Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Duh slobde miluje lice,
krvave dame,
što u sebi skriva
godine kartanja sa Djavolom.

Miševi dolaze.
Priredjena je gozba,
na trpezi hiljadu otrova
i u daljini čuju se kopita.
Na posletku ona gubi ravnotežu
i omamljena pada predamnom.

Dok je bend svirao poslednju pesmu,
iza kuće kopao sam rupu.
Neko duboko mesto,
gde mogu da ohladim
tu usijanu glavu.

Dok suton prekriva grad
i pale se ulična svetla,
u daljini čuju se kopita
i miris smrti.
Nežna kao vanila.
Tako prijatna!

Ivan Aleksov 

Sa tvojih usana
Samo tišina.
Duga.
Preduga.
Valjda će
Posle nje
I plumbac
Biti duži.

Vida Nenadić 

Hodnik dužine
osamnaest metara
taman
da prekratim dan
i stanem.

Ružne se reči čuju
između zidova
i zatvorenih vrata
otvorim ih
povratim
samopouzdanje
tek
da preguram dan
i stanem.

Ljubav sakrijem
u džepove kaputa
prebrojim procente
u uglovima
levog i desnog
odmahnem rukom
otpijem gutljaj
crne i gorke
tek
da budna ostanem
i stanem.

Uđem
odmah do
čuje se smeh
uključim radio
i dišem
toliko
da preživim dan
i stanem.

Uklapam note
saks, klavir, gitara
i glas.
Onda zaboravim
osamnaest metara dužine
izvrnem džepove
i prebrojim procente.
Samo
da dočekam novi dan
i krenem.

Suzana Janačković Živković 

Malu unutrašnju revoluciju
nekoliko nerava i žila
sopstvenom ću ugušiti krvlju
i leptirima zdrobiti krila
što zovu nju, ma gde god bila.
Jer ja, i samo ja,
pogledom spaljujem misli,
jer ja i čelična svest
uvek smo bili isti,
jer ja u reci bez riba
lovim mesec harpunom,
hvatam strelca za vrat
i vezujem žicom i strunom.

Na dlanu mi srce, stenje,
čuje koje su vesti stigle,
ona ne dolazi, nema je, neće;
uzimam konce i igle
da probam da popravim šav
i štapom podupirem kičmu
al’ opet ne hodam prav;
ipak je meni ljubav strana,
zato u kantu prepunu smeća
istresam sadržaj dlana.

Danilo Lučić 

Prividjenja koja mi dolaze su besna,
ljute se na mene
podsećaju na grehe,
nedostatke karaktera,
na ko zna šta.

Prividjenja koja mi dolaze su živa,
od krvi i mesa
posledice moje prošlosti,
uspomene moje ljubavi.
Tešim se mišlju da čovek
nikada ne može sve izgubiti!

I nije neka misao,
ali njih zaista nikada ne možeš izgubiti,
pa čak i da poludiš.
A ja sam, živote, poludeo još odavno,
pre nego što sam dodirnuo
Nicea I Rusoa,
Hakslija I Jejtsa,
Keruaka I Barouza
i dobrog starog Bukovskog.

Čovek je napravljen od vode to znam,
a voda se ledi od same pomisli na hipotermiju.
Nesvesno utičeš na druge
postupcima izgubljene crvenkapice
i onda oni misle da te poznaju
i onda imaju pravo da te ne vole.
Svi koriste to pravo.
Ja najviše, ja nikoga ne podnosim
ili bar volim da razmišljam
na taj način.

Prijatelji naćuljite uši
ovde se petlovi čuju samo na periferiji,
pa zašto onda bilo šta da etiketiramo?
Čovek nikada ne može sve da izgubi.

Milan  Mirković 

/Kafa s pogledom na ravnicu, palićki ”Elit”/

Ja bih
Da te uzmem
Očima
Za večnost
Bih da pitam
Da li postoji
Svetlost
U sred bih da stanem
Sve danas
Za sutra
Da nudim.

Ja bih
S tobom
Da
Postojim
Kroz pesmu bih
Da bude nam
Lepše
Težak je dan
I vreme.

Gordana Vlajić

Na vrhovima prstiju
odskače jutro
blijedo
samo jadno

Budim se kao i obično
poptuno sam
navlačim teške zavjese
koje si ti
stavila u nekom drugom
jutru

Praznina ubija
sve treptaje
srca mog
ostavljen ispaštam grijehe
neslućene

Na vrhovima prstiju
san pospremljen
kisne
kao i obično

Veljko Bosnić

naučiću te
naučiću te dušo da pišeš poeziju
uzmi olovku
potopi je u vino
i pikni je
pikni je u pičku
zatim iscrtaj usne
ko s kreonom
i poljubi gomilu

Jurak ot Petrof

preselit ću se na obalu
ponijet ću
ono što mi stane u džepove
ostalim ću nahraniti vjetar
zamotat ću se u plašt
zelene boje
živjet ću s nogama u plićaku
i otvorenom knjigom
na osamdesetsedmoj stranici

Snježana Baković

Znaš šta
smislila sam
savršenu priču.

Neću je pričati
sada
neka ona bude
moja mala tajna
koju ću otkriti
onda
kad me više
ne bude bilo
sa tobom u mislima
tako jako
i kad mi
ne bude bilo važno
kao što tebi nije
sada.

Tada će oživeti
i postati suština
i jedna
sasvim obična priča
iz predgrađa.

Suzana Janačković Živković