Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Novi dokumentarni film.
Još ga nisam pogledala.
Al nameravam.
Može se naći kojekuda online.
Pušten je 20. novembra.

Za zaljubljenike slova, reči, typa, komunikacije…a i znatiželjne.
About the Film

Helvetica is a feature-length independent film about typography, graphic design and global visual culture. It looks at the proliferation of one typeface (which will celebrate its 50th birthday in 2007) as part of a larger conversation about the way type affects our lives. The film is an exploration of urban spaces in major cities and the type that inhabits them, and a fluid discussion with renowned designers about their work, the creative process, and the choices and aesthetics behind their use of type.

Helvetica encompasses the worlds of design, advertising, psychology, and communication, and invites us to take a second look at the thousands of words we see every day.

The film was shot in high-definition on location in the United States, England, the Netherlands, Germany, Switzerland, France and Belgium. It is currently screening at film festivals and special events worldwide.

Interviewees in Helvetica include some of the most illustrious and innovative names in the design world, including Erik Spiekermann, Matthew Carter, Massimo Vignelli, Wim Crouwel, Hermann Zapf, Neville Brody, Stefan Sagmeister, Michael Bierut, David Carson, Paula Scher, Jonathan Hoefler, Tobias Frere-Jones, Experimental Jetset, Michael C. Place, Norm, Alfred Hoffmann, Mike Parker, Bruno Steinert, Otmar Hoefer, Leslie Savan, Rick Poynor, Lars Müller, and many more.
About the Typeface

Helvetica was developed by Max Miedinger with Eduard Hoffmann in 1957 for the Haas Type Foundry in Münchenstein, Switzerland. In the late 1950s, the European design world saw a revival of older sans-serif typefaces such as the German face Akzidenz Grotesk. Haas’ director Hoffmann commissioned Miedinger, a former employee and freelance designer, to draw an updated sans-serif typeface to add to their line. The result was called Neue Haas Grotesk, but its name was later changed to Helvetica, derived from Helvetia, the Latin name for Switzerland, when Haas’ German parent companies Stempel and Linotype began marketing the font internationally in 1961.

Jedno vrlo važno obeležje svakog vizuelnog dela, je da je ono višeznačajno, jer jezik vizuelnog nije tako jasan kao govorni ili pisani jezik. Što je jedno delo neodređenije, to ostaje više prostora za njegovu intepretaciju. I to je divna i slobodna zona svakog dela, i to mu se ne treba, niti može oduzeti.

Uzmimo banalan primer jedne fotografije koje sam priložila u primeru.

Fotografija običnih starih vrata svakom čoveku će značiti nešto drugo u zavisnosti od svega. Da ne ulazim sad tu u socijalna nasleđa, kulturni milje, istorijski kontekst i slično.
Neko će imati snažne emocije na svoje detinjstvo, ako je nekad u blizini sličnih vrata provodio vreme. Neko će kao pesimista videti u tome simbol prolaznosti i tuge. Neko će pak reći fuj, kako nikad ne bi imao takvu kapiju. Neko će poželeti da je otvori, nego da je zatvori…I vrlo je verovatno da će se svako mišljenje, pogotovo na različitim kulturnim pozicijama vrlo razlikovati. I to je divno zar ne?
Ta lepota naših različitih doživljaja vizuelnog je nešto što se ne treba nikako ugasiti, istrenirati, banalizovati, negirati.

Ali…
…za masovno doba proizvodnje, za masovnu komunikaciju, za advertajzing, za tržište, za prodati, prodati i samo prodati, višeznačajnost tumačenja određenog vizuala vodi samo propasti. Jer osnovna fukcija „da se  glasno i jasno prenese poruka i tako „komunicira“ sa svojim potrošačem“ biva narušena.
I već sam pisala o tome kako se nekad komuniciralo putem oglasa. Bilo je puno više teksta, a manje fotografije. Iz jednog prostog razloga. Imalo se više vremena za konzumaciju informacija. Sad, kad svako od nas u proseku vidi na tone i tone vizuelnih poruka svakog delića sekunda…mora se brže i efikasnije delovati. Inače, ode pažnja budućeg ostavljača novca.
I tu nastupa udruživanje komunikacionih kanala.
Oni udruženi najjače deluju.

(Zato je i dalje neposredan doživljaj jedan od najjačih doživljaja jer su sva čula napregnuta i nadražena.)

TV kao medij je idealni primer najvećeg eksplotatora udruženih komunikacija. Zvuka, slike i reči. Još da je mirisa…Pa tek tada bi bili omasovljena stoka!
Internet. Isto.
Gomile i gomile tekstova.
Gomile i gomile fotografija.
Mora se raditi brzo. Mora se brzo uzeti pažnja.
Mora se brzo reći šta se misli, inače poseta ode. I neće više doći.

Ali…
…više se nema vremena za čitanje. (Osim onog intimnog, koje je kao droga.)
I tu nastupaju slike. Koje su neposrednije, emotivnije, brže deluju, jače pokreću emocije, arhetipskije su…

Ali…
…PLUS REČI.
Da se ne bi desila mnogoznačajnost slika, reči su te koje davaju usmerenje našeg doživljaja tog istog vizuala. Bila to fotografija na oglasu, novinama, billboardu…svejedno. Tačno nam se servira kako će se jedna slika doživeti. Nema hoću da mislim na ovo. Ne čiko, nema toga. Ne misliš. Misliš na ovo.

Ilustrovala sam to sa dva primera.

1. Be free. Recimo oglas za neku NVO organizaciju koja se bavi ljudskim pravima. Preneseno, otvorite vrata ispred sebe, nemojte ko tele…bla bla bla…pokrenite se. Budite hrabri. Ne zatvarajte se. I slično.
2. Oglas za bilo kakvo biranje. Recimo vrata samih.
3. Nadražaj intimne emocije, i arhetipa. Prema starom. Proverenom. Detinjstvu. Sentimentalno. Životno osiguranje?

1a. Divnih li zuba. Sa samo našom pastom. Pukneš logo kog hoćeš proizvođača i eto jednoznačnosti.
2a. Srećna omladina. Lako učenje kroz smeh. Pa mi smo privatni univerzitet.
3a. Ovako izgledaju srećne majke. Besprekorna nega za vaše lice i skidanje kilograma posle porođaja, da vala odma zaličite na princezu. I budete zauvek vitka devojčica a ne majka…

Da nije ovih reči.
Ko zna šta bi ko mislio o svačemu.

I šta bi ko prodao.
I kako.

Ovo je stvarno naslov knjige!

A ilustrovala je Ami Tallman.
Može čak i ova galerija.

A series of drawings of interiors, occasionally interrupted by men in uniform, that tells the story of a young aristocratic heir to an English country estate who abandons his manor when coerced by a fetching young member of the Red Cross into taking up trench warfare. The book follows his recollections from the field regarding his old family pile.

I cela knjiga se može pogledati HERE!

Neko noćas mesi hleb za one koji sanjaju.

Za jutro.

Neko radi.

Neko slika.

Neko pravi skice.

I pije pivo.

Neko biva srećan zbog toga.

Neko piše knjigu.

Neko radi tri posla i gaji dvoje divne dece.

I voli.

Neko menja svet u svojoj avliji.

Neko ne jede govana.  Zamisli i to može!

Neko pegla veš.

I neko pevuši.

Neko se voli.

Neko se mrzi.

Neko pati.

Neko polaže ispit.

Neko sprema isti.

Neko se nada.

Neko se i ne nada, ali se nada da se više neće ne nadati.

Ali velika većina svira kurcu.

I to tuđem.

Prvo naučiš da razaznaješ svetlo od tame.
Glava ti se kreće ka svetlu.
Onda u ostatku života naučiš da ne razaznaješ.
Da se više i ne krećeš.
I ako se krećeš da ne znaš je li to ka svetlu.
Ili tami.
Olovku u ruke opet.
Pa ispočetka.
Znak po znak.
Boja po boja.
Slovo po slovo.
Reč po reč.
Pa možda bude i smisla.

Iako je prva reč koju naučimo MAMA.
Moj alfabet ovaj put kreće od MADA.
A može i DAMA.
A i ADAM.
Ili neka luda skraćenida DMAA.
Dosadna Menadžerska Advertajzing Aktivnost.
Recimo.
Ili.
Drvena Mršava Asimetrična Avijacija.

Novi serijal slika ko što vidite osmišljen.
Skiciran.
Damo se na djelanje.
Pa s proleća zovem na izložbu.
Ko voli da ovaj, iako, mada, onaj, da, ipak, VIDIŠ

I evo ti ga i D.

drugačije
draga
devojko

Ustala bez mamurluka.

Pametno doziranje se uči godinama.

I ide mi.

Kupka od jabuke i cimeta. U osam ujutro.

Dodati i so za kupanje sa žalfijom.

Čudan ali dobar mix.

Dok ostali na pijaci ja ronjala po kadi.

Dobro je sjebati rutine.

Pa firma.

Kupila Blic sa dve srećke unutra.

Jedina sreća je što su bile dve srećke.

Sve ostalo je nesrećka. I fudbal. I crne i precrne hronike političke scene.

I velikog brata.

I nešto malo kulture.

Prednost rada vikednom je što je kompletno Dobro ozvučenje rezervisano samo za mene.

Drugih prednosti nema.

Nema slušalica, telefona, prolaska iza leđa, pitanja, dijaloga…

Mir, tišina i efektivnost.

Dobro, ne tišina.

Slušala Tinu Tarner!!?!!

I Janis Joplin…

Na toliko da sam čekala portira da se popne da se popne na peti i da mi pripreti.

Pojela odličnu Cezar salatu.

I tone voćne.

Bilo mi malo loše. Al to je već alavost. I kruške u salati.

Restoran BabaRiba ima odličnu dostavu samo da znate.

Dobila potpis za projekat. I čokoladu s celim lešnicima.

I poziv na izložbu.

Šetnja do kuće.

Probala kiseli kupus. Od ove godine. Od sama gazala.

Ukiseljen!!! Sreća i radost.

Buduće sarme mi se smeše iz kace.

Jedan od pet filmova sa kojima bih bežala na kraj sveta.
Veliki sam ljubitelj Kurosave, ali ovo mi je njegov omiljeni omiljeni i najomiljeniji film.

“His only film made outside Japan, Dersu Uzala was made in Russia and largely financed by Mosfilm, and it marks a radical change in Kurosawa’s approach to filmmaking, an approach that would simultaneously mar and elevate his subsequent films.”

“To define Dersu Uzala as a story about an aboriginal tribesman is to describe humanity through a two-dimensional photograph. Dersu Uzala is an allegory for the environmental toll of civilization, a testament to a profound, enduring friendship, and a heartbreaking portrait of aging and obsolescence. ”

Moja srdačna preporuka. Za sve one sa očuvanim receptorima.

Tako spretno je tekao dijalog da poželiš da ga nabiješ nekom u guzicu.

A šta radiš?
Sad trenutno ništa, ali imam da obavim par razgovora, da završim par poslova pa možemo da se čujemo.
Aaaa, okej. A jel da ja čekam ili šta?
Pa radi šta hoćeš. Nije dijalog životna opasnost i pod moranje, pogotovo što tim istim ne rešavamo ništa i ne popravljamo svet, neg se eto samo dako dijalogujemo, i to uglavnom pitanjima, a šta ima novo, i tonom objašnjenja zašto je baš to novo.
Pa ne znam!
Šta ne znaš?
Pa ne znam. Mislim. Šta ti u stvari misliš da se meni radi????
Molim?
Pa ništa molim, pitam te ko prijatelj.
Prijatelju, ti zaboravljaš da mi nisi prijatelj.

A onda shvatiš da to ima svoje trajno stanje, da je to recidiv, i da se nikakvim preventivama to sisanje energije ne može sprečiti, sem da prestaneš da je emituješ. Prosto ko pasulj.
Al aj nađi dugme na dupetu, pa si reci off.
Nemoj da živiš. Nemoj da se smeješ jer je oko tebe hodajuća masa, koja samo vapi da se nakači na emitovanje.
Ako postoji slika tih ljudi (sem onih realnih i prilično lažnih koje serviraju o sebi), onda ona uglavnom biva želatinasta. Ni jedno čvrsto telo ne postoji u tom vizuelnom sklopu o tim osobama. Ni jedna osobina, pa makar i ona najpokvarenija im se ne da pripisati, a kamoli da se prema njima tako oblo našiljenima zauzme bilo koji stav.
Ne znaju šta bi, al kad izneseš šta bi ti oni odjednom znaju šta ne bi!