Hajde da vidimo koliko treba izdvojiti. Standardno opravdanje za državno finansiranje nauke je to što naučni progres doprinosi opštem boljitku. Pošto niko pojedinačno nema interesa da finansira opšti naučni progres, pre svega fundamentalna istraživanja za koja profitni sektor nije zainteresovan, smatra se da je opravdano oporezovati građane u korist naučnika, jer na kraju su građani ti koji od rezultata nauke dugoročno imaju korist. Drugim rečima, nauka je javno dobro.
To je standardno ekonomsko objašnjenje. Problem je, međutim, što ekonometrijske studije ne pokazuju nikakvu korelaciju između državnog izdvajanja za nauku i ekonomskog rasta po zemljama. Podaci govore da državna izdavanja za nauku po pravilu nemaju nikakvog uticaja na životni standard. Kako onda to objasniti?
Razlog je to što se najkvalitetniji fundamentalni naučni rad odvija u institucijama razvijenih zemalja, pre svega SAD i EU. Izdvajanja ovih zemalja imaju određen uticaj na inovacije i tehnički progres i doprinose opštem napretku. Ali u većem delu sveta to nije slučaj. Bez obzira koliko ih mi plaćali, mala je verovatnoća da će naučnici u Srbiji izmisliti internet. To nije slučaj samo sa Srbijom nego sa gotovo svim zemljama sveta, i to je razlog zbog kojeg u većini zemalja nema korelacije između izdvajanja za nauku i ekonomskog prosperiteta. To znači da je za sve manje zemlje najbolja strategija da ne plaćaju ništa, nego da budu besplatni korisnici naučnog progresa koji se odvija u SAD i EU. To je garantovani besplatan dobitak. Internet kad je jednom izmišljen nije ostao u SAD, kao što neće ni lek protiv raka ako ga izmisle. Oni plaćaju, svi dobijamo.
Koliko je onda optimalno izdvajanje budžeta Srbije za nauku? To je po meni 0%. Nema ni ekonomskih, ni moralnih razloga zbog kojih bi procenat plate svakog rudara išao profesoru X sa instituta za Y.
