preneto iz magazina PRESTUP
tekst: kicosh
photo: PI_KI
RITAM RUPA
Anthony Rother je svirao u Prištini. Nikada nije došao u Beograd.
Electro talas na kome smo se vozili od 2001. raspao se brže nego što je i nastao ostavljajući za sobom gomilu copy paste dečurlije neobičnih frizura i još neobičnije garderobe.
Anthony Rother bio je povod, običan izgovor da se spustimo u „srce Srbije“. Nikada nismo bili na Kosovu a toliko slušamo o njemu. Kosovo je odgovor na sva naša pitanja i želeli smo da se lično uverimo šta je na toj teritoriji toliko suštinsko za naše biće.
Imamo prijatelje u Prištini. Znamo se dve godine. Upoznali smo ih na nekim seminarima i konferencijama a završili smo u klubovima. Oni su Albanci i to nam je egzotično.
Put u „srce Srbije“ pun je rupa. U ritmu dzombi bestežinski skakućemo u neklimatizovanom kombiju. Ruralni prizori smenjuju se jedan za drugim. Nema ničega uređenog van Beograda ili bar mi to ne vidimo. Nekoliko kilometara pred administrativni prelazak na teritoriju Kosova sve je pusto. Priroda je lepa. Put je i dalje jeziv.
Na administrativnom prelazu je grupa relaksiranih policajaca. Napravili smo neki spisak putnika. Izlazimo iz prokuvalog kombija da popušimo cigarete. Policajci se šale na svoj račun dok nas proveravaju. Policajci i putnici ostaju da završe neke formalnosti a mi se pešice upućujemo ka Kosovskom delu granice koja za Srbiju to nije.
Pušimo, hodamo i gledamo bodljikave žice na obe strane.
Kombi nas prestiže i stiže na kosovsku stranu. Mi pristižemo i kosovski policajci, koji za Srbiju ne postoje, nam ljubazno vraćaju lične karte obraćajući nam se na maternjem jeziku.
Prelazimo granicu koja to nije i nastavljamo dalje. Napinjemo pokušavajući da primetimo znake našeg kulturnog identiteta o kome tako puno slušamo.
Vidimo samo neomalterisane kuće i lep pejzaž. Slušamo radio KFOR u kombiju. Rolling Stones-i sviraju Sympathy For The Devil dok se veliki pravoslavni krst na retrovizoru ljulja u ritmu rupa. Nakon pola sata stižemo na periferiju Prištine. Izlazimo kod perionice automobila „Bil Clinton“ praćeni čudnim pogledima putnika.
Prijatelji su poslali taxi po nas.
Vozimo se desetak minuta. Kada smo stigli na odrednicu pitali smo vozača gde je centar.
„Ovo je centar“ odgovorio je.
Nije tako izgledalo.
Prijatelji nas čekaju i odvode u kafić STRIP DEPO u vlasništvu, jednog od prijatelja, Petrita Seljimija. Tamo srećemo puno poznanike. Kod Petrita sede svi. Od sociologa Skelzena Maliqia do konceptualnih umetnika i domačih DJ-eva. Sviđa nam se društvo. Pijemo kafu i smejemo se.
Nakon doručka krećemo u šetnju gradom. U Prištini ne postoji urbanistički plan. Svaka zgrada ima najmanje dva nelegalno dozidana sprata. U nekadašnjem starom delu Prištine niču, bez ikakvog plana i reda, zgrade od desetak spratova. Vlasti na Kosovu žele da zaustave ovakvo građenje kroz proces legalizacije. To je razlog ubrzanog završavanja objekata.
Dok hodamo ulicom razgovaram na srpskom. Ljudi nas gledaju znatiželjno. Po rečima naših prijatelja puno toga se promenilo od 99-te. Nakon završetka rata hiljade mladih Albanca vratilo se na Kosovo iz svetskih metropola. Nakon godina obrazovanja u inostranstvu rešeni su da pomognu razvoj društva u nastanku. Sa sobom su doneli optimizam i nadu. Imaju puno posla. U međuvremenu sve ulice su promenile imena. Spomenici su zamenili mesta. Priština se menja…
Ipak, puno je problema i svi su povezani. Restrikcije stuje su sve ređe ali su isključenja vode redovna. Čitav grad ostaje bez vode od ponoći do 5 ujutru. Trotoari i ulice su dotrajali. Potrebno je zameniti infrastrukturu. Za to je potreban novac. Novac se ne ulaže u neizvesnost. Na Kosovu svi čekaju. Dok čekaju oni rade i žive.
Život u Prištini počinje noću.
Reke mladih ljudi su na ulicama i u kafićima. Oni su lepo lice Kosova. Izgledaju kao mladi ljudi svuda. Imaju ista interesovanja kao i mladi bilo gde drugo.
Njihovi problemi su međutim karakteristični samo za mlade iz regiona Zapadnog Balkana. Nemogućnost putovanja i zastareli i nereformisani sistem obrazovanja samo dodatno podstiču frustraciju odrastanja u izolovanim sredinama. Prijatelj Dren mi kaže da je nedavno bio u Beogradu nakon deset godina. Pitao sam ga kako mu se dopalo.
„Isto kao i ovde. Depresija.“, kratko je odgovorio.
Ja ne vidim depresiju. Naprotiv, vidim mlade ljude u pozi zabavljanja. Slušaju dobru muziku. Imaju dobre kafiće i klubove.
Međutim, problem je što zabavljanje u kulturno izolovanim sredinama Balkana neminovno vodi u duhovno urušavanje. Gradovi Balkana pulsiraju u ritmu jednoličnosti bez interakcije među različitostima. Isto je svuda, bilo da ste u Beogradu, Sarajevu, Skoplju ili Prištini.
Evropa je daleko a region je iskidan. Mladi ljudi trebalo bi da razumeju da će kvalitet njihovog života biti bolji samo kroz međusobnu interakciju i komunikaciju balkanskih mikrokosmosa.
Nakon što smo obišli nekoliko kafića uputili smo se na žurku zbog koje smo i došli. Open air party.
Anthony Rother ispred nekadašnjeg sportskog centra BORO i RAMIZ. Nema ni Bore ni Ramiza ali ima velike slike nekog gerilca preko cele zgrade.
Prolazimo rigoroznu kontrolu i dolazimo do podijuma. Prolazimo pored podijuma i odlazimo do šanka. Sada smo već na domaćem terenu. Sve su zabave iste.
Uzimamo piće i gubimo se u masi. Anthony Rother radi live act. Sintisajzeri se mešaju sa mašinama. Mašine se prepliću sa pločama. Njegov glas ih sve uvezuje. Žurka se zahuktava. Bitovi odzvanjaju centrom Prištine. Ruke su u vazduhu. Tela su izuvijana. Instant osmesi na licima. Svi plešu. Plešemo i mi. Naša generacija pleše. Generacija naših roditelja je ratovala.
Zabava na otvorenom u Prištini stvara čudne osećaje.
Na zabavama se ne priča puno. Nema nacionalne pripadnosti i nema nerazumevanja. Samo ujednačeni pokreti.
Rave kultura je davno izgubila svoju socijalnu ulogu. Nastala kao svojevrsni bunt na poljanama daleko od gradske gužve evoluirala je u klubove. Klaberi su se pretvorili u pozere. Droge su sve dodatno zakomplikovale.
Ova žurka u Prištini meni lično prija. Od basova se ne čuju govori životno uplašenih političara koji razmišljaju u kategorijama teritorija i krvi. Ovi ljudi sa kojima plešemo za njih ne postojie. Ljudi koji hodaju ulicama Prištine za njih takođe ne postoje. Ne vide ljude opijeni mitovima. Manipulišu istorijom nespremni za izazove budućnosti.
Mi plešemo i dalje i ne čujemo ih. Pretvaramo se da je sve u redu a nije. Granice i teritorije za nas su tesne i male. Oni bez granica ne bi umeli da žive. EX-YU sukob bio je nacionalni sukob. Ovo danas je sukob generacija.
Žurka se nastavlja. Dim mašina i svetlo dodatno menjaju kontekst. Mi plešemo…
DJ je završio pa se zahvalio. Publika skandira bis. DJ svira još malo pa odlazi. Nastavlja domaća podrška. Deo ljudi odlazi na after. Mi smo umorni od aftera. Na afteru nema ničega dobrog nikada.
Jedemo negde na ulici i odlazimo na spavanje. Sutra se vraćamo kući.
Put u „srce Srbije“ je gotov.
Nismo našli duhovnost o kojoj peva hor ludaka. Nije nas zanimala teritorija, čitav Balkan nam je tesan. Na Kosovu smo našli ljude koji za Beograd ne postoje. Ti ljudi žive u nekom svom ritmu sličnom našem.
To je ritam rupa na putevima…
online shopping. 
