Jedna od čestih kontroverzi među libertarijancima, posebno u Americi, vezana je za ratove u Iraku i Avganistanu: da li je i sa kojim razlozima moguće podržavati ove ratove i zadržati liberalnu tj libertarijansku poziciju.
Ja ću ispitati dve najčešće vrste protiv-argumenata za ovu mogućnost, od kojih verujem da je prva vrsta delimično opravdana, dok je druga neopravdana. Prva vrsta se tiče standardnih prigovora da je "rat zdravlje države" tj etatizma. Svaki rat vodi širenju državne moći, i kroz istoriju, posebno u 20 veku, svi etatistički lideri i diktatori su koristili rat kao izgovor za nacionalizaciju, pljačku, širenje državne kontrole u ekonomskim i ne-ekonomskim stvarima. Po istoj logici, vođenje dva rata u isto vreme, ne može a da ne ostavi traga na američku politiku i da je ne gurne makar malo dalje u pravcu etatizma. Drugi argument je da je rat skup, i u životima i u novcu, i da vodi povećanju poreza i ekonomskom osiromašenju. Sve ovo treba da bude podsetnik da ako rat nije zaista neophodan (odvraćanje invazije ili samoodbrana) treba ga po svaku cenu, upravo sa libertarijanskih pozicija, izbegavati: ne nužno iz "humanističkih" ili "kulturoloških razloga" (što smo protiv "američkog imperijalizma" ili smatramo da je super da Sadam vlada u Iraku jer on predstavlja autentični izraz kulture Iračana) već iz sistemskih razloga američkog nacionalnog interesa (i želje svih libertarijanaca van Amerike) da federalna država bude što slabija.
Drugi tip prigovora kaže da su ratovi u Iraku i Avganistanu, čak i da zanemarimo ove klasične protivargumente, zapravo pogrešni sa stanovišta samih ratnih ciljeva. Izgradnja nacija, i pokušaj da se nametne demokratija i kapitalizam zaostalim nacijama, ili nacijama čija neformalna pravila igre, kultura i tradicija nisu pogodni za privatanje ovih ustanova je čisto gubljenje vremena i resursa. Čak i da nam je svejedno što američki vojnici ginu a poreski obveznik plaća, ceo poduhvat nema smisla jer Irak i Avganistan ne mogu spoljnom intervencijom biti pretvoreni u uspešne demokratske nacije, prosto zato što njihovo stanovništvo kulturno i mentalitetski nije spremno za promenu. Ili je čak aktivno i ne želi, tj želi nešto drugo, poput teokratije, šerijata ili diktature ove ili one vrste.
Rekao sam da prvu vrstu argumenta smatram načelno valjanom, sa nekoliko dopuna ili preciziranja. Najpre, ako prihvatimo poziciju minimnalne države, što većina libertarijanaca čini, onda ona ne implicira apsolutni pacifizam, već odobrava odbrameni rat. Napade 11 septembra je izvela organizacija Al Kaida koja je imala sedište i zaštitu u Avganistanu od strane talibanskog režima. Rat za svrgavanje Talibana je stoga, čak i sa usko libertarijanske pozicije, bio opravdan, jer je bio akt direktne samoodbrane protiv agresora. Svrgavanjem Talibana presečena je obaveštajna, materijalna i logistička podrška al Kaide i ona naterana u beg i ilegalu, dok je veliki deo njene mreže bio uništen, što je jedan od ključnih razloga zašto nije bilo daljih napada na SAD. Druga rezerva vezana je za stepen širenja države kao posledice oba ova rata. On nije bio naročito veliki. U periodu 2001-2008 došlo je do značajnog povećanja državne potrošnje kao procenta GDP, ali najveći deo tog porasta nije bio u domenu vojnih neko civilnih izdataka, uglavnom subvencija i entitlements programa. Što se tiče famoznih kršenja građanskih prava o kojima kritičari stalno pričaju (poput "torture" i "špijuniranja") ona sama po sebi opet nisu imala nikakve veze sa samim ratovima, i bila bi počinjena (ili ne bi) potpuno nezavisno od bilo kog rata. Činjenica da je rat u Iraku sada praktično završen (američka vojska se ubrzalno povlači), a da će i u Avganistanu verovatno uskoro ući u završnu fazu, a da niko ni ne pomišlja na labavljenje ovih ograničenja građanskih sloboda najbolje svedoči da one nemaju nikakve veze sa ratovima, nego sa napadom od 11 septembra, i političkom atmosferom posle toga. Da li su te politike mudre ili ne, drugo je pitanje, ali ga moramo razdvojiti od posledica ratova u Iraku i Avganistanu kao takvih. Dakle, klasični libertarijanski prigovori važe samo za rat u Iraku (jer je teško demonstrirati kakvu je to pretnju po SAD predstavljao Sadam Husein, što bi rat opravdalo s libertarijanskih pozicija), i to prevashodno za njegovu cenu u novcu i ljudskim životima, ne u jačanju državne kontrole, jer ako je do njega i došlo, desilo se potpuno nezavisno od tog rata.
A šta je sa argumentom o samopobijajućem karakteru izgradnje nacija? Taj argument ni teorijski ni empirijski ne stoji najbolje. Ako je izgradnja nacija načelno nemoguća, kako to da je uspela u Nemačkoj i Japanu posle 1945? Kritičari će reći da je njihova ”kultura” bila pogodna za to, za razliku od Iraka i Avganistana. Ali, ja ne vidim ni jednog klasičnog liberala u Nemačkoj 1945 osim samog Erharda. Ne vidim, u tom smislu, i nikakvu drugu političku snagu, sem članova i simpatizera nacističke stranke. U periodu 1945-1950, periodu konsolidacije demokratije i drastičnih protržišnih reformi, većina Nemaca je i dalje podržavala Hitlera, i mislila da je žrtva neopravdane okupacije neprijateljskih sila koje ne žele dobro Nemačkoj. Ili još pre u Japanu. Japan nije imao bukvalno dan demokratske vladavine pre 1945, i imao je apsolutnu autokratsku tradiciju najgore vrste, sa Carem božanstvom, militarističkom elitom, kamikazama, enormnom nepopularnošću kapitalizma. Nemci na steroidima! Kako je “izgradnja nacije” uspela tamo? Od arhi-agesora i jedne od najmilitanijih i najautoritarnijih nacija na svetu, do dekandentnih pacifista i kapitalista za samo nekoliko godina. Da, moguće je da većina u arapskom svetu danas mrzi Ameriku i podržava teroriste (mada je ta podrška drastično pala poslednjih godina), ali je jednak, možda i veći procenat Nemaca mrzeo Ameriku i podržavao Hitlera 1945. Šta nam to govori?
Očigledno, “kultura” je čarobna reč koja sve može da objasni: šta god da se desi bilo gde, uvek neku kulturu ili kulturnu tradiciju možeš prizvati u pomoć. Kad Irak za 5 godina možda napravi prirvredno čudo, ili makar samo pokaže ozbiljniji napredak, ne sumnjam da će se odmah pojaviti “kulturolozi” koji će objasniti da to sve nema nikakve veze sa ekonomskim i političkim sistemom koji su im Amerikanci ostavili, nego sa tradicionalnom arapskom “kulturom” trgovine. Kao što je danas islamistička “kultura” i to što Muslimani vole teror razlog za nestabilnost, a ne specifična politička konjunktura i upliv ekstremističkih grupa iza kojih stoji al Kaida (i Iran).
Razlog za nesporazum ovde je u sledećem: ljudi poput GW Busha veruju da su aspiracije ljudi univerzalne, da Arapi i Avganistanci, baš kao i Amerikanci, Nemci i Japanci, žele slobodu i prosperitet. Ako pođete od te pretpostavke, onda vam “izgradnja nacije” (vojno obaranje ditkatotrskog režima) i neće izgledati neki veliki socijalni konstruktivizam ili “veliki skok napred”, već naprosto kao prijateljska pomoć spolja tim narodima da uklone veštačke političke barijere svojim prirodnim i univerzalnim težnjama. Ali kultur-rasistima poput Hantingtona rat u Iraku izgleda kao konstruktivizam upravo zato jer oni ne misle da svi ljudi dele iste prirodne težnje, već da su neke “civilizacije” drugačije, da Arapi nisu za demokratiju ili katolici za kapitalizam. I da je američka misija u Iraku mnogo dalekosežnija, neka vrsta sumnjivog psihološko-političkog lobotomiranja divljaka da postanu fini kao mi, jedna vrsta ispiranja mozda ili kulturnog reporogramiranja. Pošto je to nemoguće, onda je i projekat “nerealističan”. Predstavlja, što bi marksisti rekli, “preskakanje faza u razvoju”.
Da zaključim, pozicija izolacionizma je najbliža libertarijanizmu, ali je za nju dovoljan argument da nije dužnost američkog vojnika i poreskog obveznika da ispravlja sve svetske krive Drine o svom trošku. Ne treba nam teorija da je oslobođenje Iraka zapravo štetno po same Iračane, jer njima ne treba sloboda pošto su oni Muslimani, i kao takvi vole više da vešaju homoseksualce i kamenuju preljubnice.
