Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Analiza uzroka popularnosti Velikog brata i njegovog pop kulturnog uticaja na konzumente, iz bilo koje pozicije, neminovno vodi u ćorsokak. U uvodu svog eseja ”Ja ne umem da kažem velikog brata” filizof Ilija Petronijević konstatuje: “Mi smo misaono impotentni u odnosu na Velikog Brata. Mi ne umemo da ga kažemo i to je nash osnovni problem! Misljenje VB zahteva nov aparat koji mi nemamo a ovaj građansko-kritički je izanđao i u rezultatu više podseća na kukanje i zapomaganje nego na neku prodornu kritiku”
U tom smislu bavljenje sadrzajem koji proizvodi VB je deplasirano i banalno ali tumačenje VB kao preslikača društva može da nam ukaže na neke zanimljive fenomene.

Ovogodišnji izbor ukućana ne bi se u mnogome razlikovao od predhodnog serijala u kome je pobeda posrnulog i neuravnoteženog ex-fudbalera i rejvera, Saše Ćurčića, bila paradigma mentalnog stanja nacije. Srećom, ovog puta ulazaka Skaj Viklera i Ajs Negrutina doneo je osveženje. U kontekstu tranzicione Srbije u kome nezaposlenost, nereformisani sistem obrazovanja, zloupotreba droga, ekonomska i kulturna izolacija uz turbo folk kao integracioni elemenata oblikuju svakodnevicu mladih u regionu, slučajevi identifikacije sa nosiocima sub kulturnih vrednosti sveden je na nivo incidenta na marginama. Utoliko je svakodnevna jednomesečna medijska promocija ove dvojice korak u dobrom pravcu a ulazak u finale Ajs Negrutina gotovo senzacija sama po sebi.
Odluka organizatiora da u finalu razdvoji Ajsa i Viklera imala je za direktan rezultat pobedu mlade crnogorske dizajnerke Mime.
Publika je svojim glasovima odlučila da je ona ta koja je zalužila da pobedi. Njena pobeda je paradigma koju ne bi smeli ignoristi i koja zaslužuje detaljniji osvrt.

Pogledajmo sada koje su osobine ovog roll model-a publike.
Mirjana Đurović Mimi ima 24 godine i živi u Nikšiću. Završila je višu poslovnu školu i fakultet za menadžment, a trenutno radi kao modni kreator. Ranije se, pored sadašnjeg posla, bavila i manekenstvom, bila je fotomodel kao i vlasnik kozmetičkog salona.
Na osnovu ponašanja u kući mogli bi se zaključiti da je ona duboko religiozna, konzervativna, tvrdoglava i patrijahalno vaspitana devojka kojoj su porodica i porodične vrednosti na prvom mestu.
Religioznost i konzervativnost nisu joj međutim smetali da jedan deo svog dela obogati silikonskim implantima i da formira eksecntrični Barby outfit. Sa druge strane, njen odnos prema muškarcima implicira da još uvek nije otkrila čari telesnog zadovoljstva. Po izlasku iz kuće bila je upadljiva njena nesposobnost da se obraduje i opusti a sva njena pažnja bila je koncentrisana na tikove prebacivanja kose (čiji je jedan deo otpao). Dakle, osećaj nelagode i neprijatnosti u ulozi pobednice koja je zadesila bio je više nego očigledan. Pobednica je tom prilikom izjavila da sada želi da se posveti svojim roditeljima.
I to je paradigma.
Pobednik je Mimi.
Mimi smo mi.
Mi smo silikonska devica kojoj izrasta crna kosa ispod plave ofarbane kose pa nosimo traku da se ne vidi.
Mi zelimo da se dopadamo drugima ali im ne damo da nam se prbliže.
Mi smo dosadni, zbunjeni, konzervativni, straight eksentrici.
Mi smo licemerni i duboko rastrzani u sebi bez trunke refleksije o suprotnostima sopstvenog dualizma.

No, bez obzira na pobedicui misija dvojca iz Bad Copy-a , a pre svega Djordja Miljenovića (Skaj Viklera), tek počinje jer će, zahvaljujući popularnosti koju im je doneo Veliki brat, muzika i stihovi koje proizvode neminovno izvršiti veliki uticaj na šire socijalne slojeve mladih nego što je to bilo do sada. U eri neinventivnih bendova njihovih autističnih samodovoljnih tekstova Djordje Miljenović se sa pravom može nazvati potparolom generacije, iako on verovatno nikada nije imao nameru da to postane. Muzika nije njegovo najače oružije. Ono što Viklera, i čitavu hip hop scenu 43-23, izdvaja jesu stihovi pesama. Ti stihovi su nepretenciozni, duhoviti, autoironičnii, emotivni, cinični, puni besa i kao takvi na jako precizan način preslikavaju vrednosnu šizofreniju društva u kome živimo. Pored toga, ispod naslaga cinizma u njihovim stihovima ipak se nazire mutirana nada-a to je ono što je mladima očajnički potrebno.

Pokušavajući da objasni svoju uzdržanost i razočaranost prema ženama Ajs Negrutin je po izlasku iz kuće izgovorio: “Došlo je novo vreme, vrednosti su prsle”
Pobeda dizajnerke Mimi je vesnik tog prsnuća.

U to ime, ziveli !

Kažu da je od svih Grka najbrži bio Ahil. I još kažu da jedan drugi Grk – Zenon iz Eleje – izmislio reductio ad absurdum, pa je onda odatle, zahvaljujući trećem Grku – Aristotelu, nastala Logika. Logika može da se definiše kao nauka o formalnoj dedukciji. Reductio ad absurdum je jedno od pravila zaključivanja i znači svođenje na apsurd. Postoje dve varijante RAA.........

Ali nije Zenon zbog toga Zenon već zbog svojih dokaza protiv kretanja. Sačuvano ih je četiri. Meni je najlepši Ahil - drugi dokaz protiv kretanja. I on ide ovako:

...Ahil treba da se trka sa kornjačom. Da bi trku učinio “ravnopravnom“ Ahil, najbrži od svih Grka, kornjači daje foru – recimo 100 metara. Obadvoje su u niskom stratu, Ahil na mestu A a kornjača na mestu B (prva slika), i čekaju tri, čet'ri sad.

Tri... čet'ri... Sad! I... trka je počela. Da bi Najbrži od svih Grka prestigao kornjaču mora prvo da stigne do mesta sa kog je ona započela trku – do tačke B. Ahil trči zaista brzo i za čas je stigao do mesta B.

Ni kornjača, međutim, ne sedi skrštenih ruku. Dok je Ahil stizao do mesta B ona je uspela da malo odmakne i sada je na mestu C. Da bi Ahil sada prestiago kornjaču on mora prvo da stigne do mesta C. I uradio je to za tili čas. 

Međutim, kornjača i dalje ne dangubi – dok je Ahil prevaljivao put BC ona je stigla na mesto D – tako da je još uvek ispred Najbržeg...... i to tako može da traje do u beskonačnost, i uvek će Ahil biti iza kornjače. 

To je drugi Zenonov dokaz kojim se ukazuje na protivrečnost u činjenici kretanja.  

Ukratko: da bi Ahil stigao kornjaču koja se nalazi na nekom određenom rastojanju ispred njega mora prvo da dođe do mesta sa kog je kornjača krenula, međutim za to vreme ona prevaljuje jedan novi put koji Ahil sada mora da pređe da bi je stigao. Dok on prevaljuje taj put kornjača prevaljuje jedan drugi novi put koji Ahil mora da pređe… i tako će kornjača stalno prednjačiti. Zbog toga Ahil nikada neće stići kornjaču jer je ona  uvek na nekom određenom rastoljanju ispred njega. Ako bi se Ahil kretao ubrzano samo bi se brže smanjivalo rastojanje za koje je kornjača ispred njega… ali nikada ne može da je stigne.

E sad, svima nam je jasno da je Ahil brži i da će za vrlo kratko vreme, ne samo stići kornjaču već će je i ostaviti da guta prašinu iza njega ali… - i to je pravo pitanje - ŠTA NIJE U REDU SA ZENONOVIM ARGUMENTOM???

ovo je super za office toys nesto malo vise od razglednice, cestitke...a mozda vas inspirise da napravite sami svoju (sto se kaze CUSTOM-izujete) Sve sto treba je da odaberete sliku koja vam se svidja, kliknete download PDF, ondak PRINT (ne mora cak ni da bude u boji ) i ondak makaze i lepak u ruke...za 10-20 minuta....GOTOVA IGRACHKICA!

 PROBAJTE! (pa javite kako vam se dopada ;)

http://readymech.com/ 

She was Missing in Action, but was soon found in Novi Sad! :)

Otvara Exit.

A tamo, u prvom redu, ispred bine, to sam JAAAAA!!!

Pa...

Prvi put posle Scissor Sisters na svaki način ŽELIM da budem u tom prvom redu. Jer ZNAM da će imati smisla. 

I neverovatno je šta će još sve ti ljudi sa tog Exita uraditi za mene...a prosto se čudno osećam kad sam nekome u ovoj zemlji zahvalna.

Ali nije loše osećanje.

Ma ne...

Dobro je!

Ocean in the sky.
We all have ours…

Uskoro.

U aprilu.

Dvadeset četvrtog. 

A za sad je još uvek u Parizu.

A tamo slika.

I onda će da donese da vam pokaže.

I to će biti dobro.

U Galeriji SKC-a.

Koja će se zvati Kosmička republika.

Jer

Ono što Milica slika

To je

Kosmooko. 

Oko 

Pa  

Kosmo. 

I izgleda na primer ovako:  i ovako.    

Ovako.

I još svakako.

A šta je to kosmooko, Milice?  

- Kosmooko je mikroprostor zenice zagledan u posmatrača. U isto vreme, to je biometrički zapis, jedinstveno Ja u duplom ogledalu. Ja ovamo i Ja tamo. Šta se dogodi kada subjekat postane objekat? Šta je to što može da se sagleda u oku? Kliker fantazmagoričnog prostora, optičku varku, amajliju protiv uroka, vinil-ploču, čigru, fuziju svetla, oblake, plavetnilo izgubljenog mora, magmu univerzuma. Ali ono najintrigantnije jeste narcističko očijukanje sa sopstvom, portret duše koja se zapiljila u samu sebe i bezobrazno se iščuđava, čika te da priznaš da je to što vidiš odraz stvarnosti. Beskrajno galaktičko plavetnilo ima u osovini zvezdu. Njeno namigivačko treperenje zavodi pažljivog posmatrača, i on gubi tlo pod nogama, pušta je da ga zanese u orbiti. Hipnotisan sledi spiralu koja ga vuče u nostalgičnu želju za prvobi­tnim spajanjem. Za kreacijom. Za suštinom. 

Tako kaže Milica. Milica se preziva Živadinović.

Eto, onda vi svratite po te pasoše za Kosmičku republiku, tačno za mesec dana, pa u sedam uveče. Zapamtićete, a?

Postoji i nešto što se zove kultura sjedenja. No, nije se uvijek sjedilo na isti način. Položaj tijela dok se sjedi bio je i još uvijek je pod utjecajem društvenih promjena, socijalnih i ekonomskih utjecaja, ustvari svih onih momenata koji i inače utječu na naš život. Poratno ( II.svjetski rat) doba, ekonomski boom u Americi i sve brži razvoj tehnologije doveo je do promjene u promišljanju dizajna. Tako sve što je sivo i crno, jednolično, ustupa mjesto jarkim bojama i neobičnom dizajnu. A nakon političkih nemira 1968 godine, studentskih prosvjeda, "make love, not war" i sve ostale radikalne promjene uspješno su se odrazile i na dizajn. E tada se pojavljuje i danas popularna "sacco" stolica, sacco- tal.vreća ili eng. beanbag chair koja ove godine slavi 40.rođendan. 

Taj na izgled bezoblični komad namještaja ispunjen je visokootpornim polistirenskim kulgicama koje se super prilagođavaju svakom položaju tijela, pa tom osnovom predstavlja radikalni pomak od prethodnih formi  ili svakodnevnih stolica na kojima sjedimo.

Tvorci ove otkačene stolice su tri Talijana koji pojavu svoje stolice čitaju kao metaforu postmodernog stava te lude šezdesete generacije čiji se entuzijazam nekako ispuhao, a to je baš ono na šta pomislite prilkom sjedanja na jednu ovakvu stolicu. Kao ova u flower power stilu.

Sacco je užasno jednostavna stolica, lako prenosiva s mjesta na mjesto, ekonomična i fleksibilna, ne odveć skupa i definitivno "it" detalj nekih funky interijera. I pojavljuje se u svim bojama i kombinacijama. 

 I ova cica uživa :)

Izgubljeni u prevozu

Uputstvo za čitanje: pri brzini čitanja koristite gradaciju u klimaksu.

Lagano izlazim iz kuće, ne žurim nigde jer znam da imam dosta vremena. A i Sunce prija pa mi dobro dođe da me klepi po glavi.

Na dnu ulice palim cigaretu i čekam da naiđe neki taksi. Neću da pozovem taksi, jer uvek mucam kad pričam sa onom ženom koja prima pozive, a danas mi baš i nije potrebno da mucam jer neću da dozvolim da mi išta pokvari dan.

Ulazim u neko vozilo, sedam na nekakvu jamboliju, čak mi je i ona smešna.

Taksista pita - „Kuda?“

Dok vadim mobilni iz džepa odgovaram mu - „Prema centru, pa ću Vam reći tačno gde idemo“.

Uspostavljam vezu sa ljubaznom gospođom koju poznajem već godinama samo preko telefona.

- „Halo, dobar dan... Branislav je... jeste... u vezi onih vitamina. Kažite mi, ja sam se sada uputio prema Vama, pa ću ih pokupiti za nekih 15 minuta.“

- „Aha, u redu Branislave, ali ne znam da li znate... mi smo se preselili. Nismo više u Despota Stefana.

- (smeškam se) „Ali ja nisam nikad ni dolazio u Despota Stefana, ja sam ih uvek uzimao u 29. novembra!“

- (smeška se i ona) „Da, to je ta ulica, samo je promenila naziv“ - „Ahaaa... hvala vidimo se za 15 minuta“

Kažem taksisti „Vozite do Despota Stefana!“

- „Je l’ to beše 29. novembra?“

- „Da, da... to je ta ulica, promenila je naziv“

- (smeška se i taksista) „He he... jaoooj... sve mi se izmešalo... koji broj?

- „Jaoj, čekajte, pa oni su se preselili... samo momenat!“

Ponovo zovem onu gospođu...

- „Izvinite, Branislav je ponovo... vi rekoste da ste se preselili, a ja nisam pitao gde?“

- „O Bože, izvinite... sad smo u Južnom Bulevaru.“

- „Je l’ to blizu Hotela M?“

- „Ne, ne, ne... to o čemu Vi pričate je Bulevar JNA, ustvari tako se zvala... sad se zove Bulevar Oslobođenja. Mi smo u Južnom Bulevaru!“ (malo je povisila ton)

- „Ahaaa... važi, hvalaaa...“

Opet ja taksisti...

- „Vozite molim Vas do Južnog Bulevara!“

- „A koji broj vam treba pošto je skoro ceo Južni bulevar raskopan?“

- „I on?“

-„Ma da... raskopali su ceo grad“

- „Napraviše haos sa tim kopanjem, i Bulevar Crvene Armije je zatvoren zbog nekih radova... više ne znam ni kuda da idem...“

- (taksista me prekida) „Pa to vam je sad Južni Bulevar“

- „Jaoj da... ništa vozite tamo...“ - „Hoćete da idem kroz Sime Igumanova?“

- „Ma kakav Sima Igumanov, idite kroz Franca Rozmana, nemojte da me šetate okolo naokolo!“

- Taksista me pogleda u retrovizor... „U redu... kako Vi kažete“ ... i nastavlja nešto da mrmlja...

- „Šta mrmljate?! – pitam ja.

- (sad se već i on dere) „Mrmljam to da je Ulica Franca Rozmana promenila ime u Sime igumanova!!!“

- „Znam, šta se derete?! To sam i rekao – vozite me kroz Sime Igumanova do Južnog Bulevara“ (lažem, nisam to uopšte rekao, samo mi se malo povraća)...

sad ja mrmljam „Da se nosiš i ti i Sima Igumanov u kurac!“

Konačno stižem na željenu adresu, zalupim vrata od taksija, i ulazim po svoje vitamine. Dočekuje me mlada prodavačica... ima neku smešnu uniformu koja se zove dres koud.

- „’bar daaan... izvoliteeee...“

Razmišljam... šta mi se ova sad bekelji?!

- „Da, ovaj... došao sam po svoje vitamine... aaaaa... vi ste se preselili, pa... treba mi...“ , mnogo mucam... „treba mi... P-5-P... iiiii... Kvercetin“

- „ Jaaaaooooj..... Kvercetina nemamo..... ali trebalo bi da ga imamo u veleprodaji...“ ... i dalje se bekelji... „ znate štaaaa.... otidite do naše veleprodaje u Cara Nikolaja drugog... taaaamo bi trebalo da ga ima...“

Izlazim bez reči, lovim prvi taksi i pod utiskom ove od malopre počinjem i ja da se bekeljim...

- „Mooolim Vas ... do Ulice Cara Nikolaja Drugog“

- „A je l’ to bivša Ulica 14. decembra?“ – pita taksista...

- „Ne znam, verujte mi, nisam vozač, nemam čak ni položenu vožnju!“

- „Pa gde da vozim?“

- „U Cara Nikolaja Drugog!!!“

Zovem onu gospođu koju znam samo preko telefona:

- „Izvinite, Branislav je ponovo... sad su me poslali u Vašu veleprodaju u Cara Nikolaja drugog“

- „Branislave... samo momenat... naša veleprodaja je u 14. decembra!“

...............

„Izvinite... vozite me kući!“ – kažem taksisti.

- „A kuda?“

Ja ćutim.

- „Izvini dečko gde o’š da te vozim?!“

Ćutim jer sam mentalno zaostao.

za predsednika!

salim se.

samo za fresh coveka meseca:

http://www.fresh.mccann.co.yu/fresh?id=596

ponosni smo sto je nas bloger.

iskazimo to osecanje na pravi nacin :).