Sve mirise na leto, jos od februara. Vec sam pocela da mastam o stazama kojima cu se vracati u iznajmljenu sobu sa plaze. Vec vidim da cu biti sama i da cu poneti (ili povesti) bajs i da cu poneti gomilu knjiga i da necu procitati skoro nista, mozda neke pesme koje sam masu puta procitala poput ove od Ane Jergensdoter:
U Sandvikenu je vasar
Ima majica sa Elvisom
Pecenog badema
Dzidzabidza
Ringispila
Nebo je dosadnosivo
Nikog ne poznajem
Violinista ima iste pantalone
kao jedan violinista u drugom gradu
Sve je kao pre
Nista nije kao pre
Ja sedim u Marangoniju
Neko pusta dzuboks
Neko ogovara
Neko sam pije caj
Ja vise nikad nisam usamljena
Ovde zivim
Ovde ne zivim
Stalno sam usamljena
Vec vidim da cu se daviti u lubenicama i da ce me komarci izludjivati i da cu napraviti gomilu fotografija od kojih cu sacuvati tri.
Vec znam da cu nekoga zamoliti da me provoza(proplovi) nekim morskim prevoznim sredstvom po moru. I tu cu da jedem voca mnogo. I bacicu stari lancic u vodu. Ne treba mi vise. A i nije mi vise drag.
Vec naslucujem da ce se neko javiti i da ce mi se iznenada pridruziti i da cu probati nove recepte i nove alkoholne mesavine i vec vidim da se necu suncati jer to prezirem, ali cu voleti da sedim na plazi od zalaska pa na dalje, do zore. Ponecu, mozda, gitaru. Mozda ce mi neko svirati. Ako bude dobro, poklonicu mu gitaru. I onako mi zauzima suvise prostora, a i nije moja. Ostavio mi je na par dana neko ko se vise nikada nije vratio po nju.
Ponecu vokmen ili nesto slicno tome, samo modernije. Ponecu i svesku i olovku da pisem.
Onda, ponecu neke stare kutije u kojima su neka pisma i to cu zakopati na nekoj cuku (chuki) i dok se budem spustala ka moru osecacu tugu i srecu u isto vreme. Ali, izvadicu istopljenu cokoladu iz ranca i jesti i misliti o tome kako se gojim, a leto je.
Sad idem bajsom na mesto gde neki ljudi slikaju i crtaju. I da ucim malo o tome. Nacrtacu lubenicu. Da mirise.
