Svi postovi sa bloga: artmistakes

Šta se radi na wc šolji?
Čita, naravno.
U nedostatku “tvrde” literature ili knjiga, uvek je tu, šta?
Hemija!

I u tom čitalačkom zanosu pročitah glupost nad glupostima.
Elem.
U pitanju je flaša Domestosa koji je organizovao neku nagradnu igru. I sve što treba da se uradi, je da se kod sa flaše pošalje na neki broj putem sms-a, da ti skinu ne malo dinara i eto. Možda te obaveste da si srećni dobitnik, tako što ćeš poslati bar još jedan sms da potvrdiš, a onda možda još jedan da se slažeš sa svim. (Toga nema u uputstvu.)

Ali što bi bilo jednostavno napisano kad može besmisleno…

Rečenica glasi ‘vako:
“Pošaljite SMS-om kod sa stikera na promotivnom pakovanju sa ličnim podacima (ime, prezime) na broj KOMUNICIRAN na stikeru i možete osvojiti neku od vrednih nagrada.”

Sve je nekako išlo glatko do momenta “KOMUNICIRAN na stikeru”.
Komuniciran? Ne napisan, ne odštampan, ne neznamtijašta, nego brale komuniciran!
Tu me je glava zabolela. Momentalno.
I sranje se pretvorilo u sranje.

Ko je uparen da se razmnoži.

Ko je usamljen da se upari.

Uoči selidbe, sve je haotično.
Izgleda lakše nego što jeste, izgleda da ima manje stvari nego što ih stvarno ima, izgleda da će brže nego što hoće, izgleda nikadkraja, iako će ga biti.
Uoči selidbe se ne tovi prase, iako smo mi nagurali “kila” za prenošenje.
Najteži deo žive vage, knjige, su prenete. Da mi neko reko da ti stan može izgledati tako neživ i prazan samo zato što u njemu nema knjiga ne bih mu verovala. U stvari sad znam zašto većinu nekih “netoplih” domova tako i doživljavam. (Retko/nikad sam u njima videla knjige.) Džaba cveće, džaba džidžabidže, džaba specijalno osvetljenje. Kao da su neki hotelski apartmani, ili stanovi za neki privremeni smeštaj. Ne znam kako ljudi umeju bez toga. Kako ne uzgaje bar neku slikovnicu iz detinjstva, ili hiljadu zašto hiljadu zato koja se često nosa na glavi da bi se vežbao pravilan hod. Možda ti stanovi nekom i deluju toplo i ušuškano, a razlika biva u tome što je moj mozak navikao da u mestima gde se živi, uvek bude nekih knjiga, pa to projektujem na sve, vezujući to za uslov “toplog življenja”.

Uoči početka posla, sve je haotično.
Izgleda dalje nego što jeste, izgleda lakše nego što biva, izgleda novo iako to nije, izgleda lično, a daleko je od toga.
I zbog tog istog početka mališanka je morala u vrtić. Nemamo baba servise, nemamo tete koje su eksperti u čuvanju beba, nemamo nekadašnje velike porodice tetaka, strina, babatetaka, đedova, stričeva… koje mogu da tom malom čeljadetu pripomognu u odrastanju. Nema. Rešenje, institucija! Ko po Platonu, da decu treba da odgaja država. Kratko i jasno, jezivo!
Znaš da je to za sada najbolje rešenje, ali to se rešenje koči sa zdravim razumom. Jer lepo, taj mali smotuljak nećeš viđati ceo celcati dan. Kapitalizam sa svojim radnim vremenom je uradio svoje. A i žene u borbama za jednaka prava. Jeste li ih hteli. Jeste. E pa sad ćuti, radi i pati. I eto ti jebena emancipacija! Nekad su janjčari dolazili po decu, pa ti ih odvedu i doviđenja. Sada ne mora da dođu, sistem je napravljen tako da ih daš sam. Odvedeš je ujutro u devet i vidiš ponovo u šest. Poigrate se dva sata i to je to. Mislim da ću se raspasti. Ali ako baš budem primetila raspadanje po šavovima, odo po dete pa leba i margarina. Jebi ga.

Uoči nove godine, sve je haotično.
Kupovine, skupoće, gužve i sve poznato. Potrošnja i samo potrošnja. Jedite ko da nikad niste.
Ali ćemo ipak kupiti jelku. I svetleće lampice. I par poklončića ispod. Sentimentalnost ili ne, toplote i drveta nije na odmet.

Uoči prvog rođendana, sve je lepo.
Naučila je da maše. I da ljubi. I da se jako raduje. I da pije vodu sama. I pokušava da obuje čarape. I pokazuje prstom na sneg. I da govori svojim jezikom koji razumem.

I da voli toliko da ti se duša raspadne.

Čitam Fiska, popularnu kulturu, i za oko mi večeras zapade jedan pasus, koji ko da je pisan za skorašnja dešavanja o kojim brujali svi.

U pitanju je nekoliko primera autora iz deventaestog veka (preuzetih od Malkolmsona, 1982.), gde ću ja navesti samo dva kao i tumačenje autora na oba.

“1. Veliki deo bede i zločina u engleskim seoskim sredinama treba pripisati uticaju borbi petlova, koje su odškolovale mnogobrojne žrtve vešala, i mnoge porodice sunovratile u oskudicu i prosjačenje.”

“2. Ser Ričard Hil ukazao je da su ljudi zanemarili svoj rad i svoje poridce i da se masovno okupljaju da bi prisutvoali tim priredbama. Sa njih bi odlazili u pivnice, i traćili čitave noći u razvratu, kao što su dane traćili u dokolici.”

“Prvi od navedenih citata nedovsmisleno tvrdi da uzrok bede u engleskim seoskim sredinama nije u ekonomskom sistemu koji je stvorio siromaštvo, već u dokolici žrtava siromaštva, čime dobijamo jedan od ranih primera ideološke strategije okrivljivanja žrtve”.

“Drugi od citata pokazuju kako se ta zadovoljstva suprostavljaju produktivnom radu (čije je značenje, naravno, uvek u tome da ljudi zarađuju za život svojih porodica a ne da stvarno stvaraju profit buržoaziji.)”

Džon Fisk.

Toliko od mene na “popularna” dešavanja.

I pošto nisam vična pisanju nikakvih recenzija (nema se ni vremena a ni ambicija za to), samo ću ga ukratko preporučiti.
Film idealan za one dane od juče. Kad misliš da je kraj sveta po ko zna koji put.

Copie Conforme (Certified Copy).
Od mog, mogu reći omiljenog reditelja, Abbas Kiarostami-ja.

Dirljiv, dubok, tiho dramatičan, na momente nadrealan i iznad svega životan.

Juče sam joj pričala šta sve mogu ruke. Da grle, upiru prstom, čačkaju nos, vežu pertle, mese uštipke, štipaju za guzicu, tapšu, udaraju, golicaju, nose rukavice, pucketaju, crtaju, sviraju…nisam mogla stati.

Počela sam da čitam neku “stručnu” literaturu, kao visinske pripreme za nastavak svog školovanja. Zavrtelo mi se u glavi. Toliko stvari sam zaboravila. I toliko mnogo stvari ne razumem. (A sve mislim da nekad jesam.). Ali i dalje mislim da dosta njih (pisaca stručne literature), sere.

Od kad je vetar doterao ovaj oblačni prekrivač, više buljim u zidove, manje vidim i teže dišem. Mislim da je osećaj slobode itekako spakovan sa prostorom u kom se biva. Ko još naučio da leti u kući. :)

Kada joj tata pusti Kejva, ona peva iz petnih žila. Srećna na ramenima a u oblacima.

Ni jedne cipele koje sam videla mi se ne dopadaju. Osim muških. Al nema broja.

Obukla sam nekoliko starih pantalona. Stoje ko helanke, al sam obukla!

Jedva čekam kiseli kupus i sarmu.

Već danima razmišljam, e večeras kad je okupam ću da sednem i da napišem post. I to se skoro mesecima ne dešava. Ove zadnje postove ne računam, jer su nastali kao plod trenutne impresije (koju ni malo kvalitativno ne diskvalifikujem), za čiji unos mi ne treba više od pet minuta.

Danima ponavljam, što naglas, što u sebi, kako mi se nešto čita. Kako bi da mi nešto zaburgija mozak, opali šamar i pokrene, da zađe duboko ispod kašica i sokića, i da taj super film napokon počne. A opet, s druge strane, znam da koncetraciju za čitanje imam ko lipsalo magare. Probala sam, nije da nisam. Doduše, pravdam se da je to do čitanja na računaru (u čemu sam pre bila vrlo talentovana i nije mi ni malo smetalo da čitam i na taj način), pa lovim dan do odlaska do knjižare.

I onda ono večito pitanje. Jel inspiracija uplivava spolja ili je gajiš negde unutra, pa je to spolja samo okidač? Da li se dovoljno toga spremilo, nataložilo, odležalo, pa sad jurcam za tim motivom ko pomahnitala, ili mi treba još unosa pa još „varenja“? Odgovor me ovaj put apsolutno ne zanima. Pre bi o njemu prodrvila koje veče, možda i nekoliko njih za redom, ali sada se za to nema vremena.

Kaže mi prijateljica koja je trodedetna mati, da tako negde, oko tog sedmog osmog meseca, počneš opet da se budiš. Da ti je krv sva izmenjena, da su se ćelije opet pregrupisale (još uvek ne do starog broja pantalona, ali radimo na tome), i da ko ptić čekaš da se izležeš. Al u nekom lepom gnezdu!

Nemam pojma. Nisam pametna ko što nikad nisam ni bila.

A znam suštinski da nije do čitanja. Znam da je do slobode. Odgovornosti. Prioriteta. Do toga da više nisam na planeti na kojoj sam snela jaje. Sad sam u drugom gnezdu, doista lepom, na kom knjige samo stoje na polici. I znam da će to vreme potrajati. I ne treba da se koprcam. Treba da se „preobrazim“ kako dragi Gospod reče. Da izađem iz tog jajeta u gnezdo koje upravo svijam. Ni manje, ni više.

„Promena pravca borbe za čovekovu slobodu, za pojavu slobodnog čoveka jeste, pre svega, promena strukture svesti, promena kriterijuma vrednosti. Ovaj proces je dubok i njegovi rezultati se jedino mogu sporo javljati. To je duboka unutrašnja revolucija koja se izvodi u egzistencijalnom a ne istorijskom vremenu.“
Berđajev

Šetnja.
Tipično roditeljska po kraju.
Ili je vodim da pojede kašicu i za svakim autom i insanom se okrene, ili da svari prethodno pojedeno, ili bar samo da mi oči ugledaju neke druge ljude, a da nisu oni sa TV-a.

U susret nama, četvorotočkašima, ide muški roditelj sa dve devojčice. Obe ga drže za ruke. Starija vozi rolere, u stvari više nespretno hoda u njima, a mlađa gunđa. Teče razgovor, koji ne možeš da ne čuješ, jer se i naša formacija kao i njihova vrlo sporo kreću, te je mimolaženje dugotrajno. (Ima tu i tog talenta da volim da prisluškujem, al’ ajde:)

- Ali tata, ja neću psa! Hoću maaaacu!
- Ma ne može maca, sad smo uzeli psa.
- Ali neeeeeću psa!
- Ma dobro srećo, naučićemo ga da mjauče!
- Dobro!

Kupila sam joj onaj “plaža kit” sa sve grabuljama, lopaticom i šta ti ja sve znam s čim. U njemu ima ona (mala) kantica za zalivanje cveća. Deo kroz koji curi voda uglavi usta i duva iz petnih žila. Dernja se. Duva. Huče. Vrišti.
Kapiram da svira trubu.

I pakistanci su ljudi ako neko nije znao!

No što bi se o njima brinula neka tamo “evropska” glava, srbijica, zabrinuta i uvek empatična moderna duša?!
Šta ima veze što vest o njihovoj propasti nema niti jedan jedini komentar na manje više svim medijima.

Oni nisu svet, a i daleko su!
(Ne znam zašto smo možda prećutano očekivali da u vremenu bombardovanja ili rata nam rođenog, neke tamo ine zemlje brigaju šta se nama dešava. Ne znaju oni nas pokazati na karti, ali ne znamo vala ni mi njih.)

Ali zato “dnevno-važne-najvažnije” vesti izmamljuju uzdahe i empatiju cele “internet” pismene zajednice. I ne zna se ko bi pre pritekao u pomoć kad premlate novinara ili ko bi pre pružio sakaćenje onima koji su to učinili…

To što tamo neka daleka zemlja ode u propast, šta mari.

blogodak blog

Blogodak?

Blogodak je vaš pogled na domaću blogosferu. Prijavite se i napravite sopstvenu listu blogova koje pratite.

O projektu

Podrška

MyCity.rs

DevProTalk

Duhovi iz Palmotićeve 37