Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Svaki put
obećam sebi
da te više neću.

Onda te ugledam
zaboravim na obećanje
i ti uzmeš
koliko ti treba.

Potom odeš.

Ja dobijem
samo trenutak
merljiv pipetom
i dovoljan
za obećanje
da te više neću.

Suzana Janačković Živković

Gospođo draga
sa Lenjinovog bulevara,
šaljem Vam ovu pesmu
umesto pisma
da vas nađe u zdravlju
i u sreći
I šta još više reći?
Evo i ja sam dobro,
gospođo moja
iz ulice mrtvog revolucionara
i još sam onako isto
veselo blesav
i još po oblacima letim
I tek ponekad s proleća
kad prve jabuke stignu
ja se setim
one pijace na pola puta
između mog i Vašeg stana
malo ispod medicinskog fakulteta
na kojoj smo se sretali
toga leta svakoga dana
oko devet
I kako ste nosili svoje grudi
između pijačnih tezgi
dok sam ja kupovao jabuke
jer su zdrave
jer se od njih raste
i jer se mogu koristiti
umesto zubne paste
A u Vas su zurili
musavi pijačari
i vikali:
Sir iz Svrljiga, sir iz Svrljiga!
O Bože, i mladi i stari,
i ja među njima
šta da se krije
gledao sam Vas preko jabuka
kako hodate
kao po modnoj pisti
i pritom Vas baš briga
što svi razmišljaju samo o Vama
o Vašoj bisti
to jest o sisama
Ajmo kese, ajmo kese
dva dinara veće dinar manje!
vikala je brkata ciganka
kad Vam uhvatih pogled
kao slučajno
dok ste kupovali baklavske kore
one najtanje
i poslah Vam poruku kroz vazduh
kao iz najžešćih
ljubavnih pisama
al Vi gledaste kao kroz mene
I sutra lutah kao duh
između krompira i crnog luka
dođoste tek oko pola deset
I opet pogled i osmeh kao
ali tad nisam znao
a ne znam ni sada
da l beše upućen meni
il ženi s prvim šljivama
više zelenim nego plavim
al ipak reših da Vam se javim
ali tek sutra
jer imo sam stvarno još
svašta da kupim
a moro sam ipak i hrabrost da skupim
I sutra dođoh ranije
sad kao Vi da čekaste mene
i kupovaste neku jafu
narandže iz Izraela
Dobar dan rekoh
jesu li čvrste?
upitah smerno dok pipkah voćke
ko da su bile grudi Vaše
Baš mi je drago da sam Vas srela
i tu se ja zbunih
i od muke Vas pozvah na kafu
Ja kod Vas? Da li bih smela?
Ja pocrveneh kao rak,
i rekoh Izvinite ako…
O kako se on zbuni lako
rekoste Vi
Pa popićemo, zašto da ne?
Budimo prijatelji!
I krenusmo tako
pričajući o koječemu
dok su usput tandrkale jabuke i krompiri
a ja nikako nisam mogao
da se smirim,
i pravo da Vam kažem
šta sam Vam sve mislio
na onim stepenicama
evo i sad mi se koža ježi
čim se setim
i zacrvene mi se uši
Oho! rekoste Vi čim smo ušli
Mladi napaljenko
dok sam ja navaljivao na Vas
kao tenkom
kao da sam krenuo
da osvajam Jerusalim
Nije da se žalim
rekoste Vi naprotiv
ali mogli bi to ipak i sa malo manje žara
Haljina je naime
počela da mi se para
a u nečem moram i kući da se vratim
Zbunih se na to stadoh i pocrveneh
Ali ne sasvim za Boga miloga
rekoste smerno dok ste se svukli u tren oka
ko Bili Kid pištolje što je vuko
Nikada žene neću da shvatim
u sebi sam kuko
a zbilja
nikad brže nisam ušao
u samu srž problema
koji nestade kao rukom
a zatim…
o Bože,
sretasmo se toga leta
na onoj pijaci
na pola Bulevara svakoga dana
oko devet
Neću da budem prost
i svašta da pišem
ozbiljni smo ljudi
Evo meni već sinovi ko iz vode rastu,
a Vi verovatno
šetate unučiće po Čairu
Uglavnom ja sam dobro
što i Vama želim
I zdravlje me još služi
samo što izgledam starije
ali sam još onako isto
veselo blesav
i istim se glupostima veselim
i još po oblacima letim
I tek ponekad s proleća
kad prve jabuke stignu
ja se setim
one pijace na pola puta
između mog i Vašeg stana
malo ispod medicinskog fakulteta
i verujte
verujte zbilja
evo prvi put sad dok Vam pišem
setih se i onog dana
kad ste rekli da je šteta
da Vam muž nešto sumnja
i da se ne smemo viđati više

Branislav Bane Dimitrijević

Tekst preuzet sa zvanične prezentacije BlogOpen-a.

Organizacioni Odbor BlogOpena 2008 raspisuje konkurs za najbolje tekstove na srpskom, hrvatskom, bošnjačkom i makedonskom jeziku, objavljene na blogovima posle 01. 10. 2007.god.
U obzir dolaze tekstovi raznih formi i tematika, kao što su: priče, pesme, eseji, lični i dnevnički zapisi, društveno angažovani, polemički i drugi tekstovi.

Jedan autor može konkurisati sa najviše dva teksta.

U prijavi za konkurs navesti puno ime i prezime i/ili nick autora, kraću biografiju i link prema objavljenom tekstu.

Prijave slati na adresu blogopedija@bitno.org.yu

Rok za prijavu radova je 05. 09. 2008.god.

Najbolji radovi po izboru stručnog žirija biće objavljeni u zborniku BLOGOPEDIJA 2008.

Moraš da stegneš čvrsto
sve i potpuno jer
ako otvoriš kandže
sve može da se sruši

Užasnut od pogrešnog skretanja
zaključavaš se u samici
ne možeš da oprostiš
mračnom vesniku

Računaš nebrojeno puta
šta možeš da staviš u usta
šta možeš da progutaš
a šta hoćeš da pljuneš

Svaka reč je poluistina
svaki čovek je vinovnik
opravdaćeš sumnje
samo da bi ih poneo na kraj

Skini krunu od katrana
prebojava ti pogled u crnu
otvori kandže, guše te
sahrani ego pre nego izblediš

Sanja Ćirković 

Duh slobde miluje lice,
krvave dame,
što u sebi skriva
godine kartanja sa Djavolom.

Miševi dolaze.
Priredjena je gozba,
na trpezi hiljadu otrova
i u daljini čuju se kopita.
Na posletku ona gubi ravnotežu
i omamljena pada predamnom.

Dok je bend svirao poslednju pesmu,
iza kuće kopao sam rupu.
Neko duboko mesto,
gde mogu da ohladim
tu usijanu glavu.

Dok suton prekriva grad
i pale se ulična svetla,
u daljini čuju se kopita
i miris smrti.
Nežna kao vanila.
Tako prijatna!

Ivan Aleksov 

Sa tvojih usana
Samo tišina.
Duga.
Preduga.
Valjda će
Posle nje
I plumbac
Biti duži.

Vida Nenadić 

Hodnik dužine
osamnaest metara
taman
da prekratim dan
i stanem.

Ružne se reči čuju
između zidova
i zatvorenih vrata
otvorim ih
povratim
samopouzdanje
tek
da preguram dan
i stanem.

Ljubav sakrijem
u džepove kaputa
prebrojim procente
u uglovima
levog i desnog
odmahnem rukom
otpijem gutljaj
crne i gorke
tek
da budna ostanem
i stanem.

Uđem
odmah do
čuje se smeh
uključim radio
i dišem
toliko
da preživim dan
i stanem.

Uklapam note
saks, klavir, gitara
i glas.
Onda zaboravim
osamnaest metara dužine
izvrnem džepove
i prebrojim procente.
Samo
da dočekam novi dan
i krenem.

Suzana Janačković Živković 

Malu unutrašnju revoluciju
nekoliko nerava i žila
sopstvenom ću ugušiti krvlju
i leptirima zdrobiti krila
što zovu nju, ma gde god bila.
Jer ja, i samo ja,
pogledom spaljujem misli,
jer ja i čelična svest
uvek smo bili isti,
jer ja u reci bez riba
lovim mesec harpunom,
hvatam strelca za vrat
i vezujem žicom i strunom.

Na dlanu mi srce, stenje,
čuje koje su vesti stigle,
ona ne dolazi, nema je, neće;
uzimam konce i igle
da probam da popravim šav
i štapom podupirem kičmu
al’ opet ne hodam prav;
ipak je meni ljubav strana,
zato u kantu prepunu smeća
istresam sadržaj dlana.

Danilo Lučić 

Prividjenja koja mi dolaze su besna,
ljute se na mene
podsećaju na grehe,
nedostatke karaktera,
na ko zna šta.

Prividjenja koja mi dolaze su živa,
od krvi i mesa
posledice moje prošlosti,
uspomene moje ljubavi.
Tešim se mišlju da čovek
nikada ne može sve izgubiti!

I nije neka misao,
ali njih zaista nikada ne možeš izgubiti,
pa čak i da poludiš.
A ja sam, živote, poludeo još odavno,
pre nego što sam dodirnuo
Nicea I Rusoa,
Hakslija I Jejtsa,
Keruaka I Barouza
i dobrog starog Bukovskog.

Čovek je napravljen od vode to znam,
a voda se ledi od same pomisli na hipotermiju.
Nesvesno utičeš na druge
postupcima izgubljene crvenkapice
i onda oni misle da te poznaju
i onda imaju pravo da te ne vole.
Svi koriste to pravo.
Ja najviše, ja nikoga ne podnosim
ili bar volim da razmišljam
na taj način.

Prijatelji naćuljite uši
ovde se petlovi čuju samo na periferiji,
pa zašto onda bilo šta da etiketiramo?
Čovek nikada ne može sve da izgubi.

Milan  Mirković 

/Kafa s pogledom na ravnicu, palićki ”Elit”/

Ja bih
Da te uzmem
Očima
Za večnost
Bih da pitam
Da li postoji
Svetlost
U sred bih da stanem
Sve danas
Za sutra
Da nudim.

Ja bih
S tobom
Da
Postojim
Kroz pesmu bih
Da bude nam
Lepše
Težak je dan
I vreme.

Gordana Vlajić