Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Hitno potreban dobar organizator (ponekad i izvršilac) tuđeg vremena (a i života)!
Šifra: Hekleraj

Potrebno je da kandidat ispuni sledeće uslove:

1. Ćuti kad treba da se ćuti.
2. Vrhunski kuva.
3. Obožava da pegla.
4. Ne nabija na nos štićeniku svaki propust tog zamišljenog master plana.
5. Ne sere o objektivnosti.
6. A ni o smislu života.
7. Da ima položeno. Bar nešto!
8. Zna razliku između bukve i hrasta.
9. Ne sere kako je glasna muzika štetna za sluh
10. Ne vidi rešenje bolesti u pilulama. Al neko drugo vidi.
11. Taktizira kad i svi odustanu od taktike.
12. Ne odlaže “bacanje smeća”.
13. Redovno zaliva “cveće”.
14. Ne naziva “ludostima” ono što se stvaranjem zove.
15. Ne zove poetiku patetikom.
16. Odlično grli u nevolji.
17. Odlično grli i inače.
18. Tera vampire i ostare krvopije.
19. A ne hrani se tuđom krvlju.
20. Govori Ne glasno i jasno.
21. A Da tiho, odmereno i polako.
22. Može da puši a i ne mora.
24. Da podnosi rad. Ono pod pritiskom se već podrazumeva.
25. Da u svom master planu ume da uglavi i dane kad se ne radi ama baš ništa.
26. Da je otvoren za timsku igru.
27. Ali da nije otvoren za kolektivne propasti.
28. Da zna da sluša. (kad se čuti šta ima)
29. Da svira ali ne kurcu.
30. I da nema blog!

“Show her your love evidence tonight!”

Spamčina u mom mail boxu od pre par sekundi.

Nekad me i glupost natera da ramišljam.
Uglavnom me ne ojade ni za mikron pažnje od kada postoje delete modovi u našim životima, ali danas me ukači. Nekako.
Rekli bi pametniji od mene “slično se sličnim privlači”.
Može biti, može biti…

I gledam tu rečenicu, i nekako mi nije jasno, koja brejn raspodela sivih ćelija je sela i kuckala ovu rečenicu, ko je bio nadređeni menadžment koji je izdao tu naredbu, i ko je vizionar koji je postavio ciljeve da će se sa ovakvim “rečenicama” izdejstvovati nešto!
Šta?
Što?
Mislim, jesmo li toliko bolesno otuđeni pored svih pomagala komunikacije?
(Okej, ovo znam da jesmo.)

Ali večeras!
Ne sutra, ne prekosutra, nego večeras!!!
Ne ni sada, ne ni odma, nego večeras.
Hm.

Ode mas u propas.

Citat za danas:
“Samo pederi plešu, činilo se dječacima, a što su djevojčice o tome mislile, nikada nećemo saznati jer je cijela naša povijest muška i jer u njihov svijet nismo htjeli zavirivati baš zato da ne bismo bili pederi.”
M. Jergović/Historijska čitanka/E-ma-es-es-a

I niš bez muzike.

Billy Cobham/Stratus

Je li Merkur očešo Veneru, Saturn popizdeo, il’ je tamo neki kapitalista XY ipak odlučio da protok novca preusmeri, svoju dobit umnoži a planetu sunovrati, ne bih vam znala kasti, ali neki zajeb jeste.
Al to sve je bezveze.
Venere se uvek češu, Saturn uvek pizdi, a Merkur klasično jede govna.
Nije ni čudo. I ja bi odlepila da se vala svaki dan vrtim na istim putanjama ko i oni.
Vekovima. I vekovima. Pa još jedan krug.
Tako da nema čuđenja kad su zajebi u pitanju.
Njihovo postojanje evidentnije je od bilo čega drugog.

Nego, jeste li primetili kako su crvene paprike baš baš crvene?
I kako bledo zelena boja kupusa odlično ide uz to. U pozadini.

I kako je klavir instrument koji se odlično slaže uz frotir i griz?
I Jergovića?

Urednica voljenom fenomenu HAOS očas posla ušije uši, a ume kad je zima da mu ishekla i kapicu.

Urednica voli sve vrste cigareta i to je jedina retka stvar koju ne bira.

Urednica, u stvari, ne voli da uređuje - ona voli da secka i šara, pa da matematickom preciznošću i drskošću inteligentnih, iste te išarane isecakane stvari presloži u zbir.

Urednica je uparena veština, veliko stopalo i nasmejan zub.

Urednica je cica, sestra, keva, baba, žena, domaćica i letačica – zavsi od pozicije zrcala, ili pameti očiju.

Kod urednice volim nijanse njenog slušanja, ritam njenih stopala, to što uvek zanese malo u levo, pa se odma tome zacereka.

To sto ima herca da okrene sebe za 360 stepeni i stane na isto mesto, sve gledajući pravo. A da pritom kaže – jebote, izula sam se iz cipela!

Pejzaže crta olovkom, kao trougao i kvadrat.

Međuljudske odnose ne meri.

Urednica nosi cvikere napravljene od pamuka, i volela bi da puši lulu.

Odlično joj stoje trenerke i one plave radničke gaće na tregere, tad je u svom elementu.

Estetika nadrndanog maslačka.

Lepota zarotirane zvezde.

Ringišpil u papučama.

Mušema za sto pun ljubavi.

Molim te da svira Cat Power – I love you (me either).

Svira!

Rezovi se prave u glavi.
Info o uzimanju makaza u ruke ide odozdo ka gore.
Ko gorušica.

Kažem Blumovoj danas:

I kako se više batrgam
tako sve više sranja.
Znaš ono,
kad stojiš na litici.
Ako se pomeriš da se spaseš, pašćeš.
Odron.
Ako se ne pomeriš, crći ćeš.

Blumova draga odgovara:

Jedino preostaje skok sa litice.
I u tom skoku, odlučuješ oćeš li dalje nakon lomljenja kostiju ili ćes se ostaviti lešinarina, živa.
Znaš onu novinu preko koje je crvenim Raša Teodosijevic ispisao - Bog postoji.
Tako ja to vidim.

Vako to nekako jeste:

Ko napola odluči, ono drugo napola mu se prašta.
I lakše ide.

Fala trešnjava.
Ali baš fala.

Evo je pesma. Za narednu godinu.
Pa ćemo uši upariti.
I smisleno stariti.
Videćeš

Keep on looking
you keep on searching
you keep on moving
and you get a little further
you keep on trusting
you keep on hoping
you keep on facing your faith just to keep on growing

keep embracing each day keep on yearning
keep on making mistakes just to keep on learning
keep on giving, you keep on wanting
keep on fighting, just get up every morning
and try

Ustanem ja stvarno ujutro rano.
Bez zajebavanja.
Jeste da se snuzovanje kroz koje moram da prođem sad pokazalo kao već dobar alarm za koješta (jer kad ti se stvarno budi, onda nema snuza, nego hop, odma), ali opet nije baš tako hronično, pa se tešim.
I legnem ja stvarno kasno. Bez zajebavanja.
Jeste da se i ne setim kako zaspim, jer se to dešava abnormalnom brzinom i pod neverovatnim okolnostima, ali to mi nekako odgovara pa se i sa tim tešim.
Al da mi je kratak dan i da ne mogu ništa stić, e pa to je više nego pokazatelj.
To je fakat.
Istina nad istinama.
Pjesma nad pjesmama.
Bez zajebavanja.

I kad ferceraš na tako tankoj liniji vremena, zategnutoj svakog momenta do pucanja, naravno da će se desiti i sve ostale stvari koje će, jel, popucati.

Otkazati svi programi koji su neophodni da se završi poso. I da ni ti, a ni serviser, ni tehnička podrška ni ini administratori nećete moći ceo dan uklaviriti šta se desilo, koristeći sve moguće klinere, ili šta god već bi trebalo biti od pomoći. Bar je pre bilo.
E pa sad više nije!

A plan je bio da se to završi.
E moj planu. Ko te izmisli!

I onda kad popuca to onda popuca i plan. Pa ono što je trebalo biti gotovo do kraja radnog vremena, krene da se radi, s početkom kraja radnog vremena. U noć, dabome. Doručak takođe na početku radnog dana. U pet, šta fali.

Ajnštajn je stvarno bio u pravu.
Vreme jes relativno.
Al nije reko još nešto.
Da smo mi još relativniji.

Možda preživimo i ispričamo.
A možda preživimo i ne ispričamo.
A možda ispričamo bez preživljavanja.
Koliko kombinacija!?

I aj to i nekako. Osposobiš ta civilizacijska pomagala.
Al veš se sam ne osposobljava. I ne pere. I ne širi.
Ni tone šolja. I čaša.
I smeća.
I parketa.

I tako.
Dugačak dan se sprči na ništa.
Bez zajebavanja.

I da se više mi tu ne lažemo.
Kad je pra pra oblik sadašnje mene, zvan embrion prelazio u fetus, kada se taj neki odnos belančevina pregrupisavao i hemijski sklop ipak pokazao da biće ipak od ovog jajeta i onog tamo spermića ipak neki čovek, nešto je ipak zakazalo. Na urednosti. Slutim da su se ono jajce i onaj punoglavac sudarili tako slučajno, da ni njima samima nije bilo jasno šta im se desilo.
Ali svima koji pogledaju u fioku sa mojim čarapama ta dijagnoza jasna ko dan.
Ili onima koji su imali priliku da zavire preko mojih leđa na moj radni astal.
Osim što gajim najveći broj rasparenih čarapa, odlična sam u gomilanju potpuno nespojivih stvari na nespojivim mestima. Sjajno ostavljam stvari na “njihovo mesto”, koje je najmanje njihovo. A još sjajnije zaboravljam ta “njihova mesta”.
Na mom monitoru je stara tastatura, koja tu stoji već mesecima. Od kad sam kupila novu, pa samo tu novu da probam a ovu staru ću da stavim na “njeno mesto”. Koje pobogu njeno mesto, sem kante za smeće?!
Na tastaturi, na monitoru četka za rumenilo!
I plavi čep od vode.
I prazna koverta od bog te pita čega i od bog te pito od kad.
I jedan razvijen film!!!
Bez upaljača na svemu tome ništa!

To je na monitoru.
Oko monitora je situacija zvana Bejrut.
I bolje da se ne zamisli ta slika.

U kojoj besprekorno funkcionišem!

“Da ste vratili vilu, jel čujete!!!” - avaj, kakva državna pretnja! Jeste videli taj prst!?
Kad jedna zemlja sopstvene propasti počne non stop pripisivati nekom periodu koji je iza, i koji je uvek iza, i koji će zauvek biti iza, jasno je da tu zemlju najmanje zanima ono ispred. Zaboravljamo da humus i humanost vuku iste etimološke veze. Ne može se pobogu ići napred tako što se uvek seče tuđe požnjeveno. Mora se katkad kičma saviti, leđa oznojiti i nova klica posaditi.

Prosečne cipele na američkom tržištu, na rasprodaji koštaju oko deset dolara. One sezonske, nako u trendu. Nikakve. Te iste u Srbijici, koštaju jednu prosečnu mesečnu platu. Trendovski baš na rasprodaji.
Obuća je nekada bila znak slobode, jer u Rimu su robovi išli bosi. Vremena se naopačiše, jer danas robovi idu obuveni.

Kako mrzim kad se klepim u mali prst na nozi. Kad me u pola osam ujutro odma ošine taj nenormalni poluiritantnogolicavi bol, praćen sa šhkljcgrhh, u pičku materinu i stolica, kako se tu našla!

Kako mrzim slim cigare. One tanke. Što moram da skupim usta ko da sam sad pomislila na limun.

Kako mrzim dobra pakovanja i loše sadržaje. Obrnuto se već bolje snalazim.

Kako mrzim olako date izjave. Ko da svi daju mišljenje na električnoj stolici. Pa mora odma sad ili će zauvek da ćute. A teškim rečima se onako bacakaju, ko neki recept za neko francusko jelo pa niš ne razumeš šta se tura u njega. Al izjava jebo te!

Kako mrzim hemijske olovke koje tanko pišu. S njima ne može brljavo da se crta. I da se dobrana linija povuče. Neko ko pičkica da pisala one brojeve. Telefona. I dimenzije nekih banera.

Kako mrzim sitničare za lovu. Jebali bi se za deset evra. I to baš bi se dali!!! Dođe mi da osnujem neki sitničarski fond, samo da ta stoka prestane da se kreće međ srčanim narodom.

Kako mrzim ljude koji na stanicama pokupe po deset besplatnih primeraka 24 sata. Za potpalu, šta li je?

Kako mrzim dezodoranse s puderom. Tj dezodoranse uopšte! I polivene parfeme. Pa kad ljubiš nekog ko da si u ispareli alkohol jezik ili usta turio. Tu lolakozovanost čistog. Mirisnog. Pulsirajućeg.

Kako mrzim što neću stići da odslušam neke izvođače na 24. Beogradskom jazz festu. Onako, život ti se malo preklopi ko gibanica, sprči i smota bez pravila, te i svaka organizacija, vremenska naravno, ne važi.

Kako mrzim?
Brzo i lako.

Eto Tako.

Song protiv mržnjenja

Za mene kao vinopiju
nema lepšeg posla
nego raditi etikete za ono što volim da pijem.
Vino.

Još smo u radnoj verziji, ali tu smo negde.

Jedna nova vinska kuća o kojoj će posle pretakanja
i prvog punjenja biti više reči.

Za sada ovako bi to trebalo da čučne.