Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Ne volim kad mi čarapa spadne u čizmama,
ne volim kad kosa miriše “na napolje”,
ne volim da vidim krv koju neku iskašlje na filmu,
ne volim da gledam film od pola,
volim miris cimeta,
ne volim kafu, ali volim njen miris,
ne volim kad novinari govore “po meni” umesto “prema mom misljenju”,
ne volim kad neko govori “ne deri se” umesto “ne viči”,
volim da igram pred ogledalom,
volim na sav glas da pevam pesme koje volim,
volim da stavljam zvezdice u tekstovima,
volim da prepisujem lepe odlomke iz knjiga,
volim da crtam haljine,
ne volim da sušim kosu,
ne volim luk,
ne volim kad imam “0 unread messages” na yahoo.mail,
ne volim kad škripi stiropor (uf!!!),
volim da pravim spiskove,
ne volim ljude koji teraju po svom iz tvrdoglavosti a ne iz ubeđenja,
volim miris proleća,
volim kad pada sneg,
ne volim miris ručka u zgradi,
volim da kuckam na digitron,
volim da pišem običnom olovkom,
ne volim ljude koji pišu samo da bi kritikovali,
ne volim lažnu skromnost,
volim da koristim highlighter-e,
volim kad se sećam snova,
volim da planiram “sto godina” unapred,
volim da jedem trešnje i grožđe,
ne volim gay teme,
volim da tražim skrivena značenja,
ne volim da sumnjam (ali sumnjam),
volim da lakiram nokte na nogama,
volim da koristim “smajlije” i što je više moguće znakova interpunkcije,
ne volim reči dželadija, pihtija, kašika i mladež (aaaa..!!!),
volim pesničku slobodu i slobodne pesnike,
volim paradokse,
volim upitnike, ankete i testove,
i tako…
life goes on sve dalje i dalje odavde :)...
A, flowers blossom and the sky is blue, I’m happy and in love, and so are yoou!...

note:
If U want others too see, U have to shine! ;)

spring,salad,sweet corn,jammy

Najbolji domaci muzicki internet sajt priredio je prosle nedelje neku vrstu nagradne igre. Posetioci sajta mogli su da daju svoje vidjenje srpske rok scene za dve godine i, ako njihov odgovor bude dovoljno interesantan, dobiju kompilaciju mladih domacih bendova pod nazivom "Zdravo, zdravo, zdravo".

Iako sam...

- hronicno skeptican prema svemu sto u istoj recenici ima reci "Srbija" i "rok" ,

- cuo za sve bendove, ali nikad nisam imao i preterano zelju da ih i slusam,

- pod domacom muzikom svrstavam samo dva-tri benda, dok me ostali ne zanimaju,

- budala,

.....napisao sam odgovor. I dobio nagradu. I otisao da je uzmem. I uzeo je. I preslusao. I rekao ..."...jebote, pa ovo uopste nije lose.."..te u cilju dalje promocije "srpskog roka" i ovim putem zelim svima da preporucim "zdravo, zdravo, zdravo".

Ako necete da dajete lovu, probajte na popboks.com...i dalje ih dele.

super, super, super.

Povodom prve polu finalne veceri Evrovizije, pakujem u torbu, tucak za meso, sipku dinamita i medicinski skalpel.

Ali samo kratko:

dajemo , pojedinci, sve od sebe da koristimo eko sijalice, torbe umesto kesa, "staklo sa staklom", "papir sa papirom", tuširanje umesto kupanja, feet instead of weehls, da ne nabrajam, a onda procitam sledece:

 "Independence of the sea" je najveca jahta, trenuto u svetu. Ima sve i svasta..Zanimljivo, ai sve to nije sada bitno. Bitno je da, pored klizališta, gomile restorana, zida za free climbing, itd, ima i tzv FlowRider namenjen surfovanju koji za ovu zanimaciju koristi 60.000 (i slovima: šezdeset hiljada) galona vode u MINUTI!!!!! I još zanimljivije, postoji oko 50 istih around the Globe...

Ne kažem da treba dići ruke od svega, ali dok ima ljudi koji OVAKO i za OVO koriste izvor života možda je suvišno preterano kritikovati ljude koji ostave TV na stand-by, okupaju se jednom nedeljno u kadi i ne zatvore vodu dok peru zube.

note: 1 galon = 3.785411784 litara; hence 60.000 galona =227.124.70704 litara (ponavljam: vode u MINUTI!!!)

e pa zdravo svima, ja sam Biljana a.k.a. Billyjane eventualno me i znate...

mozete me pronaci na :

www.myspace.com/bibizam 

www.lastfm.com/billyjane

 www.flickr.com/photos/bidzibidzi

www.flickr.com/photos/billyjane 

www.twitter.com/billyjane

eto.za sad toliko!

Živimo u zemlji u kojoj je sramota voziti se busom, u kojoj sve devojke imaju dovoljno za manikir i solarijum a ni jedan “pravi” muškarac ne sme da prizna kad nema da plati. Živimo u zemlji gde je sramota nemati, a još veća raditi.

———-

u potpisu
Moji radnici igraju stoni tenis kad nema kupaca! (msn: bljuv)

Nije da sam se igrom slucaja zadesio u Sava Centru prosle noci, da kazem “poslom”.Eurovison.Ne zelim da kritikujem i osudjujem, verujem da sve ima svoje zasto i zato.U stvari i ne zelim da pisem o Eurovision-u nego o ubojstvu, ubistvu, nazovite to kako hocete.
Nakon zamornih i klonulih konferencija, dobio sam dopustenje da idem kuci.Pre upustanja u samrtnu povorku gradskog prevoza resih da iskoristim jedan od mnogobrojnih toaleta Sava Centra.Toalet/WC u koji sam usao za divno cudo je bio napusten.Oprao ruke, urinirao, oprao ruke.Dok sam u sopstvenom odrazu pokusavao da prokljuvim izvor kafenih podocnjaka, prenu me zvuk iz jedne od kabina.Jecanje?Smeh?Nisam pitao ima li koga, nije u pitanju film.A nisam ni napustio WC.Zasto?Zato.Prisao sam dobitnoj kabini pod brojem jedan i otvorio vrata, nista.WC solja, bez daske, cista.Kabina broj dva, nista, solja sa daskom.Jecanje, smeh, sta god da je u pitanju, prestalo je.Nisam pokucao na vrata broj tri, otvorio sam ih.Devojka, prljavo plave kose, prljavo plavih razgoracenih ociju, zacerena, zurila je u mene.U odsustvu daske(idiot pomislih, kabina broj dva je dobitna), cucala je na solji, odevena u izbledelu crvenu cvetnu(jeftin kolaz cveca koje nisam bio u stanju da indetifikujem) haljinu do kolena, naravno i baletanke, crne, ocekivan odevni predmet.Mrsavo bice.Paznju mi je u stvari okupiralo ogledalo oiviceno crnom plastikom u njenim rukama,
sa linijom i tragovima nestalih linija, pretpostavljam kokaina.Sa kezom na licu i pruzila mi ogledalo.Prihvatio sam ga i spustio na zemlju pored nogu a zatim sam je pesnicom udario u zube(budala, nepotrebna ogrebotina).Devojka se samo srucila sa solje na pod, ne ispustivsi zvuk.U tom skucenom prostoru izgledala je kao neka krpe sa sudopere.Uhvatio sam je za kosu i podigao lice ka meni.Nisam znao da krv tom brzinom pocinje da lipti, da se zubi tako lako lome, mislio sam de je to jos jedan od prinudjenih efekata u filmovima.Iako su joj oci bile otvorene(na pola koplja) po drzanju njenog tela delovala mi je onesvesceno, sta ja znam sok?.Podigao sam joj telo, levom rukom sam je obuhvatio oko struka, desnom rukom drzeci je za kosu(jako masna kosa), zagnjurivao sam joj lice, citavu glavu u WC solju.U tom trenutku je i iznenadno ozivela(par slabih trzaja) da bi isto tako iznedno i utihnula.Spustio sam joj telo na pod, ostavio glavu u solji.Podigao ogledalo, razmrljao malo tog praha o zube, ostatak joj sipao na kosu koja je plutala u solju, urinirao jos jednom u istu, oprao ruke, napustio WC pa i sam Sava Centar.Sacekao tramvaj.Na putu do kuce razmisljao o tome koliko je sam festival u stvari dobro organizovan, razgledao materijal koji sam dobio, ignorisao umor.
Kuca, krevet, san.
I tako.

Ne čitam dnevne novine , listam ih, ne listam knjige, čitam ih, ne gledam kompletne video zapise na YouTube, dok sedim na poslu radim vežbe – jer sedim! ne mirujem kad sam mirna, verujem kad ne treba, ne verujem kad treba…stalno grešim.
Stavim naočare – jedne, vidim bolje, druge – vidim lepše…
I dalje grešim.
Počinjem da trčim u mestu, da se zaletim kao Ptica Trkačica…samo mene je moj Kojot davno uhvatio i drži me za tregere, a ja se zalećem i nikako da odletim!
Grešim?
Bilo bi lakše da ostanem i skačem u mestu…koliko me tregeri puštaju, sa onim naočarima za “vidim lepše”.
Pa šta ako hoću ono što mogu?
Pao mi je pritisak…Uvek padne kad se iznerviram.
Komp mi je pun virusa – i ti bi poludeo! Moram sve ponovo!
Glup dan, a petak…
Sutra subota, pa nedelja, pa šta?!
Opet će ponedeljak…mrzim ponedeljak, kada nije moj rođendan, kada nije Nova Godina…A volim da radim…ne znam šta mi je ovih dana…
Moram da pobegnem i napišem nešto cool, vedrije, jer sunce je napolju, jer leto samo što nije, jer je stvarno sve zeleno, Ups, nebo je malo sivo, jer duva topao vetar, jer se vozam motorićem po centru grada kada nikog nema, jer se ne osećam kao da sam u Srbiji tada, jer mi je potrebno da se ne osećam kao da sam ovde…
Iz svoje kože ne mogu, često ne bih ni htela, ali danas, uf danas!
Spavala sam samo 2 sata…
Stavila sam 2 prstena, jednu ogrlicu, male minđuše, nove cipele, staru torbu, još starije farke, najstariju majicu…Potrebno mi je danas da ne budem iz 2008. da ne budem u maju…da zadržim dah, pocrvenim, pustim ga i smejem se, zaboravim…

I sve u krug!

Neki šalter, neki ljudi… službenica i civilno lice

KET: Sledeći!

FIL: ‘bro jutro. Ne zovem se Pit. Nisam rođen u Dizeldorfu. Imam 28 godina i još nekoliko pride. Nisam kćer Tomasa i Ane. I nije da nemam problem.

KET: ‘bar dan. Ja sam službenica, tj. službeno lice, ustvari – službolica. Zovu me Eni, skraćeno od Ket, mada ne znam zašto bi vas se to ticalo! Kada sam rođena i gde, od kojih sam roditelja i zašto – ne bi trebalo da je sfera vašeg interesovanja, te vas se dotiče kao lanjski sneg. Ili prolece. Izvolite – izložite vašu problematiku.

FIL: Pre no što kažem šta mi je na duši, ne mogu a da ne primetim kako nimalo loše ne zborite, te da nije da mi se Vaš vokabular nedopada.

KET: Hvala na lepim rečima. (isključuje svoj mikrofon i govori mu u poverenju) Nek ostane izmedu nas, ali – “nedopada” se izgovara odvojeno: “ne dopada”, znaš? Ako bi vam moglo biti od koristi, upisaću Vam za ovaj kompliment poen ili dva u knjigu žiro-biro, što bi znatno moglo popraviti vaše stanje i status na listi čekalaca nečega.

FIL: Hvaaaaaaala!!!

KET: Nema potrebe da se zahvaljujete – upravo je pao sistem, tako da nema ništa od toga.

FIL: Hvaaaaaaala!!!

(Fil odlazi)

(Fil se vraća)

FIL: Moj problem?

KET: U redu, samo požurite – vreme je novac.

FIL: Recite – koliko?

KET: Hiljadu.

FIL: Hiiiiiiljadu???

KET: Cenjkajmo se – hiljadu i po?

FIL: Po hiljade?

KET: Hiljadu i dve stotine?

FIL: Kupljeno!

KET: U evrima… inflacija… konvertibilno nešto… to vam dođe – 150 nečega!

FIL: (zaprepašćeno) Stopedeeeeeeset? (smireno) Može – samo momenat (vadi novac da prebroji)

KET (u trenutku uzima sav novac pre nego što je Fil stigao da ga prebroji i izgovara): Tik – tak, tik – tak – (urla:) PAAAUUUZA!
Ket okreće tablu na kojoj velikim slovima piše: “PUAZA OD 9 i 30 DO 11 i 45, ODBIJ!”, zalupi prozorčetom šaltera i razmišlja: “Biću savršeno namrgođena i uredno ignorantna, pa ja sam ovde zakon. Namanikiraću nokte, da svi vide, gledaće me očima punim prezira, ali samo tako će s’vatiti moj bedni službenički život, jer ću alavo jesti svoj krvavo zarađeni radnički ‘leba.” (Zatim dobacuje glasno kolegici): Šta? Ona? A da me malo povuče za onu stvar… Za srce me je ujela, dronfulja, pizda joj… ma, ajd da ne psujem pred ovim ljudima, ali – zažalice ona što se kačila sa Ket, ja da ti kažem… pička li joj materina… (bilo je jače od nje…)

FIL (razmišlja): Neću se nervirati. Praviću se da čitam knjigu. I čačkaću nos, al da niko ne vidi. Neću podrigivati, jer nisam kod kuće!

KET (gledajući Fila): Vrlo interesantan čovek…

FIL (gledajući Ket): Nimalo nezanimljiva mlada ženska osoba…

KET: Zvrrrrr… Sledeći!!!

FIL: ‘bro veče!

KET: Takođe, izvolite…

FIL: Oprostite, da se nismo već negde sreli?

KET: Nemoguće, ja sam ovde nova.

FIL: Nisam ni ja od juče… Mmm, imate divno namanikirane nokte…

KET: I vi prelep fino isčačkan nos!

FIL: Moj problem…

KET (povređeno): U redu, Vaš nos – Vaš problem, terajte se! Sleeedeeeći!

FIL: Oprostite, ja IMAM problem.

KET: Aaaa… onda oprostite… ne morate se terati. Izvolite.

FIL: Potreban mi je papir…

KET (prekida ga): Običan? U boji? Sa trakom?...

FIL: Sa žigom!

KET: Imamo samo sa pečatom.

FIL: Daćete mi peti primerak!

KET: Svrha? (zauzima pozu vešte daktilografkinje nad isključenim laptopom)

FIL: Potvrda o nefrustriranosti.

KET: Interesantno… Diktirajte!

FIL: “Dragi i poštovani Fil stop”

KET: To ste Vi?

FIL: Svakako.

KET: Daaaa?

FIL (diktira dalje): “Ja nisam frustriran stop”

KET: Daaaa?

FIL: “U potpisu – Fil stop tačka”

KET: Daaaa?

FIL: I žig, naravno, stop.

KET (gleda ga ispod fensi naočara bez dioptrije): Mislite pečat?

FIL: Daaaa. Svejedno.

KET: Nije svejedno… imamo samo pečat!

FIL: Poslužiće.

KET (šapatom): A mislite da će Vam poverovati?

FIL: Ko?

KET: Pa – on, tj. Vi.

FIL: Siguran sam. Mada, samo ja znam da je to potpuna laž. Ta potvrda mi je preko potrebna da bih sebi dokazao da nisam slabić, golja i ništavna osoba bez stava, te da bih očvrsnuo, postao sigurniji u sebe i našao si prigodnu suprugu ženskoga pola!

KET: I prijatne spoljašnosti, pretpostavljam? (široko se, bezubo i glupo osmehne, sa neartikulisanim zvukom: “ahajeje”)

FIL: Pa, recimo…

KET (nadasve prijatno i sramežljivo): Aaaa…. moja… spoljašnjost?

FIL (bez razmišljanja): Vaša spoljašnjost je tako… ajeje… urban kežual. I potpuno mast hev za ovu sezonu. Tri bambija bez razmišljanja.

KET: Može pet?

FIL: Što da ne? Hej, cenjkajmo se…

KET: Pobogu, pa nismo na pijaci… Hoćete li da odemo nekud na večeru, mesečinu i malu noćnu, tihu i nežnu muziku ili da to preskočimo i skoknemo do Vaše gajbe, pravo u krevet, pa da se ponašamo kao životinje? (načini osmejak kao da je napravila super foru)

FIL: Dogovorićemo se usput, trčeći do moje… kako rekoste… a, da – gajbe!

KET: Može! Samo sekundić... (Uzima parče papira i piše) “Otišla sam kod zubara, vraćam se za 15 minuta, možda. Nemoj da bi neko pravio scenu, jer Ket ima ekipu… A ima, vala i dušu. I karijes. Dođite sutra! U potpisu – Službenica stop” (kreće, pa upita Fila): ja zabojavila, aaaa… papir sa žigom?

FIL: Mislite sa pečatom?

KET: Pa to Vam dođe isto, o gospodnja voljo i svi sveti!

FIL: Mislim da mi više nije potreban!

KET: Pa onda… idemo?

FIL: Idemo!

Hvataju se za ruke, zatim za dupe, pa za kose…
Svadbena muzika pretapa se lagano u turbo-folk baladu.