Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Ona priča o tri praseta uopšte nije onakva kako su nam pričali. Ona u stvari počinje sa:

Bila jednom dva praseta…(ovde sad treba dugo da se piše, a za to vremena nema)
Treće se prišljamčilo kao prava mera.
SVEGA.

- Skloni mi se iz kuhinje, smetaš mi!
- Evo sklanjam se, samo kafu da napravim!

(Pa red vađenja šerpi, traženja šećera, cangr, lup, doing, klik…zamisliti sve kuhinjske zvukove)

- A jel mogu da stojim vako na vratima i da gledam?
- E to možeš.

I nalaktim ti se ja tako u svoj svojoj masi desnim ramenom+guzica na štok od kuhinjskih vrata i gledam.
Tri ringle plus rerna a ispred njih moj čoek. Na jednoj sprema lignje sa biberom, na drugoj pomfrit, a na trećoj pun lonac mleka sa unutra šta ti ja znam čim, praveći preliv za koh. Koh u rerni. Na dvesta!

- I kažu da muškarci ne mogu da multitaskinguju! Mogu mogu!
- O’š me pohvališ svima?!

- A đe neću sokole!

Baš je moderno to H u poslednje vreme.
I te neke moderne reči sa obaveznim slovom H u sebi.

Pa kad ih uhvati svako po ustima muljati, burljati i bućkati, sve dok se jadne u šlajm ne pretvore.

Ko što je pre nekog vremena ispiranje ušiju bilo efikasno kohabitacijom, e ovih dana, svaki drugi čovek u svoj rečnik uveo tu važnu reč rehabilitacija.

A kohezija moliću?
A hemijska olovka?
A hajduk?

Hajvani jedni.

Došao i otišao čika Medvedev. Bi i to.
Oni su sigurno nešto lepo jeli.
I mi ćemo. Pileću jetricu sa pire krompirom.
I cveklom dabome.

***
Dok se to danas otvaralo, zatvaralo, potpisivalo, revidiralo, rehabilitovalo… ja guglala krevetac. Te ovaj, te onaj. Nema čega nema. Sreća pa volim jednostavno. Da nije tako, ko zna šta bi mi sve današnja „dečija“ industrija uspela uvaliti.
Lep. Drven. Onako kako smo ga svi crtali.
Doduše, ima točkiće!

tridesetog oktobra

vodim svoje stomačno mladunče

da sluša jednog od najdivnijih trubača sveta

tomasz stanka

Više o geniju

Tomasz Stanko Quintet ‘Dark Eyes’
2009-10-30
Belgrade, Serbia
Dom Sindikata Hall

Rana zora a doktor se posetiti mora.

I pošto pregled završih pre početka mi radnog vremena, dragi dragi i mua sedošmo da popijemo kafu. Topla nes sa puno šećera za budući mamu (kalorično) i jedna domaća bez šećera za budućeg tatu. I gde kafa tu i štampa. On se dokopao Politike, dok meni ostade Lisa. Bilo na okolnim stolovima još štošta u ponudi (Kurir, Skandal…) pa mi se Lisa učini kao vrlo dobar izbor. I listam. Modni trendovi ne po mome ukusu (kako žene pobogu hodaju u onim cipelama!?!?), saveti za smisao života neupotrebljivi, recepti pravljivi sa sve slikama koje otvaraju apetit…ma manje više očekivano, sve dok ne okrenuh K4 (zadnja korica) i ostadoh pa, nekako bez teksta. U stvari sa jaaaaako puno teksta.

Nisam već neko vreme u advertajzing industriji, ali valjda bivanje u tim vodama uradi svoje. Radni žuljevi i deformisanost me i dalje više stavljaju u poziciju profesionalnog konzumenta oglasa, nego krajnjih „običnih“ korisnika koji vrlo malo razmišljaju o kompoziciji oglasa, tipografiji kojim je urađen…a pretpostavljam da ponajmanje promišljaju o ciljevima same kampanje (mada ima dosta izuzetaka). Nego ako grune grune, ako ne grune, nikom ništa.
Al’ mene bogme grunulo. S ovim.

Doduše ne baš ovako, jer ovo je screen sa sajta kampanje…i gledam i pitam se, da li da padnem sa stolice sad odma, ili da to uradim kasnije? Ma neću ni odma ni kasnije…nego ajmo malo da se upali koja lampica.

Štrajk Glađu Protiv Gladi.
Slogan mi je privukao pažnju te se odma dadoh na čitanje da vidim o čem se na tom „praznom tanjiru“ radi. I zaključih da idiotskiju poruku nisam skoro pročitala.

Prvo, ako se zna tačan broj gladnih, mora da su nekako brojani. Bar bi trebalo. Da znamo ko su. Gde su. Da nisu samo neka izmišljena statistika nekog izmišljenog istraživanja ili tamo „neki ljudi“.
I uzmimo stvarno da ih je toliko (nažalost).
Daj da im nekako pomognemo!
Daj!
Kako?
Pa eto da štrajkujemo glađu jedan dan!
WTF? Jel meni logika pod hormonima stvarno više ne fercera ili šta?
Što reče dragi tata: Čekaj, to mu ga dođe da svi treba da dobijemo rak, da bi smo dali podršku ljudima koji boluju od raka ili da bi smo ih na taj način bolje razumeli? Ili ukazali na problem? Ne razumem!
Ne nego ćemo eto taj dan gladovati, ali ćemo ipak kad dođemo kući uveče da se propisno najedemo! Ili još verovatniji scenario: Odeš na sajt, klikneš na polje „pridruži se štrajku“, a posle toga na burek. Zar ljudi stvarno misle da će svih onih do sada potpisanih po miliona ljudi da gladuje taj dan, i tako reši problem gladnih? Odma tvrdim ovako „napamet“, da teško da će neko od svih kliknutih glasova ostati gladan. A još više tvrdim da će se na taj „ne jedem danas“ način pomoći da se bilo ko od gladnih nahrani.

Nego tekst oglasa veli: „…poručimo svima da želimo da im se pomogne“.

Kome svima?

- Dobar dan. Ja nemam šta da jedem.
- Ah, to ste vi, gladni. Ma ne brinite, evo danas i ja neću jesti ništa pa ćemo tako ukazati na vaš problem. „Poručićemo svima“.

Ne znam za vas, ali kod mene u kući za astalom uvek ima mesta za gladnog čoveka. Ja tako mogu pomoći. A vi?

PS. Beskrajne su mogućnosti kako je mogla da se organizuje kampanja i da se ti ljudi stvarno nahrane. Da se “Poruči svima”.

Obećala sebi po više puta da se medijskim ratovima i manipulacijama neću trovati…i opet seljančura nasednem na sličice, izjave, klikni ovde, klikni onde…i eto ti ga na. Sve više vesti, sve više mišljenja, sve više “demokratije”, “slobode”, “prava”…
…a sve manje radosti!

Al’ spašava me biologija. Ozbiljno.
Drugo stanje ima jednu divnu hormonsku osobinu, da ma koliko se uprežeš da se koristiš visokim misaonim procesima, oni se završavaju na rečenicama:

Jesi gladan?
Praviću proju!
Opet me je ujelo nešto na spavanju, vidi, vidi ovde…
I na pevanju bombaških pesama. (jutros na terasi)

Elem. Trudim se svim silama (lažem, ne baš svim) da razumem te najvažnije probleme koje svet rešava i nanovo pravi, ali stvarno ne mogu da mrdnem dalje od: uživanja u mirisu čistog veša, činjenice da se mladunče u mom stomaku smiri samo kada tata stavi ruku na stomak (na moju ruku i dalje igra balet ili bejzbol), jutarnjeg kupanja, zvezdarske šume šume što šuška i maminih novih šoljica sa žabicama, žiraficama i ovčicama, jer se sprema za unuče! Kako da joj kažem da je poranila, da do tih žirafa-šoljica mladunče još stasalo nije…da bi eto mogla za početak neka cucla? Kako da joj kažem da je već dovoljno luda i da se tek radujem tom babskom odlepu koji je čeka?

PS. Posle ću se bavim smislom života na Zemlji. Dotle ću po njoj malo da se prošetam.

Palo mi je malopre na pamet da fotografišem svoja stopala, što naravno nije ništa novo, ali je novo, to da bi se sada od stopala eventualno u celosti video palac, dok bi mali prst sigurno nestao iz kadra.
No.
Prestalo me biti briga za sopstvene noge.

Jedino su mi važne šare na haljetku preko stomaka, koje se s vremena na vreme pomeraju, ritaju, rastežu, skupljaju, igraju i rastu.

Te male noge koje plešu pod pupkom.
One su vredne fotkanja.