Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Evo ga.
Crtalo se.
Kodiralo se.
Pa se brisalo.
Pa jopet.
Pa se ADSL servis setio remontovati baš kad meni jako treba ftp. I to da radi! 
No, uporan protiv bezobraznog uvek urodi plodom. Telefonom. Nako. Fino.

Pošto svašta tu još nešto fali, a vi nemate pojma šta, onda mu to dođe ko i da ne fali .
No.
Razvoj je u planu.
Tj. Ne razvoj.
Čista igra.

Svaku impresiju ću fino sačekati u komentarima. Vikaću glasno i jasno hvala.

I najsrdačnije se zahvaliti čoveku koji mi je pomogao da ovo ugleda svetlost dana.
Njegovo vreme i znanje su nešto što je u ovoj kući na ceni.

Uživajte.

Da li je zbog nedelje?

Ili zbog mamurluka?

Nejednakog odnosa kiselina i šećera u organizmu?

Moja ruka iz pižame se pružila ka policama.
Odeljenje filmovi nikad sređeni po rediteljima.
Nikad sređeni po naslovima.
Nikad sređeni po ničemu.
Samo skupljeni.
Rosmary’s baby.
Pametan izbor za nedeljno popodne?
Jok!
Pametan izbor za mamurno nedeljno popodne?
Da.

Danas mi pažnju nije držala radnja filma.
Ni veštice. Ni košmari. Ni čudno lice Mie Forrow. Ni njena lepa stopala.
Samo muzika.

Krzysztof Komeda.

“Krzysztof was, above all, a constantly searching poet and he could find ways of individual expression of jazz inside himself, in Slavic lyricism, and in the traditions of Polish music. He excelled at creating a poetic atmosphere, and knew better than many others how to reach wide audiences. His music has an unmistakable style and its own, unique tone.”

Bio je tako lep čovek.
Pogrešno lečen.
Te pogrešnosti platio svojom smrću.
Sa svega 38 godina.

I taj talenat!

Zauvek ću biti zaljubljena u ljude koji svoje darove tako lako odapnu u ovaj svet.
Tu sam slaba, tiha i pogled mi pada na zemlju.
Jer, pred kreacijom se pravi naklon. Ne viče se.

X osoba savetnik
hehe
lud ti je sajt
inovativna navigacija
malo cu ga ja mrežom proširiti
kad se pojavi

Osoba u poslu oko sajta ili u prevodu Mua:
sutra vežem skoro final
jebo mu ja mater
u pičku
sorry
što psujem
al jebo te
što lud smisli
to lud mora i napraviti
jer ostali ne znaju

X osoba savetnik
evo rečenice za blog
oćemo kod tebe ili kod mene da kačimo

Osoba u poslu oko sajta ili u prevodu Mua:
ma kod tebe
a i kod mene

Osoba u poslu oko sajta ili u prevodu Mua:
ja ću to sad okačiti
evo majke mi

Ili u prevodu. Sve što ste mislili da znate o šta-ja-čitam-od-blogova a niste smeli da pitate.
Prvo odmah da prijavim mi je ova lista od pet komada malo. Cenim da su tamo neki stručnjaci procenili da je pet možda zdravorazumski broj, ali jebi ga, meni malo. Jer ima tu mnogo više od 5 duša čije postove dosta strasno doživim. Strasno, kao strast, unutrašnje sagorevanje, a ne kao strašno :).
E sad, pravilo koje pročitah kod Peđe glasi, da su to blogovi različitih “pogleda na svet” od onih koje gajimo u svojoj bašti.

No. Stvari stoje vako.

1. Zijan-ćerka
Jako volim ljude koji uspevaju da me zasmeju a pri tom to rade blogom!!! Gotivim rukopis čiju naraciju u ušima čujem. A postovi su joj ponajmanje narativni. Bistra, brza, luda. Što bi se reklo savremeno i opušteno žensko čeljade. Da sam muško, ženila bih.
Detalj:
…Čovjek koji ne puši, ne pije, ne jede meso i alergičan je na baklavu ne može bit normalan.
(Jaao kako je ova Zijan puna predrasuda…)
Predrasudljiv ti je tetak. Slušaj ovo:…

2. Buditi
Sajt koji je pod privremenim stečajom. Svesnom odlukom njegovog vlasnika. Ali to mene ne sprečava da odem tamo i žvrljam po starim postovima po stoti put. Blog na kom se uči. Na kom se preispitaju stavovi onako za pet, tri minuta. Blog na kom se često ima nešto protiv, a često za. Nako. Ko AD kapi. Za rast i razvoj.
Detalj:
…Kad je u pitanju pitanje Ko sam ja?, mogao bih vam pričati o svojih dvadesetak godina putešestvija, ronjenja po socu i smeću ljudske civilizacije, odnosno letenja na rajskim krilima duhovnih dometa „naličja“ te iste civilizacije koja nesebično časti drzne budaletine što „ne jebu 2% po očima raje iscrtana pravila“… Mogao bih ali neću. Kome to još treba…

3. Rubia
Mislim da je u hr blogosferi njeno ime već nešto. Otkrila sam je dok sam blogovala na hr. Mislim da će isečak dovoljno reći o iskrenosti koja parališe. No čuj, i ako je laž, deluje ko iskrenost koja parališe. A ja sam s tim okej
Detalj:
…Neću da me više itko ikad zove na fiksni telefon. Nije bežični i ima kratku žicu. Koja se petlja. Shodno tome, ide mi na klitač. Osim toga, imam ravna stopala pa me bole noge kad stojim na istom mjestu duže vremena. I mrzim stajati na jednom mjestu sto godina. To me čini nervoznom pa mi se znoje dlanovi.
Hoću da osoba koja je donijela virus gripe u moju blizinu, umre laganom i bolnom smrću. Imam jebene valunge od posrane gripe. Prvo sam se umotala u debelu vestu a nakon toga oznojila 5 puta. Cijela sam gnjecava i smrdim si i oću iskočit iz kože….

4. Siboney
Pristrasna sam u svojoj blogosferi. I tako je pa je tako. Čovek čije pisanje i meni deluje ko terapija. Gde mi je baš baš prijatno kad čitam. Skopčan avanturizam s potpunom lucidnošću. Tu mi ko kod kuće.
Detalj:
…U zlo doba se probudih, ustadoh. Posle sam video da je bilo 4 izjutra. Prolazim pored kuhinje… i probudi se nagon lovca… Prišunjah se i upalih svetlo… Dole, na pločicama, bila je jedna debela masna bubašvaba.
Ne mrda.
Ne mrdam ni ja.
Polako uzimam papuču u ruku. Nameštam ruku, nišanim.
Baaaam!…

5. Yahtica
“Moj brodić plovi plovi i ribu loooooovi!!!”
Mesto dobre muzike. Zdravog stava. Zdravog pisanja L i K i Lj. Tu saznajem more zanimljivih stvari. Balavim nad receptima. Uživam u fotografijama. Ekipa za primer.
Detalj:
…A urednik magazina People za NYT kaže: “Can you imagine what Diana would have been in this Internet, blogging, Paris Hilton kind of world?”
Hm, šta? Pisala bi blog, vozila prebrzo, snimila album, usvojila dete, napravila modnu kolekciju pod svojim imenom, učestvovala ili kreirala reality show, nastavila sa humanitarnim aktivnostima? Nema tu baš mnogo opcija, kao što zna ceo celebrity world i njegovi hroničari…

Etoooooo ga.
Pošto nije bilo načina da u tekstu spomenem Tehnorati, likovah ga vala vako!

Ostali koje čitam su fini i ludi svet.
Oni su mi nako, svakodnevno. Ko terapija. I tu su na listi.

• Dobar dan. Molila bih ove dve čaše za vino.
• Te velike???
• Da, baš te.
• Od pola litre za vino?
• Da, jbt, nisam ušla u radnju koja prodaje modle za kolače nego čaše. Za vino, da.
• Pa da nije mnogo pola litre!!!!???
• Aaaa?

E Srbijico nepismena! Da bi nepismena! Oli se opismeniti jednom?!
Makar u čoveče ne ljuti se.
Došlo mi da okrenem onu čašu, i zavalim je u one njene sasvim fine primerke sisa.

Ne, ja nisam nikakav poznavalac čaša za vina. (A ni protivnik sisa.) Čak naprotiv. Mislim da sam još u magarećoj klupi, odeljenje jaslice, red do prozora.

Ne pričam ovde o poznavanju američke istorije i nabrajanju njenih ne znam ni ja koliko predsednika. Ni da treba svako da zna kako se odvijao hladni rat u zemljama istočne Evrope. Ili eventualno, prevrat u Španiji. Mislim, stvarno se ne traži toliko.

Nego, prosto i jednostavno, prodaješ čaše. I deset vrsta je za vino. U katalogu koji stoji pored, lepo piše šta za koja služi.

Barem.

Da današnji dan napravljen prvi rezervat za Indijance. Beše to davne 1758.
Naravno da je napravljen u Americi.

O američkoj istoriji ne znam iskreno rečeno ništa.
O amerikancima mislim takođe isto toliko.
Nemam stav, oni su džukci i debele zapadne kapitalističke svinje.

Ali.
Imam stav protiv bilo kakvog obora za ljude, pa makar on bio napravljen današnjim demokratskim sistemom. Granicama jedne države.
Imam stav protiv imanja tora u glavi.
Imam stav protiv svih koji ne mogu da dobace da nečija veća leva noga, ne znači da on ne može da stoji na obe!

Imam stav protiv svih onih koji ne mogu da shvate da kroz krv protiče istorija.
O ovdi i tamo.

Neću praviti istorijski razvoj tipografije. Danas je to sasvim lepo objašnjeno na webu, pa guglanje može pomoći. Znatiželjnici su to već uradili.
Neću ni daviti sa teorijom i podelama. Mnogo.
Baviću se isključivo „vizuelnim“ prijemom reči.

Postoji jedno zlatno pravilo uspešno rešene tipografije u prelomu teksta. Da li u knjigama, novinama, magazinima, webu, svejedno. A glasi:

Dobra izabrana tipografija nikad ne biva primećena!

U prevodu, sadržaj u odnosu na vizuelni doživljaj vodi jedan nula. Čitalac dobro prelomljene knjige ni jednog momenta ne sme da umori svoje oko, jer se u protivnom dešava šta? Odlaganje knjige pored astala/kreveta/poda/krova/wc šolje (gde kome ide jelte) pod često nesvesnim izgovorima: peku me oči, boli me glava, nemam koncetraciju, teška mi knjiga da pratim…i slično. U jako mnogo slučajeva, krivac je isključivo način prezentovanja teksta našim očima. A to nije u cilju, ni jednom piscu, ni jednom pesniku, a ni jednom blogeru!

Pošto je ovo tek mali uvod u sve što čitamo, navešću onako tek tek male primerčiće da shvatite o kolikoj važnosti je reč. Da silovanje vida u prijemu informacija nije nikome od koristi. I da je eto lepo, uvek imalo svoje mesto, pa čak i u novinskim naslovima.

Primer A.
Kašće vam se samo.
Što sitniji tekst, a pisan kapitalnim (majuskula) pismom (u prevodu, sve velikim slovima) to slovni znakovi, typefaces zahtevaju prostora „da dišu“.
Prvi red, je otkucan onako po defoultu, što bi se reklo. Bez povećavanja razmaka među slovnim znakovima. Umanjenjem, pogotovo kod loše rešenog izabranog fonta, rađaju se se sve veće šanse da se sve to pretvori u jednu fleketinu.
Srednji redić, dalo se znakovima „da prodišu“. Čak i ako pretrpe velika smanjenja, uvođenjem prostora oko svakog slovnog znaka, veće su šanse da nešto bude pročitano.
Treći redak, pisan malim slovima (minuskula), je najčitljiviji. O tome zašto i kako, videćemo da doprimenesemo u nekom narednom partu. (opštirna tema).

Primer B.
Sad idemo obrnutim redosledom.
Kod povećanja slovnih znakova (često novinski naslovi i važni natpisi), važi obrnuto pravilo. „Težina“ napisanog dobija na značaju ako se prostor međ slovnim znakovima malo uskrati. Ovo naravno samo važi za vrlo kratke forme, jer oko ne bi bilo sposobno da ovo prati duže od dve rečenice, a da to ne oseti. Škiljenje, naprezanje i napor čitanja kog ni u jednom slučaju nismo svesni.

Primer C/D.
Jedan od vrlo važnih primera.
Sve što se bilo gde, bilo kad, i bilo kako napiše zauzima neki vizuelni prostor. U vreme web razvoja, često se određene informacije, podele, headlajni, pakuju u vizuelne boksove, i samim tim dodaju ili oduzimaju napisanom. Čini se da nije tako, al evo. Oba primera su napisana istom veličinom fonta i sa istim razmakom između slovnih znakova (kompjuterski rečeno Kerning). Razlika je očigledna.

Kao što svakom od nas treba određeni prostor da bi se ispoljili, tako i svakoj napisanoj reči, treba dodeliti taman toliko da bi njen Impact bio onakav kakav stvarno jeste.

I nastaviće se.
Kad?
Ne zna se.

ps. Ovo nisu nikakva pravila. Jer se ista u kreativnim momentima mogu oboriti, i to toliko dobro, da font/napisano očas posla postane umetničko delo.

Odsekla sam nokte na svojoj levoj većoj nozi.
I na svojoj desnoj. Manjoj.
Leva je veća za skoro 10mm.

Ne, nije do prstiju. Veličina i oblik su skoro preslikani. Nego onaj tabanski deo na levoj se pružio svom silinom. Mislim, svesna sam da je asimetrija zakon ljudskog tela, al taj zakon ne mora baš da bude toliko vidljiv!
Nema racionalnog objašnjenja. Čak ni reči pedijatra u 11 godini: To će joj se izjednačiti u pubertetu, nisu urodile plodom.
Namazala, isturpijala.

Spremne su da gaze.
Da od grožđa naprave vino!

U to ime sam sinoć opet odgledala meni sjajan film Parajanova, Boja Nara.
Ko nije gledao, nek pogleda film i u njemu jednu od najdivnijih scena gaženja grožđa i pripreme vina u manastiru.

Naravoučenije:

Gledajte film.
Secite nokte.
Ne gazite ništa sem grožđa.

Prošlo šta mora proći.
Stisneš zube, pa zauzdaš paripa.
U krilatog se pretvoriti neće. A ni žabe nisu prinčevi, to znamo.

U sinoćnjem magnovenju dobrog dijaloga, spomenuo se Rim. Spomenuo se mozaik. Spomenuli se rimski carevi. Spomenuli se Etrurci. Spomenuli i zaratovali oko rimskih stela. Još veći ratić oko rimskog pisma. Pa nazad opet na grozd i vojskovođe.
Pa na vino.

Priča o vinu uz pivo.
Zvuči suludo, al ide ko podmazano.
I dođosmo do moje evo večernje rabote.
Onog o čemu poodavno sanjam. A da ne pamtnim taj san.
O logou za dobru vinariju. O etiketama za dobro vino. O znaku koji će krv pamtiti.

Ne znam kako drugi kreativni likovni svet doživljava svoje izazove, ali mene drmnu izazovno
Tup. Tu sa strane. Nedaleko od temena, pa klizeći do pleksusa.
Putanja koja je u svakodnevnom adrenalinskom kapitalističkom preživljavanju nepoznata. U toj ujdurmi se ne uključuje donja zona. Ispod ramena. A ne do bog tu oko varenja i pupka. Inače si, ako imaš sreće, već pre podne na Persenu. Ako nemaš sreće, u kurcu si, i sa i bez farmaceutskih pomagala.

I crtam.
I nema boljeg, od kad ti ide.

Napiši nešto neposredno.
Slike su neposredne.
Znadem da jesu. Znam kako sam im se zabuljivala u svaki ćošak.
Jel to neposrednost? Buljiti u ćošak.
U ćoškove se slikari potpisuju. Pojma nemam što.
Neke sam potpisala na sredini. Iako nikad ne mogu da pogodim baš tačno sredinu.
Mrzim sred srede. I centralne kompozicije.
Dosadno mi sve to ni levo ni desno.
Neposredno jel?

Bila jedna bašta
i u bašti panj
i na panju četka
i opet iz početka.

To mi deda, kad sam mu se penjala na glavu sa pričaj mi priču, pričaj mi priču, pričao da me skine s grbače. Nije tada bilo ničega što bi moglo da se stavi na repeat. Aj podova. Ili samo podova. A ja bila dosadna. Ko centralna kompozicija.
Veliš da slažem da imam brata.
Lažem. Evo. Rekla mi je da kažem.
Ja nemam brata. I on nema plavi bicikl.
Ja sam imala plavi bicikl. Svetlo plavi.
Vozila ga prvo bez da okrećem pedale.
I nisu mi ga ukrali.

Neposredno kažeš.
Ali prljav je parket. I ne može se to navijanjem jedne ljute rešiti.
A ni parket očistiti.
Moram i ozbiljni deo?
Na ozbiljne delove.
Da ne budem samo luda i vesela nego i pametna.
Da budem ludo pametna. U svojoj veselosti.
Veseloj neposrednosti.
Mrzim što mi se svaka naredna reč posle opaljivanja enter, prebaci u veliko slovo. Njeno prvo slovo. A još više mrzim options. U programima koji mi nisu domaći.
A i ne slušam domaću muziku.
Neku samo. Nako. Kad pukne iza ušiju po čaše piva, pa misliš da si tek dobio menstruaciju. A ono prošlo 15 godina od prve prolivene kapi.
Za ženstvenost.
Neposredno.
Ću ti opet zajašiti za vrat.
I pitati jel valja.
I kad kažeš da valja, ja ti eto verujem.
Neposredno.
Ko plavi bicikl.