Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Oblaci.
Obećanje.
Oduvek.
Odmah.
Odo.

Sutra dupetom Tamo.
Malo put pod noge i u glavu vetar.
Pa zagrljaj dva.
I mudra zborba.
Pa vino.
Il rakija.
Pa red šetnje šetnje.
Pa red susreta.
Obećanih.
Pa onda malo Ovo Ono.

I Odmor.
Doduše kratkotrajni vikend presek.
Al nema veze.
Ne treba čovek mnogo da mrdne da bi pravio promene.
Dovoljno je bar da neko drugi kuva kafu ujutro i stvar je rešena.

Ostoja.

Vako kad prihladni, smotati se na fotelju i koristiti lap top za grejanje nogu je vise nego ugodno, moram priznati. Evo jos jednog priznanja. Ja ne volim leto ali sam vrlo okej sa ladnim pivom i lubenicama, pa valjda tu atmosfersku ne-ljubav nekako iznivelisem.

Leti se boje tesko suse, emulzije brzo oksidiraju, jazz zvuci ko da otvaras veliku kantu maslinovog ulja noktima, spoljni glasovi toliko nadjacaju unutrasnje da je borba osudjena na propast i veliku kolicinu prolivenog znoja uzalud. Ponekad pomislim da nikad ne bih mogla da budem onaj impresionisticki pejzazista. Sa tronoscem se zaputis u neku livadu, podrhtavas pod promenama svetla i kreces u ludilo. No no. Not me. Iako to u svim romansiranim melodramama zvuci idealno. Velika aljina, sesir od po metra, neko pleteno koferce za kistove i boje, i jedan ceger za sveze jabuke. Melo bih mozda i umela, ali drama na livadi, na cetres stepeni. Jok.
Meni za stvaranje fale zidovi. Silent mod. Korisnik trenutno nije dostupan.
Na suncu mi se toliko utanje zivci, valjda taman toliko koliko je potrebno krvnim sudovima da se prosire. Ravnomerna raspodela prostora, jebi ga. Nije ni telo glupavo. Jeste da sam u tim danima odlicno socijalizovana, taman toliko da potvrdim sve svoje karakterne osobine. Ali. Grlo se susi. Od viska price. U cemu sam dobra.

Ali glava glupi.
I nekom noge smrde.

Zato se ovim zatvorenim vratima, Bobo Stenson Triu i carapama beskrajno radujem.

- E, jel znaš broj autobuske stanice?
- 988

- E nazvao sam te samo da ti se javim!
- Dobro, javio si se!
- Aj zdravo sad.
- Ćao Ćao!
- Što se ti opet ne javljaš?

- Daj neki broj taksija?

- Jebo te silent mod!
- Ajde mi opet reci broj telefona od onog masera pliz!

- Jel mi možeš poslati M. broj telefona.
- Slala sam ti pet puta.
- Ma jebi ga, ne snimim nikad.
- Ma jebi ga.

- Eh, šta bih sad ja rekao
- Šta?
- Ma nema veze! Zaboravi! Glasno razmišljam!

Mrzim besmislene razgovore. U svakom obliku. Bilo da je na sred pijace s tetom koja prodaje paprike pa krene da brsti o važnosti boje ešarpe uz moj ten, pa sve do apotekarke koja u besmislenost voli da udrobi i turanje nosa a-za-šta-će-vam-ta-mast.
Ali telefonske pismo-ne-crveni metode!!! Prezirem.
Uredno bih mogla nakon par boleština da sednem u auto, odem tim ljudima pred gajbu, i da im kažem da odjebu. Ne sms-om. Nego lepo čovečanski da odjebu.

Okej, nisam ljubitelj telefona. Oduvek. Niti ću ikada biti. Previše se smorim premeštajući se iz pozicije u poziciju dok pričam s nekim. Trebaju mi uvek obe ruke, a slušalicu glavom ne umem da držim. Tj. umem, tri minuta. Posle toga se kočim. Ali ljudi vole da budu “intimni” telefonom! Kao da dok stojeći sa tim zračećim komadićem plastike na ušima dobijaju nenormalni priliv nadrealnog sklopa misli i postaju supermeni! Ako sad ne izgovore neće nikad. Može li sutra na kafi? A ne, ne! Sad mora! Sad je kontemplacija. Ne do bog da se ne javiš. Ide odma pitanje:

- A što ti mene ignorišeš i ne javljaš se a?
- Pa recimo serem! Ili perem kupatilo, na primer. Ili vežem pertle. Obe ruke, kapiš?
- E stvarno si čudna. Pričaš kad se tebi priča!
- Zamisli, da!

Da ne pričam koliko prezirem pijane poruke tri sata posle ponoći tamo nekog muškog sveta, koji tada i samo tada skupio hrabrost da pilotira! Odvažio se da odapne misao! Ali eto, uviđavan da me ne budi!!!

Ma silent mod je keva!

Ispričala bih vam priču o razlozima zbog kojih se dižu koferi.
Ponudila slatko i vode.
I jastučić za pod dupe.

Ispričala bih vam priču o mirnim lukama.
Nastavila kafu.
Ubacila led u bokal vode.

I puf!

Nestala.

Ne ide to uvek iz istog izvorišta odakle smo zamislili da ide.
***
Ne ide ni samo.
Mora pod čekić.
Malj.
Ključ.
Isključ.
Prijem završen.
***
Daj da se da.
***
Nije uvek klupko samoodmotljivo.
Kriva drina samoispravljiva.
Glup pametan.
***
I grom ako se ne usmeri ništa ne spali.
***
Kad hodaš sa nagomilanim naramkom energije nezgodno se krećeš.
Ne možeš da vežeš pertle, da okreneš stranicu knjige.
Moraš svaki put tu gomilu da spustiš, raširiš veš i onda da je ponovo zgrabiš i nosaš.
Umor i naramak.
***
Ceo dan u glavi slike.
U rukama platna. I kesa.
I dve nove hoklice za ispred platna.
***
Gde stadoh tu i produžih.
***
Nema dalje.
***
Kad iznad uzglavlja imaš slike a ne samo bele plafone bolje sanjaš.

***
Volim perače ulica.
***

Sve ličilo na idelano popodne.
U stvari idealno veče, da budemo iskreni, ali odavno ih ubrajam u poslepodneva, jer ista provodim u officu.
Sjebana vremena, šta ćeš.

I tako to klaj klaj, bose noge, plavo beli čaršaf, žut frotir, piksla na stomaku, jastuk smotan pod glavu…film na kompu, duva s Dunava, i pokoji kamion…čist veš miriše…ma sve idealno…kao…

DAM DAM DAM DAM DAM DAM!!!!
Jbt, šta je ovo?!?!?!
Da mi nije mašina opet podivljala i odlučila da se baci s terase, ili ne daj bože odapne onako!

DAM DAM DAM!!!
Spejs.
Ustaj.
Stajem na sred gajbe ko kreten, i zaključujem da nije do mojih uređaja ali da je do nečeg.
Pucnjava nije ali ko da jeste.

DAM DAM DAM!!!
- Majku ti jebem otvaraj!!!!!!! Jesi me čuo, stoko nevaspitana! Otvaraaaaaaaaaaaaaaaaaj!!!!

DAM DAM DAM DAM!!!
Lupanje šakama o vrata. Nogama. Flašama.
Žena na ivici histerije.
Komšinica.
Muž neće da je pusti u gajbu!
Razloge ne znam.
Ali znam da je gadno.
U glavi samo vrtim, samo vrtim…da li da zovem muriju…ako je pipne, rascopala bih mu nešto o glavu…jel ima pištolj…samo da je ne udari…stoka, što je ne pusti…da li treba da je pusti…samo da je ne udari…samo da ga ne udari…samo da bude okej…da se smire…jbt šta im je…što…kako…reči ne mogu da budu dovoljne…zašto…i tako glava…i tako tajac…i niz stepenište noge koje odlaze…uz gadne kletve…

I tako. Sve je u redu.
Kao.

Zamišljam da imam jednu ogromnu policu u jednog ogromnoj sobi.
Preko celog zida.
Od poda do plafona.
Jedno beskrajno levo i desno.
Jedno beskrajno gore i dole.
Vrata od te sobe bi bila bela.
Kao i soba.

Na polici bi bile tegle.
I svaka bi imala svoju etiketu.
U svakoj tegli bih konzervirala suštinu dana.
Miris.
Par slika.
Dva tri kamena.
Ili neki suvi list.
Ton.
Čarapu.

Na svakoj etiketi bi stajalo uputstvo za upotrebu.
Jer ne mogu sva sećanja isto da se sećaju.
Nešto možeš na prazan stomak i svaki dan.
Nešto samo da promućkaš mozak.
Nešto ne smeš ni da otvoriš jer će da se pokvari!
Ispari.
Oksidira.

Neke pak tegle otvaraš u specijalnim prilikama.
Samo malo.
Da te želja mine.

Iz nekih jedeš jagodicama.
Iz nekih se truješ.

Duž police bih uvela i neki sistem označavanja.
Ko u nekim istorijskim arhivama.
Pretpostavljam da bi par simbola bilo dovoljno.
Ovaj donji red trougao.
Oštra sećanja.
Ovaj red sa kružićima.
Zaokružena i obla sećanja.
Tačka.
Ovi kockasti.
Oh to su ti dosadni dani…
I tako.

I onda bih svakoj tegli dala neko ime.
I neku boju.
Ili nešto.
Mimo sadržaja.

Mada.

Neke tegle bi bile prazne.
Ko ova danas.
Imala bi malo sna.
I nimalo misli.
Imala bi ništa vremena.
Prava vakumirana ništa u tegli tegla.
I etiketa bi joj bila providna.
Samo tragovi lepka.

Čuvati na tamnom i hladnom mestu.
Daleko od domašaja dece.
U slučaju da sadržina dospe u oči, plakati.

Narednih dana.

Grad pun Britanaca.
Bosi bauljaju po Mercatoru.
Kupuju stolice na rasklapanje.
I plastične stoliće.
I oduševljeno vrište na pakovanje piva od 2 litre!
Srećni. S livadama u glavi.
Tako rasterećeni.
Kad bih bar jedan dan videla sve svoje sugrađane sa takvim stavom na sebi, o sebi…pomislila bih da raja ipak ima. I na zemlji. Da makar na kratko stanu i prestanu sa mazohizmom vrtoglavih štikli, plastike…da makar jedan dan hodaju bosi…i da se eto makar jedan dan puste. Jednostavno puste.

Grad pun Francuza.
Dva broda uplovila sa penzinerskim lobijem.
Škljocaju.
A francuski tako dobro zvuči na ulici u sumrak.

Ko dolazi, a popio bi pivo…nek mahne