umetnik ili vandal ? procenite sami ko je banksy? – celebrity - ali niko ne zna kako mu je pravo ime, gde zivi, i kako zaista izgleda … http://www.banksy.co.uk/
Svi postovi sa bloga: Fresh McCann Blog
Zasad postoji samo poster. Ali uskoro, vrlo uskoro...
Na zhalost Burton poklonika ovaj mjuzikl cje teshko biti otkupljen od strane Fuck Visiona. Znate, oni biraju filmove po naslovima (bez gledanja promo materijala! bez znanja KO je reditelj! true! true!)...
Ovog puta manje licno a vishe angazovano. A nema boljeg nacina za angazovanost od recenzije jedne knjige…
Knjigu „Žvaka za ludaka” napisao je 61godišnji slikar Radovan Hiršil koji vec neko vreme živi u Švajcarskoj. Pre Švajcarske nekoliko decenija je živeo u Beogradu hodajuci magicnim koordinatnim sistemom u kome se i sami krecemo, nekako dobrovoljno izolovani.
Knjiga je zapravo dragoceno autobiografsko delo koja prati sudbinu beogradske „Dece cveca”. Ali ne one našmikane hipi pozere koji su furali modni fazon ne shvatajuci suštinu, ušuškani u paradoksalnu sigurnost kapitala samoupravnog socijalizma. Ovo je roman o Hard Core ekipi.
Neprimetno iz treceg lica autor blurovano prati samog sebe od nastanka „scene” 60-tih do njene potpune negacije u kataklizmicnom raspadu sistema.
To je prica o istom onom talasu, Hunter S. Thompsona koji se raspao u Altamonu na koncertu Rolling Stones-a, a ciji se uticaj osetio do Goe. Ili je od Goe krenuo, nisam više siguran…To je roman o weltschmertz/u
U svakom slucaju, u pitanju je prica o apokalipticnoj tragediji jedne ideje. Sa tom idejom nestao je i citav jedan svet mladih ljudi koji su precenili sebe a potcenili realnost u kojoj su živeli.
Kao pokošeni umirali su od heroina i AIDS-a odavno pretvoreni u negaciju osmeha 60-tih.
Njihov gubitak je i naš a njihova iskustva su dragocena u moru prepariranih idiota na speedu i ekserima u zemlji radikalnog audio- vizuelnog iskustva.
Ljudi danas tumaraju gradom od cluba do cluba obilazeci žurke sa euforicnim stavom bez ikakve svesti i poštovanja prema ljudima kojih su ih „izmislili” pa pomrli ili otišli bežeci glavom bez obzira od nepopravljive malogradanštine ovog prostora.
I onda smo došli MI koji sve znamo i sve nam je jasno dok se n e v i dj e n o zajebavamo petkom u Plasticu a subotom na BEKS mega rejvu.
Za kraj pretenciozni odlomak iz knjige koja govori o njima i nama i to vam je drugovi i drugarice kontekst…
„ Neki nov, nama nepoznat svet je popunio nastale rupe i kao da se nikada ništa nije desilo. Cim skreneš u mrežu sporednih ulica i ulicica u straom delu grada i oslobodiš se pritiska gužve, pocinju fantomi da iskacu iz secanja, pocinje gušenje uspomenama duple projekcije. Vidam scene koje su se odvano desile, nestali i umrli su su oko mene i kao neki andjeli cuvari navijaju za mene i hrabre me. Povratak u Beograd je za mene kao povratak na mesto zlocina, toliko mrtvih prijatelja i neprijatelja. Beograd je za mene kao susret sa mladošcu i duša me boli i mogao bih da urlam od jada, jebi ga opet to ne bi ništa promenilo. Pa onda, ipak mi se i desi da placem ali se ne stidim što placem. Sve je jezivo brzo prošlo. Možda nekome život prolazi sporo, meni je prozujao kao da sam sve to sanjao u toku jedne noci. Onda, bez obzira na to koliko je sve to bilo opasno i teško, ja mislim da je naša mladost bila više nego upecatljiva, prelepa sa svim svojim uzbudjenjima i avanturama….”
a evo sta o tome kaze ona….
Sigurno je od 10 dana x 40 stepeni, zivci mi se tanje, pa sam nesto svadljivija, sve mi smeta, tolerantna sam kao Seselj i tako.
U tom smislu, da podelim ovo. Nevidjeno me peglaju trendi uzrecice, a vise od legendarnih brzih, tipa: vrh, v’h, ekstra (eeekstra), peglaju me ove takoreci gradske: prosto, kako bih ti rekla…
I tako, kad cujem personu kako se lezerno postapa uz “Kako bih ti rekla…”, oci mi same kolutaju, a obrazi se jeze i odmah znam da joj je onomad omiljena knjiga bila “Alhemicar”.
I tako… Uzrecice. Sigurna sam da ih ima jos, ali ne mogu sad da se setim. Od vrucine.
Jel mozete vi?
Baš dobro.
Juče sam čitala novi scenario čoveka koji je pisao i režirao Šejtanovog ratnika. Za one koji greškom ne znaju, on se zove Stevan Filipović, a njegov novi film zvaće se Šišanje. Istina, na nedavno završenom (i na sajtu istračarenom) gradskom konkursu nisu našli za shodno da mu daju pare (bože moj, već se jednom snašao bez njih, pa što ne bi opet, rezonuju oni), ali - hej! - filma će biti.
Biće ga zato što bi bila preterano velika šteta da ga ne bude. A u tim situacijama na scenu obično stupa mađija ove ili one vrste.
Scenario je o skinsima, i užasno je pošten. Nema nikakve demagogije, parola ni naravoučenija, što je, očigledno, velika smetnja za ovdašnje finansijere - oni to ne vole kad im je nepregledno.
O, Bože.
...usput sam se setila likova iz škole...mladje sestre moje drugarice, kojoj je "frizurica" stajala upravo zanosno, bivseg decka radovca, danas novinara i nindže :)...did those guys have a story...
Hoću reći, stvarno je uvreda za ineligenciju misliti da su te stvari jednostavne. I Steva to, srećom, shvata sasvim dobro. Još samo da to isto tako shvati neko u sledećoj komisiji (unapred hvala).
American History X? Romper Stomper?... - tek uvod u Šišanje. Ozbiljno.
Soba u kojoj spavam ima terasu. Sa terase se pruža kratak i pomalo besmislen pogled na drugu zgradu. Izmedju dve zgrade postoji dvorište. U dvorištu ima par ljuljaški, klackalica, lepo uredjen travnjak sa cvecem i puno drveca. Nedavno su dvorište posetili radnici Gradskog zelenila i po samo njima znanoj proceduri posekli deo krošnja.
To je izgleda razbesnelo veliki broj vrana koje su se jutros u samu zoru okupile u dvorištu i neprestano graktale oko sat vremena. Graktale su i graktale dok je komšija bezuspešno pokušavao da stupi u kontakt sa njima i objasni im da bi trebalo da prestanu.
“ Dosta! Tišina! Sklonite se odavde!”, oprezno i prigušeno je vikao pokušavajuci da ne pravi dodatnu buku. Vrane se nisu obzirale na nejgov nemušti jezik.
Tako je pocelo jutro jednog obicnog dana…
Svoj egoisticni strah da su vrane došle da bi najavile neku moju licnu katastrofu brzo sam racionalizovao brojem stanara u naše dve zgrade i delimicno zahvalan pticurinama na budenju skocio iz kreveta i krenuo u nove radne pobede. Ljubomorno sam gledao J. kako se razmazuje po krevetu i proveo deset minuta razmišljajuci da li da popijem kafu ili da odmah krenem. Na kraju nisam popio kafu vec sam se zbunjen usled propuštenog jutarnjeg rituala uputio u zgradu obližnje kompanije u kojoj je trebalo da predam neki projekat.
Sasvim obican dan….
Category: Jobs, Work, Careers
Photo Sharing and Video Hosting at Photobucket
Ušao sam u zgradu tiho poželeo dobro juto obezbedjenju i krenuo ka liftu koji me je vodio u kancelariju 421 u kojoj radi pravnica marketing službe kompanije. Ali avaj, iza mene je pripadnik obezbedenja glasno uzviknuo: „Dobar dan, kuda !?”
Ponovo sam mu poželeo dobar dan i objasnio cilj mog kretanja. Pripadnik obezbedenja zatražio je moja dokumenta. Nikad ne nosim dokumenta sa sobom ali znam maticni broj napamet. To nije bilo dovoljno, sada vec, pripadnicima obezbedenja kojima sam iz nekog razloga delovao vrlo sumnjivo i koji su insistirali na utvrdivanju mog identiteta. Uzalud su bili moji pokušaji da im objasnim da samo želim da predam koverat u kancelariju 421 i da u miru napustim zgradu. Služba je služba a pravila su pravila i ta pravila kažu da se dobar dan mora izgovoriti glasno i jasno; da se u zgradu ne može uci bez predhodno utvrdenog identiteta; da se koverta ne može ostaviti na portirnici; da se telefon pravnice marketing službe mora znati napamet…
Iako nemam obicaj da se lako povlacim napustio sam zgradu nakon treceg objašnjenja da se dokumenta moraju imati. Ljutito sam rekao dovidenja i prokleo frizera koji mi je predhodnog dana napravio ekscentricnu frizuru i time me ucinio dodatno odbojnim ovim ljudima koji svoju platu od 300 evra kompenzuju autoritativnim stavom prema posetiocima kompanije.
Pozvao sam svog tzv. direktora koji živi prekoputa i objasnio mu situaciju. Ubrzo smo se zajedno vratili u pratnji direktorovog psa. Pas i ja smo ostali napolju a direktor je ušao da preda projekat. Dok sam završavao cigaretu video sam direktora kako napušta zgradu uz povike obezbedenju: „Izaditeeee napolje, izaditeeeee napolje !”
Zaboravio sam da direktor ima nizak frustracioni prag i neobicnu potrebu za apsolutnom istinom i pravdom(jako brzo popizdi) U konkretnom slucaju iznervirao ga je pripadnik obezbedenja koji mu nije persirao. No, ono što je najvažnije, direktor je uspeo tamo gde ja nisam i predao je projekat pravnici marketing sužbe velike kompanije. Usput je uspeo da nesonovano zapreti silom i otkazima pripadnicima obezbedenja. Bio sam ponosan na svog direktora. Pored njega ja izgledam normalno i uravnoteženeo.
Sasvim obican, sparan dan se nastavljao…
Proveo sam par sati u studiju radeci i simulirajuci rad na tekucim projektima. U studiju je uvek živahno. Citavog dana defiluje kroz taj prostor neobicno važna i uvek izuzetno zauzeta klijentela.
Deo vremena proveli smo u svakodnevnoj aktivnosti uzajamne psiho terapije. Direktor ponekad svim zaposlenima podeli bromazepane. Dok se sasvim obican dan nastavljao pomislio sam kako je težak život u svetu reklamnog biznisa.
Sat vremena kasnije cekao sam na ulici svoju celebrity prijateljicu da završi sa feniranjem kako bi se uputili na politicku tribinu na koju smo kasnili oko sat vremena. Odjednom me je ošinula prošlost u obliku bivše devojke sa kojom sam studirao (dok sam studirao). Izašla je iz neke banke i stvorila se 5 metara ispred mene. Videla me je ali se pravila da me ne poznaje. Ja sam gledao pravo u nju. Izgledla je skupo. Visoko je podigla ruku ka taxiju koji je prošao pored nje. Pošto je propustila priliku da uleti u prvi taxi i bez vecih neprijatnosti izbegne susret sa prošlošcu, pomalo nervozno se okrenula oko svoje ose a zatim se hitro uputila ka ulici. Izgledalo je da ce uci u sledeci taxi po cenu bacanja pod isti. Uspela je iz drugog puta i gledajuci kroz mene uletela u svetlu buducnost.
Gledao sam i dalje pravo u nju secajuci se studentskih dana koji za mene i dalje traju.
Bila je dobar i vredan student. Poništavala je devetke i primala stipendiju. Uživala je u dugim šetnjama sa tatom prilikom kojih su ogovarali mamu. Vec tada mi je govorila da bi možda trebalo da se drugacije oblacim i promenim frizuru. Bila je potpuno straight i ulagala veliki koncentrisani napor da ne psuje. Jednom prilikom uspeo sam da je nagovorim da podelimo tada popularno srce E…Kakva je to noc bila…
Secao sam se toga dok je taxi preticao 65-icu kojom se nekada tako puno vozila. Prošlost, 65-ica i ja ostali smo u senci sumraka jednog sasvim obicnog dana.
Moja celebruity prijateljica je završila sa feniranjem a meni je na trenutak bilo žao što nije izašla ranije. No, odbacio sam sujetu i opet okrivio svog frizera zbog ovog slucajnog susreta koji to nije bio.
Otišli smo na tribinu ali nismo ušli vec smo razgovarali sa prijateljima ispred. Nebo je bilo boje vanile i padao je mrak. U zatvorenoj i zagušljivoj prostoriji ljudi su razgovarali o presudi za ubistvo coveka cijim nestankom je nastala nenadoknadiva praznina.
Nakon par sati sedeo sam kuci i razovarao sa prijateljem sa Kosova koji me je u jednom trenutku upitao:
„Hoceš u Afriku?”
„Naravno da hocu, kada ?”
„Sledece nedelje”
„Koja zemlja i šta bi trebalo da radim ?”
„Imamo neke treninge sa …-jem za mlade iz Iraqa i Zimbabwe-a. Konferencija je u Yohanesburgu”
Zaboravio sam na sve strahove od aviona i radovao se ponovnom susretu za Afrikom. Setio sam se opet broda, okeana, Kenije i Eritreje i vec sam video sebe kako se ne vracam. Za 10 minuta ostavio sam ceo život.
Pola sata kasnije ispostavilo se da zbog administartivnih problema ipak necu otici. Ostajem u Srbiji do daljnjeg.
Na pozajmljenom projektoru pustio sam Autostopreskog vodica kroz galaksiju i ušuškao se u krevetu sa J…
Sasvim obican dan završio se iznenadnim snom u trenutku kada je Artur Dent uspeo da pobegne sa Vogonskog broda…
Sanjao sam Bob Dylan-a. Bio je nevideno kul i pevao je …
How many roads must a man walk down
Before you call him a man?
Yes, ‘n’ how many seas must a white dove sail
Before she sleeps in the sand?
Yes, ‘n’ how many times must the cannon balls fly
Before they’re forever banned?
The answer, my friend, is blowin’ in the wind,
The answer is blowin’ in the wind….
Soba u kojoj spavam ima terasu. Sa terase se pruža kratak i pomalo besmislen pogled na drugu zgradu. Izmedju dve zgrade postoji dvorište. U dvorištu ima par ljuljaški, klackalica, lepo uredjen travnjak sa cvecem i puno drveca. Nedavno su dvorište posetili radnici Gradskog zelenila i po samo njima znanoj proceduri posekli deo krošnja.
To je izgleda razbesnelo veliki broj vrana koje su se jutros u samu zoru okupile u dvorištu i neprestano graktale oko sat vremena. Graktale su i graktale dok je komšija bezuspešno pokušavao da stupi u kontakt sa njima i objasni im da bi trebalo da prestanu.
“ Dosta! Tišina! Sklonite se odavde!”, oprezno i prigušeno je vikao pokušavajuci da ne pravi dodatnu buku. Vrane se nisu obzirale na nejgov nemušti jezik.
Tako je pocelo jutro jednog obicnog dana…
Svoj egoisticni strah da su vrane došle da bi najavile neku moju licnu katastrofu brzo sam racionalizovao brojem stanara u naše dve zgrade i delimicno zahvalan pticurinama na budenju skocio iz kreveta i krenuo u nove radne pobede. Ljubomorno sam gledao J. kako se razmazuje po krevetu i proveo deset minuta razmišljajuci da li da popijem kafu ili da odmah krenem. Na kraju nisam popio kafu vec sam se zbunjen usled propuštenog jutarnjeg rituala uputio u zgradu obližnje kompanije u kojoj je trebalo da predam neki projekat.
Ušao sam u zgradu tiho poželeo dobro juto obezbedjenju i krenuo ka liftu koji me je vodio u kancelariju 421 u kojoj radi pravnica marketing službe kompanije. Ali avaj, iza mene je pripadnik obezbedenja glasno uzviknuo: „Dobar dan, kuda !?”
Ponovo sam mu poželeo dobar dan i objasnio cilj mog kretanja. Pripadnik obezbedenja zatražio je moja dokumenta. Nikad ne nosim dokumenta sa sobom ali znam maticni broj napamet. To nije bilo dovoljno, sada vec, pripadnicima obezbedenja kojima sam iz nekog razloga delovao vrlo sumnjivo i koji su insistirali na utvrdivanju mog identiteta. Uzalud su bili moji pokušaji da im objasnim da samo želim da predam koverat u kancelariju 421 i da u miru napustim zgradu. Služba je služba a pravila su pravila i ta pravila kažu da se dobar dan mora izgovoriti glasno i jasno; da se u zgradu ne može uci bez predhodno utvrdenog identiteta; da se koverta ne može ostaviti na portirnici; da se telefon pravnice marketing službe mora znati napamet…
Iako nemam obicaj da se lako povlacim napustio sam zgradu nakon treceg objašnjenja da se dokumenta moraju imati. Ljutito sam rekao dovidenja i prokleo frizera koji mi je predhodnog dana napravio ekscentricnu frizuru i time me ucinio dodatno odbojnim ovim ljudima koji svoju platu od 300 evra kompenzuju autoritativnim stavom prema posetiocima kompanije.
Pozvao sam svog tzv. direktora koji živi prekoputa i objasnio mu situaciju. Ubrzo smo se zajedno vratili u pratnji direktorovog psa. Pas i ja smo ostali napolju a direktor je ušao da preda projekat. Dok sam završavao cigaretu video sam direktora kako napušta zgradu uz povike obezbedenju: „Izaditeeee napolje, izaditeeeee napolje !”
Zaboravio sam da direktor ima nizak frustracioni prag i neobicnu potrebu za apsolutnom istinom i pravdom(jako brzo popizdi) U konkretnom slucaju iznervirao ga je pripadnik obezbedenja koji mu nije persirao. No, ono što je najvažnije, direktor je uspeo tamo gde ja nisam i predao je projekat pravnici marketing sužbe velike kompanije. Usput je uspeo da nesonovano zapreti silom i otkazima pripadnicima obezbedenja. Bio sam ponosan na svog direktora. Pored njega ja izgledam normalno i uravnoteženeo.
Sasvim obican, sparan dan se nastavljao… Photo Sharing and Video Hosting at Photobucket
Proveo sam par sati u studiju radeci i simulirajuci rad na tekucim projektima. U studiju je uvek živahno. Citavog dana defiluje kroz taj prostor neobicno važna i uvek izuzetno zauzeta klijentela.
Deo vremena proveli smo u svakodnevnoj aktivnosti uzajamne psiho terapije. Direktor ponekad svim zaposlenima podeli bromazepane. Dok se sasvim obican dan nastavljao pomislio sam kako je težak život u svetu reklamnog biznisa. Photo Sharing and
Sat vremena kasnije cekao sam na ulici svoju celebrity prijateljicu da završi sa feniranjem kako bi se uputili na politicku tribinu na koju smo kasnili oko sat vremena. Odjednom me je ošinula prošlost u obliku bivše devojke sa kojom sam studirao (dok sam studirao). Izašla je iz neke banke i stvorila se 5 metara ispred mene. Videla me je ali se pravila da me ne poznaje. Ja sam gledao pravo u nju. Izgledla je skupo. Visoko je podigla ruku ka taxiju koji je prošao pored nje. Pošto je propustila priliku da uleti u prvi taxi i bez vecih neprijatnosti izbegne susret sa prošlošcu, pomalo nervozno se okrenula oko svoje ose a zatim se hitro uputila ka ulici. Izgledalo je da ce uci u sledeci taxi po cenu bacanja pod isti. Uspela je iz drugog puta i gledajuci kroz mene uletela u svetlu buducnost.
Gledao sam i dalje pravo u nju secajuci se studentskih dana koji za mene i dalje traju.
Bila je dobar i vredan student. Poništavala je devetke i primala stipendiju. Uživala je u dugim šetnjama sa tatom prilikom kojih su ogovarali mamu. Vec tada mi je govorila da bi možda trebalo da se drugacije oblacim i promenim frizuru. Bila je potpuno straight i ulagala veliki koncentrisani napor da ne psuje. Jednom prilikom uspeo sam da je nagovorim da podelimo tada popularno srce E…Kakva je to noc bila…
Secao sam se toga dok je taxi preticao 65-icu kojom se nekada tako puno vozila. Prošlost, 65-ica i ja ostali smo u senci sumraka jednog sasvim obicnog dana.
Moja celebruity prijateljica je završila sa feniranjem a meni je na trenutak bilo žao što nije izašla ranije. No, odbacio sam sujetu i opet okrivio svog frizera zbog ovog slucajnog susreta koji to nije bio.
Otišli smo na tribinu ali nismo ušli vec smo razgovarali sa prijateljima ispred. Nebo je bilo boje vanile i padao je mrak. U zatvorenoj i zagušljivoj prostoriji ljudi su razgovarali o presudi za ubistvo coveka cijim nestankom je nastala nenadoknadiva praznina.
Nakon par sati sedeo sam kuci i razovarao sa prijateljem sa Kosova koji me je u jednom trenutku upitao:
„Hoceš u Afriku?”
„Naravno da hocu, kada ?”
„Sledece nedelje”
„Koja zemlja i šta bi trebalo da radim ?”
„Imamo neke treninge sa …-jem za mlade iz Iraqa i Zimbabwe-a. Konferencija je u Yohanesburgu”
Zaboravio sam na sve strahove od aviona i radovao se ponovnom susretu za Afrikom. Setio sam se opet broda, okeana, Kenije i Eritreje i vec sam video sebe kako se ne vracam. Za 10 minuta ostavio sam ceo život.
Pola sata kasnije ispostavilo se da zbog administartivnih problema ipak necu otici. Ostajem u Srbiji do daljnjeg.
Na pozajmljenom projektoru pustio sam Autostopreskog vodica kroz galaksiju i ušuškao se u krevetu sa J. Sve je lepo ona…
Sasvim obican dan završio se iznenadnim snom u trenutku kada je Artur Dent uspeo da pobegne sa Vogonskog broda…
Sanjao sam Bob Dylan-a. Bio je nevideno kul i pevao je …
How many roads must a man walk down
Before you call him a man?
Yes, ‘n’ how many seas must a white dove sail
Before she sleeps in the sand?
Yes, ‘n’ how many times must the cannon balls fly
Before they’re forever banned?
The answer, my friend, is blowin’ in the wind,
The answer is blowin’ in the wind.
kako javljaju danasnje novine, vozac autobusa u nemackom gradu tom i tom (zaboravila), izbacio je iz vozila kojim je po sluzbenoj duznosti raspolagao, studentkinju tu i tu (zaboravila), a zbog preterano izazovnog dekoltea!?!?
vozac je, naime, izjavio kako ga isti ometa u voznji, te ugrozava bezbednost putnika.
da se ovakav neki vozac nasao i u srbiji, ubrzo bi preostali putnici (ugl.bake i muskarci) mogli da se baskare u prijatno ispraznjenom autobusu...divota jedna.
a evo sta o tome kazu jedne druge novine...
“ The earth is made of dirt and wood
And I’d be water if I could
Live in a dream
In your stream
Live in a dream “
Indjija. Blato. Ja sam iza zadnjeg levog tocka. Guram. Smejem se u sebi. Ona je izvezla kola iz blata. Packman i ja se ukrcavamo, bacam blatnjave patike u jarak. Skidam mokar shorc i ogrcem se peshkirom. Okrecem kljuch. Nista se ne deshava. Ponovo. Nista. Udaram glavom u volan. Makar truba radi, za razliku od akumulatora velicine dve milka chokolade. Proklinjem Japance. Udara nas pezho u zhelji da prodje. Cheshe se o nas i nekako prolazi. Packman po treci put(!) izlazi i sam gura kola teska tonu. Pokrece ih, ali ne dovoljno da se upale. Neznani junak mu pomaze. Jaris se upalio na gurku.
“ Get into the car
We’ll be the passenger
We’ll ride through the city tonight
See the citys ripped insides
We’ll see the bright and hollow sky
We’ll see the stars that shine so bright
The sky was made for us tonight “
Pola cetiri ujutru. Beograd, negde iznad autokomande. Ne ide nam se kuci. Packman izlazi sam do pekare, komplet sa kaubojskim sheshirom i Indjijom na sebi. Grabim svoju priliku. Okrecem se ka njoj. Najdubljim mogucim glasom izgovaram: “ Dusho…znaci nemas decka? “ Smejemo se zajedno.
Klopamo pizze koje je Pack kupio. Ona slika telefonom mrlju blata na mojoj glavi. Ja uzvracam udarac fotkajuci njena musava usta. Vozim prvo Packmana kuci. Trtljam kako me je strah da vozim sa Miljakovca sam. Ona seda na Packovo mesto i stavlja svoja manikirana stopala na tablu. Trudim se da je ne gledam. Dolazimo i do njene ulice. Auto stoji, kao u ljusci, blato se vec skorilo. Ona me je poljubila…a ja sam ostao…izgubljen.
“ Supercalifragilistic
Kiss me in the futuristic
Twisted but I must insist
It’s time to get on top of this
It’s right on time
It’s right on time
It’s right on time
It’s right on time it’s right on time it’s right on time “
Ozbiljno studirati, pa jos nesto tako opako kao sto je filmska montaza, gde vas prime nekoliko od mnogo-mnogo i zatim godinama sedite u zamracenoj prostoriji...to se generalno moze kvalifikovati kao podvig.
Ali, studirati nakon dugih godina provedenih na TV-ekranu, po svim gradskim zurkama, u novinama i casopisima, podvig je svoje vrste.
Jelena Rosic, aka jRo, uradila je, nakon Dvedesetdvojke i Pinka, nakon Go playa i Fashion Weeka, tacno to. Kontra-argument za sve koji tvrde da ti slava ispere mozak :)!
Mozete i da glasate:
http://www.fresh.mccann.co.yu/fresh?id=126
- Filter unosa
- Arhiva
- Blogodak
Blogodak?
Blogodak je vaš pogled na domaću blogosferu. Prijavite se i napravite sopstvenu listu blogova koje pratite.
Podrška
