Svi postovi sa bloga: Tržišno rešenje
Poenta je u tome da je Santiago dugo vremena imao u velikoj meri privatni sistem autobuskog javnog prevoza. Putnike su autobusom prevozile stotine malih firmi, a ni linije nisu bile isplanirane, odnosno svaki prevoznik je sam odlučivao kuda će da vozi. Takođe, postojao je i javni metro. Onda je neko uvideo probleme u tom sistemu. Prvo problem je bio u tome što su vozači bili plaćeni po učinku, pa su vozili po gradu k'o ludi. Drugi problem je bio u tome što su prevoznici ostvarivali profit na teret radnog čoveka i građanina. A gde je profit, tu je i zavist i nužda da se nešto pod hitno uradi. Poseban problem je bilo i to što su postojali različiti nivoi usluge - neki autobusi su bili skupi, ali su služili putnicima piće, a drugi su bili jeftini. A to, jel tako, nije fer.
I onda je, sa dolaskom socijal-demokratske vlasti, smišljena odlična ideja - da se sistem nacionalizuje i da se "Konačno uvede neki red!". Argument je, naravno, sasvim logičan: gradski urbanisti, stručnjaci za javni prevoz, ekonomisti, razni inženjeri, svakako mogu da isplaniraju sistem koji bi bio bolji od postojećeg haosa. Recimo, postoje autobusi koji idu paralelno sa metroom. Zar ne bi bilo bolje, mislili su oni, da autobusi voze samo na lokalnim rutama, do metro stanica, a da onda ljudi dugačke deonice prelaze metroom?
I tako, za vreme leta 2007. godine, uveden je Transsantiago, novi sistem javnog autobuskog prevoza. Šta se dogodilo? Prvo, povećano je prosečno vreme prevoza sa 40 minuta na dva sata. Drugo, problem profita je rešen u potpunosti - novi sistem pravi godišnje gubitke od 600 miliona dolara.
Pitanje je šta se tačno dogodilo. Bez ulaženja u detalje (pročitajte tekst), planeri nisu shvatali da je prethodni sistem imao neku svoju logiku. Nisu shvatali, na primer, da je dobro što postoje autobuske linije koje su paralelne linijama metroa, jer omogućavaju redundantost sistema - ako se metro pokvari, ne nastaje opšti haos. Drugo, nisu shvatili da će, ako počnu da vozače plaćaju po sistemu "radio ne radio svira ti radio", oni voziti sporije. Treće, ranije je neko mogao autobusom da stigne od kuće do posla. Sada je morao da ide autobusom do metroa, pa da preseda, pa da ide metroom, pa da preseda na autobus. To znači da mu je lakše da ide kolima. Tako je razmišljalo nekoliko stotina hiljada ljudi i eto haosa na ulicama. Mnogo većeg nego ranije.
Prvo, uvođenje evra. Goran navodi dobre strane prelaska na evro, a onda suštinski kaže - ali, postoje i loše strane, pa to ne treba raditi. Metodološki to nije ispravno, treba pokazati da su troškovi veći od koristi, a ne da troškova ima. Za mene, cilj uvođenja evra ne treba da bude ni stabilizovanje cena, ni smanjenje kamatnih stopa, već smanjenje transakcionih troškova i rizika. A to što se smanjuje uloga Narodne banke, za mene je dodatna korist, a ne trošak. Jednostavno, ECB ima više kredibiliteta od NBS-a, a to je ono što je ključno.
Drugo, Goran kaže da je "verovanje u svemoguću ruku tržišta naivno". I ja mislim da je to tačno. Međutim niko, ali baš niko, ni ne veruje da je tržište svemoguće. Neki ljudi samo veruju da je tržište u najvećem broju slučajeva bolje od alternative - državne intervencije. Argument o superiornosti tržišta je relativan - "u odnosu na državnu intervenciju", a ne apsolutan. Dakle, što se mene tiče, naivan je onaj ko veruje u svemoguću ruku države, čitaj političara i birokrata. Za mene je naivniji neko ko kaže, na primer "država je neophodna da bi se rešio problem gojaznosti", nego neko ko kaže "ja mislim da će, pre ili kasnije, farmaceuti pronaći lek koji će rešiti problem gojaznosti".
I tu je dobar primer upravo onaj koji navodi Goran - kriza sa hipotekarnim kreditima u Americi. Pripisati to tržištu je, koliko sam ja uspeo da pročitam stvari na tu temu, potpuno neopravdano. Država je aktivno podsticala davanje stambenih kredita ljudima koji nisu kreditno sposobni. Da nije bilo raznoraznih stimulacija, ljudi koji nisu kreditno sposobni ne bi ni dobili stambene kredite, pa do krize ne bi ni došlo. Za mene je to klasičan primer greške države, a ne greške tržišta.
Negde je neki političar (recimo, ovaj) pre nekoliko godina rekao nekom birokrati "E, žale mi se birači da ih banke mnogo zavlače oko davanja kredita, samo zato što nemaju posao, ili zato što imaju malu platu. To nije fer, moramo nekako tim ljudima da pomognemo da obezbede krov nad glavom." Onda je birokrata seo i osmislio način da siromašnim ljudima država pomogne da dobiju stambeni kredit. Par godina kasnije, kada su skočile kamate, pa ljudi počeli da masovno ne vraćaju kredite, isti onaj političar izađe i kaže - "Moraćemo da ih strožije regulišemo, sasvim je očigledno da tržište ne funkcioniše."
Ko je kriv? Možda FEMA, državna agencija za vanredne situacije, koja je toliko kritikovana posle Katarine da sada vide krizu i tamo gde je nema? Ili metereolozi koji i pored savremene tehnologije nisu u stanju da procene jačinu uragana niti njegovu putanju (uragan je uglavnom otišao u Texas umesto u Louisianau)? Nije ni bitno. Pošto su umešani i političari i mediji krivca verovatno niko neće ni tražiti. CNN uveliko prepričava anegdote o par prevrnutih automobila i nasukanih čamaca, što da nisu najavljivali kao oluju veka ne bi bio ni deseti prilog u vestima. No ni to nije najstrašnije. Jedino je šteta što će sledeći put kada uragan stvarno bude smrtonosan mnogo više ljudi odlučiti da ostane kod kuće.
Izbori u Angoli će biti slobodni. Ko god želi može da se kandiduje i svi imaju pravo glasa. Sa druge strane, neće biti fer. Tu ne mislim na izborne procedure na dan izbora. Kod njih verovatno neće biti problema, kao što ih u većini autokratskih režima i nema. Savremene autokrate ne manipulišu rezultatima na dan izbora. Manipulišu ranije; uglavnom ograničavajući slobodu govora i koristeći državna sredstva da motivišu birače. Tako je i u Angoli. Opozicija praktično nema pristup nijednoj od dve džavne televizije. Imaju dve radio stanice koje pokrivaju samo glavni grad i nekoliko novina koje je teško naći u provincijama. U kampanji, koja je zakonom ograničena na 30 dana, sve partije (takmiči ih se 14) dobijaju po pet minuta dnevno na nacionalnoj televiziji i po deset na svim radio stanicama. Naravno vesti i dalje pokrivaju skoro isključivo aktivnosti predsednika republike i vlade. Vladajuća stranka takođe koristi priliku da motiviše birače povećanjem plata. Tako su svi zaposleni u državnoj upravi (a njih je najviše) u avgustu dobili povišicu od 30 procenata da bi im zatim odmah bila isplaćena i septembarska plata pod izgovorom da će vlada posle izbora biti zauzeta formiranjem kabineta pa neće moći da isplate plate. Komercijalne banke su, kao posledica, ove nedelje praktično ostale bez novca i uveli su maksimum od 1,000 dolara za podizanje sa računa. Nije sjajno ali imajući u vidu posledice izbora u Nigeriji, Keniji i Zimbabveu, Angola će verovatno postaviti pozitivan primer za kontinent. Neverovatno je koliko demokratija napreduje kada se ograniče očekivanja.
Nema sumnje da će sadašnja vladajuća partija voditi glavnu reč i u novoj vladi. Čak i da ne dobiju podršku od preko pedeset procenata glasača, formiraće koalciju sa najvećom opozicionom strankom (ili sa nekom manjom partijom što je manje verovatno) jer ona i sada učestvuje u vladi.
Dok se nisam doselio ovde nisam imao predstavu koliko je Angola velika zemlja. U avgustu sam obišao samo trećinu provincija uz vožnju od preko 3,000 km, što je otprilike razdaljina od Los Anđelesa do Njujorka. Površina Angole je veća od Velike Britanije, Nemačke i Španije zajedno. Evo je interesantna proporcionalna mapa kontinenta.
Evo šta mi nije jasno. Ako postoji neopoziva odluka da se NIS proda, zašto se onda radi procena vrednosti? Ako bi odluka da se NIS proda ili ne proda nekako zavisila od procenjene vrednosti, onda bi procena imala smisla. Ali pošto je već odlučeno da NIS ide na prodaju, čemu procena? Kakav uticaj ta procena ima?
Jedina prava vrednost se na kraju krajeva dobije na tenderu ili aukciji. Jasno mi je da kupac koji učestvuje na aukciji angažuje konsultanta da mu pomogne da odluči koji iznos da ponudi. Ali zašto prodavac, koji je već ionako odlučio da proda? Prodavac može da oragnizuje tender i tako dobije najveću moguću cenu za svoju robu, što će istovremeno biti i najbolja procena njene vrednosti.
A nije mi jasno ni zašto takva procena košta pola miliona evra kad sam ja u dvominutnoj proceni ovde izračunao sličnu cenu.
Postavlja se pitanje - ako su sankcije tako super, zašto Rusija onda sama sebi nije još odavno uvela sankcije? To je barem lako, doneseš zakon kojim kažeš "Zabranjuje se spoljna trgovina sa sledećim zemljama" pa navedeš sve zemlje koje želiš.
Odavno nisam pročitao ovako loš tekst.
Možda zato što Pisa test meri znanje prosečnog učenika a olimpijada najboljih. Sigurno se svi sećate priča kako deca u Americi rade razlomke tek u sedmom razredu i slične anegdote gde Srbi i Rusi ispadaju pametni a Amerikanci glupi. Naš obrazovni sistem se fokusira na najpametnije učenike. U osnovnoj i srednjoj školi časove matematike je u mom odeljenju u proseku zaista pratilo svega 10 procenata učenika. Svi ostali smo se trudili da nekako dobijemo dvojku. Najnormalnija stvar je uzimati privatne časove da bi se pratilo školsko gradivo. Nije ni čudo što smo relativno loše plasirani po Pisa testu.
Najbolji učenici, kojima se posvećuje i najviše pažnje, naravno imaju odlične rezultate. Pogotovu učenici matematičke gimnazije koji se praktično profesionalno bave matematikom. Nema sumnje da su oni sjajni ali šta je sa ostalima? Gde je prosečan učenik? Tamo gde Pisa tekst i pokazuje. Ako je za utehu bolji smo od Crne Gore
Zašto reforme od 2003. nisu dale rezultate? Zato što ih nije ni bilo. Uvođenje engleskog jezika od prvog razreda i veronauke i građanskog vaspitanja nisu reforme. Reforme podrazumevaju uvođenje konkurencije u obrazovni sistem. Možda sistem vaučera putem kojih bi roditelji mogli da nagrađuju dobre škole a kažnjavaju loše, proces koji bi doveo do povećanja kvaliteta obrazovanja prosečnog učenika.
...da stupanje na snagu Prelaznog sporazuma "koristi samo EU", jer je suština tog sporazuma da Srbija snizi carine na proizvode koji dolaze iz zemalja EU, dok su snižene carine za proizvode koji iz Srbije idu u EU.
"Isključivi korisnik stupanja na snagu Prelaznog sporazuma je EU, i njima to koristi. Ako oni nisu spremni da taj deo sporazuma stupi na snagu, Srbija time uopšte ne bi trebalo da se bavi, niti bi to trebalo da je brine", rekao je Svilanović.
Možda tamo neka imaginarna "Srbija" ne treba da se brine, ali ljudi koje ja poznajem bi veoma voleli kada bi pojeftinili automobili i sve ostalo što se uvozi iz EU. Takođe, duboko verujem da ni privrednici koji iz EU uvoze opremu i repromaterijal ne dele ravnodušnost bivšeg ministra.
Blogodak?
Blogodak je vaš pogled na domaću blogosferu. Prijavite se i napravite sopstvenu listu blogova koje pratite.
Podrška
