Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Probudila sam se u po devet.
Pogledala u mobilni telefon pored kreveta koji je bio ugašen.
Jebem mu mater, od kad je u petak noć u kafani upao u baru piva i vode počeo je da zajebava.
Logično.
Odgegala se do kupatila u svojoj narandžasto donjodelnoj pidžami (to je nekad bila trenerica ali je zbog kvaliteta pamuka unapređena u pidžamu) i blenula u ogledalo.
Skrama na zubima. Kažiprostom desne ruke sam je skinula.
Oprala zube četkicom koja bi već trebala da se menja.
One dlake što su plave su pobelele odavno.
Iscedila jednu potencijalnu bubuljicu desno od nosa.
Neupadljivu čak i nepostojanu za slučajne prolaznike. Ali oni se ne unose u facu.
Skuvala ness kafu i odigrala partiju šaha na kompu. Izgubila.
Kad se precenjujem. Logično.
Pročitala par postova i srabila 4 cigare.
Pogledala na sat.
Još dva h da utučem do sustreta sa profesorkom engleskog.
I bazen posle toga.
Do kupatila.
Podigla dasku wc šolje i sjurila ogromne količine plavog gela da jede onaj kamenac. Nek stoji.
Bacila mali ostatak sapuna. Mrzim te parčiće sapuna. I ljude koji ih rabe dok ne postanu veličine žileta.
Navila jogurt iz frižidera direktno iz flaše.
Popakovala tri para papuča i gurnula u arhivu. Pod krevet.
Do sledećeg leta.
Otvorila terasu, i pogledala na kej.
Žive duše.
Jedan pas. Ničiji.
Napunila ranac peškirom, šamponom, balzamom, gelom za tuširanje, ljubičastim fenom, kupaćim i cvikama za plivanje.
Novčanikom i ključevima od kuće.
Obula crne kronos patike.
I crnu trenericu.
Sivi duks s kapuljačom ne skidam već tri dana.
Nisam spavala u njemu.
Napunila telefon bar malo dok sam to pakovala.
Pokupila jabuku iz činije sa stola. I nije neka reprezentativna. Filmska.
Al ukusna je.
I ubijena s donje strane.
Peške uz reku do Mercatora.
Kupila Blic.
Naručila duži espresso sa ladnim mlekom i običnu vodu.
Na srećki iz Blica zaradila Želimo vam više sreće u sutrašnjem broju.
Pričala dva sata sa tičerkom.
U benetonu pronašla divan muški džemper za poklon.
Kupila dve pakle pljuga na izlazu.
I kartu za bazen.
Ladno.
Isplivala turu.
Razmišljam da kuvam puding.
I nastavim da gledam Once upon a time in America.
Od maline.

Kad stvaraš iskonski a kad počne da se pleše za publiku?
Da li je granica jasna?
Ima li je at all?
Je li sebično i jedno i drugo?
I ako jeste, šta onda?

***
Nešto kao skvoš čini mi se.
Udar u zid i energija nazad.
Tako mora.
Samo se ne sme uniFORMISATI.

***
Očekivati “isto” nazad?

***

Preobraženje.
Ipak.

***

Čak ni kule od peska se ne prave same.

Nisam djelila ovaj spot s vama.

Ali nijesam dijelila ni noćašnju noć!
I nanovo si kažem da u tim danima kad izađeš iz kuće samo na izložbu, uvek treba staviti record na telefonu!!!
I kao krečana biće, uvek to zaboravljam.
I evo žao mi.
Da podelim s malim delom pasioniranih čitalaca koji razumeju “šta sve mogu uši da čuju i oči da vide” i stomak da oseti od sedam do tri. Noću.
Jer.
Čuda se zbivaju u malim vremenskim razmacima.
Fleševi.
Ko vam bude zahtevao vreme za njihovu razradu i opravdanost postojanja, znajte da je običan stacionarni blejač.
Što znači, zanimljiv ko semafor.

Vreme i smisao nikad nisu išli zajedno.
Osim pred smrt.

Odmor bez čitanja? U mene?
Pa ajte molim vas!
Dan bez čitanja?
U mene?
Nikako.

Šta se pročitalo pod suncem:

1. Miomir Petrović / Arhipelag
Prava ostrvska knjiga. Puna vina, druženja, ljubavi i izdaje. Jer to ide zajedno. U bilo kojim vremenima.

“Znam da će vas ovo nasmejati, ali vi znate da imam veliko iskustvo u konzumiranju opijata budući da moja prava vera zabranjuje alkohol. E, sad, da li je starija kokoš ili jaje, odnosno, da li su klimatski uslovi i teritorija na kojoj su živeli stari islamski narodi doveli do potrebe uživanja u opijatima jer je alkohol zabranjen, ili je konzumacija opijata dovela do odluke da se alkohol zabrani, teško je odrediti.”

2.Per Petešun / Idemo da krademo konje
Budući klasik sigurno. Taj sever, ah taj sever, doakaće mi jednom. Makar u knjigama i muzici ako ne na meridijanima.

“Važno je da se ne zanemari večera kada živiš sam. Brzo je gotova, dosadna kakva već jeste kada kuvaš samo za jednu osobu.”

3.Knut Hamsun / Pod jesenjom zvezdom
E ova me napatila. Nervirala. Što činila bespomoćnom. I do suza čak. Pa snuždenje. Samo Hamsun na samoći može da zada vake udarce. Ispod pojasa, direkt u smisao. Samih.

“Gospodo neurotici, kao ljudi ne vredimo, a ni kao životinje ne bismo bili bolji. Jednog dana postaje ipak suviše dosadno biti besvestan, i ja ponovo krećem na jedno ostrvo.”

4. Vudi Alen / Puko bezvlašće
Ova knjižica i nije stigla do plaže! Bila je to WC literatura. I to je pun pogodak!

“Kao privatni detektiv, spreman sam da primim metak za svoje klijente, ali to košta pedeset hiljada dolara na sat plus troškovi, u šta obično spada sav Džoni Voker kog mogu da stučem. Ipak, kad šećerlema poput Ejpril Flešpot dotegli feromone u moju kancelariju i zahteva opsluživanje, posao može volšebno da postane fraj.”

5. Kurt Vonegat / Čovek bez zemlje
Nemam ja to šta puno da iznosim impresije, sem ukratno. Ako ste u depresiji posle ove knjige nećete biti!

“Ako zaista hoćete da povredite svoje roditelje, a nemate petlju da budete homoseksualac, najmanje što možete da učinite jeste da se otisnete u umetičke vode. Ne šalim se. Od umetnosti se ne da živeti. Umetnost je veoma human način da život postane podnošljiviji. Baveći se nekom umetnošću, ma koliko dobro ili loše, duša će vam, za boga miloga, uznapredovati. Pevajte pod tušem. Igrajte uz radio. Pričajte priče. Napišite prijatelju pesmu, makar bila nikakva. Trudite se koliko god možete. I bićete neizmerno nagrađeni. Stvorićete nešto.”

…

i knjiga koja me ostavila bez daha. Ali bez daha.

6. Miljenjko Jergović / Dvori od oraha
“Mi vjerujemo da je komunizam ono veliko i vječno. Za nas i jest jer nam je takva mjera, ali da nije za našu djecu i djecu naše djece. mali ne mogu razujeti veilke, tako ni mi ne razumijemo njih. Samo znamo da će im komunizam biti sitan. Uzet će crveni barjak između dva prsta, evo ovako, u tri koraka preći Rusiju jer će im ona biti mala, puno manja od Pelješca. Samo pogledaš kako rastu djeca i vidiš da nema smisla mjeriti svijet mjerom koja je veća od tvoga života. Ja sam to shvatio!”

“Volio je Franza, iako su mu pomalo na živce išle njegove novotarije i sve te budalaštine koje je pokupio iz bečke i londonske štampe, gde se od prihijatrije pravila filozofija. Ko da su duševni bolesnici, božemiprosti, umnija čeljad od zdravih, pa zdravi moraju pronaći načine da ih nadpamete. Primarijus Đuro bio je dobar i plemenit čovjek i odistinski je proživljavao patnje svojih pacijenata, čak više nego što bi to Hofman ikada činio, ali je vjerovao da boljeg lijeka za teška duševna stanja od ledene vode i eletrošokova naprosto nema. Glavu, Franjo moj pošteni, treba dobrano promućkati, pa možda stvari legnu na svoje mjesto. A možda i ne legnu. Ali od priče i bajanja o kojima pišu ti tvoji hohštapleri nikakve koristi neće biti.”

PS. I još jedan citat za kraj:
Mi smo ovde.
Na zemlji.
Da bismo mlatili praznu
slamu.
Ne dopustite
da vas bilo ko
uveri
u suprotno.

K. Vonegat

1. Čitam onim tempom kojim sam to radila kad se ima svo vreme pod plavom kapom nebeskom. I suncobranom. Brzinom svetlosti čak.
2. Stepen koncetracije pri čitanju na zavidnom nivou. Očas posla se šaltam kroz stvarnosti. Čas sam u šetnji pored Dunava čas sam u šumama Norveške pateći za Evom. Budem i kapetan čak.
3. Ne primećujem vreme. Ni malo. Uredno kasnim na posao. Uredno zaboravim da odem s posla. Uredno nemam pojma koliko je sati, iako tu informaciju imam plasiranu na dva telefona, ručnom časovniku i kompu ispred sebe. Pojma nemam koliko je. Još uvek se orjentišem po principu kad ustane sunce ustanem i ja. Tako i na počinak polazim. Skoro.
4. Veze nemam šta se dešava u zemlji. Na bilo kom planu. I kulturnom, i crnohroničnom i crnohumornom. Političkom. Ništa ne znam šta propuštam i savest mi je potpuno mirna.
5. Zaboravljam ko ona ribica iz Finding Nemo. Krečana. Ali ovo je ipak nešto što vučem od pre, pa se sad samo raširilo ko virus i zahvatilo kompletnu mentalnu aparaturu. Okej, zapišem, ali onda zaboravim da zapisano pročitam!
6. Ne primećujem tuđe bezobrazluke. Sležem ramenima ako me i informišu.
7. Nosim papuče po svaku cenu. Kiša kiša, ladno ladno. U stanu pravilo bosog hodanja važi pak uvek.
8. Ne primećujem nervozu oko sebe. Ni u sebi. Ništa me ne tangira. Sem dobrog vica. I lepih boja.
9. Spavam mirnim snovima. I sanjam uglavnom neke horizontalne kompozicije.
10. Slikam sa šljokicama.
11. Slušam novi album Šabana Bajramovića
12. Pevam dok spremam gajbu. Glasno!
13. Manje pušim.

Sa prvim opaljenim gromom krene kiša.
Ali i slikanje.

Fokus, fokus, fokus Jelena, fokus, ponavaljam si iznova, iznova i iznova.
Doduše, više dižem taj preteći prst u vis kad je dan, jer ferceram na onom modelu da je jutro pametnije od večeri. I da sunce ipak prikaže boje onakvim kakve stvarno jesu.
Uveče se sjebem, al to je već druga tema.

Fokus pobogu!

Ne ide to kad ti oćeš. U stvari, ide kad oćeš, al ti nekako nećeš. To je!

Trebalo bi kad se rodiš odma uvesti neko sigurno uporište, nešto kao sigurnu žensku ili mušku kuću, da onog momenta kad flipneš i kad fokus pređe u fikus, odma lepo okreneš SOS telefon, zbrinu te tamo očas posla, i u tom izmeštanju sagledaš domete. Aj što domete, oni se lako i odrede kad zapneš, ali motivi su već specijalna tema koja bi trebala pod lupu i atestiranje.
Dobro, da se razumemo, ja ne verujem u posedovanje kontrole bilo čega. Pogotovo kontrole nad sopstvenim životom. Verujem da pustoje samo naučene putanje i “sigurni” putevi, kojih se manje više svi držimo. S godinama, svaka stranputica i “nepoznato” uliva sve više straha a sve manje želje da se da gas i da se “proba”, da se “kocka”, da se rizikuje. I to bi bilo neko opšte znanje. Ne verujem u postojanje garancija, ne verujem u posedovanje “štitnika za život”. Toga nema.
Ali ipak! Ne bi bilo loše to uvesti
Bar u flip danima.
Ili to, ili sigurno uporište.
Jer kad odeš na tu “drugu” stranu, na kojoj nemaš pojma ni kako si se našao, odjednom shvatiš da je sve ono “čvrsto” za šta si se hvatao otišlo lepo niz vetar. Da se depolarizovalo i da se čak i fizički zakoni počnu ponašati čudno. Da zauzmu neke nove forme i da Isak Njutn tad nikako ne biva u pravu.
I tu nastupa defokusiranje. Plutanje. Pucanj u noge ili gubitak onog što nikad ni imao nisi.
Kontrole.
I blaga jeza u krvi, ali blaga stvarno, mala panika u redovima i pitanje, a šta sada pobogu!
Gde sada draga moja J?
De ćeš?
Što ćeš?
I oćeš li?

I ako bi postojala instant rešenja za ove stvari, cenim da bi bili svi pretplatnici i to krvlju. Pa tako i ja, stala evo prva u red, mantrajući u glavi fokus fokus, sa očekivanjem da se taj šalter ispred kog stojim, ne zatvori baš kad budem došla na red. Ili da neko ne stisne pauzu.
To već ne bih podnela.

Taj neki treći dan zaputismo se na zapadnu obalu Krfa. Kad malo bolje razmislim bolje da nismo išli. U stvari serem. Bolje da nismo išli na Glifadu, iako je to bio odličan trening za noge, koje su non stop divergirale u vazduhu nad kvačilom, kočnicom i gasom. Mogu grčevi da se dobiju ko dobar dan. Prva, druga a u trećoj letiš. Tako nekako to izgleda. Pošto smo poprilično kasno krenuli, stepen nervoze zbog vrućine u našem narandžastom sokoćalu je bio popriličan. Do Glifade se ide tako što nekako ne uđeš u grad Krf, što se nama iz prvog puta nije desilo! Lepo smo ga prošli po najvećoj gužvi u divnoj prvoj brzini i pod ručnom.
Da nije bilo Nine, moje zvezde vodilje sa mapom, koja je malo malo istrčavala i pitala za pravac, taj put bi potrajao još! A na karti je to tako jednostavno.
Da, i na tarabi piše, što jes jes…
Put do tamo je do nekog dela okej. Kad kažem okej, onda mislim da možeš nekako do treće. Sa spuštanjem kreće drobljenje i psovanje i želja da ugasiš auto i lepo kreneš peške koliko god da to traje.
Dobar dan, parking tri evra.
Dobar dan i vama.
Dobar dan suncobran sa ležaljkama 12 evra!
Dobar dan i vama, mater vam jebem!
More, ladno da ne možeš da se kupaš.
Napolju pakao da ne možeš da budeš.
Džaba maske, peraja, džaba sva morska oprema, kad noge trnu pri ulasku u vodu. Plivanje najo. Samo eventualno rashlađivanje i to je to.
Da idemo negde drugde?
Drugde, posle jebenih 15 evra koje smo dali i onog puta koji smo prešli. Neće ga majci vala iz inata. Ali dobro. Ima nešto dobro i u voajerskom posmatranju ljudi na plaži.
Specijalno Italijana.
Ko o njima gaji neke fine estetske predstave neka ih odmah zaboravi, jer ono Italijanki što predstavlja neki estetski modus dobre ribe već radi na Rai Uno, i nikako ne letuje na Krfu. Tako da toga nema. Muški deo Italijanske nacije izgleda ovako. Grubi presek koji se može uzeti kao zajednički faktor. Bele kupaće gaće sa cvetnim dezenima (uglavnom tarzanke neke), beli šeširi sa cirkonima, i sve do jednog sa sobom nosaju četku za češljanje! Ovi napredniji alfa mužijaci koriste češalj!
Italijankice su ugalvnom preko 120 kilograma. To im je neki zajednički pojavni oblik. Ne preko metar i šezdeset. I sve su na moru sa tim tako šarenim ugaćenim začešljanim primercima muškog sveta. Divna slika, morate priznati.
Uveče špagete, tunjevine, ladno pivo, koziji sir, maslina.
U noćnoj varijatni su to bili komarci!

I primerak italijanke. Jeste da ovo nije lepo, ali istine su istine.

Da se razumemo ljudi. Tuđe impresije su tuđe impresije. I koliko god neko bio veš u prenošenju istih, slika, mirisa…sve je to daleko od onog što te na kraju grune u stomak i izbije dah. Na osnovu tuđih priča, zamisliš taj Krf da izgleda tako i tako, vidiš gomile tuđih fotografija i koliko god znaš da je čaroban, e pa eto, još je čarobniji.
Jer miris se preneti ne može.
Ni zvuk ptica.
I zvuk sandala po kaldrmama.
Ni voda iz koje koja ti se prospe na glavu
Da da, bilo i toga.
Elem, parkiranje u gradu Krfu je ravno viteškom podvigu. U stvari, vožnja po samom ostrvu se čak može meriti sa tim. Italijana na onim skuterima i četvorotočkašima ima toliko da pomisliš da si u sred srede divlje Sicilije.
Kad se ide u grad, znači nikako u njega ne ulaziti autom, nego lepo u staroj luci ima jedan divan parking, koji se naravno kao i svi parkinzi plaćaju tri oera, zaključaš i bog da te vidi. To obaviti najkasnije do šest uveče, jer posle toga nema ni tu. A gde ima, ne znam!

Ali onog momenta kad prvi put kročiš u njega znaš da je to:
Grad za ljubav
Grad u kom se pišu memoari
Grad u kom postaješ sentimentalan
Patetičan
Poetičan
Grad u kom nema prisutva vremena

Pijemo kafu ispred crkve Sv. Spiridona i zamišljamo, kako su nekad žene čekale svoje moreplovce.
Na prozorima punim cveća.