Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Nekom količina posla lupa po glavobolji, nekom po tempu spavanja, a nekom direktom u stomak. Pa se creva spetljaju, pa se neredovno jede, pa se pije puno kafa, pa se puno nikotina gura u se, i sve tako dok se i ono gore ne uneredovi. I glava i spavanje. E onda sve to zajedno pre ili kasnije napadne živce. Što bi rekli po narodski poso ko poso.

Jes biro sam?
Jesi.
E onda ne seri.

Elem.
Sezona zime je sezona kad se svi sete svojih korporativnih vizuelnih komunikacija, a i svojih klijenata o kojima svi tako divno vode računa. I to je vreme kad se svi jezivo vole, šalju jedni drugima divne častitke, poklanjaju tone kalendara sa kojima ne znaš šta ćeš, osim da možda zaokružiš datume kad si platio gas, ili eventualno neki drugi račun. Ne znam šta se još na njemu zaokružiti može. Menstrualni se oduvek pravili u džepnom izdanju. A i oni se više ne prave. Ako se i prave, svi ih usrano plastificiraju sjajnom plastifikacijom da se po njima ne mere pisati.

I sve te vizuelne novogodišnje klijent/korisnik ljubavi neko mora dizajnirati. Ispisati tone tih brojeva za narednu godinu. Osmisliti oš savijanje vako ili nako. Pokušati izbeći sjajnu plastiku gurajući im pod nos makar sjajni lak.

Ako vam treba info kad koji datum pada sledeće godine, slobodno mi se javiti. Pogađam bez da dvaput kliknem da ikonicu sata u mom donjem desnom uglu monitora. Šta ti je vizionarstvo!

I to bela.
Prava kineska.

No fali mi šlem jer u rudniku je mračno.
Bilo koja boja dolazi u obzir.

Šifra: Ima li kraja?

Tap ta rap tap tap!
Ideš?
Idem.
A gde ideš?
Nije važna putanja.
Odredba za mesto.
Obratiti pažnju na glagol.
Tap ta rap tap tap!
I baš baš ideš? I to je to?
Da, to je to.
A što ideš?
Nije važan razlog.
Obratiti pažnju na glagol.
Tap ta rap tap tap!

Ima jedna odlična Jungova teorija, tj čak i praktični deo nastave kada je svoje pacijente oslobađao od ega. Terapija se sastojala u tome da šta god radiš ne imenuješ to kao Ja to RADIM, nego mu daš samo postojanje. Pr. Nema JA HODAM, nego POSTOJI HODANJE.

Probati ponekad.

Tap ta rap tap tap!

1.
S jednom godinom sam već hodala. Čuj hodala, akrobatiku izvodila. U Bosni prohodavanje ide nekako drugačije nego ovde u ravnici. Više se vereš a to se zove hodaš. Al hodala. I bila ćelava. Ko prava devojčica.
2.
S dve godine sam i dalje bila ćelava. Dugme sam zvala gudme. Okreće je bilo jokeće i nisam znala da kažem R. Umesto Ror bilo je Joj.
3.
I dalje sam bila ćelava. Ali djelomice.
Savladala R prepreku i brzo se izražavala.
4.
Dohvatila se kreda u boji.
I dobila sestru. Koju sam zvala Mika. Jer je bila mala ko Mrkvica. A umesto Mrvkica bilo je Mikica. I Mika nadimak do dan danaske.
5.
Imala već najbolju drugaricu. Sandru. Koja je imala duuuuuugu kosu.
A ja nisam.
Sem kovrža u svim pravcima.
Belim.
I belu majicu sa Titovom glavom.
I teksas haljinu na tregere.
6.
U vrtiću upoznala Milana.
Kao i ljubav.
Kroz celu osnovnu školu.
Jela plastelin.
Volela sam ljubičasti.
Prvi put obukla suknju.
Na neku priredbu.
Kariranu.
7.
Prvi be.
Red do prozora predzadnja klupa.
Tanka kosa debela.
Crtala skup šljiva. I učiteljica rekla bravo!
8.
U istoj klupi.
S istim pogledom kroz prozor.
I patikama koje sam prerasla. I žuljale su.
Udarale u prste.
Al sam ih volela.
Makarska.
9.
Skupljanje papira.
U Vokinoj šupi.
10.
U lastišu broj jedan!
11.
U lastišu broj jedan kombinovanim s fudbalom polomila koleno.
Langetirala se.
Pa malo bradu šili.
Pa malo ruke.
Pa bila jedina devojčica u ulici.
Zvali me Mićooooooooo, aj na ruuuuuučak!
12
Učlanila se u likovnu sekciju.
Išla prvi put na likovnu koloniju.
Sa nekom velikom decom.
Od petnaest!
13.
Mislim da sam se tu već borila sa rastom sisa.
Al nijesam sigurna.
No borba kratko trajala.
Fala joj.
14.
Videla Rim. I Veneciju. I ljubila se.
S Milanom dabome.
Na kvarno.
I.
Otišla od kuće.
U Sarajevo.
15.
Umetnička škola na Drveniji.
Prva gimnazija.
Prva internacionalna ljubav.
I gledanje u šolju.
Crtanje Crtanje i samo crtanje.
I Crvena galerija.
I krofne s eurokremom.
I Kovačići na kojima sam stanovala.
Timuru pozajmila vijetnamku koju više nikad nisam videla.
A ni Timura.
Ni Biseru.
A ni Maju.
16.
Otišla iz Sarajeva.
Poslednjim vozom.
U Novi Sad.
Umetnička škola.
I ravno.
17.
Prva prava ljubav.
Sreća.
Šetnje po kalemegdanu i sankanje sa decom.
Knjige E. Josifa.
Prijem bio otvoren ko crna rupa.
18.
Smrtne ljubavi.
Nesrećne.
I srećna prijateljstva.
Do dan danas.
Moralni padovi u nizu.
Godine šta li.
Dve marke sreća sreća i radost.
19.
Završila te srednje škole i velike odmore.
Pauza.
Londranje u najavi i trajanju.
Čudno sazrevanje uz čudne ljude. Uz čuđenje.
20.
Oh, akademija.
Snovi. Tu odsanjani.
21.
Akademija.
Varenje.
Glina. Papir. Ugalj. Boje.
Marijana, Zverko, Vlada…noći za dane dane za noći.
Restrikcije.
Ludilo.
22.
Restrikcije again.
Životna ljubav.
23.
Životna ljubav.
U stvari, sve su životne.
Al ipak životna.
Putovanja.
Igrice do jutra.
Ljubljenja.
24.
Životna ljubav.
I magnovenje.
Puf.
25.
Neke diplome.
Nešto.
Kraj.
Gde ćeš sad.
26
Posao. Rad.
Egzistencija.
Slikanje.
Ljubav. Cveta.
Druženja.
Putovanja.
I knjige i knjige i uvek knjige.
27.
Razlazi.
Sastavljanja.
Ljubav.
Novi posao.
Nova prijateljstva.
28.
Nemam pojma!
29.
Posao, posao i samo posao.
Kraj ljubavi. Životnih.
Nova prijateljstva.
Životna.
Muvanje. Putovanje.
Avioni.
Koncerti.
Jazz.
Dobre zime.
30.
Rad.
I rad.
I samo rad.
I pare.
I jebem ti rad.
Ostalo je u pari.
I muzici.
Slike again.
31.
Bolesti.
Borbe.
Smrt.
Izložbe.

32.
Zuba.

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Kad se jednom tako davno ili malo manje davno rodiš, odapneš u neki prostor i vreme, počneš prvo da plutaš. Pošto nešto nisi dobar s gravitacijom na tom lelujavom početku, prvih meseci samo ležiš. I sereš. E onda se već nakon par meseci navikneš, da iz tog plutajućeg stanja druguješ sa ovim silama, pa kreneš i da sediš. Aha! Pa sediš sam i bez jastučića. E onda nešto kreneš i da se uspravljaš. Da opravdaš taj evolucijski udžbenički tok. Uspravljaš se, postaješ čovek. Ali avaj!!! Ipak ćeš prvo puzati pre nego prohodaš. Džaba želje i skakanje po krevetima. Prvo na četr’ noge i po patosu. S pogledom u šare persijskih crvenih tepiha sa resama. E onda se nakon nekog vremena pomogneš i rukama. Privatiš za nešto. Pa staneš! Prvi put! Pa korak dva tri. Pa dole. Pa ustaj. Pa korak dva tri četri, pa dupe! Pa više koraka pa naglavačke. A već bi trčao!!!

I nekako se u toj muci, na jedvite jade uspraviš!

Huh!

I onda taman pomisliš da ti je sve na dohvat ruke.

Tako uspravljenom.

Sem kvake na vratima, naravno.
Ko bi reko da do toga ima toliko da se raste!
I onda to sve ko pravo humano biće zaboraviš!

Valjda je traumatično, šta li.

Pa onda zbog tog brzozaborava kreneš da padaš s bicikla.
Ili s kreveta, nije važno.
I onda kreneš da padaš sa drveća, neko s dunje, neko s kruške, a neko i s neba.
I tako padaš, praviš ožiljke na bradi, glavi, šiju te, gipsiraju, langetiraju, a ti opet.
Padaš na basketu, padaš na odbojci, padaš u trku za autobusom.

A onda kreneš padati na ispitu.
Na prvom sastanku.
Na intervjuu za posao.
Brečiš fino.

Ne gipsiraju te, ali okej. Ne vidi se ionako.

Stajling si uvežbao jer si se počeo čuvati! Počneš da gledaš kuda ideš. Sav se napregneš da upreš te svoje oči okolo okolo i sve samo okolo. A prestaneš gledati unutra. Gde nastaviš da padaš. S kruške. Šljive.
Ili agave.

Više nema tako jednostavnih langeta. I ušivanja. Nema više sranja u horizontali. Nema više jastučića. Brečiš, niko ne vidi i ne čuje a ti odvališ o dno. A zvoni.
U rebrima.

Ta “kvaka” je i dalje visoka.

Ni meni ništa nije jasno.
Ali ne znači da će ti posle ovog posta biti išta jasnije.
A ni meni.

Vid vako.
Uzmeš dva čoveka. Jedan je vaki drugi je naki.
Misle da su na nekim suprotnim stranama (mimo polnih i geografskih odrednica).
I u tom svom takvom opozitnom položaju, razmenjuju mišljenja i dobro im ide.

Gde razmena mišljenja tu i šta bi bilo kad bi bilo.
A šta jeste kada nije, a šta nije kad stvarno nije.
Dijalog ko dijalog.

I svako od ta dva bića ima svoj neki utešni kjuning plan bežanije.
Ko tajno mesto gde bi se valjalo sakriti od svetske ekonomske krize.
Recimo.

I jedna strana navija za Trinidad, što, ne zna se.
Druga strana navija za Čile, što, takođe nije poznato.
Jebeš ga, želje su uvek bile najmanje objašnjive.

Verovatnoća da će stvarno te dve osobe sa dva kraja sveta otići na Trinidad ili u Čile, nije ni velika ni mala. Za sada je samo verovatnoća a njoj nije verovati.
Ali eto u planu za sada imaju da podele bar teglicu eurokrema.

Štaš više na ovu skupoću.

Jel jasnije?
Nije.
Dabome.

Nisam trudna.

Kad odlučim da se razmnožim slutim da će to najmanje blog svet znati.
Ali kad odlučim da budem na strani Trinidada, onda je red da se to objavi.

Kaže biće sa iste strane, iako misli da je na suprotnoj, još samo smo im mi falili!!!
Pa šta fali.
Možda im se eto, mimo prirodne nepogode desi i ova naseljenička.
Uljezi.
Stigli.

I nije im dobro.

Al ko zna kako je Trinidađanima.

Znate ona pitanja:
“Za čije slike bi ste dali najviše novca?”

Nemam dilemu.

Na slike Emila Schumacher-a.

I Janeza Bernika.

Oduvek sam volela da se igram „asocijacija“. Da na određene reči pustim misao da se odapne, samo njoj poznatim putevima i po nekim čudnim fizičkim zakonima, pa se često dešava, da kad se ona mučenica i oformi, zauzme neke materijalne obrise, ja nađem zatečena.
S njom u glavi.

Uostalom, što Misao ženskog roda?!

Let’s the war begin!
A da bi ratovali, daj da se sa oružjem upoznamo.

ČIČAK
Ulje od čička. Nikada ga u jestivom obliku probala nisam, iako u kosi stvara neviđeni kuršlus. Slepi, polepi, oteža, napravi te na ništa. Bar na glavi. Nit izgledaš ko Bob Marli a niti ko Ejmi Vajnhaus. Onako na ništa!
Vunene čarape i čičak. To je prava ljubav. Čičkanje.
Kad na planini baš hoćeš, baš baš tuda da se provučeš, e budi siguran da načičkan izlaziš.
Čičkava kosa. Imam je ali u valovitom obliku. Doduše kratku pa se ne vidi, ali šta mari. Odlično za razvijanje mašte.
I kad je čičak mlad, ima neku finu ljubičastu boju.

KORICA NA GRIZU
Ili pudingu. Šta marim.
To svemirsko teoretsko neprikosnoveno pravo mi se ne može oduzeti. Taj osećaj da pobediš sve ukućane i pre njih sa vrućeg griza pokupiš kajmak, je nešto što je sigurno ravno osvajanju Mont Everesta. Što veća površina, to bolje. Naravno. Predlažem kuvanje, da se evo ponovim još jednom, u tepsijama! Neka se griz u koricu pretvori!!! Odmah.

PATLIDŽAN
Ljubičast, zdepast, i nikako ne izgleda jestivo. Ne znam čemu ta roditeljska mučenja oko tog plavog, groznog, što pecka i što se sigurno ne jede! Pa to da valja to bi i svinje ždrale. Ili bar neki divlji primerci životinja.
I robusna reč. PAT LI DŽAN. Ko da ima neke kineske korene. Ili čuva neku nama neotkrivenu Tao mudrost. Kako god. Najgori je kad ga zaboraviš u frizu nekoliko dana, ili pak i nedelja a on se ispuva u crnu neku neartikulisanu gomilu…pa se zapitaš, kako ti je palo na pamet da tu gomilu ničega, nako mlohavu uopšte i poželiš da pojedeš.

SIRUP
Bolestan si. Roz. Ukus sirupa. Mislim da jedino sirup ima ukus sirupa. Nije to ko pasta za zube, pa kad si dete kupe ti onu sa ukusom banane a ti je smažeš ko da je banana sama! Ne ne. Sirup je sirup.
Ima i onaj što se razgrađuje, ali to je već industrijski i marketinški termin. Neka to i dalje ostaje sok na razređivanje. Od drenjina. Da se usta skupe malo. Ili zove, da se prosereš.

LAVOR
Nekad za noge. Sada za širenje veša. Nekad za povraćanje ako je institucija gde se to civilizovano radi daleko. Ali onako, služi narodu. Metalan i beo, sa nekim tufnama po sebi, i toliko izubijan i izdeformisan da liči na neku gomilu metala u kojoj đed kuva noge! I nešto s nožem radi oko peta. Pa to su traume sigurno! „Đede, ne nožem po nogama! To je za veš.“
Plastični i crveni. S pijace.

OTVARAČ ZA VINO
Nikad ga nema. Tamo gde bi ga trebalo biti. Daljih asocijacija nema.

MUDROST
Previše se ti smeješ za svoje godine!