Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Uvek se iznova zaprepastim kad pročitam pisanija nekih poznatih ekonomista o cenama energije i najboljoj energetskoj politici: Greg Mankiw sa Harvarda, pisac jednog od najčitanijih ekonomskih blogova (i raniji šef Bušovog ekonomskog tima!) je opsednut time kako da se veštački poveća cena energije da bi se postigli nekoliki (po njemu) korisni ciljevi. "Osnovao" je i održava Pigu klub, tj klub ekonomista koji zagovaraju uvođenje dodatnih poreza na potrošnju energije da bi se "rešio" niz problema, od globalnog zagrevanja, preko smanjenja gužve u saobraćaju, do zagađenja i sličnih teškoća urbanog života u civilizaciji, ali i popunjavanja rupa u budžetu, recimo penzionom programu! (I kad bih pokušao da smislim goru besmilicu od ove teško da bih uspeo - treba uvesti dodatni porez da bi se fundirao neodrživi i uskoro bankrotirani budžetski program preraspodele dohotka). Mankiw obrazlaže da bi veći porezi na energiju bili dobri i zato što bi rasteretili državu kontrole emisionih standarda kod automobila. Naprosto, ne bi vlada morala da veštačkim standardima obeshrabruje ili onemogućava proizvodnju i prodaju SUV-ova, već bi to isto ekonomisti postigli višim porezima. Zbog njih bi benzin bio suviše skup i ljudi ne bi vozili SUV-ove, već malolitražna kola. Ima li čega divnijeg i "elegantnijeg" od "piguovskog poreza"?

E, sad, jedan Mankiwov drugar sa Harvarda, takođe veliki ljubitelj visokih cena i visokih poreza, ima i adekvatno obrazloženje zašto su visoke cene energije ne samo dobre, već i neizbežne, tj zašto su pokušaji da se one smanje "ludački" Kaže taj genije: High prices may be painful, but they convey a key nugget of information: Energy is scarce; use it wisely. If the government uses tax policy to artificially reduce energy prices, then the government will only deter private individuals from appropriate conservation." Je li? Ja sam baš mislio da su cene energije visoke zato što američka vlada zabranjuje bušenje nafte u priobalju i Arktiku, ili što mnoge vlade pod paskom ekoloških lobija drastično ograničavaju korišćenje nuklearne energije. Kolika bi bila cena nafte da se ukloni zabrana kopanja u Americi (što sada mnogi političari zagovaraju)? Ili da se dozvoli izgradnja nekoliko stotina velikih nuklearnih centrala u svetu? Dakle, aktuelne cene energije ne pokazuju njenu dragocenost, nego veštačku nestašicu koju stvara vlada svojim regulacijama i zabranama. Smanjite regulacije i zabrane, i smanjiće se drastično i cena energije. Ali, to se franjevcima sa Harvarda ne bi svidelo, jer bi poremetilo "piguovsko" uravnoteženje troškova i koristi korišćenja energije, i dozvolilo ljudima da i dalje žive u svom bezbožničkom obilju, da voze SUV-ove, žive u predgrađima, putuju svojim kolima umesto da se svi tiskaju u državnom metrou ili autobusima, i naravno uništavaju planetu emitovanjem CO2.

Pri tome, ovaj drugi piguovac sa Harvarda je smrtno preplašenn da neko slučajno ne smanji poreze kao odgovor na visoke cene. To bi bila katastrofa, jer: "Standardna akonomska analiza pokazuje da su glavni korisnici manjih poreza na energiju naftne kompanije". Ja sam opet naivno mislio da su glavni beneficijeri nižih cena bilo čega, a posebno energije, siromašni građani koji plaćaju manje račune za proizvode i usluge. Ali, ako ste slučajno propustili da se upecate na "tržišni" argument da visoka cena energije odslikava njenu retkost, a tržište se, jelte, ne sme narušavati (skupoća je nužna), svakako nećete propustiti da se upecate na ovaj drugi "argument" dostojan Naomi Klajn i Ralfa Nejdera: ako smanjimo poreze samo će zli naftaši da se obogate, a ti obični goljo, jel tako, ne želiš da vidiš da se naftaši bogate a ti propadaš zbog niskih cena nafte, kao što si propadao još od Rokfelera i Standard Oila do danšnjeg Exona. Naftaš je esencija zla i ne sme mu se dozvoliti nekontrolisano bogaćenje. Pa makar i snižavao cene. Posebno onda.

Ja lično gubim volju da se bavim Tomicom Milosavljević i Božom Đelićem, kojima smo se mi ovde puno bavili kao kreatorima najgorih ekonomskih besmilica. Podjednako su genijalni i inspirativni i profesori sa Harvarda. Opraštam sve Tomici. Ako mogu ovi, što ne bi i on.

Rusija podržava samoopredeljenje Južne Osetije, a SAD pravo na celovitost Gruzije. Pre šest meseci sa Kosovom su obe strane imale potpuno suprotna mišljenja od svojih sadašnjih. Ali razočaran je samo onaj ko je uopšte očekivao neku principijelnost od političara, demokratskih ili nedemokratskih svejedno.

Nisu svi slučajevi isti, ali intelektualno pošteno je jedino zauzeti jedan principijalni stav po pitanju otcepljenja teritorija od suverene države: ili za ili protiv. A posle principilejnog stava se može raspravljati o detaljima konkretnog slučaja. Dominantan princip kod Ujedinjenih nacija i današnjoj diplomatiji uopšte je naravno nepromenjivost granica, iako je u poslednje vreme bio par puta prekršen (Istočni Timor, Kosovo).

Problem sa principom nepromenjivosti granica je što se kosi sa jednom silom koja je bila sistematski potcenjena i koja ostaje potcenjena iako stalno demonstrira svoju snagu širom sveta: snaga nacionalizma. Liberalni zapad i posebno SAD kao centar intelektualnog sveta, nikad nisu razumeli kakvu realnu snagu ima ideja etničke pripadnosti u većem delu ostatka sveta. Ni ja ne razumem zašto je to tako, zašto je ljudima potrebna kolektivna identifikacija na tako apstraknom nivou kao što je narod. Ali to je pitanje za psihologiju ili evolucionu biologiju. Politički, dovoljno je pogledati šta se dešava u svetu da bi bilo jasno kakva je snaga ideje etničkog nacionalizma. Može se reći da je od početka dvadesetog veka pa do danas, svet u jednom velikom procesu etničkog čišćenja i pregrupisavanja teritorija po etničkom principu. Prvi i drugi svetski rat su ustvari bili samo jedan produženi period stvaranja etnički čistih teritorija širom Evrope i Azije. Površinski gledano uzroci rata su drugačiji, ali rezultati rata su etničko definisanje teritorija, putem osvajanja, masovnog ubijanja ili razmena stanovništva. Odbijanje da se to razume rezultira konfuzijom oko uzroka ovih ratova – tako su Prvi i Drugi svetski rat nazvani nepotrebnim, kod objašnjenja Prvog su u pomoć prizivane apstraktne "vekovne težnje" i "interesi" velikih sila, a za Drugi je cela krivica svaljena na jednu osobu. Kao da se šestogodišnji svetski rat može objasniti samovoljom jednog ludaka. Možda je umesto toga bolje pogledati etničke mape, pre i posle rata (ili bolje rečeno serije regionalnih ratova 1914-1945), i na osnovu rezultata tih ratova zaključiti nešto o njihovim uzrocima. Balkanski ratovi 1990-ih su to isto – možda samo nastavak Drugog svetskog rata koji je komunizam na nekoliko decenija suspendovao. U Foreign Affairs je nedavno izašao odličan članak Jerryja Mullera koji tvrdi da Evropa nije mirna i jedinstvena zato što je kulturološki i civilizaciono iznad etno-nacionalizma, nego zato što je probleme već rešila i to krvavo, u prvoj polovini 20. veka. Tako će za dvadesetak godina i balkanske zemlje živeti u miru i slozi, trgovati i ujedinjavati se. Ali to će biti ne zato što su nešto naučile, nego zato što su se obračunale 1990-ih i što su danas etnički čiste.

To je tužna realnost. Priznanje da je nacionalizam snaga koja se ne sme zanemariti ne treba brkati sa opravdanjem nacionalizma. To je samo priznanje realnosti, koje nam može pomoći da razumemo svet i formiramo stavove o događajima. Meni ovo saznanje o snazi nacionalizma pomaže u formiranju stava u prilog slobodnom otcepljenju teritorija. Podržavam otcepljenje Južne Osetije, Kosova, Republike Srpske, Tibeta, Kurdistana, svih koji hoće. Razlika ima, nekad je to agresivna manjina koja teroriše ostatak svog naroda kao baskijski separatisti, nekada većina nije tako velika, ali svejedno kao principijelni stav predlažem slobodu otcepljenja. Orbnuto od sadašnjeg sistema nepovredivosti granica, koji je u međunarodnom odnosima uspeo da se nametne. Ne moramo razumeti zašto ljudi ne vole da žive sa drugim narodina, ali činjenica je da uglavnom ne vole. Zato je bolje ne terati ih silom. Iskustvo govori da se etničke tenzije neće smiriti razumnim argumentima. Ni u Evropi se nisu smirile posle dijaloga, nego posle tridesetogodišnjeg masakra. Čak je i jedna Belgija, liberalna demokratija u srcu evropske civilizacije, u stalnoj političkoj krizi. Kad se već ljudi ne vole, dozvolite da se mirno razjedine, jer izgleda da jedino na taj način mogu da se ponovo ujedine na zdravim osnovama. Studija slučaja neka bude Evropska unija, ali ne počev od 1957. – relevantne godine za posmatranje su od 1914. naovamo. Dozvolite otcepljenja da bi sprečili produžetak nasilja.

U Gruziji je počeo rat. Gruzijska vojska je napala otcepljenu pokrajinu Južnu Osetiju, posle neuspeha pregovora. U pokrajini žive uglavnom Rusi i žele da se pripoje Rusiji. Ruska vojska se "uključila" u konflikt tako što je bombardovala neke krajeve Južne Osetije i što ušla na teoritoriju Gruzije tenkovima: To je Sakašvili nazvao "aktom otvorene agresije", dok Rusi najavljuju da će razmotriti priznanje Južne Osetije.

Najzanimljiviji su mi komentari domaćih rusofila koji "navijaju" za Rusiju u ovom konfliktu, a istovremeno se nadaju ruskoj pomoći oko Kosova. Ali, to je vrlo glupa računica. U Gruziji je na delu separatistički pokret koji je sličan onom na Kosovu - stanovništvo jedne pokrajine koje većinski želi da se otcepi od matične države. I Rusi će po svoj prilici to priznati. I sad srpski rusofili očekuju da će Rusija istovremeno da nastavi u međunarodnim forumima da brani njihovu politiku oko Kosova - "teritorijalni itnegritet i suverenitet", dok će s druge strane da ima potpuno suprotnu politiku priznajući Južnu Osetiju. Naravno, Zapad koji podržava Gruziju je takođe nedosledan jer je priznao Kosovo a Južnu Osetiju neće, ali oni bar imaju neku teoriju, neko objašnjenje - Kosovo je "poseban slučaj" zbog njegovg istorijata i nasilja koje je Miloševićev režim tamo sprovodio (ne kažem da je to obrazloženje uverljivo, ili čak iskreno, kažem samo da za njega postoji osnov i u Rezoluciji 1244 koja Kosovo zaista definiše kao "poseban slučaj" u odnosu na sve druge separatističke regione). Rusi nemaju nikakvo slično objašnjenje koje se ne bi moglo primeniti i na Kosovo, osim golog realpolitičkog cinizma - hoćemo tako. Stoga, oni svakako neće žrtvovati Južnu Osetiju zarad Kosova. Njihova argumentacija će verovatno izgledati ovako: "mi smo protiv separatizma, načelno i svuda, zato smo se borili protiv nezavisnosti Kosova, ali kad ste vi već napravili taj strašni presedan i priznali ga, mi sada nemamo ni jedan argument da zauzdamo separatiste u Osetiji. Zato moramo da ih priznamo."

I naravno, srpski nacionalisti će (kao i uvek) ostati kratkih rukava, i za nekoliko meseci ruski "principijelni stav u Savetu Bezbednosti" će postati malo manje "principijelan", i na kraju će oni tiho izgubiti interes za Kosovo, koje će priznati skoro sve zemlje sveta, uključujući moguće i samu Rusiju na kraju.

Dakle, ma kako zvučalo paradoksalno, onaj ko se uzda u rusku podršku oko Kosova, trebalo bi da "navija" za Gruziju, tj da se nada da Rusi nikada neće priznati severnu Osetiju.

Velimir Ćurguz Kazimir je imao zanimljiv post na svom blogu, čija je poenta da današnja deca manje čitaju knjige nego u njegovo vreme. I, ne samo da čitaju manje, nego i to što čitaju je nižeg kvaliteta. Post je napisan (ako ga ja dobro kapiram) više iz nekih sentimentalnih nego iz moralističkih razloga.

Naravno, rasprava se pretvorila u to kako su danas deca gora nego ikad, kako je to sve rezultat Pinka, Interneta i Holivuda, kako se male devojčice šminkaju i ulaze u pubertet ranije nego pre. Meni su ovakve priče o dečjoj seksualnosti više nego smešne iz prostog razloga - moja prababa je postala baba u 31. godini. Naime, rodila je moju babu sa nepunih 15 godina, a moja baba je rodila strica u 16. godini. I sve to pre seksualne revolucije i pojave TV-a u Srbiji.

Neki komentatori njegovog posta u književnosti vide način da se deci usade "prave vrednosti". Ja sam, sa druge strane, na književnost uvek gledao kao na zabavu i nisam čitao ono što mi je bilo dosadno, osim ako baš nisam morao. Ne znam kako je obavezna lektira uticala na druge, ali je na mene uticala tako da mi je zgadila čitanje. Trebalo je da prođu godine da bih mogao da o literaturi mislim kao o nečemu potencijalno zanimljivom, a koliko se sećam, prva obavezna knjiga u kojoj sam zaista uživao je bila "Kad su cvetale tikve".

Činjenica je da već u vreme kada sam ja išao u osnovnu školu (sredina i kraj osamdesetih) knjige nisu bile uopšte bitne. Ja se lično ne sećam da mi je u osnovnoj školi ijedan drug preporučio neku knjigu, ili da sam ja bilo kome rekao "E, ovo moraš da pročitaš!" Razmena iskustava se uglavnom svodila na kompjuterske igre, filmove i muziku, eventualno neki strip. Čini mi se da je prva knjiga koju sam nekome preporučio bila "Gospodar prstenova" ili "Autostoperski vodič kroz galaksiju", ne sećam se. Ne mislim da se tu značajno razlikujem od proseka za moju generaciju, a sve je to bilo pre Pinka.

Ja ću prvi da priznam da mi današnja deca nisu jasna. Recimo, Pokemon sam probao da gledam nekoliko puta i ništa mi nije bilo jasno. Ali, to što meni nešto nije jasno, ne znači da je to loše. I moji roditelji su mislili da je celodnevno sedenje za kompjuterom štetno. A onda je ćale kupio kompjuter mom malom bratu čim je ovaj napunio 6 godina, zato što će "mu to trebati u životu". A kad sam mu ja to objašnjavao pre 20 godina, on mi se smejao i verovatno mislio da nešto nije u redu sa mnom i da ceo svet ide dođavola.

Poenta je da su ljudi veoma spremni da osuđuju ono što ne razumeju i da su veoma spremni da kritikuju tuđ (ne)ukus. Ja verujem u to da pristojni ljudi ne treba da ulaze u to šta ko voli, odnosno ne voli da radi, u čemu uživa, a u čemu ne. A ako išta može da me izvede iz takta onda su to saveti na temu kako treba da vaspitavam svoje dete.

Država će investirati u JAT? Tako kaže ministar Dinkić:

"Ako ne bude zainteresovanih za kupovinu Jata neće se ići na snižavanje cene već na promenu strategije i restrukturiranje kompanije. Ili će Jat dobiti ozbiljnog investitora ili će država morati da odreši kesu i investira sama."

Ministre Dinkiću, država je i do sada investirala u JAT. Zato JAT ima rezultate kakve ima. Ne možete čak kriviti ni neku drugu, nesposobnu, vladu, jer ste vi bili u vladi u poslednjih osam godina. Ma ko bio u vladi, propadanje je neminovno kada komercijalnim preduzećima upravlja država. Odakle vam onda ideja da će baš sada, posle 50 godina promašaja, državne investicije postati isplative? Rezultati državnog upravljanja JAT-om su ovo: JAT ima 16 aviona i 52 predstavništva -- 3.25 predstavništva po avionu! Tako država investira.

Dajte JAT ako treba i besplatno, samo nemojte više investirati iz džepova građana.

Džon Mekejn je izašao u javnost sa stavom da je on protiv subvencija poljoprivrednicima, a posebno je protiv subvencija za etanol. To je, očigledno, zaprepastilo većinu analitičara i političara. Nikome nije jasno zašto je zauzeo ovakav stav, budući da je jasno da će ga to politički koštati na Srednjem Zapadu, gde se uzgaja najveći deo američkog kukuruza.

Recimo, kaže senator iz Ajove, inače republikanac: "Da li bi mogao da izgubi u Ajovi, Minesoti i Viskonsinu i da ipak bude izabran za predsednika? Da, ali mu ja ne bih savetovao da to proba da uradi." Drugi senator iz Ajove, demokrata, kaže:"Nikada mi nije bilo jasno zašto se senator Mekejn toliko trudi da govori i glasa protiv politika koje su bitne za gornji Srednji Zapad".

Profesor političkih nauka Golford kaže: "U suštini, on se vraća na standardnu republikansku priču o supply side ekonomiji", a guverner Ajove (demokrata koji je podržao Obamu) kaže: "Predsednik Bush i ja smo upravo imali veoma dobar razgovor o tome koliko je etanol kritično važan i kako je Ajova dobro pozicionirana da predvodi celu naciju. Nije mi jasno zašto Mekejn ne podržava ovu ideju. Imaće štete u Indijani, u Misuriju i Ohaju, jer to nije poruka koju bilo ko od nas želi sada da čuje."

I zašto je posle Obama "čovek promena", a McCain "čovek sistema", meni nije jasno.

Iz nove kolumne Slobodana Antonića, vezano za komentare na miting Radikala od prošle nedelje :

"Не само да се још једном показало да се иза либералне фасаде неких наших еврореформиста често крије ауторитарно лице. Показало се да они не разумеју ни елементарна начела демократије. Они су против забрана, укидања и репресије над опозицијом само ако то чини ,„туђа” влада. Али, ако неку владу виде као „своју”, они одмах почињу да је подстичу да управо такве ствари уради. Но ни то им није довољно, већ би они врло радо видели владу како једнако приљежно чисти и медије, школе и универзитете."

U pravu je. Pozivi na zabranjivanje političkih stranaka, nevladinih organizacija i pokreta, disciplinovanje neposlušnih profesora univerziteta, akademika i novinara, nemaju ništa zajedničko sa liberalizmom. Ako je neko divljao i razbijao izloge, treba da ide u zatvor.

I to je to. Ništa manje i ništa više od toga. Nema ni zabranjivanja, ni "promene vrednosnog sistema". Jer, čim neko želi da "promeni vrednosni sistem", on u stvari želi da nametne svoj vrednosni sistem. A vrednosni sistem onoga ko želi da svoj vrednosni sistem nametne svima ostalima svakako nije liberalan, pa makar se kleo u evropske vrednosti, demokratiju i liberalizam.

Slobode govora, okupljanja, savesti i misli su garantovane čak i našim Ustavom. Zahtevi da se ove slobode smanje ili čak ukinu za one sa kojima se ne slažete nemaju veze sa liberalizmom.

Umro je Aleksandar Solženjicin. Kada se danas analizira ko je najviše doprineo brzom slomu komunizma krajem XX veka najčešće se pominju tri osobe - Ronald Regan, Margeret Tačer i Papa Vojtila. Ja bih svakako toj listi dodao Aleksandra Solženjicina. Knjiga Arhipelag Gulag je predstavljala pravu atomsku bombu ne samo za komunistički režim u Rusiji, već jednako za levičare i simpatizere komunizma na Zapadu. Razotrkivanje razmera i bestijalnosti zločina sovjetskog sistema, unitšavanje svake distinkcije na idealističke početke Lenjina i Trockog i Staljinova "izopačenja" predstavljali su možda najsnažniju moralnu i intelektualnu delegitimaciju komunizma u njegovoj istoriji. Iako je bilo više autora koji su još pre II svetskog rata iz vlastitog logoraškog isustva opisali užase ruskog komunizma, poput Hrvata Ante Cilige ili Borisa Suvarina, niko pre Solženjicina nije uspeo da naiđe na tako široku recepciju na Zapadu, možda zbog snage fascinacije kolektivizmom u vreme kada su Ciliga i Suvarin pisali (1930-ih). Solženjicin - robijaš iz Gulaga, koji je to iskustvo opisao iz prve ruke, stavio je tačku na pretenziju komunizma na univerzalnost i "progresivnost". Posle Arhipelega, komunizam je bio samo totalitarni zločinački režim. Rezervati vernika na Zapadu postajali su sve manji i izolovaniji.

Ipak, Solženjicin je u prvom trenutku primljen sa otvorenim neprijateljstvom od strane zapadne Inteligentsie. Njegov čuveni govor na Harvardu 1978 godine potpuno je šokirao američki "liberalni establišment". Optužujući Zapad ne samo za dekadenciju, mlakost i duhovnu lenjost (Solženjicin inače nije bio ni liberal ni konzervativac u američkom smislu, niti je išta razumeo do ekonomije, već neka vrsta religiozno orijentisanog monarhiste), otišao je toliko daleko da je opravdavao rat u Vijetnamu, i osuđivao američke "pacifiste" i "antiratni" pokret zbog stradanja i genocida koji su izazvali u jugoističnoj Aziji, izdajom i prepuštanjem svojih saveznika u Vijetnamu komunistima. Čovek iz Gulaga je očigledno mnogo bolje znao šta je komunizam od razmažene levičarske inteligencije sa Istočne obale.

Poslednjih godina života Solženjicin je doživeo, barem po mom mišljenju izuzetan moralni pad, dodvoravanjem autokrati Vladimiru Putinu, bivšem KGB aparatčiku i čoveku koji propast Sovjetskog Saveza smatra "najvećom geopolitičkom greškom XX veka", i koji nikad nije osudio komunizam i njegove zločine, uključujući i one nad Solženjicinom i sličnima. Čoveku koji je neka vrsta oličenja sistema u kome je Solženjicin, zajedno sa milionima drugih patio. No niko nije savršen. Počivaj u miru, Aleksandre Solženjicin.

Moj omiljeni ekonomista Donald Boudreaux ima genijalnu ideju kako da poveže libertarijanizam sa multikulturalizmom.

MMF, tržišni fundamentalista, je još jednom, kao i prošle godine, opomenuo Japan da podigne poreze. Dosledno.