Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Ko me odvede na ovu svirku, vaku, negde, ikad…udaću se za njega leba mi!

live at Jazz Baltica Festival 2007 in Salzau, Germany
Wolfgang Haffner - Drums,
Jan Bang - Samples,
Lars Danielsson - Bass,
Nils Landgren - Trombone,
Nils Petter Molvær - Trumpet,
Wolfgang Muthspiel - Guitar,
& NDR Bigband (dir. by Magnus Lindgren)

Moja paleta je u stvari jedna stara slika začeta na šperploči.
Velim začeta, jer se ko slika nikad ni porodila nije.
Inicijacija začete slike u paletu se desila pre ko zna koliko godina, kada se mučenica zbog tehnološkog neznanja njenog kreatora, počela raspadati. Guliti ko zmijetina.
Od tada to verno parče prati svog kreatora ko …e pojma nemam ko šta! Ko nešto!
Od tri milimetra koliko je glasio njen profil, iliti debljina, unapredila se skoro do centimetra. U nekim delovima čak i do nekoliko. Što bi se reklo ugojila se.
Iz daljine deluje kao prava maketa nekog izmišljenog geografskog područja, i često kad sam u fazama da „mi ne ide“, blenem u te prevoje raznoraznih boja, materijala, slivanih lepkova, kojekakvih smućkanih masa sa nečim, i zamišljam, koji bi to deo sveta mogao biti. I kog sveta?
Pošto je od zadnjeg slikanja na njoj ostalo toliko nepotrošenog pigmenta u prahu, koji se i na najmanji tračak promaje zavuče tamo gde se ni ameba zavući ne može, bojeći zauvek mesto na kom se nastani, odlučila sam da svoj maketirani izmišljeni svetić operem.
Na polako-polako-ne diši, nosala sam je do kade i nalaktila u istu. Nako ukoso, jer nije mala.
Pustila vodu i ne proveravajući da li je upaljen tuš.
Inače, nemam naviku da to ikad proveravam.
A niti imam naviku da isključim isti, pošto se u kadi jedino i tuširam, tako da je logično da uvek bude na Tušu!
Kako ja onu ručicu gore, tako one boje krajnje proporcionalno povlačenju ručice, takođe goooore!!! Tj ne baš gore gore, nego gore pa na sve strane! Ko da neko bacio obojenu bombu na to parče planete i sve otišlo u tri lepe materine! Plava seže do prozora levo, a iznad pločica imam divne prizore od žute pa preko modro zelene…sve do crne koja nekako zauzela desni kraj zida. Takođe iznad pločica!
Šta mi je činiti?
Pa ništa pobogu. Oprati mi komad planete.
I da.
Oprah ja taj komad meni mile zemljice.
Ali ne i sebe, pre odlaska u Mercator!
Još se pitah, što onaj dobri frajer sa elevatora onako bulji u mene!

Nalakćena sam se njihala u prevozu slušajući Anouar Brahema, i čitajući skoro poslednje redove Sabata.
Nije moglo da sačeka da stignem do kuće.

“Moja je nesreća, međutim, bila uvek dvostruka, jer su me moja slabost, moj misaoni duh, moja neodlučnost i bezvoljnost uvek sprečavali da stvorim taj novi poredak, taj novi kosmos kakav je umetničko delo; dešavalo bi se da uvek padnem sa skela tog zdanja za kojim sam žudeo i koje bi me spaslo. A kada bih pao, izmučen i dvostruko ojađen, okretao bih se običnim ljudskim storenjima“.

I ko što je jednom spomenuo Siboney: trebalo bi uvesti, bar jednom mesečno jedan tramvaj, jedan autobus, jedan trolejbus, za čitače po prevozu. Uđeš, sedneš, na miru čitaš i voziš se. Ima u tome nekog specijalnog šmeka. I nema to nikakve veze sa nemanjem vremena za čitanje. To su već ljubavi.

I tako nalakćena kod srednjih ulaznih vrata gradskog prevoza br. 2, povinovala sam se silama promene brzine, naglih kočenja i Brahema. U momentu, dok je autobus stajao na jednoj od stanica i primao putnike, uspela sam kroz zvukove Brahema čuti:

POMAGAJTE!!!
Žena je pala pod autobus!!!

Izletela sam, iščupala slušalice iz ušiju, i videla baku, koja se okliznula o trotoar pokušavajući da uđe autobus, završivši skoro ispod autobusa. (Ovu rekonstrukciju sam u glavi napravila tek kasnije kad je mozak mogao da radi).
Ležala je tako bespomoćno na leđima sa posekotinom na licu, dok je levom rukom tapkala po asfaltu, tražeći torbicu koja je pala nedaleko od nje.
Mislim da mi se srce raspuklo.
Ona krem marama na glavi, koja se svukla u stranu i povukla skoro preko lica, ona torbica puna uspomena, one teške i skoro nepokretne noge u teškim i starim i poderanim cipelama. Onaj pogled ispod naočara ka nebu. I strah u očima.
Shvatih da plačem.
Brzo je stuštio jedan dečko koji je bio u autobusu, uhvatio je sa desne strane, podigla sam joj torbicu i uhvatila je s leve strane pod ruku, i ko u bunilu sam ponavljala jeste li dobro, jeste li dobro, jeste li dobro…
Uveli smo je na prednja vrata i smestili na sedište iza vozača.
Vozač je pronašao maramicu, stavio na čelo, ponavljajući, majka, moramo da zovemo hitnu pomoć, majka, čujete li me, posekotina je velika, majka jeste li dobro…

Ostatak autobusa je stajao što ukočen i šokiran situacijom, što besan jer se gradski saobraćaj zaustavio zbog tako nečeg!!!!
Alo bre!

I tu mi je srce puklo još jednom.

Da od onog celog autobusa, su samo dva čoveka bila u stanju da se sagnu i podignu tu jadnu ženu…
dok su se ostali nabili na vrata, gledajući šta se dešava.

Pa nije Holivudski film dragi moji sugrađani!!!
Život bre! Život!!!
A vi sebično blejite, jer nije vaš!
Sram vas bilo. Ali sram!

Stigla je hitna pomoć. Uneli su baku i odvezli na šivenje. Pitala sam da li je potrebno da idem s njima, jer nema nikog pored sebe. Bila je sama. Rekli su da nema potrebe, da će baku odvesti kući kad joj pomognu.
I opet mi je srce puklo, kad sam videla da ne može sama da podigne nogu da uđe u kola hitne pomoći. I ostalo je tako puknuto dok sam gledala kako odlaze.

Nisam mogla više u onaj autobus.
Ali čika vozaču, evo bar na ovaj način da kažem:
Majstore svaka čast!
Jebo stanice.
Jebo redove vožnji.
Jebo sve.
Jer ako život zakasni, onda više ništa nema smisla.

GENIJALNI POSLOVNI ZAHVAT

Ajde da mi lepo skinemo ova vrata i na njihovo mesto postavimo pravi pravcijati šalter!!!
Sa sve izbačenim pultom, da ima svet gde da popuni prijave. A u gornjem delu stavimo staklo ko na svakom šalteru, sa onim pišljivim prozorom, na koji moraš debelo da se naguziš ne bi li te šalterska službenica koja upravo diktira recept čula uopšte. (Jer oni mikrofoni na sred srede šaltera izgleda da ne služe ničemu sem da ne vidiš jasno kroz ono prozorče ka službenom licu).
I fino se od danas i kreativnosss, naručuje. Ko svuda u biznisu.

Dobar dan. Dobar dan!
Mi bismo dve kreativnosti!

Ali kako ćemo da merimo koliko kreativnosti neko želi? Mora nekako da se i plati!?
Ma lepo. To ćemo da rešimo sa žetonima. Ubacite jedan žeton da bi s vama razgovarali uopšte. Sivi, taj je ono, običan, samo za malo pažnje kreativca! Neki recimo žute boje, nek bude za slogan. A za kompletnu kreativnu ideju, ima da se napuni aparatić ko u kasinu.
Pri tome se naravno popunjava i prijava odma tu na pultu. Pa nismo ni mi seljaci više!
Te reko sam, te nisam reko. Jok bre!!!
Deder ti lepo tu formular, popuni koliko ti kreativnosti treba, a ne posle te nismo znali, te to ne može da se izmeri…i koliko to u stvari stvarno košta!!!
Obavezno na pultu vezati i jednu hemijsku olovku, na ono gajtanče. Jebi ga, nije danas nikom verovati!!!
A ako bude neko baš uporan, nesnosan, ko dokoni penzioner kome je višenje po šalterima atletska disciplina? Šta ćemo onda?
Pa koristiti sledeđe raspoložive termine:
Ne primamo više, radno vreme je isteklo.
Predaja smene!
Pauza!
Vaš predmet je za šalter pet!
Niste dobro popunili prijavu!
Molim vas stanite u red! Pa kakav je to način preko reda do kreativnosti!
Izvinjavamo se, ali javili su nam da je podmetnuta bomba i moramo hitno da napustimo objekat. Predlažemo da uradite isto!
Sezona godišnjih odmora!

*** 

GENIJALNI RUČAK

Napraviti palentu, kuvano kukuruzno brašno…ili u seljačkim vodama poznato kao ono što se pravi jako brzo kad si jako gladan a leba u kući nema. Zaspati, te zateći celu šerpu vrlo stvrdle grupacije kuvanog kukuruza danas. Hm. Nije za kante. A valja se jesti. A nema se vremena kuvati opet.
Istresti i iseći na kriške. Kao tortu. Pa na svako parče red pavlake, pa red feta sira, maslina može i u ruku.
U drugu ruku jogurt. Brilijant.

 ***

GENIJALNA KUTIJICA

Pazarila tabakeru.
U stvari, to je tek postala! U trenutku kupovine to je bila jedna obična kutijica za devojčice do pet godina za držanje bog te pita čega.
Roza boje sa sve nekom kravom na sebi.
Metalna, sjajnog mehanizma zatvaranja i što je najvažnije trpi stoS!!!
 

Prezentovana nova zgrada sjajnog arhitekte Michiela Riedijka.

Michel Riedijk of the Rotterdam practice presents a new building, The Netherlands Institute for Sound and Vision. It houses the Dutch television archive, which is reflected by the digitally rendered archival imagery superimposed on the glass façade.

Pravi spoj slike, tona, arhitekture, prostora, ideje.
Sinteza svih onih elemenata čijim smo se rasparčavanjem suviše pogubili u formalizmu.

O kako se nekad to pedalanje, koje je tako rutina, koje je tako idi na posao, dođi s posla, i sve ostalo života što stane između ta dva, tako jebeno naporno...da poželiš da si u najmanju ruku stonoga.
Prava čupava, ružna, zelena stonoga.

Jer se tad nekad te pedale toliko brzo počnu okretati, da moraš ko dete na trenutak prestati gledati ispred sebe, i onako ko prvi put na biciklu, zablenuti u rođene noge. I blenuti.
Uočiti svaki pokret, svaki obrt, i tim pažljivim posmatranjem dodati valjda još malo snage tim verglajućim silama.

Teren po kom se pedala tad prestane biti važan.
Smenjuje se kamičak, pa list, pa opet kamičak…i sve tako redom ide neki put.
Desna. Leva. Desna. Leva. Leva. Leva. Desna.
Vrati. Nema kočenja.
Tad nekad nema kočenja.
Tad nekad nema gledaj ispred sebe.
Tad nekad je samo verglaj i rukama ako treba.
Ružna i čupava i zelena stonogo!
Stići ćeš negde. Sigurno.

E testirana sam večeras online.
Pošto podaci još uvek nisu skroz obrađeni, preneću samo deo rezultata, kao i nekoliko opservacija na zadatu temu.
Ostaje doduše nekoliko nepoznanica:

Čemu je služio test, i čemu i dalje služi?
Da li je za “ajde, de, dobro, daj taj test” dovoljno biti samo dokon, ili je potrebna nekad dublja motivacija?
Tema o kojoj bi se dalo razmisliti. U još neka dokonija vremena.

Biranjem igrača Pelea, nasuprot ponuđenog Maradone, dokazan je moj štreberski karakter!
Doduše, taj karakter provejava i kroz dato obećanje da će se ovom testu posvetiti jedan/ovaj post.
Jesti belo iz eurokrema, ima veze samo s mojim jezikom, al reče mi lepo čo’ek da je to do ekstrovertnosti.
Mislim da je pre do toga KO SE PRE DOČEPA TEGLICE. Al ajde. A i tog belog mi je uvek nekako bilo manje u eurokremu. Znaju cicije šta je raritet. Pošto se Kinder Lada kao top belo iz eurokrema više ne proizvodi, mogu da podnesem i Cipiripi.
Ali to je sigurno od disperzivnosti koja je u neraskidivoj vezi s fudbalom. (videti kasnije)
Biranje jakne umesto kaputa, i senfa uz jaknu nepopravljivo je dokazalo moj elitizam.
E aj sad ga ti znaj da li je to do slačice ili pamučnih materijala. Il’ kroja kaputa.
Senf na reveru ne preferiram mnogo. Al’ ako već birah kečap ili senf….onda bih na rever molila nešto što na zeleno vuče.
U igri je bilo još žumance. To sam uzela nako zbog boje.
Razjašnjenje tog dubokoumnog poimanja mene čekam.
Vele da će obrada podataka potrajati neko vreme.
Al stoni fudbal je ključni. I znači disperzivnost! (Šta god to bilo! Znam za disperzivne boje i lakove…al ovo…glupava sam!)

I to što hoću poremećene filmove nema vala nikakve veze sa Arktikom!
Da se razumemo.

Gledam se malopre u ogledalu sa peškirom oko vrata i sveže nanešenom farbom za kosu na tzv „ptičije jebalište“, kako od milja nazivam naseobinu kose na glavi. Frizura je pretenciozan termin, verujte. I u tih nekoliko brzopoteznih preleta preko lica/obraza/naličja/odraza…konstatovah da nikada nisam slikala/crtala svoj autoportret.
Nemam odgovor što.
Al doduše, nemam ni pitanje.

Valjda se čovek u svoje „oči“ zagleda sa druge strane trepavica.

Nego.
U sferi „govorenja o sebi“, kreiranjem nekog tamo zamišljenog „ja“ lika, uvek se uvodi neka granica, do koje svetina može da zaviri. Do koje turi nos, i sa sigurnošću se zna da dublje od ponuđenog nije videla. Nekad su te granice elastične, nekad krute, nekad vake, nekad nake. Al su fakat granice.

Al’ kad radiš nečiji portret, koliko god se onaj ko pozira upinje da u svakom momentu zadrži tu imaginarnu liniju, lice poentira kao pravi izdajnik.

Grč na čelu.
Pogled spakovan ko metak. Pa odjednom ispaljen.
To nešto tuge nagomilane u ćošku nosa.
Naramak iskustva u šćućurenoj bori kod brade.
Nervoza u brzom ćutanju.

Zato su obrazi i odrazi toliko drugačiji.
Možda zato i tako malo „liče“.

Al jebo granice.

Kad se ono desi zajeb u proceni?
Na prvom času kad ne slušaš ili još ranije u odbijanju idenja na nošu?
Ili se čačkanjem nosa nešto poremeti, tu negde u duplji, u pravcu moždane sfere?

Fino ko sav svet, znaš gde ćeš piti piće i znaš gde će ti biti dobro.
I znaš s kim ćeš!
Malo li je u današnja vremena?

I koji onda moj (pesnička sloboda) te tera da promeniš kafanu, kad unapred isto tako znaš da promenom samo s konja na magarca ideš. Kad u sledećoj društvenoj šankom i alkoholom ispunjenoj  zajednici, ne postoji ništa sem loše muzike, nemogućnosti da pišaš kad je kritično, a specijalno jezive nemogućnosti da popiješ piće koje si pio u „dobrom mestu“.

Hitno uvesti neki novi koren za preživanje čisto radi preventive.
Keleraba mi se čini okej.

I mirišu pečene paprike.
I pečeni kesten.
Ovi iz gradske čistoće ažurni, a tako bih da ostave ono lišće da šuška.