SPEKTAKL UMESTO ŠABLONA
Došlo je baš dosta ljudi na sahranu. Nisam očekivao toliku navalu. Neki još uvek pristižu, pošto je radni dan pa su jedva namolili svoje bossove da ih puste sa posla. Surovi kapitalizam se izjednačio sa robovlasništvom pa ne mogu baš tačno da razaznam da li su im lica zgužvana od šoka i tuge ili od tragova bičeva na leđima. Svi su se razvrstali u manje grupe koje su sačinjavale jedan veliki skup, kao na nekom koncertu, samo što muzika nikako da počne. Kako god pokušam da se probijem do nekoga, tako mi se neko ispreči bez izvinjenja, pa sam odlučio da zapalim cigaretu i istrpim do kraja ovu priredbu i nestanem sa lica mesta.
Zanimljivo je što nisu svi u crnom, pa to malo čini da grupa ljudi deluje interesantnije. Ja takođe nemam ništa crno za obuć’ pa sam u nekoj tamno zelenoj varijanti. Vodi se računa šta se oblači i na groblju, što je O.K. jer je meni, recimo, uvek bilo glupo kad ljudi misle da mogu da dođu odrpani i samleveni. Ipak je ovo kao neki poslednji ispraćaj pa je lepo biti lepo obučen. Iako mi se malo vrti u glavi, posmatram ljude i njihove reakcije. Ovi što stoje u kapeli izgledaju kao da nemaju nikakav odnos ni prema pokojniku, ni prema životu, ni prema smrti. Možda zato što su zatečeni i iznenađeni. Nisu se spremili, pa je najsigurnije da usporeno klimaju glavama kad im neko priđe da ih zagrli.
Odjednom svi pogledaju prema nebu, sprema se kiša, pa bi bilo poželjno da se sve završi što pre. Stiže sveštenik. Došao je da drpi pare za tri „Aliluje za raba božijeg“ što meni posebno ide na nerve. Prebacujem pogled sa njega na ove radnike iz pogrebnog. I oni drpaju pare, ali bar nešto rade. Neke moje dve komšinice tu stoje i kikoću se: „Je l’ ti znaš da je skoro umro i Pera električar?“ – „Ma kako, pa on je bar 10 godina mlađi od mene?!“ – „Ma nije bre, i on je imao oko 70 godina, kao i ti… koje si ti ono beše godište?“ ... već vidim da razgovor ide u pravcu Drugog svetskog rata, proje i jabuke umesto čokolade.
Tražim pogledom Naleta. Nije došla, Sale stoji sam. Ona verovatno sedi kod kuće sama i puši jednu za drugom. Ipak je ovo preveliko sranje za nju pa je odustala. Ne zato što je htela, nego zato što je morala. Ni Filip i Dragana nisu došli, beba im ima tek dva meseca pa nisu mogli da je ostave samu. Nikolina se nešto svađa sa Markom, ali tiho, i u jednom momentu samo ispada gomila telegrama iz njihovih ruku. Ja sam potpuno zaboravio da telegrami i dalje funkcionišu. Mara stoji pored njih i gura kao manijak maramicu ispod naočara za Sunce kako bi obrisala suze. Mislim se „Maro, skini naočare pa briši suze, lakše je“, a onda se setim da je ona uvek volela da zakomplikuje. Ušemljenu atmosferu razbija jedna glumica srednjih godina, koja dolazi obučena kao tinejdžerka, sa D&G naočarama, maramom na glavi, i jednim velikim belim cvetom u ruci. Ne gleda nikoga, maršira kao neki firer, a u nju svi gledaju. Već sam je viđao na sahranama, znam da je tužna, ali kao i uvek – ne dozvoljava nijednoj svojoj emociji da probije tvrdu, ledenu fasadu. Sviđa mi se što ima preko 50 godina a obučena je skroz fensi. Ovi moji iz srednje škole dele neke pare među sobom, za zajednički venac koji je kupio Boki pa sad svi ostali moraju da se učipe.
Sa svih strana se čuje jedna ista rečenica „kako je bio mlad“. Ali to su oni ljudi kojima su svi koji umru – mladi. I oni od 30 i oni od 56 i oni od 70 godina. Meni je uvek bilo smešno kao klincu kad mi keva kaže „Umro mi je jedan kolega, mlad čovek bre, nije imao ni 60 godina“! Meni su tada svi preko 50 godina bili teški starci.
Svi gosti se odjednom sakupiše u neki stroj, kao neki mravi radnici kojima je glavna mravica rekla „Svi u red dvoje po dvoje i natovarite sve to na leđa!“.
Na čelu kolone koja se šareni od cveća je moj brat. Opet jadan nosi krst. Kako baš njega zakači da na svakoj, ali svakoj sahrani nosi krst? Mislim da kod kuće ima kolekciju belih peškira koji se skinu sa krstače i nose kući. Plače. Ustvari, ne plače, nego kao da ima neki proces prisećanja jer mu oči ne gledaju u pravcu kojim hoda, nego u jednu tačku u kojoj se sastaju sve moguće emocije ovog sveta. Ono što mi se učinilo da su suze, je ustvari, jedna suza koja se otela. Izgleda lepo, idealno za fotkanje… ionako uvek ispadne bezveze na svim slikama. Na ovoj bi bio super. Pored njega, njegova majka, mala mršava i seda. Osedela je još kad je imala 34 godine i ostala udovica. Njoj je već dosta svega, i misli da će uskoro i ona umreti jer se mnogo umorila tokom života.
Taj mali posmrtni marš traje dugo, jer je groblje prebukirano.
Konačno je povorka stigla na mesto gde je rupa u kojoj će pokojnik vrlo brzo početi da truli. Kiša je izostala pa su tako izostali i komentari „I nebo plače za njim“.
A onda odjednom, ipak za mene veliko iznenađenje, umesto jednog rođaka koji je već izvadio papir na kojem je napisan govor koji je na svim sahranama isti samo se promeni ime, na ogromnom video bimu počinje spot „GLOSOLI“, od grupe Sigur Ros! Sa zvučnika se čuje ta fenomenalna pesma, i svi gledaju spot u kom se gomila dece okuplja i skače sa jedne velike planine na Islandu. I počinju svi da lete jer su konačno slobodni.
Svi „gosti“ na sahrani su potpuno zbunjeni, i dok se spot od 6 minuta završio rupa više nije prazna. Ja gledam „GLOSOLI“ i već više ne vidim nikoga oko sebe.
Nale mi je ispunila želju. Kad sam već živeo potpuno normalno i obično, želeo sam bar spektakularnu sahranu. I tako je i bilo.
I za kraj mi je rekla: ’Public love enemy’. b. 
