Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

I ko o čemu, kurva o poštenju. Ili ako vam se više sviđa, baba o uštipcima.

Ali ovde opet o modi.
Ili kako naslov veli, komunikacija putem gaćica.
I draga Tanja, ovo nije nikakva replika na tvoje sjajno i dugo čekano pisanje. Nego prosto fenomen koji mi odvlači pažnju a u koji sam već neko vreme profesionalno uvučena.

Nekad su klasne razlike bilo vrlo jasno definisane. Jel tako, tako je.
Kad kažem nekad, mislim na davna prošla i „neka tamo lepa“ vremena u kojima se pripadnost određenoj socijalnoj grupi bila poprilično fiksna i nepromenjiva.
I tada su krpice bile isključivo pokazatelji pripadnosti društvenoj klasi, profesije i statusa.

Identitet tada nije imao ama baš nikakve veze sa šljokicama, imanjem Ajpoda, vrtoglavim štiklama, ili džemperom MaxMare. (Koja ima sjajne modele, moram priznati. Al još više priznajem i sjajne cene). Sticao se uglavnom rođenjem, brakom i postignućima ali i ta šaltanja su bila poprilično jasno i grubo ograničena. O krutostima polnih razlika se ne može ni sad divaniti na ovim prostorima a kamoli nekad.
Pravila su ko što smo rekli bila stroga.
Zna se ko nosi brkove u kući!
I onda došla civilizacija, moderna društva, široki vidici, multimilijarderske modne kuće i naš sjeban receptorski mehanizam. Što bi se reklo sadašnjica ili slom identiteta.

Svim demokratskim revolucijama, pored onih elementarnih demokratija (kojima valja učiti čeljad i dalje), otvorila se i mogućnost da svako kupuje šta hoće, nosi šta hoće i tako pokazuje status (realan ili ne), opredeljenje, pripadnost, različitost itd.
Od tada je moda skoro pa jedini činilac na osnovu koga se gradi identitet.
I još jedna vrlo važna stvar. Da bi nešto bilo MODErno, ono uvek mora da se menja, i samim tim od ličnosti zahteva da i ona bude uvek okrenuta ka onome što je novo, prevazilazeći stare i „loše“ modele.
(Svaki dan svi gledamo reklame za praškove za veš, koji su pre dva meseca bili SJAJNI I NAJBOLJI, ali su sad ovi NOVI boljiji i još sjajniji. Pitam se samo, kako li smo išta mogli i oprati sa onim starim praškovima za veš. Ah, baš smo svinje.)

“U načelu, jednom modernom predmetu nisu potrebne nikakve druge osobine, osim da je nov. Načelo mode je da stvara stalno ubrzanje, da neki predmet učini suvišnim što brže, da bi se mogao stvoriti jedan nov.“ Groys

Da li me sada malo razumete. Potrošnja kapital i tako to. Luda utrka.
I ključno pitanje koje svi postavljamo: a gde sam u svemu tome ja?

I nekada su ljudi znali šta je novo a šta staro. Pa i njima su se rašivale gaće pobogu! Ali sada NOVO, ne nastaje više kao poboljšanje nekadašnjeg starog. Nova suknja nije ništa „bolja“ u odnosu na staru zato što ima drugačiji kroj. Ili raspored dugmića na košulji. Ili šara na čarapama. Mogu čak da tvrdim da kvalitet i opada.
“Zašto suknje postaju kraće? Pa jer su bile dugačke. Zašto postaju dugačke? Pa jer su bile kratke“. Svensen
Zašto sada više nema toliko špicastih čizama, nego neki zatupasti vrhovi? Pa zato što su BILE špicaste. A zašto će opet biti špicaste? Pa zato što su bile pačije.
I to je sva filozofija.
Moda nije duboka, jer jedino za čim ona teži je za promenom sebe same, a očekujući promene od sebe, ona traži od nas da se istinski menjamo na bankovnom računu.

I opet moram da citiram, jače je od mene:
“Mi ne trošimo da bi već date nam potrebe, već da bi stvorili identitet. Osim toga, potrošnja funkcioniše kao jedan oblik zabave. Ona je sve uobičajnije sredstvo protiv DOSADE”. Ritzer

I, da, nastaviće se… 

Najgore su one gluposti, koje drugi čine, a ti osećaš stid.

Kiša pada
Trava ne raste
Gore nema u ravnici
Al Fruška stoji
I kisne

I gledam je nako
Kroz mrak
A lažem, ništa se ne vidi
Radim još malo
Al malkičice
I onda više neću raditi

Do sutra

Helanke na dupetu
I znoj niz leđa
A nije Džejn Fonda

Vežbanjem se duh ovaj bavi

Ovo nema veze ni sa čim.

Sem sa kako je nositi jaja tamo gde im nije mesto i ne pristati na to da te žuljaju!
Jer ne voziš bicikl!

Vidiš, nije problem što ostali nemaju problema. Problem je što ih ti imaš!
I nije problem što ostali koji nemaju problema misle da imaju problema. To je bolest i njome se ne bavim, ali to smo apsolvirali stotine puta, samo se nikad nismo opredelili za boju pilulica koje im treba dati.

I dođosmo do one zlatne.
Kad nešto stvarno žulja, bilo kad, bilo koga, ali stvarno stvarno žulja, mori i džigericu pomera, nesanicu nosi, i problemom se zove, onda se to i menja! I tu nema, te boli me glava, te sutra će biti lep dan pa će to samo od sebe, te dobijem na lotu, pa sve onda ide potaman, i držim dijetu od tamo nekog prvog u mesecu neke tamo neparne godine, kad raspored planeta biva ovakav ili onakav. I nikako bez konstalacije zvezda, jel.
Kad STVARNO nešto razjeda, tu nema mesta za bežanje. I kraj.
Tu nema mesta za buljenje u jednu tačku i meditaciju, ne zato što se tako šta ne može natrenirati, nego će bre telo samo, bez da se glava složi, dići celu revoluciju!
Kraj broj dva.

I malo mi mučno ponavljati svima oko mene, de idi leba ti naspavaj se dobro i dobro razmisli da li stvarno imaš problem u životu. I malo mi više mučno slušati neke tamo prividne jadikovke nad lenjim sudbinama.

Jer.

Vitezove su oduvek, draga moja odlikovali za HRABROST.

A ne za “mirenje” sa situacijom.
A vitezove je lako voleti. I još lakše im pomoći.
Te tu sam. Da znaš!

I eve ti song!

Nekada davno, u zaboravljenoj zemlji seljaka (i ovo nije stih Desanke Maksimović), ljudi su imali bašte, negovali svoj crveni paradajz, okopavali svoj krompir, čistili svoj grašak, sadili svoj kukuruz…
U svojoj avliji su imali taman koliko im TREBA.
Da zadovolje sopstvene POTREBE.

E onda je u toj zaboravljenoj zemlji seljaka, današnjim gledanjem stvari, neko postao “nisam seljak” i setio se da sve to može da se pravi i za druge ljude. Pa su onda imali više crvenog paradajza, više okopanog krompira. Sada ne samo za sebe, no i za komšije. Komšiju komšije. Za druge.
Krenulo se prodavati.
I prodavati.
I prodavati.
I galopirajućim mutacijama pravac u budućnost.
U našu sadašnjost.
U kojoj više nema POTREBA.

Sva naša društva su sve manje usmerena ka POTREBI, a sve više ka ŽELJAMA.
I ceo kapitalistički svet (potomci onog „nisam seljak“) se zdao da te naše ŽELJE potpiruje, duvajući laganu vatricu u džep.

I.

Više nije važno da se imaju stvari. Jer imanje je KRATKOTRAJAN proces.
Važno je da se ima MOGUĆNOST KONSTATNOG IMANJA ili u prevodu KONSTANTNE KUPOVINE.

Nije isto imati pare za patike. I patike.
MORATE uvek imati pare za patike, i sve veći broj patika. I cipela.
I paradajza. I krompira.

A.

Sve naše potrebe su odavno zadovoljene.
A one životne zjape prazne, ko grobnice.
One nisu važne.

Sem možda ponekom “seljaku”.

Ko veli da je stres neizlečiv?
Ili da je neudobno spavati u kolima?
Ili da…

Jes da su vremenske prognoze takve da se treba pokriti sa jedno debelim ćebetom, zaroniti u knjigu, naliti vinom rujnim i stuštiti u iluzije…
Al avaj, ima nas i kretena.
Koji se na vremenske prognoze odgovaramo sa:

Šator
Kišobran i kišna kabanica
Cipele za planinarenje i blato
Vitamin C
4 sendviča (iako paradajz i nije neki)
6 litara vode
Dva debela džempera
Kuvano povrće
Kuvani integralni pirinač
Zlu ne trebao neki zavoj
Nož
Lampa
Knjige, ko voli da čita u šatoru, a ima nas
Kapa, rukavice i taj propratni materijal
Debele čarape, komada dva
Pamučne majice za slojeve
Kafa
Foto aparat i prazna kartica
Diskovi s muzikom
Pun Ajpod
Prazna glava

Valjda sam sve ponela.
Odo u planine!!!

Prezentuje sopstveno delo.
Reč je o knjizi Mirande July.

Ovo su dva uvodna screen-a, čisto da vas zainteresujem.
Ostalo pogledati OVDE.

I ko nije pogledao njen film Me and You and Everyone We Know, neka to obavezno obavi.

Možda rode i donošenje dece gaje neku vezu u RODA - RODITI - ROĐENJE.
Ili je to do onog vica:
Perica dobio zadatak da napiše pismeni sastav o poreklu u svojoj porodici.
Pitao mamu:
- Mama, a kako sam se ja rodio?
- Pa lepo sine, donela te roda.
- A kako se rodio tata?
- Pa isto ga donela roda.
- A deda?
- Pa i njega je sine moj mili, donela roda!
I čita Perica svoj sastav:
Prema poslednjim istraživanjima, u našoj porodici, niko se u poslednje tri generacije nije rodio na normalan način.

Nego kolega dobio sina. Tj. nije ga mučenik dobio, nego ga Zoca teško al zdravo na svet donese! Sinčina zdrava i prava, a mi pokrivljeni. Što od rakija, što od viskija, što od konjaka…što od ko šta voli.

Te se ovom prilikom izjašnjavam.
Molila bih da mi se u porodilište, kad za to nekad dođe vreme, donese neki alkohol, da i mati nazdravi.

I ovom prilikom novopečenoj mami jANIS da poručim:
Da nije bilo nako navrat-nanos a i naglavačke, poslala bi ti makar jedno pivo!

Nekim čudnim zakonom pretpostavke (a nešto i znam), 91.16 posto čitača ovog bloga il krase đozle na nosu, il pritajena sočiva. Ako nije ni jedno od ova dva, onda sigurno čkiljite u ovo napisano. Šta ćeš, kad volimo da komuniciramo svim ovim modernim načinima koji „pružaju vidike“ u beli svet, cena je nešto na čemu su modni dizajneri izgradili imperije.
Naočare, naočale, cvike, đozle, ćoroskopi, pepeljare…

Ne bih se stvarno sad ko neki tamo pravi vrsni bloger bavila istorijom nastanka ovog pomagala. Ko kad smislio, zašto je smislio, kako su izgledale prve, ko kakve nosi, što je ovo bolje od ovog i slično. Stvarno nemam jedno tri sata vremena da preturam po netu, a onda to uobličujem narednih sat vremena u neki „čitak“ post.
Koga zanima, nek se se vrsno pozabavi materijom. Ko i za sve ostalo u lajfu.

Za to vreme, s obzirom da sam postala ponosni vlasnik nove dioptrije a i novog rama, mogu da vam iznesem svoj pogled na svet. (Samo da pojasnim. Novi ram kupujem isključivo kad sjebem stari. A to sjebavanje se dešava da ga prosto i jednostavno kojekuda zaboravim. Prethodni, meni naročito drag naranžasti, je završio na stolu jedne bašte letos, dok sam se odmarala od kupovine kojekakvih drugih pomagala za kampovanje na planini.)

- Lišće je isto bljuzgave boje i sa njima i bez njih.
- Kola na ulicama ništa manje usvinjenja, ali to pripišimo vremenu. Kome ćemo drugom?
- Žene i devojčice uporno ne nose potkošulje, misleći da su valjda bubrezi i urogenitalni trakt satkani od silikona. Ko sise.
- Čizme na nogama mojih sugrađanki su toliko gadnih oblika i toliko pune nekih nitni da mi se rađa želja za kupovinom sunčanih naočara. Al onih kroz koje ne vidiš ništa.
- Registracije na automobilima sad bolje opažam, ali pošto niti pratim nečiji auto, niti mi je taj podatak nešto u životu važan, ostavimo ovu informaciju po strani.
- Ulice su isto raskopane ko što su juče bile. Samo malo raskopanije. Oseća se da će biti još raskopanije kako se približavaju izbori. Ako ih bude, jelte, shodno izjavama naših…čega god da su!
- Sezona paradajza je stvarno prošla. Ni sve cvike ovog sveta me neće ubediti u prirodnost one boje. Ali zato purpurno plavi kupus pleni moj pogled. I žuti žuti limun, čija je struktura sad vidno izraženija. (Ako se ne oslanjamo na prepipavanje svakog limuna u radnji.)
- Obrve treba temeljnije počupati. Nego, da bih to izvela, moram skinem cvike, a  taj mi se manever čupanja s njima na nosu nikako ne čini moguć. Tako da će skidanjem naočara i sve nepočupane obrve nestati bestraga.
- Ljudi nose sve neke tamne boje. Ko da ih svaki dan prska autobus, pa se kao manje vidi, šta li je? Ili je to kolektivna kolorna depresija u garderobi? Ne razumem. Šta fali moliću lepo zelenom ili žutom kaputu? Beloj ili crvenoj kapi?
Šarenim pantalonama ili suknji? (Al da je bez nitni)