Svi postovi sa bloga: artmistakes

Kaže B. ma biće sranja.
Kaže J. sigurno hoće.
B. i J. imaju jedino različitu vremensku projekciju.
Kod B. će to sad još malo.
Kod J. će se ljudska duša još neko vreme batrgati. Pa posle toga.
B. kaže ajmo u Južnu Ameriku.
J. kaže ajmo.
Oboje to ozbiljno misle.

Čile je sasvim fina opcija.

***

Za ovo vreme koliko sam skućena u Beogradu našla sam sve što mi treba.
Obućara. Frizera. Krojača. Uramljivača. Mesaru. Pekaru. Restoran. Kafanu. Posteljinu na pruge. Majstora za auto. Zubara. Ginekologa. Pedijatra. Stolara. Ljubav.

***

I sad zamisli sve to u Čileu iz početka.

“Pričao je i Cioran o tome da čovek postane genijalan mučitelj sebe u situacijama kad se pusti strahu, a ovaj ga smota oko nogu, pa ga gura sve iznutra, pa mu prevrće život, pa ideje, potrebe, navike, reči, rečenični ton i glas potom sav, i čovek tako uplašen krene da misli šta će biti i predstavlja sebi strašnu sadašnjost i kratkotrajnu budućnost.
I ni makac.
Ništa od straha ne može. Ni da misli, ni da se nada, samo da stražari, da pazi da se nešto ne desi.
Kalendarsku sliku menjaj, on se neće setiti.”…

i ceo tekst moje drage druge, koja zna da misli i ne zapetljaju joj se prsti dok se ta misao spušta na čftg!.

Boja spava sa mnom u krevetu.
Katkad u krevecu.
U stvari ona nema problem s tim gde će da spava, ali meni lakše da je tu uza me.
Kad se noću provrda i ustane da “dide” (ide), lakše mi je da je sobalim i vratim u san, nego da ustajem do kreveca u kom već uveliko stoji na nogama, razbuđena i srećna što ćemo ustati malo da se poigramo oko pola tri.

No, krevet dele i:

Međed – komada jedan, veći od Boje i u širinu i visinu, što znači da zauzima ko prosečno četvorogodišnje dete. Zove se Njenje.

Kuca - komada 3.
Jedan je omiljeni i on je pravi Vava. Poklonila joj ga je Veja. Sa narandžastim ušima i retko kad belim stomakom (voli Vava da bude vučen po ulici za nogu ili uvo).
Drugi kuca je nako klasičan. I nije baš omiljen. On je tu za svaki slučaj. Velik sasvim.
Treći je onaj pevajući kog kad noću slučajno šutneš u potrazi za vodom ili pišanjem čuješ: “Ova mala kuca išla je na pijacu, ova mala kuca pojela je keksić, ova mala kuca pevala je ceo dan i noć!” Ako ga šutneš u neki drugi deo tela onda može da se čuje: “Vidim te!” – što te toliko isprepada da se sablazniš. I istog šutneš koji opet počne po pijaci i keksićima.

Dinosaurus – komada 1. Doneo joj ga je Ivan koji ima dva mala “divljaka” zaljubljena u sve što seže pre nastanka čoveka. Znači dinosaurusi i to je to. I on spava s nama.

Zeleni žabac – komada 1.
Poklonila joj ga je tetka kad je bila još uvek manja od njega. Sada spava s desne strane. Ili pod nogama. Ima lepu mašnu, velike oči i na sreću ne priča ništa!

Dva ćebeta. Lepa, meka i bez njih niđe.

I magnet za frižider!

I kad planiram da je stavim u krevetac i potrpamo džunglu na spavanje, mesta za nju više nema! Ili će se uguši među divljima.
Tako da ćemo muškog roditelja vratiti u krevet kad se savana iseli.
Ili će pre biti obrnuto. Da ću se i ja iseliti kod muškog roditelja a u sobu pustiti sve što gmiže i urliče.

Ja sebi ovo milion puta rekla misleći da će neke slike i neki događaji da mirišu i šuškaju ko da su dotaknute juče, a one su ko na sprintu sa preponama odjurišale u zaborav. Mislila sam da ću zavek znati kad je Boji izrastao prvi zub. Eto, nije mi trebalo da ona krene u srednju školu pa da to zaboravim. Već sam, iako je trenutak kad sam ugledala tog prvo keca bio baš tako nekako nezaboravljiv.
I puf!

Stoga, pomažem svojoj memoriji. Za ubuduće.

Kišna devojka

Pre neki dan kiša ko iz kabla. Čini se kao da nikad prestati neće. Boris došao s posla i ko po običaju završio na podu igrajući se s Bojom. Vrata terase su nam manje više uvek otvorena, jer nam je tamo pušiona, bar u ovom delu godine. Zimi se selimo u WC!
I sede oni tako, igraju se, napolju toliko zvekeće da se više ne čuješ. Boris gleda kroz otvorena vrata terase u one slapove vodurine i nekako više za sebe progovara:
“Bojo, ajde ti odeš napolje i nekako ugasiš kišu!?”
Ona ostavi svoje olovke i papire, bez reči ustade, odgega se do vrata terase i zatvori ih! Vrati se na svoje mesto pored oca i nastavi sa crtanjem.
Eto ti ugašena kiša!

Da li se slažem sa Zimelom da ova zapadno-evropska kultura mora propasti?
Slažem.
Da li mislim da je taj proces nepovratan?
Mislim.

Ne dajem mu šansu ko Berđajev, da će nanovo duh ovladati svetom/civlizacijom. Ali ni malo.
Zašto?

Evo zbog ovakvih stvari koje su u stanju da ti zagorčaju pa malo je reći dan…Ovakve stvari su, pomirite se, iznedrene vrednostima koje tako slavimo.
Članak na B92, Zona bez dece postaje novi trend.
Ko ga pročita i složi se s njim, molila bih ga da mi se ne obrati ni jednim jedinim argumentom. Prosto, taj argument koji bi opravdao ovakve vrednosti je za mene nesvarljiv ko gumeni opanak i dijametralno suprotan od onog što život jeste.

Kratak rezime za one koji ne bi da čitaju ove gadosti/stvarnosti.
Da mi ukinemo deci ulaz u avione, restorane i tako neke drušvene zone, jer ima gostiju kojima to izrazito ide na kurac i njihov teško osvojeni i uplaćeni mir je narušen tako da će ti ljudi da umru, da će da ih strefi kap, da će njihov smisao života prestati da postoji. Što se mene tiče, to opušteno može i da im se desi, jer takvi primerci ljudske vrste zaboravljaju da su im se govna razmazivala po guzici, da je njihova vriska nekada uveseljavala i nervirala neke druge ljude. Ali to se ne računa. Njihova kontemplirana stvarnost ne sme biti narušena nekim drugim mladunčetom, koji će mu sutra brat bratu zarađivati za pišljivu penziju!

I dok nisam imala dete, ne znam kako bi mogao da me nervira dečiji plač! Dečiji bezobrazluk je jedno, ali suze su dragi moji već nešto drugo.
Deca ne plaču u avionu jer im je eto sad došlo na iznerviraju celu flotu i da podriglim civilizovanim insanima naruše njihov uplaćeni mir. Plaču jer nešto ne valja. Pritisak na devet hiljada ne prija ni odraslima, a kamoli bebama, samo što one za razliku od ovih civilizovanih ispljuvaka ne znaju da upale lap top i gledaju očajne domaćice, nego mukice nemaju pojma šta im je. Moraju mirno da sede, da ne bi čika ili teta pored njih bio uzrujan i dotaknut dečijom prljavom rukom ili cipelicom, ili da ga te oči slučajno ne gledaju znatiželjno!

I izjava roditelja da im to takođe predstavlja neviđenu neprijatnost.
Ne, nije neprijatnost što ti dete plače, i što ne može da se primiri dvaes minuta na sedištu, nego je neprijatnost što znaš da će ŽIVOT u tom detetu smetati nekom beživotnom civilizovanom čoveku pored tebe, pa dozvoliš sebi da te to više potresa nego problem tvog deteta!

Neću da kažem da nema dece koja su i bezobrazna. Ima. Ali drugari, ima i odraslih koji su neviđeno bezobrazni. Šta ćemo sa njima? U stvari, mogu slobodno bez arugmenata i ne znam kakvih statistika da zaključim da su baš takvi civilizovani odrasli kojima smeta dečiji život u stvari oličenje bezobrazluka.

To su oni večiti ljudi koji plate za svoj “mir” i “san”, ne dajući drugima ni malo šansu da sanjaju na drugi način, to su oni koji se žale na gužve na koncertima kako ih je neko učepio…pa idi brate u Sava centar pa slušaj kamernu muziku. Neće ti niko stati na nogu! To su oni koji se žale što u prirodi nije baš procvetalo cveće kod su oni stigli, i što eto baš danas pada kiša, i ako bi mogli da tuže agenciju i za to, kako im je sa lošim vremenom upropastila letovanje. Slutim da ćemo doći do toga, da će početi da tuže ne znam koga ako ih katkad zadesi neki zemljotres ili cunami! Neko im je sjebo njihov uplaćeni aranžman.

Drago moje civilizovano ljudstvo. Najmanje su deca sjebala vaš mir. Koji uzgred budi rečeno, nikad niste ni imali, nego ste ga rentirali na deset dana ol inkluzive.
Osvojeni mir ne remeti nečiji plač.
A ni bezobrazluk ako ćemo iskreno.

I moram da kopiram nekoliko komentara ostavljenih tamo ispod teksta:

Ma da pobijemo svu decu i gotova stvar! Posle predjemo na zene, macke, postare, starce, invalide i sve ostale koji nas nerviraju…….
(ivan, 9. avgust 2011 09:06)

Ume da bude iritantno, ali svi smo mi bili “deca” nekada.
(Marjan, 9. avgust 2011 09:21)

u ponudi su i posebni kavezi za bebe i mlađu decu, koji apsorbuju 75% zvukova koji dolaze iznutra. Kavezi se mogu fiksirati za pod u prtljažnom prostoru aviona, a poseban dodatak omogućava montažu u gepek autobusa. Moto proizvođača je “Deca su pošast sveta – borba je rešenje”
(milos, 9. avgust 2011 08:58)

MAMA je mama
TATA je tata
BABA je baba
ali BABA je i vaspitačica Jagoda u vrtiću
DEDE je deda
IGLA je igra, specijalno kad vidi crtani Anđelina Balerina, i igra dok traje najavna špica
AJAJ + penjanje na stolicu ispred kompa znači robija, vreme dok se sluša muzika a ti moraš da sediš pored i da držiš miša
NJENJE je vaspiačica Sanja iz vrtića, ali NJENJE je i stolica
TSETSE je cveće, ili cvetić, ili cvet
BAAA je balon
SHSHSHS je bicikl
RLJA je prljavo
VAVA je kuca, i manje više mnogo toga što hoda na četri noge
MA je maca, i ko zna šta još
PAPE su cipele, sandale, papuče i sve što ide na noge
NJAMNJAM je i doručak i večera, i keks i sok, i mortadela i luk, i sve što se trpa u guzicu

I koji mi đavo bi da otvorim list Danas?
U stvari znam, na ispitu je profa spomenuo nekoliko članaka koji su skoro objavljeni i koji nisu loši na tamo neke teme sa kojima neću zamarati. I naravno, kao i sa svim stvarima koje tražiš, prvo nađeš one koje ne tražiš. Da li zato što je glupost i bezobraznost bolje vidiljiva, transparentnija ili je u pitanju neki sasvim deseti fenomen, ne bih znala.
No, gorčina prosle pročitanog teksta mlađanog Kišjuhasa na temu koncerta Ejmi, se meri pojedenim govnetom a da nije sopstveno!

Preko ove izjave samo izmanipulisani retard može da pređe olako a još izmanipulisaniji da se s njom složi:

“Za većinu ovdašnjih curica koje su iz provincije došle da studiraju u veliki grad, pa morale da zaborave na Nedeljka Bilkića i balade od Džeja, Ejmi je idealno dopadljiva jer, eto, „lepo peva“, a i moderno je.”

Postavka je elitistička i bez da se frljakamo politički korektnim terminima izdrazito bezobrazna, i to dripački i neargumentovana bezobrazna (ko što to uostalom bezobrazluk uvek i jeste). Šta mlađanom autoru znači provincija? Šta znači zaboraviti? A da ne potežem pitanje izjednačavanja određenih vrednosti po principu stereotipa (koji je vrlo neosnovan), da ono što je u provinciji sigurno biva opsluženo manjim ili suženim kultunim kapitalom, dok je eto “centar” zadužen da to nekako prekrpi u cilju “modernizacije ili neospornog kvaliteta”.

Mislim kad već ima tako smradovski odnos prema provinciji što onda ne pomenu tog istog Sem Kuka na kog se “kulturolοški” poziva i njegovu provinciju odakle dolazi. Pa nije ni Kuk rođen u Beogradu, a ni u Njujorku dabome. Nego u “provinciji” Clarksdale sa celih dvaes iljada ljudi. I šta ćemo sad? Da ga prepitamo malo (doduše malo kasno za prepitivanje jer nije među živima) o Nedeljku Bilkiću ili Džeju? Ili da li možda kopa nos? Ili šta koji moj ima da ide u Los Anđeles da širi taj svoj “provincijalizam”?

Mogu da tolerišem zaluđenost, srčanu ubeđenost, racionalnu požrtvovanost da ne kažem ludilo, ali nergumentovani bezobrazluk koji je samo to i ništa više pa još tretiran kao “kulturno” štivo, ne mogu. A i neću. Tom istom Kišjuhasu ne raste krompir na terasi nego u provinciji, pa bi ga on malo manje prdeo kad bi ta ista provincija bila malo više pametnija prema vakim “građanskim” kreaturama.

U to ime, ko drugi do Areta:

Ja se često namrštim
I stanem za vrata,
Pa se srdim i srdim
Po dva do tri sata.

Pitaju me i otac,
I tetka i mama:
” Šta je tebi, Bojice?”
- Ja ne znam ni sama.

A kad čelo razvedrim
(To me stane truda),
Onda pitam samu sebe:
” Što si bila luda?

Ovih dana odlazim u obližnji kafić da učim jer je to kući nemoguća misija. Mladunka će doći da mi briše nos ili će mi stavljati kapu na glavu ili otimati olovku ili vući za nogu da mi nešto saopšti, ali tek nakon što je uzmem. Definitivno izbor „učionice“ nije po mojoj meri, ali je najbliža. I pošto se datum ispita približio tako se moja poseta učionici učestila. A tamo svaki dan ista istackija „štreberska“ ekipa. I ujutro i popodne i uveče.

Razgovor o njihovom predmetu ne možeš da ne čuješ jer su poprilično glasni, a i učionica nije velika te su sto pored mene. Tema kojom se bave se vrti oko teretane, automobila i eventualno gajbi. Ribe se ne spominju, ili ja bar nisam bila na tom času. Danas su se patili jedno dobrih pola sata da se sete kako se zove neki hormon na e, koji se luči kad baš puno vežbaš u teretani a luči se i kad si srećan. Naravno, nisu uspeli da se sete kako se zove taj hormon na e, a mislim da mi je prc falilo da dobacim iz susedne klupe. No obuzdah se. Onda jadikovka oko drugara. Zabrinuti su za njegovo zdravlje. Uzima puno „dodataka“ za bildovanje. Mislim, jeste najnajbildovaniji ali je nekako neproporcionalan. I kurči se sa nekih mnogo kila u benču.

E onda matori oko te gajbe. Koja jeste malo divlja, ali da se to brate srediti. Ono vrh je gajba. Ima one radove na plafonu i malo su mu ga dali po svetlu. Gips kurac palac. Neka ekipa iz zemuna mu to radila. A pločice je čekao nešto godinu dana. Jebu kevu! Jedino što mu se svaki put vide kapljice posle tuširanja, al jebi ga. Vrh su.

I otvorim Emu Gudman i “anarhizam i feminizam”, i nakon nekoliko strana mi dođe da se prebacim u njihovu grupu.

Wenders uradio film o Pini!
Ajme.
Jedva čekam.
Trejler je fantastičan.

“The festival announced today that Wim Wenders’ film homage to the world-famous dance theatre of Wuppertal choreographer Pina Bausch, who died in 2009, will be celebrating its premiere in the competition of the 61st Berlinale in February (10. – 20.2.2011). In Wenders’ 3-D documentary film “Pina”, which received support from Filmstiftung NRW and will be shown as a non-competitor in Berlin, it is possible to see the famous dance pieces “Café Müller”, “Das Frühlingsopfer (Rite of Spring)”, “Vollmond (Full Moon)” and “Kontakthof (House of Contact)”. The spectacular images were filmed together with the ensemble of the Wuppertal Dance Theater on the stage of Wuppertal Opera House and in the countryside of North Rhine-Westphalia in 2009 and 2010.”

blogodak blog

Blogodak?

Blogodak je vaš pogled na domaću blogosferu. Prijavite se i napravite sopstvenu listu blogova koje pratite.

O projektu

Podrška

MyCity.rs

DevProTalk

Duhovi iz Palmotićeve 37