Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Peter Boettke, nesporni lider savremene Austrijske škole, odlučio je da je George W. Bush najgori predsednik u njegovom životu. To je od Kennedyja naovamo.

Mislim da su svi u ovoj zemlji već oguglali na odsustvo bilo kakve logike i rezona u kosovskoj politici ove vlasti. Šta se tačno želi postići i koji je tačan cilj Srbije u pregovorima o Kosovu nikad nije bilo ni rečeno, niti se moglo naslutiti (osim ako ste pametniji od mene pa razumete šta znače fraze tipa "više od autonomije manje od nezavisnosti" ili ste zaljubljeniji u pravnu misao Smilje Avramov od mene, pa verujete da "Srbija ima misiju da brani međunarodno pravo") . Pred kraj ove poslednje sesije u Austriji ispalo je da nema problema da Kosovo bude faktički nezavisno, da Srbija nema nikakve ingerencije nad njim, samo da nova država nema sedište u UN.

Koštuničina današnja najnovija tirada protiv Amerike i NATO-a, nastavljajući se na staru matricu, izgleda jednako beznadežno, i jednako lišeno nekog vidljivog ne-metafizičkog ovozemaljskog smisla. Evo šta, između ostalog, mniva premijer Srbije:

Osnovni cilj je stvaranje marionetske NATO države u kojoj bi kako je određeno u Aneksu 11 Ahtisarijevog plana konačan i vrhovni organ vlasti bio NATO pakt', ocenio je Koštunica.

U dosadašnjoj istoriji pravo ime za nadzirane države je bilo marionetska tvorevina i sada vidimo kako SAD i NATO pokušavaju da tako nešto sprovedu u delo. Još je samo nedostajalo da Srbija prihvati Ahtisarijev plan i da time ozakoni bombardovanje i dolazak NATO trupa na Kosmet i pravljenje marionetske NATO države', naveo je Koštunica.

Dakle, ako Amerikanci (zanimljivo je stalno i zagonetno izostavljanje Evropljana, koji su u poslednje vreme čak mnogo uporniji od Amerikanaca u ponavljanju da će priznati nezavisnost Kosova) priznaju Kosovo po Ahtisarijevom planu, onda će to biti instaliranje marionetske NATO države. Dobro, a šta je Kosovo danas, bez aneksa 11 i Ahtisarijevog plana? Ko je vrhovni organ vlasti na Kosovu danas? Da nije NATO? Kako to da danas Kosovo nije marionetska država, kad strani posrednik ima ingerencije da poništi sve odluke njihove vlade i skupštine? Štaviše, po predlogu same Koštuničine vlade, stanje na Kosovu treba da ostane kakvo jeste narednih x godina, gde NATO održava mir i suvereno odlučuje o svemu, a poreski obveznici njegovih zemalja-članica finansiraju vojnu i civilnu misiju, i istovremeno čuvaju srpski formalni suverenitet. Niko u Beogradu ne predlaže niti ima nameru da integriše Kosovo u Srbiju. Da im sutra ponude da se srpka vojska i vlast dole vrate, oni bi molili NATO da ostane.

Poenta je da bi Koštunica izgleda voleo da Amerikanci i Evropljani nastave da finansiraju Kosovo, i de fakto ga drže kao svoj protektorat, a da za konačni politički status pokrajine dođu da pitaju njega. Vi plaćate a ja odlučujem šta ćete ovde da radite i kako ćete da upakujete svoju misiju.

Uopšte me ne čudi što ovu zemlju niko u normalnom svetu ne shvata baš ozbiljno.

PISA istraživanje je pokazalo da su srpski učenici rangirani na 41. mestu od 57 zemalja. Mene ovaj nalaz nije nešto posebno iznenadio, niti me je, moram priznati, uzbudio. Jednostavno, praktično se ni u jednom drugom rangiranju Srbija ne nalazi u prvoj polovini, pa ne vidim kako bi i zašto mogli da budemo među boljima u obrazovanju.

Međutim, zanimljiva mi je bila najčešća reakcija ljudi na ovu vest - a kako su onda naši ljudi koji odu u inostranstvo tako dobri i uspešni? Na ovo pitanje mogu da ponudim dva odgovora.

Prvo, naši ljudi nisu ni u inostranstvu među najuspešnijima. Naravno, nađe se ponegde neki izuzetak, ali veoma malo ima naših ljudi koji na Zapadu rade na najprestižnijim institutima i univerzitetima. Znači, ima puno naših ljudi koji su relativno, ili čak veoma uspešni u akademskom smislu, ali ih malo ima među onim najnajuspešnijima.

Drugo, to što se praktično svi naši studenti i učenici koji odu u inostranstvo pokažu kao veoma dobri (barem je to moje iskustvo) je posledica toga da odavde uglavno odlaze oni najbolji. U suštini, porede se naši najbolji sa njihovim prosečnim, pa se onda kaže da su naši bolji. I zaista, dobar srpski student koji ode na američki univerzitet ima utisak da je okružen neznalicama. Ali to nije pravedno poređenje - treba porediti najbolje naše sa najboljim njihovim, ili prosečne naše sa prosečnim njihovim. I to je upravo ono što je PISA i uradila.

Tačno je da prosečan američki student ne bi našao Srbiju na mapi. Ali, smem da se opkladim i da prosečan srpski student ne bi znao na mapi da nađe Angolu, ili Surinam.

Vlada Srbije je smislila kako da uništi Kosovo:
On (Dragan Đilas) je rekao da već ima dogovor o gradnji jednog poljoprivrednog giganta, po uzoru na nekadašnje kombinate, gde bi udruženi poljoprivrednici mogli da se registruju i lakše dobiju sve povlastice za rad - od mehanizacije do repromaterijala, a potom da garantovanim cenama države robu plasiraju po Srbiji.

Ljubitelji košarke će se setiti da je Vilt Čemberlen bio jedna od velikih zvezda NBA pre nekoliko decenija, neka vrsta Majkl Džordana 1960-ih.

U knjizi Roberta Nozika, "Anarhija, država i utopija" razvijen je na primeru Vilta Čemberlena jedan od najboljih argumenata protiv ekonomske jednakosti. Za početak, Nozik prihvata da je "pravedno" da svi članovi društva nekom inicijalnom raspodelom dobara dobiju jednaku "deonicu" bogatstva D1 (mada je u svetlu prethodog posta nejasno šta bi uopšte značila "jednaka deonica" ili jednak udeo u bogatstvu). Pretpostavimo da je Vilt Čemberlen član tog društva i da on takođe dobija tu jednaku deonicu D1. Ali, onda se stvar komplikuje: Vilt Čemberlen je velika košarkaška zvezda. Mnogi ljudi dolaze u dvoranu praktično da bi gledali samo njega. Ako on ne bi igrao poseta bi opala duplo ili više. Vlasnik kluba (bila to država ili privatnik) shvata ovo, kao što i Čemberlen shvata. On traži nadoknadu za svoju popularnost u novcu. Vlasnik postavlja na ulaz u salu kutiju na kojoj piše "Vilt Čemberlen", u koju posetioci ubacuju svoje donacije za Vilta. Posetioci naravno plaćaju delovima svojih "pravednih" deonica D1, jer mimo toga ne poseduju ništa.

Posle godinu dana, očigledno, Čemberlen će završiti sa znatno više para od D1, on će imati na raspolaganju neku novu, veću sumu, recimo D2. Nozik se pita, da li je to pravedno? Očigledno, novi, viši udeo Vilta Čemberlena je nastao kombinacijom "pravedne" egalitarističke početne raspodele D1, i potpuno dobrovoljnih plaćanja hiljada odraslih ljudi da bi gledali njegovu igru. Teško je videti šta ima nepravedno u tome. Da bi se trajno održala početna raspodela D1 vlada mora da zabrani odraslim pojedincima da plaćaju Viltu Čemberlenu da bi ga gledali. Drugim rečima, ona mora da neprekidno ograničava slobodu ljudi i meša se u njihove izbore kako će da potroše svoj novac. Dobar primer ovakvih "šablonskih" teorija pravde, koje se brinu samo za strukturu posedovanja a ne i za načine njenog generisanja, po Noziku je Roslova teorija pravde kao nepristrasnosti u kojoj se kao pravedna raspodela uzima ona koja maksimizuje blagostanje najlošije stojeće grupe, takozvani "princip razlike". (Nozikova kritika Rolsa ovde, ovde i ovde)

Međutim prava poenta ove priče nije samo da je egalitarizam nespojiv sa slobodom, već da je bilo koja koncepcija pravde koja polazi od neke zadate strukture raspodele (bila ona egalitarna ili ne!) nespojiva sa slobodom. Sloboda narušava svaki unapred zadati šablon. Egalitarizam stoga nije nepravedan zato što je nepravedno ili samo po sebi nepoželjno da ljudi budu ekonomski jednaki, već zato što je jedini način da se održi BILO KOJA, pa i egalitarna struktura raspodele, taj da se neprekidno vrši nasilje nad slobodom ljudi od strane države. Ništa se ne bi promenilo i kad bismo namesto šablona, "svima jednako" ili "u korist najlošije stojeće grupe", stavili "što više u korist poslovnih ljudi" ili "sve pripadnicima Arijevske rase". Pretpostavka očuvanja bilo koje takve strukture raspodele je ukidanje, ili drakonsko ograničenje, slobode.

Jedan od najboljih argumenata protiv državne preraspodele dohotka je to što ne postoji nikakv razlog zbog kojeg bi se preraspodela ograničila samo na materijalno bogatstvo. Jeste li za jednakost? Zašto vam je onda samo novac bitan? Zašto se ne zalažete da se deci koja su muzički nadarena ne zabrane časovi muzike, a deci koja nisu da se obezbede besplatni časovi? Da bi ih izjednačili. Nije sve u materijalnom bogatstvu. Ako hoćete jednakost, zašto se ne zalažete za jednakost i u inteligenciji, obrazovanju, lepoti...

Evo primera. Ovaj Argentinac je pokrenuo kampanju ružnih i traži da im država nadoknadi za nedostatak fizičke lepote. I tu nije kraj, jer se fizički izgled odražava i na druge stvari, kao što su mogućnost zaposlenja, pronalaženje partnera, popularnost u društvu, itd. Egalitarijanci kojima je ova vest smešna, sada imaju težak posao da objasne zašto čovek nije u pravu.

Pre nekog vremena je Ivan imao post u kojem je preneo bizarni nalaz da je vožnja bicikla u stvari loša jer produžava život ljudi, a duži život ljudi vodi većem trošenju prirodnih resursa.
Ali, ovaj tekst na B92 je, čini mi se, još bizarniji. Nalaz je da je razvod braka takođe loš po životnu sredinu!

Russ Roberts ima sjajan komentar na ovu vest.
"Yes, that's the reason to marry carefully. To make sure you don't use too much water or electricity. Not because it's tough on the kids or yourself to get a divorce. Here's a secret. Don't tell anybody. Living uses electricity and water and it's worth it, most of the time. Here's another secret. Civilization uses electricity and water. I guess we need more people living naked in caves."

Od pre jedno dva meseca se Tržišno rešenje rangira na jednom (jedinom?) globalnom direktorijumu pretežno ekonomski orijentisanih blogova.

Ovog meseca smo rangirani na 49. mestu (prošlog meseca smo bili na 64.) po broju prosečno dnevno posećenih stranica. Lično mislim da je to uspeh, budući da je blog na srpskom jeziku, što je na internetu, očigledno, velika mana. Jedini neengleski blog iznad nas je turski Ekonomi Turk, što može da znači nekoliko stvari. Prvo - Španci, Nemci, Italijani, Francuzi, Japanci, Arapi, se ne zanimaju previše za ekonomske teme. Drugo - praktično svi znaju engleski pa čitaju i pišu na engleskom. Ili, treće - Gongol ih jednostavno još nije "popisao".

U Srbiji je teško osnovati preduzeće.
Kaže Mijat Lakićević. Da li je moguće da je još uvek tako? Navodno su procedure bile značajno pojednostavljene, a i Svetska banka je nekoliko puta hvalila reforme u tome. Ima li neko primer iz prakse?

Ili strategije za liberalnu revoluciju.

Jedna strategija je revolucija odozdo. To je edukovanje građana-glasača, novinski članci, forumi, blogovi. Kada glasači prihvate ideju, stranke će se brzo prilagoditi ili će se pojaviti nove. Najsporija, ali zato najstabilnija varijanta, jer promena koja tako nastane je stalna. Teško je reći gde je radila i u kojoj meri, možda najviše u Americi. Reganova revoluvija zasnovana na „ekonomiji ponude“ započela je članicma u Wall Street Journalu. Grupa ekonomista i novinara je promovisala ideje dok ih javnost nije prihvatila. Međutim, pitanje je koliko je važno što su ideje otišle u javno mnjenje, a koliko što si inače bile bliske Reganu. Promena kod ove strategije je spora i postepena, zato je uvek teško reći kakvi su efekti.

Druga je revolucioja odozgo. Revolucija koju manja grupa izvede posle dolaska na vlast. To su uradili Lenjin i Trocki, od parlamentarne manjine koje je obećavala zemlju seljacima, postali su većina koja je sve nacionalizovala i vladala 70 godina. U liberalnom pravcu to su uradili Vaclav Klaus u Češkoj i Mart Laar u Estoniji. Kakve ekonomske ideje imaju saznalo se tek kad su već došli na vlast, a onda je za protivnike bilo kasno. U manjoj ili većoj meri to su opet Regan, Tačer, novozeladnski premijer iz 90-ih Roger Douglass. Mohaman Sing, premijer Indije pokušava, ali takvoj zemlji, tradicionalno socijalističkoj i sa toliko različitih legislatura, nije lako. To je spektakularno uradio Sir Coppertwrite u Hong-Kongu, ali on je kao imenovani guverner već bio u drugačijoj situaciji.

Treća strategija je opkoljavanje. Primenjena je na Pinoču. On kao general o ekonomiji nije znao ništa, ali se oko njega našla grupa ekonomista školovana kod Miltona Friedmana u Čikagu. Primenjena je i na Luju XV, koga su neko vreme opkoljavali fiziokrati, prvi liberalni ekonomisti od kojih je i Adam Smith dosta naučio. Andrej Ilarionov je imao tu ulogu u prvom Putinovom mandatu kao ekonomski savetnik, i donekle uspeo u namerama, smanjio neke poreze, ali je na kraju videvši s kim ima posla odustao. U principu je ova strategija dosta primenjiva, čak i u Srbiji, gde je recimo Boris Begović kao savetnik pomogao liberalizaciju trgovine, ali za veću promenu potrebno je imati kritičnu masu. Oko Pinočea je bilo dvadesetak ekonomista, mnogi na ključnim ministarskim mestima.

Rothbard ima članak o ovome gde navodi strategiju povlačenja kao mogućnost, mada je ja ne bih računao. To je radio Lao Ce, tvorac Taoizma i prvi libertarijanac. Povući se iz borbe i tražiti ličnu slobodu koliko se može. Savremeni primer toga je Harry Browne, čija se knjiga „Kako sam pronašao slobodu u neslobodnom svetu“ može naći i na srpskom, u izdanju Global Booka, ako je još ima po knjižarama.