Svi postovi sa bloga: artmistakes

Kancelarija mi je blizu pijace te sam iz svoje svakodnevne organizacije ukinula pijačni dan. Tako da je svaki dan, pomalo pijačni. I za doručak i za ručak i za poveće snabdevanje pećine.
Ponedeljkom istu ne posećujem. Skupa je ko sam đavo. Mislim, skupa je i inače.
Petkom, oko dva, kad su se svi namerili da što pre zamandale svoje tezge i pripreme se za subotnju histeriju ja odem da pokupujem štošta. U svojoj potrazi (nemam pojma šta ću kupiti) ja se šunjam u onom šarenišu i mirisima i tako biram. Odokativno. Jedino ne menjam ženu od koje kupujem sir. Sve ostalo podložno je testiranju. Često biram tezge zbog ljudi koji iza njih stoje. Što je siromašnija ta tezga sa par stvari ili stariji insan, ja tu makar me koštalo nekad duplo skuplje. Svašta zna da prelomi.
Celer.
Jedan komad. Da da, sa listovima.
A jel ga pohujete, pita me baba?
Ostajem nekoliko delića sekundi zbunjena i šokirana, i ponovim zadnju reč. Pohujem?
Da, pohujete.
Pojma nemam da to može da se radi. Ili da je to nekad neko radio ili da sam to nekad jela, čula ili videla.
A može rođena kako ne može.
Najteže će ti biti da ga isečeš na tanje kolutove. Onda ga samo malo prebaci na tiganj nako ko tikvice da omekša. I onda u jaja i brašno i posoliš i bibera i eto. Bude baš lepo.
Dajte mi dva.
Jedan za čorbe a jedan da probam.

….

Ove ću rezance.
E ovi su ti bolji rođena.
Dobro onda, dajte mi te.
A koliko godina imaš dete. Jeste, možeš mi biti dete.
35. Još malo pa ću avanzovati za jednu kalendarsku.
Eto vidiš, znam ja da mi možeš dete biti.
Eto.

Čvarci pošto?
800.
Osamstotičegagodmajki!!!!
Pa to skuplje od teletine.
A jes, al jedu ljudi. Više nego teletinu!

I dunje mirišu.

Prva se zbila u vozu.
Jeste da mi je do voza trebalo više vremena nego što je voz putovao do Novog Sada, al sad nije tema “saobraćaj u Beogradu petkom”.
Kupile kartu. Na karti piše broj vagona i sedišta.
Sele na naše mesto. Boja do prozora.
Dijagonalno od nas, sa moje leve strane, dve sredovečne gospođe (u šta valjda spadam i ja), ali nekako malo starije. Fino obučene. Po priči dok su sedale zaključim da se vraćaju sa sajma knjiga. Jedna od njih mi je njuškom poznata ali ne ulazim u mentalnu igru odakle. Druga mršava sa super čizmama i tankim ustima neko koga nisam nikada videla. I nešto pričaju. Pošto moje uši zabeleže i šta treba i šta ne treba, vidim da se njihov dijalog odvija na kosmičkim visinama, o energetskim nivoima, smislu življenja i slično, s tim što ona kratko ošišana, čija mi je njuška poznata, na fin način uporno pokušava da prekine razgovor i da zabije slušalice sa muzikom u uši. Nisu baš bliske prijateljice. Pre bi se reklo neke “slučajne” poznananice. Ili ih je neki kolektiv poslao zajedno na sajam. Al i tu sa mentalnim nagađanjem stajem.
I naravno voz je pun ko oko (ako neko zna odakle ova izreka i šta u stvari znači, volela bih čuti).
I gomila ljudi u potrazi za svojim mestima, neko nekog podiže, neko ustaje, odlazi da diže nekog drugog da bi seo na svoje mesto i tako. Lančana reakcija kad ne sedneš odma na “svoj broj”.
I ulazi čovek, deda, čiča, preko 70. Mukica. Tih i miran, sa nekom malom torbicom u rukama, sa odelom koje su mu možda poklonila deca ili neki dalji rođaci. Umilog lica. I ruku koje se tresu. Jedva hoda. U mojoj glavi je da se vraća sa nekog pregleda od lekara u Beogradu. Stari ljudi se oblače u odela samo kad idu na sahrane ili kod doktora. I stoji iznad njih dve, gleda svoju kartu, i njegovo mesto je baš ono gde sedi ona mršava sa super čizmama, koja bistri o postanku sveta. Njena poznanica preko puta je već izdejsvovala da je isključi kao sagovornika i sluša muziku. I deda je postojao malo i produži. Vraća se za 5 minuta u pratnji neke umile devojke.
- Gospođo, ja se izvinjavam, ovaj čovek ima kartu sa brojem tim i tim, i to je mesto na kom vi sedite. Ne bi bio problem da on sedne negde drugde, ako bi ste mu rekli gde je vaše mesto, ne želi da vam pravi problem.
- Moliiiiiiiiiiim?
- Čovek je star, i nije hteo nikoga da uznemirava, pa ako bi ste mo….
- Ne pada mi na pamet!!!! Šta je devojko, jeste vi možda njegov advokat? Da ja ustajem nekom. Vidite da je svako seo gde je mogao…i neka nađe negde mesto!!!
- Izvinjavam se, nisam htela da budem neprijatna, samo sam htela da pomognem.
- Da pomognete, tako što ćete mene da maltretirate. Ne pada mi na pamet, ne pada mi na pamet….

I nastavi ona tako, ne pada mi na pamet. Čičica ode. Pokunjene glave.
Njenoj pratilji sa slušalicama u ušima vidim da je neviđeno neprijatno, ali se nije ni ona bog zna kako potresla.
Ova mršava, kojoj ne pada na pamet, izvadi “literaturu” za čitanje po vozu. Star, Svet i tako ta plejada žute štampe. Pa se onda moj mozak prešalta na one teme o kojima je brstila čim je sela. O smislu življenja i energetskim nivoima i kosmičkoj pravdi. Pa opet pogledam literaturu. Pa nju. Pa mi sve to zaliči na jedan najtransparentniji malograđanski proliv, koji bih zajedno sa onim časopisima izbacila kroz prozor.
U tom momentu, dolazi jedan visok i naočit momak od, brat bratu, dva metra i sto kila. Bez dede. Sedeo je malo podalje, ali je čuo dijalog.
- Evo gospođo, ja sam advokat onog starijeg gospodina. Ima nekih problema da ustanete sa mesta koje nije vaše?
- Naravno da nema, samo neko je seo znate i na moje mesto…i ne pada mi na pamet…da ja, kakva je ovo zemlja, šta je ovo, bože sačuvaj……i nastavila je da brunda kupeći svoj divni šal od kašmira i svoju “literaturu” sa sajma. Nadam se da je otišla u tri pizde materine.
Čovek je seo. I ceo put tužno gledao kroz prozor. Ruke su mu se tresle. Smrt mu je dahtala za vratom.

Druga je bila na koncertu Darkvuda u Studiju M u Novom Sadu.
Mislim, ne znam koji me đavo i naterao da odem kad znam da nisam nikakav fan istih. Al eto, da čujem to što sad sviraju sa Biserom V. i Vasilom. Možda se nešto promenilo? Ozvučenje odlično. Studio M je uvek za te stvari bio savršen. Svirka odlična. Usvirana. I sve bi bilo manje više okej da nema Vuče. Čim je on spustio mikrofon i uzela ga Bisera to svuči vrhunski. Čim on umešta svoj glas koji modeluje sa milion hiljada papučica i efekata, sve se pretvara u jeftin eksperiment sa nekim polu pokretima kojima ni rasveta ne može dati nekog šmeka. Da on prestane da peva i da postava nastavi da svira i da zapeva neko ko to zna da radi, čak i da ne zapeva niko, mogla bih reći, dobri su. Kad su počeli da se paluckaju oni stroboskopi, kad se njegovo bacakanje na bini pretvorilo u glumljeni delirijum, izašla sam napolje da pušim. I šetam po gradu.

Treća je da još uvek nisam dobila rezultate sa ispita. I to me nervira. Al nastavljam da čitam i dalje o bojama. I čudom se čudim kako je to lep neki svet.

Jedva čekaš da ti dete progovori. Da opštite. Da se razumete. Da mahanje rukama ili nogama ne tumačiš na razne načine, donosenjem noše, ne, donošenjem vode, ne, brisanjem slina, ne, skidanjem majice koja steže…ne ne i ne. Nego lepo, ja cu piiiiiiki! Ocu vode. I milina.
E u tom razgovorljivom paketu se uturi i prva reč zašto. I ona se na dnevnom nivou ubrzava do beskonačnosti. Još nismo dostigli pik, a kad će ne zna se.

A gde su puževi?
Pa danas ih nema nije padala kiša.
A zasto?
….
Sta je ovo?
To je zebra, tu se prelazi ulica.
A zasto?
….
Ocemo idemo sad kod babe?
Ne, sutra ćemo.
A zasto?
Zato što sutra idemo u vrtić i ja idem na posao.
A zasto?
Zato.
A zasto mama saki dan idemo u vutić, i saki dan pavamo i saki dan pikimo, i saki dan ides poso, i saki dan jedemo.
Zaaaaaaaaaaaasto mama?

Odo naraniti pitalicu.

Da ovaj čovek nema spomenik, ličnu bih mu ga podigla.
Daniel Bell.
I kaže.
In The Cultural Contradictions of Capitalism, Daniel Bell contends that the culture created by capitalism generates a need for personal gratification among the successful, and that this will harm the work ethic that caused that success of capitalism in the first place.
Što bi reko moj muž, čist zen.

I još nako, usput.
“When theology erodes and organization crumbles, when the institutional framework of religion begins to break up, the search for a direct experience which people can feel to be religious facilitates the rise of cults.”

Ako mi je išta zaparalo mozak u prenosu Olimpijskih igara, to je besomučno emitovanje spotova za Koka Kolu, u sve nekom sportskom duhu.
Te red crvenog, pa neko trči, pa onda muzika, ritam…scene skakača preko prepona sa crvenim detaljem. I sav taj sportski duh sabijen u oblik one flašice Koca Kole.

Pa ti ljudi/sportisti, što se tamo čereče od skakanja, trčanja, nadmetanja sa sobom, drugima i sponzorima, ne bi nikako bili tamo gde jesu da im je piće Koka Kola.
To mu ga dođe, ko da u prenosu emisije o zdravlju, pustiš reklamu za heroin.
Nervira me to. Ta želja da se čak pompezno uguraju u svaku drušvenu i kulturnu aktivnost, sa kojom imaju ili nemaju veze.
Taj bezobrazluk oglašivača.
I klijenta.
Beskrupuloznost.
I jebi ga, velika nelogičnost.

skoro nisam naletela na vako brutalno dobar album, koji me odma oduvo!

Evo šta je moj prijatelj Mićo iz detinjstva rekao o meni…komentarišući jednu fotografiju na FB.

Tamara, ti si jedna romantična osoba.
Ne znam od kad poznaješ Jelenu, ja od rođenja.
Njen moto bio je šaka-nos-patos.
Srećom došlo je do odrastanja i umetnička crta postala je linija.
Da nije bilo tog talenta (fala dragom Bogu) Jelka bi se sad bavila otkupom krupne stoke.

U onoj mojoj Bosni a sada i Hercegovini samo se tele ljubičasta telad. Jes da ne vuče na ljubičasto, al nema veze. Milka je Milka. Jebeš zemlju bez piramida i ljubičastih krava.

Al zato učim!
Trt.


Podvlačim i prekucavam najlošije napisanu i prevedenu knjigu ikad u mojim rukama. I beobrazno skupu.


Mesim hleb. Domaći je bolji. Kao duže traje. Trt. Ako je vruć a ukućani na okupu strada odma.


Beležim Bojine reči. Najnovija je PUKA (pupak).


Smišljam čiviluk. I tražim dobrog majstora za čelik sa CNC mašinom. Ko zna nekog, da javi.


Farbam se u narandžasto sad. Trt.


Čekam sneg za prvo sankanje sa detetom.


Jedem kiki bombone.

Ko ne uđe u administrativne aktivnosti sa dragom nam državom ni ne zna na kakvoj ona tanjušnjoj vrpci visi. I vijori se ko pocepane šifonjske gaće. Al nije ni čudo kad ih je sama usrala.
Znam da je svima u susretu s papirologijom bar svima sinula želja u glavi da kupe top i raznesu taj neki važan objekat u paramparčad. I ja to razumem. I meni došlo danas da se naoružam tim teškim naoružanjem.
Stvar je jednostavna.
Overa punomoći.
Strano lice i domaće lice.
I juče to uradismo bez problema.
Ali banka ne bi bila banka kad ti ne bi tražila da u toj “punomoćju” (tako mora zvanično da se zove), ne ispišeš sve moguće aktivnosti koje ćeš obavljati a za koje će neko da te ovlasti, počev od trčanja krugova oko banke, čekanja u redovima i slično. Bez zajebavanja. No ajd. Piši ponovo, štampaj i ajmo iz početka.
Ali danas, ne može to tako jednostavno.
Potreban Vam je sudski tumač.
Okej. Dajte mi jednog.
Pa ne možemo mi da vam ga obezbedimo!
Čekaj, vi ga po zakonu tražite, el tako? Što znači da po zakonu morate da mi ga obezbedite.
Pa jeste gospođo, ali ne na bolovanju na neodređeno!
A neka zamena.
Nema!
Dalje.
Šta dalje bre, nisam završila.
Gde da nađem nekog.
Paaaa, ne znam.
A ko zna.
Pa dobro, evo reći ću vam.
Čim izađete tu iza ćoška ima jedan.
I njima ćete platite.
Dobar dan tamo, odma doleće tumač.
Kolko.
Pa pet iljada.
Ni za šta vam treba, ni koliko vam treba, ništa.
Pet iljada.
I ode čovek tamo samnom.
I dobih neki usran papir od priznanice da sam nekom dala pare.
Ni računa ni bogtezakloni (taksisti imaju pristojniji račun od onoga).
Hvala, dva pečata.
Prijatno.
Slutim da je scenario sledeći.
Dobar dan. Koliko su dali. Pet.
E dobro, koliko je moje.
Pa pola, ko što smo se dogovorili.
A do kad su ovi vaši na bolovanju.
A čuj, do daljnjeg.

I tako. Pet po pet. Pa top!

blogodak blog

Blogodak?

Blogodak je vaš pogled na domaću blogosferu. Prijavite se i napravite sopstvenu listu blogova koje pratite.

O projektu

Podrška

MyCity.rs

DevProTalk

Duhovi iz Palmotićeve 37