Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Vila Marilena u Dassiji. To mu ga je ovaj istočni deo ostrva, gde je voda topla topla. Smeštena u divnom maslinjaku prošarano sa smokvama. Jestivim naravno.
Apartman je imao sve sem nožekanje (što smo znali i poneli), otvarača za vino (što smo znali i poneli), i tu još neke važne sitnice. Sunđer za suđe, na primer, uopšte nije zanemarljiv predmet u našim životima!
Brzinsko raspremanje i direkt na plažu. Tj lažem, malo smo prilegli posle puta, i to prileganje je rezultiralo dvočasovnom komom! Tako dubokog sna da je svake noći spavali bi svi po tri sata sigurno.
Uletanje u vodu i boravak na plaži taj dan je kratko i jasno bila nesnosna borba sa vetrom. Toliko je duvalo da sam pomislila da je onaj najavljeni Gustav omašio putanju. Al sreća samo taj dan.

Drugi dan boravka se piše trećeg dana. Kao što se će pisati i treći četvrtog…dok snage ne ponestane. Kasnimo kasnimo, ali to je tako logično jer se predstave o vremenu potpuno pomaknu. Dokazana teorija koja se svaki dan potvrđivala pitanjem: A jel ti znaš koji je danas dan?

Drugi dan smo bili u Barbatima. Obluci. Tirkiz. Maslinjaci. Peraja. Muzika. Knjige. Zaboravljanje sopstvenog imena drugi dan.
I plivanje i plivanje i plivanje i plivanje i plivanje…
I svi znate kako ide to na plažama. Da ne tupim.
Sve je bilo mirno sem mog junaka Abela iz knjige Krug se zatvara od Hamsuna, koji mi je propisno dizao pritisak. E kako može lik iz knjige da iznervira pa to ti je. Pa onda počneš da saosećaš. Glupih li ljudi nekad. I u knjigama.
Hajlajt drugog dana definitivno može biti iz knjige:
Nikada ne veruj ženi koja raskida veridbe češće nego što skida etikete sa šešira!
Pa red ćutanja.
Jer.
Dijalog na odmorima u stvari je izmišljen samo između ljudi koji se ne poznaju.

Po povratku, pravac grad Krf.
I prvi sustret s njim.

Pa evo red slika.

Mrzim da pišem putopise i te stvari, ali sam ove godine (znajući za taj mrz) sebi doakala. Otišla u radnjicu, kupila plavu sveskicu, pa lagano dan po dan, uz vino zabeležila. Zadnje dane nisam pisala (mrz je mrz kako god doakavala), al ajde kao uzdaću se u svoju memoriju!!!

Znači prepisivačina iz sveskice ide vako:

Ako se do sada niste nakanili da osunčate svoje dupe na Krfu (kao uostalom ni ja), provetrite mozak ili eventualno shvatite smisao života, onda je prava prilika da to učinite bilo kad, jer bitno je delovanje odmah! Bilo koje odlaganje vodi autolaganju i radi na principu dijeta koje uvek počinju od ponedeljka, pa se onda naprasno prebace na duži vremenski interval (recimo na proleće ili početkom sledećeg meseca), dok se na kraju ne ustale kao annual sopstveno obećanje. A gde annual tu i bienale, trienale i uzlaznom linijom funkcija očas posla dođemo do nikad!
Da vas kojim slučajem ne bi gutala takva vremenska rupa bitno je izvršiti sledeće pripreme. Uplatiti aranžman ili bukirati nešto u sopstvenoj režiji. Srećnicima sa šengenom cenim da nema šta puno da se objašnjava kako se putuje.
Posle uplaćenog aranžmana koji podrazumeva datumsku odrednicu, spakovati se takođe odmah (tri četri sad) i pri tome nikako ne zaboraviti šešire za sunce, koje je moja draga saputnica Nina zaboravila. (A kupljeni baš za tu priliku).
E sad vako.
Pristali smo u luku oko pola osam, u kojoj smo pristojno čekićali na trajket. Do po devet, što je sasvim dovoljno da se tegle noge, miriše more, i popuši po koja snena cigara.
Trajekt putovanje je celih sat vremena i pedeset minuta. Iako izgleda da do Krfa ima tik da pljuneš!
Ima nešto specijalno u tim vožnjama, i što se mene tiče mogu da traju forever. Ko ne zna kako trajekti izgledaju verujem da može naći neku pristojnu fotografiju na netu jer opisivanje ukrcavanja i one skalamerije bi zahtevalo posedovanje dara jednog Tolstoja i svo vreme sveta jedne prosečne džebalebatorke, a to nemam/o.
Ajmo dalje.
Trajket route, ili šta sve može da ti se desi u glavi za tih sat i pedeset. Ili, šta sve ne može da se desi nikako.
Ko do tada nije raščistio sa svetom, komunikacionim pomagalima, civilizacijskim blagodetima i prepustio se prirodi, vožnja trajektom je idealna prilika da se to uradi i to čak instant metodom. Moram da podvučem da na tu regeneraciju niko imun nije. Trebalo bi uvesti onaj model before i after trajekt fotografije. Svi su drugačiji! (Mora da izuzmem iz ove teorije one dve grkinje čiji dijalog je svojim decibelima nadjačavao i Koop koji je stizao iz slušalica i buku trajektnih motora.)
Kolor.
Bele klupe, pa plavo, pa plavo gore, pa plavo dole, pa belo na horizontu. Pravi odnos boja grčke zastave. I da su hteli da im zastava bude druačijeg kolornog sklopa, mislim da bi se zajebali. Ili je to prosto i nemoguće.
Gore plavo, dole plavo…direktno otčepljenje svih vizuelnih prijemnika!
U daljini neko kopno. Da li neko živi tamo? Koliko ima vode na zemlji? Kako se ona bre drži (dobro znamo za gravitaciju ali ipak!), šta ima dole u toj dubini dubini, šta ima gore u tom plavom plavom…Bog je ipak dobro uradio svoj stvaralački deo posla. Mislim se.
Red Koop-a pa red Darka Rundeka, pa gutljaj vode i eto ga prvi mir u stomaku. Podruga Nina je u svom prugastom duksu i meditativnoj pozi na klupi odašiljala slične vibracije. Ja sam se ipak odlučila za horizontalu.
I prođe to začas.
I izađeš miran.
Spreman za odmor.
Kažem vam, instant metoda

Nastavak, kad se uzmognem.

“sad ću vam pričat’ sam’ da pišam!”

Prvo i prvo.
Vaučer.
U je sigurnim rukama, pošto ja nisam osoba od poverenja za čuvanje bilo kakve BITNE dokumentacije.
Drugo i drugo.
Viza.
Ta dva done, te pristupiti presabiranju.

I-pod pun. Ko oko, što bi reko naš narod. (Iako bih baš volela da čujem neko poetsko tumačenje ove izjave)
Kupaći, zlu ne trebalo!
Lanene pantalone komada jedan.
Pamuka u obliku patrljaka od majica komada par.
Gaća takođe u obliku pamuka a i patrljaka komada nekoliko. Broj: koliko zahvatiš iz fioke!
Jedna leva i jedna desna zelena japanka.
Par konvers patika. Hodaće se hodati. O da.
Šešir. Slamnat. I roz!?!? (Šta osta od jednog umetnika!)
Grudnjaci?!?!?! (Ko to još nosi na letovanje? Tj, ko još pa uopšte i gaji sise na ovu vrućinu!
Pomade za borbu protiv rakova koža, plikova, alergija taman za jednu mnogobrojnu porodicu.
6 knjiga. Mojih. Draga Nina nosi svoju omanju biblioteku. Uslov je da se međusobni naslovi nisu pročitali.
Mislim da će biti dosta.
Peraja. Plava.
Ronjalica. Plava takođe.
Dva para cvika za plivanje.
Aljina kad zaduva vetar.
Dve suknje za nako. Do plaže i nazad.
Memorije u svim oblicima. A najviše ispražnjen kontejner za direktno primanje u sećanje. Sve sam oribala, pospremila, očistila, provetrila, i spremno za konzumaciju u sirovom stanju.
Pinceta. Aceton. Ness kafa. Otvarač za vino. Pljuge. Olovke. Papiri. Futrole za cvike. (Da se podsetim za svaki slučaj)
Sandale sa tri kaiša.
Za femkanje.

***

Htela sam prvo da napišem svima onima koji ostaju: Nahran’te kerove i ništa ne dirajte, al šta ću s onima koji kerove nemaju?

Odo!

Ne, neću se razvesti ako ste na to misilli! Iako je to onako dosta moderno. A i skupo! Ponekad mi se čini da se ljudi vezuju samo da bi se odvezali. Ili mi se samo čini. Ili se ipak tome daje više ozbiljnosti nego što to u stvari jeste.
Odnosi su odnosi. Bilo kad i bilo gde, i kao i sve drugo podložno je promenama, truljenju, mutacijama, hranjenju, kretivi, poboljšanju, ulepšanju pa i smrti. Moj online brak cveta, pogotovo kad nisam online! Valjda to pravilo svake mirne kuće. U kući mir kad u njoj nema nikoga. Ili kad je nemirni faktor van doma.
Moja supružnica i ja smo pristupili toj online bračnoj inicijaciji, primetivši da je sve više onih mladih ženskih duša koje jedva čekaju da promene prezime, misleći da se tako i lični identitet automatski impruvuje u neznamtijašta. Ili da bi se fejsbuk-znatiželjnom svetu digao srednji prst u vis sa sve borbenim pokličima: A-ha, i mene neko voli! (Ovde normalni ne ulaze u razmatranje.)
Ajte da se ne lažemo. Svako nekog voli. I neko svakog voli. I svi su voljeni. Svakakvih ljubavnih relacija ima. Al’ ove mlade ženke, željne prezimenskog poboljšanja sebe su u dosta velikom broju, moram priznati. I kao takve, vrlo fenomenološki a i za sprdačinu zabavne.
Da ne pričam o homofobima. Divan način da očas posla saznate bez da ste pitali: Ko se boji vuka još!
I nije to tema.

Tema je da je vrućina ono što pakleno deluje na moj organizam. Nesanica prouzrokovana kuvanjem kore velikog mozga automatski rezultira dobranom glavoboljom today (iako slutim da ovo baš ama nikoga ne interesuje). Al’ šta da vam kažem, mora se nekad čovek pošteno i iskukati. Bez ikakvog očekivanja za rešavanje „problema“.
Kaže jedna dobra poslovica: Ne postoje problemi, postoje samo izazovi. Ne znam koliko bih se uvek složila s njom, pogotovo ne danas s glavoboljom. Iako sam inače na toj strani. Po opredeljenju. Ali bez glavobolje.
I nije ni to tema.

Tema je da mi je jezivo zabavno spavati još samo dva dana (s nesanicom ili bez), i po isteku tog roka u stilu Šešir, Papuče, Lan, Pamuk, Knjige, Prijatelji i Jazz, napustiti dane kad su datumi i sati važni. Prebaciti se na mod zaboravljenog brojanja sopstvenog postojanja mereći jedino prisustvo svetla u sopstvenim zenicama.

Udala sam se danas.

Na fejs buku.

Za ženu.

Mesec unazad uporno kupujem knjige koje ću da nosim na more da čitam.
Naravno da ono “samo da vidim o čemu se radi” rezultira sa “jebi ga pričitah i ovu”.
- A one tri što si kupila?
- Pročitala!
Tako da je i današnje vađenje međunarodne dozvole za vožnju rezultiralo u stvari opet kupovinom knjiga.
Ali ovaj put ih stvarno čuvam do puta.
Do tada ću sebi noge da pojedem!

PS. Sve naslove koje sam tražila manje više nisam našla. (Neke jesam, pukom srećom)
Da pređem na Lagunine srceparajuće ljubavne zaplete ili Siluet ljubavne romane?
Toga uvek ima.
Ili eventualno Isidoru Bjelicu, pa za promenu Mojsilovićku.
Pa te žene su gore skribomanke od mene!
Tj “bolje”, jer za glupost uzmu keš!

Da vam opišem bol u kolenima od kilometarske vožnje bajka.
Da vam ispričam kako je izgledala česma koju sam sanjala noćas.
Da vam kažem kakav je bio ukus smuđa koji pojedoh za ručak na čardi pored Dunava.
Da vam dočaram bar tri vezane rečenice koje navru u glavu dok vozeći bicikl, slušam Parov Stelara.
Da vam kukam što je sutra radni dan.

Al’ ne umem.

PS. Ko nije čitao Kadiš za nerođeno dete/Imre Kertes, neka to učini.

“Ne!”-rekao sam odmah i smesta, bez kolebanja i, takoreći nagonski, jer sve već je posve prirodno, da nam nagoni deluju pritivno našim nagonima, da na umesto nagona deluju protivnagoni, štaviše, izdvajajući se kao da su oni naši nagoni - pokušavao sam da budem duhovit, ako se to uopšte može smatrati duhovitošću, odnosno, ako se gola i bedna istina može smatrati duhovitošću…

Ili, zašto volim jazz klubove.

Mesto do prozora je uvek bingo. U bilo kom slučaju. Em zvernjaš napolje, em taj sjajni momenat isljučenosti samo zato što si okrenuo glavu u suprotnom pravcu od svetine.
Ko mala deca kad se igraju žmurke. Zatvaraju oči misleći da ih niko ne vidi.
(I dalje se vrlo jasno sećam jednog Mikijevog almanaha, kad su Šilja, Belka, Miki i ostala kompanija bila u mini uzrastu i igrali se žmurke. Šilja je i tada pokazivao genijalne sposobnosti, pa se skrivao tako što je na glavu stavljao kanticu za pesak, misleći da ga niko ne vidi jer on ne vidi nikog. I nek neko kaže da strip nije umetnost!)

E tako to štima i u gradskim prevozima.
Dva reda ljudi.
Oni do prozora, isljučeni.
I oni do prolaza, uključeni.
Ovi prozorski pravi asocijalni primerci. Uglavnom retko menjaju izraz lica, tu i tamo čitaju, voze se na dužim relacijama, slušaju muziku, i poprilično maše stanice.
Ovi prolazni, hteli ne, moraju da se druže, pipaju, ustaju, naslanjaju, gledaju jedni drugima u dupeta, noge, cipele, knjige…ili ponekad i jedni u druge. Naravno, kad posmatrani ne uzvraća direkti istraživački pogled posmatrača.

Sramota je gledati!?

Zato, posmatrači vole do prozora. Ne bivaju otkriveni a njihovo blejanje po automobilima zaustavljenim na semaforima, kao i svim ljudima koji ko ukopani čekaju zeleno, se smatra uljudnim, jer šta ima čudno kad neko gleda kroz prozor! To se ne računa jer je „prirodno“. Ali gledati direktno, to je već uvreda!

Šta buljiš?
Šta me koji kurac gledaš!
Jel imam nešto napisano na čelu možda a?

Ne znam odakle toliki strah od posmatranja. Tj. selektivni strah. Jer nije da baš ne vole da budu gledani at all. Inače sve one krpice, šminke, čiste majice, teretane, botoksi i ostalo, ne bi imalo smisla. Nego, super je da neko gleda (s kim se može napraviti neka interesna relacija, bilo kog tipa), ali samo gledanje gledanje se tretira ko neukusno! Pa nije prišao čovek da čačka nos drugom čoveku bez pitanja, uvalivši mu kažiprst do sinusa, nego je radio ono što inače radi danju. Drži kapke otvorene.

Uostalom, kad primetiš da te neko gleda?
Kad počinješ da gledaš?

Šta je okidač, da se besmisleni pogled koji je inače bio usmeren u nekom besmislenom pravcu odjednom preobrazi u gledanje. Da više ne blejiš nego vidiš? Posmatraš, konstruišeš, izmišljaš priču, zamišljaš sve te ljude oko sebe u raznim situacijama…kakvi su nekad bili, kakvi su sad, da li su sad, gde su…kako žive…ima li to njima sve smisla…

* * *

Ušla je s malim detetom. Seli su ispred. Širina njenih pleća i sala na rukama je bila dovoljna da zauzme tri četvrtine od dva sedišta, a prepuna torba i dve kese su taman dopunile tu preostalu četvrtinicu. Dečak je bio miran i tih. Gledao je u svoje sandale. Oznojane kovrdžice su mu se lepile za vrat i pevušio je nešto u sebi. Ona ga je smestila u sedište, pored onih kesa, ko vreću kupusa, uhvativši ga za ruke, što je on ćutke, i kao da mu se to dešava milion puta, podneo.
Odakle su?
Da li je nekada bila lepa i zgodna?
Možda se zove Mirjana.
Da. Liči mi na Mirjanu.
Verovato je odavno zovu Mira, a to mrzi.
I dete joj smeta.
Eto danas, baš danas joj jako smeta.
Jer ona ne gleda. Ne vidi.
Polomljena je.
Je li joj to jedino dete?
Ne nije. Na njemu je jedna velika i pohabana majica starijeg dečaka.
Ali to mu ne smeta.
On je podigao pogled sa svojih krem sandalica ka prozoru.
Gleda. I pevuši.

PS. Ima i onih koji su posmatrači, ali gledaju unutra. Njih zovem hrabri.