATO skoro neće bombardovati pa smo opet bezbedan deo sveta - i to je to. Sem što sviraju odličan Rock’n'Roll Stonsi prave i sjajan posao. Kad se podvuče crta i ova turneja završi ostaće im oko 500 miliona dolara da podele deci, bivšim ženama i unucima. Malo li je?

Raduje li me dakle što su večeras na heroji moje mladosti na kilometar i po od mene? Naravno, to pored ostalog znači da je i nama krenulo na bolje. Šta bi me još više obradovalo? Da većina posetilaca njihovog večerašnjeg koncerta, ukoliko se baš jako na njih loži, može sebi da priušti da ode da ih sluša makar gde u Evropi svirali. li bar bilo gde u bivšoj Istočnoj Evropi. Kada li će to biti i hoće li Džeger i ekipa taj dan doživeti?

Trebale bi mi fotke sa ukupljanja i drugih offline susreta online drugara.
U nedelju na MyExit Stage drzim prezentaciju “Jesu li clanovi online zajednica frustrirani i otudjeni?”

Sem naslova prezentacija ce se sastojati od fotki sa raznoraznih ukupljanja koje smo uprilicili u poslednjih nekoliko godina. Zato mi trebaju fotke ili linkovi na njih. Zelim da pokazem da smo mi sa neta savrseno normalni, samo volimo da sebi biramo drustvo. 

Molim da mi ih saljete sto pre na
miloje.sekulic at mccannpr.co.yu

I par reci gde i kada su snimljene

hvala
Miloje

Retki posetioci Plato Relax kluba na šestom spratu Beograđanke bili su u subotu 30. juna verovatno začuđeni prizorom koji su tamo zatekli. Klubski stolovi, inače komforno raspoređeni po ovom velikom prostoru, spojeni su u obliku ćiriličnog slova P. Za njima je sedela veoma neobična grupa od četrdesetak pretežno mladih ljudi od kojih su neki bili u odelima, drugi u casual varijanti a bilo je i nekoliko starijih i ozbiljnjih osoba. Tokom skoro dva sata neki od njih su izlaili, kratko prezentovali svoja iskustva a potom bi se razvila živa diskusija.

Da vas ne držim dalje u nedoumici radilo se o obeležavanju petogodišnjice do sada najvećeg okupljanja u realnom svetu osoba koje se veoma intenzivno druže u virtulenom svetu. Festival interneta “ES leto 2002” je potrajao sedam dana, nekoliko stotina ljudi se družilo a održano je i četrdesetak predavanja i prezentacija. Mahom o temama koje ne bi zanimale širi krug slušalaca. Internet u Srbiji naprosto nije isti kao pre pet godina a ovih par sati druženja sa nekim od osoba koje ga stvaraju pokazali su i pravac u kome ide!

Pa šta smo to tako bitno saznali te subote? Recimo da se u ovom trenutku sigurno vode razgovori o prodaji dva srpska sajta a neformalno se pominje i jedan veliki portal. Saznali smo da postoji mogućnost da se za sredstva za IT i internet projekte obratite na adresu Nacionalnog investicionog plana i da će na jesen biti održan skup na kome će se razgovarati o inverstiranju sredstava iz dijaspore u ovu oblast. Lepo je bilo slušati kako ovo više nije prostor sa koga programeri svoju uslugu “na sat” prodaju po belom svetu. Goran Opačić nas je obavestio da se projekt naručivanja hrane iz restorana putem intereneta “Donesi” posle ulaska na tržište BiH širi ka Grčkoj a u planu je partnerski ili franšizni ulazak i na zapadnoevropska tržišta. Za jesen su najavljena i dva skupa na kojima će se govoriti o mogučnostima interneta sa poslovne tačke gledišta. Jedan je IT seminar koji se održava u Nišu a drugi se održava u Beogradu ali i u virtuelnom prostoru. Najvažniji deo skupa ipak je bilo druženje i neformalna razmena informacija kao i sklapanje dogovora za nove poslove. Cifre koje su pominjane nisu uopšte male, naprotiv. Znate li, na primer, da se potražnjom i ponudom kredita milionskih iznosa u dolarima trguje na internetu iz jedne kuće u zapadnoj Srbiji?

“Nadam se da ćemo za pet godina, na proslavi desetogodišnjice ES leta upoznati prve srpske dolarske internet milionere”, tako sam ove godine završio pozdrav okupljenim online drugarima od kojih sam mnoge tada prvi put video. Vreme će pokazati jesam li bio u pravu.