Pitaš - “Šta radiš?”
“Razmišljam.” - slagah
nespretno, šturo.
A šta bih drugo?
Kako da kažem
da valjam dane
baš loše zvuči
bolje da slažem.
“O čemu?” - pitaš.
“Ne bih sad o tom’.”
- procedih grubo
baš kao da su
te misli moje
pametne silno
i da na svetu
druge ne postoje.
“Pitam onako, čemu taj ton?”
- ljutnu se s’pravom.
“Izvini stvarno,
stig’o me umor.”
- ko pseto lažem.
A šta bih drugo?
Kad misli jedva
u reči slažem.
I te što složim
jedva kotrljam
u grlu stoje
guše me, dave
ne bih da brljam.
“Odspavaj onda, snovi su lek!”
- gotovo vikom -
“Makar odremaj!!”
“Da, znam i ja, i baš se spremam.”
- procedih jedva.
A šta bih drugo?
Kako da kažem
da budna sanjam
sve svoje snove
da nisu lepi
razum ih truje.
I ko bi još to
hteo da čuje?
Suzana Janačković Živković
