Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Srpski reformatori obrazovanja (tzv. "gašisti") umeli su da kažu da reformu uvek u krajnjem ishodu izvode nastavnici. Oni na kraju zatvore vrata učionice i vi ne znate šta je tamo na delu...

Zato nije ni bilo reforme. Niti će je biti, ako nastavnički Monolog bude jedina beseda koju slušamo mi siroti kupci njihove robe. Da li možda ima nekoga ko još nije naučio refren: “Tražimo-veće-plate-jer-mi-radimo-najodgovorniji-posao, mi-obrazujemo-decu-a-deca-su-budućnost-ove, zemlje, la-la-la-la...” Onda sledi horsko pevanje sa čistačicama koje govore kako čiste 20 godina i da je sramota da njihov koeficijent bude mizerni X (ako je suditi po žutici u školama, one su se pošteno "belo" naštrajkovale!)

Ništa to nije čudno i niko zdravorazuman ne bi očekivao išta bolje od nastavničkih sindikata. Šta su sad uradili? Skratili časove, traže povećanje...Stop, neću o njihovom Monologu. Premotavam. Šta su uradili? Uradili su OPET onu stvar sa SKRAĆIVANJEM ČASOVA. Čudno je da taj metod niko ne dovodi u pitanje. Neverovatno. Zašto mislim da je to gore nego štrajk šalterana u sudu, odnosno zašto je isto ili opet gore od štrajka medicinara? Zbog Bekera. I još nekih teoretičara.

Prosto, sticanje obrazovanja je čudna aktivnost. Tu uslugu ne možete kupiti jednostavnom isporukom kao kad odete na pregled kod ORL ili kupite Šabačko mleko u radnji iza ćoška.

Da bi usluga bila isporučena kako treba, moraju da učestvuju i oni koji je primaju. Učenici. To je ugrađeno u sam proces isporuke. Ne mogu se jednostavno NADOKNADITI ČASOVI. Ljudski kapital (sve veštine koje iznosiš na tržište i neko hoće da ih kupi) neverovatno mnogo zavisi od TAJMINGA. Tačnije, od životne faze, životne godine, meseca. Sve utiče na stopu povraćaja onoga što je uloženo. A ono što je prethodno uloženo utiče na sledeće ulaganje. Ako nastavnik skarabudži lekciju o fašizmu, onda vi ne možete da skapirate posle šta je neofašizam. (Srećom, tu je Ivan Janković da vam objasni:)

Nastavnici ugrožavaju životne zalihe ljudskog kapitala svih nas osuđenih na usluge tih propalih firmi. I od njih neki očekuju da uhvate sebe za perčin i uvedu, blago nama, “kvalitetno obrazovanje za sve”.

U Juti, pak, malo manje veruju sindikalnim Baronima. Tamo je nedavno propao predlog uvođenja generalnih vaučera u obrazovanje. Ne vaučera za socijalu i posebne kategorije učenika (što postoji u nekoliko država SAD), već pravog modela koji bi počivao na “izboru za sve”. Šta je tu sad drugačije od Srbije kad su propali? Tri stvari.

Prvo, o obrazovanju tamo odlučuju KUPCI.

Drugo, obrazovni sindikat je samo jedna strana u toj priči. Naravno, ništa manje jaka ekipa nego naš sindikalni Trio. Oni su širili propagandu protiv vaučera, sve obaveštavajući ljude da će finansijski resursi biti iscrpljeni vaučerizacijom (što nije tačno, objasniću drugi put). Lepo, ali njihova pedagoška ekspertiza može biti okačena mačku o rep, sa porastom ljudi koji decu školuju kod kuće, sa porastom cyberškola. Mi ovde još negujemo ekspretizam (nastavnici moraju najviše da se pitaju za reformu) pa zato deca u petom razredu rade na strugu da bi nastavnik tehničkog imao posao...

Treće, najvažnije, mnogi veruju da je jedan bitan razlog delovao da 60% ljudi glasa protiv vaučera u Juti. Istina je, vaučeri su opasna igračka, mogu da dovedu do kontraefekta, odnosno lako se može prišunjati državna kontrola nad procesom i ishodima obrazovanja. Da li obavezno testiranje dece, standardi, inspekcije privatnih škola zaista znače “izbor”? To je trebalo da bude u paketu. Možda je i to odvratilo Jutance...Da li je bolje imati krnji izbor ili nikakav izbor? To je već pitanje za više razrede. Mi smo još u pačjoj školi slobode (i) izbora.

Strah me je već sada šta će se desiti kada počne rekonstrukcija Gazele. Budući da svakoga dana na posao dolazim autoputem sa juga i ne prelazim Gazelu, verovatno je moj strah malo prenaglašen, ali sve jedno, očekujem da će se kolone protezati makar do Konjarnika, a to će i meni da smeta.

Možemo kritikovati stare i nove političare za to što nisu mislili na vreme, ali je činjenica da će Gazela morati da se kad-tad rekonstruiše, kao i da će to kad-tad dovesti u najboljem slučaju do zatvaranja jedne strane autoputa. Šta se može uraditi?

Rešenje je prilično očigledno - naplaćivati prelazak preko mosta. Tako će most kolima da prelaze samo oni koji zaista moraju. Oni koji baš ne moraju će koristiti autobus ili će njih nekoliko da ide kolima na posao (jel postoji naša reč za carpooling?). Koliko naplaćivati prelaz? Recimo, 50 dinara. Mislim da je to dovoljno da odvrati sve one koji baš i ne moraju da prelaze most, ali dovoljno nisko da ga plate oni koji moraju.

E sad, treba napraviti takav sistem koji neće da napravi veći zastoj (zbog čekanja za plaćanje) nego što će biti ušteda vremena usled manje gužve. Da se ja pitam, uveo bih neku vrstu EasyPass-a, koji se može dopunjivati SMS-om. Ako se to pokaže kao dobro, nemam ništa protiv da zadrže naplatu mostarine i nakon što se Gazela rekonstruiše, a most daju nekome pod koncesiju.

I sam sam sebi više dosadan sa ovom pričom oko marži i monopola, ali šta da radim kad novine svaki dan pišu o tome...

Novinari Blica konstatuju u intervjuu sa ministrom Bubalom "Činjenica je da se proizvođači i trgovci kod nas dogovaraju i ti dogovori dižu marži i preko 50 odsto". Otkud je ovo činjenica? Ko je to dokazao? Ko se tačno dogovarao o maržama? Takođe, Bubalo ih upućuje na Eurostatove podatke, a oni kažu "Možda po Eurostatu nije, ali u prodavnicama to izgleda drugačije." Možda Eurostatovi podaci nisu dobri, ali se ne može paušalno tvrditi da statistika ne valja samo zato što se novinaru čini da statistika ne valja.

Ali, najzanimljiviji je kraj intervjuja. Novinar, umesto da zaključi da se problem monopola može rešiti slobodnijim uvozom hrane, traži od ministra da ograniči uvoz "svega i svačega". Ona (Radenka Marković) uopšte ne shvata da se istovremeno zalaže za dve potpuno suprotstavljene stvari - niže cene hrane i teži uvoz iste te hrane.

Zbog ovakvih stvari sam ja nešto tolerantniji prema domaćim političarima od mojih kolega blogera na TR-u. Vrlo često javnost ne zna šta hoće, ali očekuje da političari reše problem koji javnost uopšte ne zna da definiše, a vrlo često su problemi prosto suprotstavljeni. Kada javnost ima ovako pogrešnu sliku o tome kako stvari funkcionišu, političari su često u situaciji "ako uradim - ne valja, ako ne uradim - opet ne valja". Ako smanje carine i snize cene hrane, pitaće ih za deficit. Ako otežaju uvoz i smanje deficit, pitaće ih za cene. Kako god okreneš ne valja.

Iako je Vlada prošle nedelje usvojila Predlog zakona o budžetu taj dokument i dalje nije dostupan javnosti. Sve analize će morati da sačekaju da budžet uđe u skupštinsku proceduru kada će biti usvojen po hitnom postupku. Pitanje je da li će i poslanici imati više od jednog dana da ga pročitaju. Nema veze, ionako već znaju kako će da glasaju.

PS
Što kaže moja baba, brži mi je jezik od pameti. Ministarstvo finansija je objavilo budžet na svoj sajtu. Može se naći ovde. Molim VRS da prihvati moje iskreno izvinjenje :)

U Skupštini je u proceduri Predlog o izmenama i dopunama zakona o radiodifuziji. Predložene izmene se odnose isključivo na obustavljanje privatizacije radio i TV stanica koje su protekle godine emitovale bar 800 minuta programa nedeljno na nekom od jezika nacionalnih manjina. One zadržavaju status javnog preduzeća. RTS neće biti jedina državna televizija.

Predlog zakona ne definiše precizno šta se dešava sa televizijskim stanicama koje pošto ostanu državne prestanu da emitiju program na jezicima nacionalnih manjina ili nastave da emitiju taj program u recimo isključivo posle ponoći. Mada, to je više manje nebitno. Najveći problem ovog zakona je što praktično osniva državna preduzeća. RTS i ove stanice naravno treba privatizovati. Stanice bi emitovale program na jezicima nacionalnih manjina ukoliko im je to isplatljivo. Meni nije teško da zamislim da ne postoje restrikcije radiodifuzne agencije da bi bilo više stanica a samim tim i više stanica koje bi emitovale program na jezicima manjina.

Poskupeli su hleb, pšenica, ulje, transport, mleko, meso, struja... uglavnom sve. Sada se to objašnjava spiralama -- kada nešto poskupi, onda mora sve. Jedan monopolista podigne cenu, a onda svi ostali moraju da slede ili da propadnu.

To nije tačno i upravo suprotno je slučaj. Kada je količina novca u ekonomiji ograničena, jedno poskupljenje ne može da dovode do drugog, već naprotiv, da bi neko povećao cene, ostali moraju da ih smanje. Jednostavno, ima samo toliko platežno sposobne tražnje, toliko novca u ekonomiji. To jedino i ima smisla, jer je cilj svakog prodavca da poveća svoju cenu, ali pod uslovom da ostale cene ostanu iste ili padnu -- to jest, da poveća svoju relativnu cenu. Od povećanja svih cena koristi nema niko.

Kada bi samo mleko poskupelo, možda bi mogli da krivimo monopol ili porast carina na mleko. Ali kada sve poskupljuje, uzrok može biti samo jedan - porast količine novca u ekonomiji. Izgleda da količina novca nije tako ograničena.

U statistici NBS može se videti koliko je količina novca porasla. Od više razlilčitih pokazatelja novčane mase pretpostavlja se da je najrelevantniji M2, jer je rast ovog agregata po pravilu najbolje korelisan sa stopom inflacije. M2 je septembra ove godine bio 328 mlrd. dinara. Krajem 2006. bio je 281 mlrd., a krajem 2005. blizu 193 mlrd. dinara. Što znači da je M2 novčana masa za prvih 9 meseci ove godine porasla za 16.7%, a tokom prošle godine za čak 45%.

Eto zašto cene rastu. Iz istog razloga iz kojeg su rasle i 1993.

Ne treba kriviti samo NBS. Oni bi mogli da podignu referentnu kamatu na 30% i reše problem. Ali bi onda dinar porastao na možda 60 din. za evro. NBS se nalazi između dva suprotstavljena cilja, jedan je kontrola inflacije, drugi je zaustavljanje apresijacije dinara. Koren problema je u dve stvari koje radi Vlada: kontroli izlaska deviza i destimulaciji uvoza. Nisam siguran da Jelašić to shvata, jer se sa Vladom uporno svađa oko javne potrošnje, a ove restrikcije ne pominje. Glavni uzrok inflacije nisu ni javna potrošnja, ni monopoli ni trgovci, nego činjenica da, bez obzira na nedavna povećanja kamata, podaci govore da je monetarna politika NBS još uvek ekspanzivna.

A ekspanzivna je zato što zbog brige da dinar još više ne ojjača ne može biti dovoljno restriktivna. A dinar jača jer Vlada naivno veruje da je gomilanje deviza u zemlji uvek dobro.

Lazarev prethodni post, ali i obilata kuknjava po novinama ovih dana me je primorala da skrenem pažnju na elementarnu činjenicu - visoka marža nije isto što i visok profit. To bi novinari, pa čak i ekonomski eksperti, morali da znaju.

Marža za trgovinsku firmu predstavlja prihod iz kojeg ona plaća sve troškove - zaposlene, komunalije, poreze, doprinose. Zato visoka marža nije dokaz slabe konkurencije (jer se može objasniti i visokim troškovima) već bi dokaz bio nenormalno visok profit, stavljen u odnos sa ukupnom imovinom firme. Međutim, o tome niko ne priča, verovatno zato što nikada nisu ni radili u trgovinskoj firmi, pa ne znaju.

Uzmimo numerički primer. Firma ima imovinu (a i kapital) vrednosti 100 miliona evra i godišnje operativne troškove (plate itd.) od 30 miliona. Pretpostavimo da je ukupna prodaja te firme 200 miliona evra godišnje. Kolika bi marža morala da bude da bi firma ostvarila 4% prinosa na imovinu? Nužno je da joj od tih 200 miliona makar 34 miliona bude marža, što znači 17% od bruto, odnosno 20,5% od neto iznosa [34/(200-34)]. Marža od 20,5% bi od strane naših novinara i analitičara bila proglašena visokom, ali je profit (prinos) koji je ona omogućila, od 4%, sasvim normalan.

Dodatna stvar je da, ukoliko se pojavi novi konkurent, pa padne promet naše imaginarne firme na ispod 150 miliona, čak ni marža od 20% na bruto, odnosno 25% na neto iznos ne može da omogući profit. Naši analitičari bi ovakvo pogoršanje poslovanja firme (jer joj je pao promet) tumačili kao poboljšanje, jer firma naplaćuje višu stopu marže!

Veliki problem je što mi još nismo u potpunosti sagledali sa kakvim to maržama i rabatima naši proizvođači i trgovci rade... Ono što Radna grupa treba da uradi je da sagleda kakva je stvarna struktura tih cena i da vidimo da li su bahati predstavnici na strani proizvodnje ili trgovine ili možda i jedni i drugi i da pokušamo da rasvetlimo taj deo.

Ne, nije u pitanju ministar poljoprivredni Milosavljević, već ekonomista Stojan Stamenković. Meni je Stamenković uvek bio simpatičan jer smatram da je duhovit a mislim i da je dobar ekonomista. Nažalost ni on ne vidi carine kao problem visokih cena već za to krivi monopoliste. Drugim rečima, i posle Ivanovog saveta da pređe na kozu, Stojan Stamenković i dalje muze jarca. Šteta.

Evo lepe vesti:
Odmah po potpisivanju ugovora o zajmu vrednom 80 miliona evra, direktor preduzeća Putevi Srbije Branko Jocić nije znao da odgovori na pitanje o uslovima kredita kod Evropske banke za obnovu i razvoj.

Dva su moguća zaključka:
- U državnim preduzećima direktori nisu preterano zainteresovani za troškove i finansijski rezultat;
- Direktor Jocić nije dobar direktor;

Javnost nekako više voli da se skoncentriše na ovaj drugi. Otuda ideja da državnim preduzećima treba da upravljaju stručnjaci. Sve je ostalo u redu, ali eto ima pojedinaca koji uvek nešto pokvare.

Ja se čudim otkud novinarima uopšte ideja da bi direktor javnog preduzeća znao uslove kredita koji je uzeo. Zašto bi? Njega zanima da uzme kredit po bilo kojoj ceni, da onda nešto sa tim gradi, da bude zautet, da upravlja sredstvima. I njih bi to zanimalo da su na njegovom mestu. To je očekivano. Dok kredit dospe za vraćanje on više neće biti direktor, a i ako jeste, neće valjda državna firma bankrotirati.

Azijska razvojna banka je objavila da je GDP Kine po paritetu kupovne moći (PPP) za oko 40% manji nego što se do sada mislilo.

Nije u pitanju prevara, nego činjenica da cene po kojima se GDP računao nisu menjane još od 1980-ih. Problem je što su u proteklih dvadesetak godina cene u Kini porasle, a cenovni pariteti Svetske banke ostali nepromenjeni. Kada krajem ove godine Svetska banka objavi GDP Kine, po novim cenama on će biti 40% manji. GDP Kine je u dolarima je $2,100, a po PPP $7,600. Sada se ispostavlja da je tih 7,600 ustvari oko $4,500.

Bryan Caplan je pre mesec dana, ničim izazvan, izrazio sumnju u spektakularne cifre kineskog ekonomskog rasta. Njemu su bile sumnjive dve stvari:
1) Koja još to zemlja gde poljoprivreda učestvuje so 60% u GDP ima $7,600 per capita?
2) Kad je privredni rast toliki, privatna potrošnja mora da raste. A kineska privatna potrošnja je u poslednjih desetak godina opala.

Svaka čast. On je doduše mislio da režim lažira statistiku, ali ni to i dalje nije isključeno.