Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Dok je ogledala, polutupih makaza i raznoraznih češljeva koji se prstima zovu, ja sam namirena što se tiče estetike na glavi. Dobro, tu još neka krema za kosu i šampon koji dovatim. Jedno vreme sam uporno prala kosu sa šamponom za perut, iako istu nikad nisam imala. Primetila sam to tako što mi prijateljica rekla perući kosu kod mene:

- A od kad ti imaš perut?
- Pa nemam?
- A što će ti onda šampon za perut? Tj daj mi neki drugi!
- Nemam neki drugi!
- A što si kupila ovaj?
- Ne znam. Kao što sam kupila i bilo koji drugi.

Šta ima par cm kose da se nešto sad specijalno tretira i to trista kinti za dvesta mililitara nekog specijalnog spasitelja mojih petocentimentarskih vlasi? Ih bogati, mož za dva meseca u razlici para da kupiš par knjiga.
Jeltakotakoje.

Nisam od onih žena koje idu kod frizera.
Tj idem, kad baš sama toliko userem posao.
A ovih prethodnih dana sam ga baš dokrajčila.

I poseta frizeru se uglavnom završava na desetominutnom šišanju i poravnavanju mojih egzibicija pred ogledalom. To pred ogledalom je zajebano (svi te pokušali to) iako sam seckanje u zrcalu dovela do majstorije. Al samo na onim delovima glave koje vidim.
Nikako ali nikako PORAVNAVATI po temenu i tamo negde iza što se ne vidi!!!

I tako auto-istifusarena odoh do svoje šišateljke da me spasi i pod libelu stavi. Al se odlučih za radikalni move kod frizera:
- Molila bih šišanje, pranje, farbanje i feniranje!!!
- A lažeš!!!
- Da, da, da vidimo kako je dokonim ženama.

Da nije bilo muzike mi u ušima ili bih razbila onaj tranzistor lokalne radio stanice sa još lokalnijom muzikom i sa još lokalnijim voditeljima, ili bih dobila nervni slom, koliko god da sam hedonistički uživala u prčakanju tuđih prstiju po mojoj glavi. (Ako bih nekad morala i da ispišem top deset erogenih zona on the my body, sigurno bi tu ušla glavudža. I to deo od temena ka vratu. I tuda oko ušiju. Baš tuda kuda se šiša!!!)

I rezime je sledeći.
1. Ne moraš nikako da kupuješ nikakve lolakne novine niti žutu štampu. Saznaješ sve informacije iz prve ruke, iako pojma nemaš ko su te FACE o kojima se tako strastno čangriza. Ko koga mrzi, ko koga voli, ko koga bije, ko koga tuca…i što je najvažnije za razliku od novinarskog izlaganja dobiješ i ono ZAŠTO!

2. Koliko god da ponekad zavidiš frizerkama, što eto sede, šišaju, odu kući i imaju taj zanat u rukama i baš ih briga za tržišne promene, estetiku, vrednosti robnih marki, postalvjanje brand strategije, izgradnju brand bookova, pisanje silnih brifova (posebno kreativnih), toliko uvek izađeš odatle s olakšanjem dobrog izbora.

3. Jes to prčkanje po temenu prijalo, i jeste to pranje kose odlično za živce. Ali.
NIŠTA VIŠE OD TOGA. For me.

4. Ko mi planira kupiti šta za Novu godinu, neka to budu oštre makaze.

Květa Pacovská

Ova divna ilustratorka je rođena davne 1928. u Pragu.
A crta kao da joj je tri. Ili pet.
Leta.

Toliko plodnih uticaja Kandinskog, Klea, Miroa, nisam srela odavno.
Ne bih mnogo smarala njenom biografijom.
Dela su ipak ono što će promeniti i u njenom slučaju ulepšati ovaj svet.

Neplaniranje.
Planinarenje

Ovo sporadično sunce dramatično utiče na raspored mi misli u glavi.
Apsajdanuju se očas posla.
Al nikako da se smire, legnu, odmore.

Jeste li imali nekad neki san (ne kao rem faza nego kao oduvek postojana vizija) koji teglite od kad znate za sebe?
Da mu se opis ne zna, al da je ko dobroćudan tumor.
Proradi na sporadičnosti. I stres.

***

E da.
Našla sam u knjizi o toj besciljnoj vožnji bicikla.
Ka jednom cilju u koji se ne gleda.
Elementarne čestice. Mišel Uelbek.
Nađi i pročitaj. Ak nisi.

***

I pesma koju teglim ko san.
Preslušavanje obavezno.

E vako mi se potpisa moja Veja danas u mailu.
Ubola me odma.

ići negde
gde ima sunca
i prohladnog vetra

i čudnog jezika
i drugačijih manira
obojenih prozora
i belih pića

neobičnih lica
drugačijih razloga za plač
smeha bez razloga

ići

dupe bi da mi vidi puta
i to je sad već akutno

Iako ću naravno, uvek kupiti knjigu zbog knjige a ne knjigu zbog korica, to ne znači da ne pridajem značaj tome.
Možda i previše.
A možda zato što mi muka od naših serijskih izdanja.
Sve je to lepo, volim ja Geopoetikina izdanja, i krasne naslove imaju, al da ga jebem, ne može svaka knjiga da ima isti ton, istu vrednost, istu tipografiju, isti pristup rešavanju tih korica.
Razumem ja čak i potrebu da se izgradi prepoznatljivost na osnovu toga, ali ipak…
Ali ipak…
Bar malo.
I nisu oni usamljeni primer.

Mislim da sam odustala od kupovine gomile zanimljivih naslova zato što su mi te korice bile „nako“ ništa. Jedno prosto i veliko ništa. Pre bi ih uzela da su bile umotane u novinski papir ili u onaj masni šareni u koji smo zavijali knjige za osnovnu školu.
Ili bar nešto.
I primetila sam sledeće na većini naslova po našim knjižarama:
Tipografija loša.
Sve se svelo na primenu fotografije. Ne do bog da se neko na koricama poigra sa ilustracijom. Ili crtežom. Ili pure dizajnom. Ili maštom. Kolažom.
Čak mi se čini, da većina dizajnera koja je radila korice na našem tržištu, nije nikako pročitala te knjige. Žestok paradoks.

Možda vama to ne smeta, al meni bode oči.
A cenim da bi se mnoge knjige „bolje“ prodale, kad bi bar malo ali eto bar malo se iskoračilo iz tog skoro pa magazinskog pristupa rešavanju korica.

I sjajni primeri.

Tema po zadatku.

Stop nasilju nad ženama!
Tema koja ima svoj dan i datum.
Tema koja iznad svega ima svoje žrtve.
Na žalost.

I pošto pretpostavljam da će cela Blogosfera na zadatu temu da suče neke mačeve, priča neke strašne priče, navodi primere od kojih ću možda i otplakati, odlučih se za radikalan korak.
Da ne pišem o tome.
Tako.

Moja pokojna baba Boja, osim što je ubila besnu lisicu štapom, znala da zviždi za ovcama tako da se celo selo moglo probuditi, pravila najbolju cicvaru na Božić, gajila je jedno specijalno umeće i to Umeće življenja. Specijalizovana veština u kamenitim vrletima, gde ne postoje prava žena, gde ne postoje glasovi istih, gde je obrazovanje za iste bilo uskraćeno i gde se podizanje glasa i ruke na tu majku, babu, kćer kotiralo kao sasvim normalan socijalni ili bolje rečeno seoski fenomen.

Al ima nešto u genu, što te ni cela Blogosfera naučiti neće. A neće ni jedna obrazovna ustanova, niti ne znam ni ja kakav savremen socijalni milje.

A to je njega rečenica koja mi dok pišem ovaj post odzvanja u glavi:
Ne daj na se!

Prvi put kad sam u selu dobila kamenom u glavu, od komšijske dečurlije, pohitala sam brzinom munje u tu plavu kućicu, sa sve povicima: „Baaaaaaaaaabaaaaaaaaa, udarili su me kamenom“!
Ne nije me pomilovala po glavi. Ne nije me ni prekorila: „Što si bila bezobrazna? Sigurno si nešto uradila pa su te kamenicom“.
A nije ni plakala nad mojim suzama. Nije se doduše ni ratoborno izvukla pred sedmogodišnjake i rekla: „Nemoj da vas ja bijem“.
Ni ne podižući glavu sa svog 24 časovnog Umeća življenja rekla mi je:
Ne daj na se! Jes me čula. Ne daj!
Šta god to meni tada značilo.
A šta god to sada značilo vama.

Čak i kada joj je pokojni deda, koji je čašicu voleo više od Umeća življenja, pripretio da će leteti napolje, sa sve unukicom u naramku i to po silnom pljusku, gađala ga je nekom cevanicom, psujući zemlju po kojoj se hodi. Sevalo joj je iz očiju. Na nebu je već grmelo. Al koraka odstupila nije. Van te kuće.
Niti je letenje ikad bilo ostvareno.
Jok.
Samo je neko ostao bez večere.
A zna se ko. I spavao na tvrdom otomanu. Na promaji.
Ne daj na se! Reče.

Čekala je jednom da se sva ta rakija ispeče. I to ceo dan. Kotao za kotlom. Verno je kuvala kafu, mesila pite, gostila i najcrnje neprijatelje njenog doma, ne mrljajući ni reči.
Kad se sve spakovalo i zgotovilo, uzela je to zlo. Od nekoliko stotina litara, i na očigled svih prosula svu ispečenu rakiju u voćnjak uz reči:
“Zemlja je rađala, zemlja će je i popiti“…
Kraj razgovora.
Ne daj na se.

I mogu da ovde redam još tone primera, kako se deca uče da se ne boje mraka, o tome kako se lepe stvari ne zaslužuju nego se dese pa se za njih boriš, o tome kako se ne odustaje od sopstvenog udaha zato što se nekom diglo ne znam ni ja šta. O tome kako je strah najveći neprijatelj življenja. O tome kako i žene imaju muda a da im nisu izrasli brkovi ili da su dobile malje po grudima. O tome, kako se kroti ono što je naizgled neukrotivo.

I uči, uz muku i rad Umeće življenja.

I ovo nije recept ni za šta. Ni za koga.

Svako će morati dozirati svoj, jer ga je tamo negde, ipak izabrao.
Svoj otrov. I moraće mu naći antiotrov. Tehnike su nepoznate, al lako savladive.
Samo ako se:
Ne daj na se!

I nisam ga Usrala.
Nego sam ga Uspela.

U narednim danima to će rezultirati abnormalnim utroškom vremena u rad rad i samo rad.
Al valja se.

Organizacija vremena je takva da:
KAD GA IMAŠ KORISTI GA ODMA!!!

U kontroli istog ne pomaže ama baš ništa.
Ni peglanje vikendom.
Ni viđanje prijatelja parnim danima, a neprijatelja svakodnevno.
Ni redovno plaćanje računa.
Ni fino jutarnje ophođenje sa komšijama.
Niš!

Po broju mladeža koji iskaču na mome organu koži, da se zaključiti da ono neumitno ide.
Gde će, ne zna se, ali to nije ni tema.
Nekada sam imala želju da izbrojim te mladeže, biljege, fleke, oznake, tragove, buduće tumore, falične delove kože… Ali isto tako sam malo kasnije posle tog nekada, odustala od te sulude ideje.
A stvarno ih ima raznih.
Malih, velikih, dosadnih, grupisanih, usamljenih, dlakavih, u nastajanju, u nestajanju, skrivenih, čudnih, amorfnih, savršenih…ko ljudi!

I pošto sam tamo nekad preskočila Mladež terapiju, pokušala sam naknadno ko i svi da nekako uritmišem to vreme.
Da ga napravim.
Da ga Ja to mojim rukama zauzdam.
Da ga organizujem ZA i PROTIV.

Al ništa od takvog ritma dragi moji.

Uvek će vreme da piči. I da se nekad vuče ko slina.

Znamo da je obrnuto proporcionalno motivaciji s kojom se nešto u lajfu čini i gotovo.
Ili motivacijom pod kojom se živi život at all.

Mada ko počne da se motiviše za život, već je u gadnom problemu.
Takvima ni REDOVNO brojanje mladeža više ne pomaže.

Ali zato ovaj ritam…

Nije sa mnom lako.
Ni u domaćima, a ni u gostima.
Te se ovom prilikom zahvaljujem svim onima koji me (iz)pratiše do ovog rezultata.

Smrtno očekujem da me prate i u narednim tekmama.

Danas primam.
Samo lepe stvari.

Da se razumemo.
Tu obavezno spadaju komentari.

A za vas jedna pesmica!!!