“Nakuc’o se čaša, napev’o pesama
Napio se raja s mednih usana,
Gde je naš’o slasti, tu je nije prašt’o
Sad gori l’ mu duša, barem znade zašto”
(Na grobu Hafisovom, J.J. Zmaj)
Dan je već duboko zašao u noć, a pokrivač satkan od mraka nikako da ogrne srpsku prestonicu. Smešteni u autobus, kružimo trgom Slavijom, s jednim pitanjem na usnama: “Gde putujemo?”
Krenuli smo na izlet iznenađenja. Pošto nam je za put potreban pasoš, al’ ne i viza, izbor se sveo na Hrvatsku ili Makedoniju. Kako će slatke muke tek nastupiti, kada se, iduće godine, nađemo na beloj šengenskoj listi! Većina tipuje na Hrvatsku. Ja priželjkujem da to bude nacionalni park Paklenica, ne zbog toga, što će onaj ko pogodi konačnu destinaciju putovati besplatno, već što me taj krajolik inspiriše i obećava ludu avanturu. Svi računaju na more i kupanje. Autobus i dalje kruži Slavijom, a njime počinje da kruži župsko vino “Prokupac”. Valjda da se malo smanji nervoza i pozitivna tenzija, koja se sasvim smišljeno plasira od strane organizatora ovog putovanja. Po sakupljanju ceduljica sa odgovorima, naš autobus se obrušava ka zapadu, ka Šidu. Dileme više nema, bar kada je o zemlji reč, ali odredište i dalje ostaje misterija. Tako će biti sve do jutra. Po prelasku srpsko-hrvatske granice, zastajemo na benzinskoj pumpi. Ne zbog potreba autobusa, nego nas, putnika. Nabavljamo dalmatinsko vino i plastične čaše i žurka se nastavlja. Tek oko četiri sata, umor nas sustiže i tonemo u zasuženi san.
Budimo se negde u Gorskom kotaru. Kafe i ekspres restoran francuskog lanca ukazuje nam gostoprimsto. Doručkujemo i pripremamo se za zahtevno planinarenje, bar su nam to nagovestili. Gorski kotar je region očuvanih šumskih područja, slikovitih dolina, bistrih reka i jezera. Mesto gotovo mitskog pejzaža, koji pobuđuje radost, ali i obećava mir i spokoj. Ovo je velika visoravan, koja se proteže od primorja u kopno. Odlikuje je kontinentalna, planinska, oštra klima sa kratkim i svežim letima i dugim zimama sa dosta snega. Nudi pregršt prirodnih i istorijskih znamenitosti, bogatstvo reljefnih oblika i bezbroj održavanih planinarskih staza. Obelodanjuje se i naš današnji cilj, Bjele stene. Nećete verovati, niko nije pogodio!
Sastajemo se sa par slovenačkih planinara iz Novog Mesta, koji dobro poznaju ovaj teren. Poput prehara, razmenjuju se pivo. “Jelen” za “Zlatorog”. Staza je dobro markirana, ali se na nekoliko mesta granje obrušilo, pa smo morali da ga preskačemo. Koračamo kroz gustu šumu, pretežno sastavljenu od bukve i smreke.
Dodatnu teškoću pričinjava nam kiša, koja se tog jutra sručila na Gorski kotar, pa je staza, mestimično u blatu. Sparno je… Na svu sreću, magla se podigla, te je vidljivost dobra. Komleks Belih stena je jedinstven po svojoj surovoj lepoti. Vršni deo se sastoji od 4 kilometra dugog nazubljenog hrpta, koji ukrašavaju bizarne stene.
Šumske jagode nismo pronašli, u ovom kraju je još rano za njih. Stoga posežemo za suvim voćem i bademima. I dosta vode, podrazumeva se. Susrećemo retke bicikliste. Priroda je ovde stvorila pravi muzej kraških oblika; mnogobrojne vertikalne bele stene, visoke pedesetak metara, ponikve i provalije. Ove stene su najveće staništa runolista (Leontopodium alpinum) u Hrvatskoj. Naći ćete i takozvani prirodni frižider, u kojem se sneg zadržava tokom cela godine. A onda ste spremni za Dolinu kostura i Samarske stene. Kad ih budete videli, biće vam jasno zašto su 1985. godine proglašene za prirodni rezervat. S vremena na vreme nas kiša natera da ubrzamo. Predeo odiše naizrecivom divljom romantikom. Sledi uspon, takođe kroz šumu, nekih četrdesetak minuta hoda, sve do planinarske kuće (1300 m.n.v.) koju drži i održava planinarsko društvo “Kapela” iz Zagreba i koji su nas ljubazno ugostili.
Kuća je dvospratna, a na spratu ima par kreveta i dva trpezarijska stola, kao i priručna kuhinja. Požališe se na dosadne puhove, ta nestašna stvorenja, koja su ljupka samo na slici i u gulašu. Tu popismo ko pivo, a ko čaj, s obzirom na vreme koje se svaki čas kvarilo. Neki su probali i rakiju od maslina, limuna i meda. U planinarske knjižice utisnusmo pečate. Od doma do vrha ima petnaestak minuta uspona. Na nekih dvadesetak metara penje se po steni uz pomoć čeličnog užeta, što je bilo pomalo avanturistički u vreme našeg boravka, s obzirom na kišu i grmljavinu. Domaćini nam rekoše da je još zabavnije zimi, po snegu i ledu. Vrh nije preporučljiv onima koji pate od vrtoglavice poput Džejmsa Stjuarta i Kerija Granta u Hičkokovim kultnim filmovima.
Kako god bilo, vrh se nalazi na 1334 metra, čine ga grupa kamenih blokova. Sa njih je prelep pogled na Bjelolasicu i Klek. Samarske stene su teško prohodan lavirint stena i ponikvi u najnepristupačnijem delu Velike Kapele. To je dvadesetak neobičnih kamenih tvorevina, nešto nalik našoj Đavoljoj Varoši. Ovde se nalazi i Ratkovo skonište, al ne Mladića, već Čapeka, dvadesetogodišnjeg planinara koji je 1951. godine stradao u Alpima.
Ovo sklonište se ugnezdilo u samu stenu. I ovde se može obedovati i prespavati. Uspon, u ovom slučaju traje četrdesetak minuta. Obilazak zahteva zavidnu penjačku veštinu, a kao nagradu videćete “Sfingu”, Glavu šećera”, “Kanjon” i “Anfiteatar”.
Po povratku s uspona, odlazimo po deo grupe, koji se šetao po Ogulinu i nastavljamo dalje. Saznajemo da ćemo noćiti, a bogami i kupati se na Krku.
Na relativno malom geografskom prostoru, na mestu gde Mediteran zadire u Srednju Evropu, nalazi se Kvarnerska regija, mesto bogate ponude u svakom smislu te reči. Od planinskih venaca u morskom zaleđu, do brojnih ostrva i bujnog zelenila sve je to kao na poslužavniku ponuđeno radoznalom oku turiste. Turizam se ovde praktikuje već preko 150 godina, što je dovelo do vrhunske ugostiteljske ponude i usluge. Boravile su ovde mnoge značajne ličnosti od članova austougarske carske porodice i drugih kraljevskih loza Evrope, do umetnika poput Čehova, Isidore Dankan i Džejmsa Džojsa. Ovde su svi od reda pronalazili preko potrebni odmor, ali i inspiraciju.
Hrvatska ima razuđeni obalu i čak 1246 ostrva. Da se umoriš dok ih samo prebrojiš. Ostrvo Krk (Veglia) je najveće. U rimska vremena nazivali su ga Zlatno ostrvo (Insula Aurea). Od 19. jula 1980. godine ostrvo Krk povezano je sa kopnom preko mosta dužine 1430 m. (bivši Titov most). Radovi na mostu započeli su u julu 1976. godine. Replika ovog mosta od iverice, delo Marka Lulića, pod nazivom „Bife Tito“, otkupila je galerija „Belvedere“ iz Beča.
Na kopnu, iza nas odstaje Kraljevica, sa dvorcem grofovske porodive Šubić-Zrinjski iz XVI veka. Još jedna grofoska porodica obeležila je istoriju Krka, a to je porodica Frankopan. Sve do 1480. godine gazdovali su svojim imanjima na Krku, kada su bili primorani da ih predaju mletačkim vlastima. Bili su u rodbinskim vezama sa grofovskom porodicom Zrinjski. Obe dinastije su sišle sa istorijski scene 1671. godine. Kako bi se ostrvo premostilo s kopnom, iskorišćeno je i ostvce Sveti Marko koje se nalazi između kopna i Krka. Pored ovog ostvceta, Krk okružuje još oko dvadesetak ostvvčića, hridi i grebena S istočne strane ostvo deluje gotovo sablasno. Obala je razuđena, s mnoštvom uvala, zaliva i prirodnih šljunkovitih i kamenih plaža. Dve plaže imaju plave zatavice, a i nudisti će ovde pronaći svoj raj. Reljef je krški, sa zanimljivim krškim oblicima: dolcima i pećinama. Meštani će vam, odmah, preporučiti da posetite pećina Biserujka ili Vitezićeva pećinu, koja se nalazi u blizini sela Rudine, nekih dvestotinak metara je udaljena od njega. S strane mora možete doploviti do Slivanjske uvale i posle desetak minuta hoda doći ćete do ove pećine.
Prema legendi, pećina je ime dobila po biserima, to jest blagu, koje je u njoj pronađeno. Pretpostavlja se da je to bio plen lokalnih gusara. Dužina ove male, ali stalaktitima i stalagmitima bogate pećine je svega 110 metara. Pećina je, za posete turista, otvorena od 1950. godine. Dobro je osvetljena, što omogućava da uživate u brojnim pećinskim ukrasima, čija se boje protežu od smeđih, crvenkastih do sivih tonova. Ako budete imali sreće, ugledaćete i endemskog račića „Alpioniscus christiani“ koji ovde živi. U pećini je pronađen kostur pećinskog medveda, starog oko 16 hiljada godina. Na ostvu se nalaze i dva jezera i tri reke. I životinjski svet na ostrvu je zanimljiv, posebno ptice, čak dvesto vrsta. Ovde obitava i beloglavi sup (Gyps fulvus Habl), koji se gnezde na strmim liticama, ponegde i na visini od svega desetak metara iznad mora, pa se vrlo lako može posmatrati.
Grad Krk(Curicum) osnovali su Rimljani. Admisnistrativno je središte osrtva. I danas su vidljivi tragovi zidina, termi i mozaika, a na plaži sam pronašao delove arheološkog šuta (grnčarije). Boravili su ovde Franci, Vizantinci i Mletci. Krk je značajan i za razvoj glagoljice, naime ovde je pronađena Baščanska ploča. Sam grad Krk ima očuvane bedeme, koje su današnji izgled dobile od XII do XV veka. Gradskom arhitekturom dominiraju gradska vrata sa odbrambenom kulom Kamplin, Morska i Gornja vrata. U središtu grada nalaze se renesansna zdanja, a na mestu nekadašnjih rimskih termi uzdiže se kapela Gospinog Uznesenja iz V veka, s crkvama posvećenim svetoj Margareti i svetom Kvirinu, zaštitniku grada.
Iza katedrale se nalazi frankopanski dvorac (kaštel) s četri pravougaone kule iz 1191. godine i okruglom kulom iz mletačkog perioda. Glavni gradski trg Vela placa krasi zgrada gradske većnice iz XV veka. Tu se nalazi i prostor gde su nekada meštanke prale rublje. Preteča savremene veš mašine. Sumrak dolazi oko devet sati, a poredhodi mu veličanstveni zalazak sunca. Nebo poprima boju lavande, sunce tone u morske dubine, a onda se sve zamračuje i na pozornicu meku poput somota stupa bledi, puni mesec. U sumrak jugo posustaje, darivajući nam jedno predivno veće. Veče u kojem će se naslađivati sva čula. Veče kakvo možete doživeti samo na ovom delu Jadrana. Verujte mi na reč; putovao sam mnogim zemljama i raznim kontinentima, ali lepšeg mora nisam uspeo naći.
Vino boje sunca (suvo belo) Žlahtina (iz Vrbika) i boje rubina, s mirisom borovnica i ljubičica. Ova vina pili su i drevni Rimljani, a neki tvrde da je ovm vinu i Kazanova ima da zahvali na svom ljubavnom umeću. Umačemo vruće, tanke lepinjice, nalik na arapski hleb, nan u eliksir života, devičansko maslinovo ulje, a potom sve zalivamo vinom. Sledi pladanj sa raskošnim plodovima mora: brancinom, oradom, gamborima i čega tu još nema. Sve to uz kromir, blitvu i masline. I dok se vatromet raspršava nad gradom, već smo duboko bili zašli u kvarnersku noć, kada smo napuštali dvorište konobe. Noge su nas same odvele pravo do poslastičarnice, gde su nas s osmehom dočekali. Zahvalili smo im što su, samo za nas, otvoreni u to gluvo doba noći. I na ukusnom sladoledu, koji je krunisao našu gastronomsku slagalicu te večeri. Nismo ni dodirnuli krevet, a već smo bili u carstvu snova.
Na uglačanim pločnicima starog grada Krka, na kojima se ogledaju njegove kuće, komšinice razgovaraju. Njihovi muževi, za to vreme, boćaju po parkovima. Sav život se odvajkada, na ovim prostorima, odvijao na otvorenom, na gradskim ulicama i skalinama. Jedna velika pozornica života, na kojoj se, u spiralnom protoku vremena, uvek iznova, ponavljaju antičke drame i venecijanski romantični zapleti. Nedeljno je junsko prepodne i nema još turista. Kupujem lokalna vina, “Vindijinu” gorgozolu i dve sveske s stripovima “Alan Ford”. Sentimentalno putovanje u detinjstvo. “Moj je brod večeras dobio luku”, pevušim stari hit grupe “Haustor”.
Usput berem mirisnu, mediteransku lavandu, najlepši suvenir, koji kontinentalni posetilac, pored vina i maslinog ulja može poneti s Jadrana. Završena je misa u gradskoj katedrali i mešani ostrva su se posvetili svojim poslovima. Ili zabavi, što da ne. U današnje vreme opšte paranoje i histerije, vremena kulta novca i robovanja sveprisutnom stresu, na ostvima se živi spokojnim, ali punim životom, životom punom suštine i stare mudrosti. Uživa se u malim, ali tako važnim stvarima, u šoljici kafe ili čaši vina, sve to uz razgovor sa poznanicima. Čak i da ništa ne radite, već smo da posmatrate panoramu, dovoljno je. Život ostva Krka kroz istoriju simboliše broj sedam. Sedam istorijskih ostrvskih kaštela, sedam je narodnih običaja, plesova i narodnih nošnji. Narodni muzički instrument, sopile, drevni duvački instrument i danas učestvuje u svim proslavama, od crkvenih i u čast svetaca zaštitnika mesta, pa sve do razigranih karnevala. Tradicijski način života ostvljana neraskidivo je vezan uz more (ribarstvo, pomorstvo, brodogradnja), ali se razvija i poljoprivredu i stočarstvo. I sve to zahvaljujući ugodnoj i blagoj, mediteranskoj klimi, kao i velikom broju sunčanih dana. Mešaju se intezivni mirisi lipe, lavande, smokava i čempresa. I dok odmaram oči u morskom plaventnilu, koje se peni udarajući u oštre, kamene obalu, duboko udišem ove slatkaste i zavodljive mirise, koje krepe telo i raspaljuju maštu. Prepuštam im se potpuno. Mogu bukvalno fizički da osetim, kako mi se pune baterije, kako se krv osvežava i brže struji telom.
Kupanje u prilično hladnim i kristalno plavim vodama Jadrana (19° C) kao da je rukom odnelo sav umor od puta i jučerašnjeg planinarenja. Imali smo sreće da na Kvarneru boravimo u doba godine kada je dan najduži. Naše brčkanje s visine osmatra srebrni galeb, široko raširenih krila. Povremeno se oglasi, tek da nagovesti svoje prisustvo. Podne je i nastavljamo razgledanje ostva u mestu Malinska. Centar grada je ograđen, u toku je biciklistička trka. To nas ne sprečava da se, još jednom, okupamo na gradskoj plaži.
U blizini Malinske, nekih tri kilometara u Portu nalazi se samostan franjevaca, sa crkvom svete Marije Magdalene iz 1480. godine. U samostanu se nalazi interesantna muzejska postavka s bibliotekom knjiga napisanim na glagoljici, kao i etnografskom zbirkom, u čijem sastavu se nalazi i autentičan alat za branje maslina. Grkokatoličanstvo se od rimokatoličanstva razlikuje po obredu. Grkokatolici poštuju vizantijski obred, služe na staroslovenskom jeziku, razlikuju se po odeći, slikanju svetih slika, arhitekturi crkava. Sveštenici nose brade i mogu se ženiti, ali tada ne mogu postati biskupom. U Malinskoj je i nekadašnji velelepni turistički kompleks „Holudovo“, ponos socijalističkog graditeljstva, arhitekte Borisa Magaša, koji je finansirao Bob Džoni, izdavač mekog porno magazina „Penthauz“.
Goli otok - ko drukčije kaže….
“Ono o čemi se ne zna
to i ne postoji.”
Nažalost ne radi se o ostrvu namenjenom nudistima i naturistima, ljubiteljima sunca i mora. Radi se o nečemu što se nalazi s druge strane hedonizma. Ako su Brioni bili komunistički raj, Goli otok je bio njegov pakao. Ostrvo je površine od oko 4,7 kvadratnih kilometara i nalazi se u zapadnom delu Hrvatske, istočno od poluostrva Istra u Velebitskom kanalu, pored ostva Rab. Već samo ime nagoveštava izgled ovog ostrva. Severna obala ostrva je gola i nepristupačna, a dubina mora uz samu obalu je oko 30 metara. Južna i jugoistočna obala ostrva je takođe siromašna zelenilom, ali je bogata uvalicama od kojih je najveća uvala Mala Tetina. Pristup ostrvu bilo brodićima, čamcima ili plivačima je dosta problematičan, što je i odredilo namenu ovog ostrva. Na nautičkim mapama ostrvo je ubeleženo kao zabranjena zona.
“Svaka država ima prava, da u slučaju nužde, a u interesu očuvanja reda i poretka, upravnim postupkom liši slobode na neodređeno vreme sve građane koji ugrožavaju njenu nezavisnost na podstrek neke strane sile.”
Na Goli otok se može stići svakodnevno brodićima koji voze iz Punta, Krak i Baške. Najčešće su pridošlice stizale bez sudskog procesa i zakonske osude. Hirom lokalnih moćnika ili tako što su se nekom zamerili, a ovaj ih prijavio komunističkim vlastima. Niko normalan ne osuđuje, tadašnji Titov otpor sovjetskom diktatoru. Tadašnja država znatno je napredovala, otkad se “otkrila ispod bratskog skuta”. Više nego što je to bio ideološki sukob, bio je to sukob dva kulta ličnosti. Na svu sreću, pobedio je manje rigidni…
Ostrvo je sve do XX veka bilo pusto. Za vreme I svetskog rata Austrougarska je ostvo koristila za smeštaj ruskih zarobljenike. Vreme je prolazilo i na goluždravo ostvo se zaboravilo. A onda, prekinuta je bratska ljubav između sovjetskih i jugoslovenskih komunista i oni koji se nisu snašli u novonastalim uslovima, počeli su da “putuju na more”. Isti oni koji su ih zadojili pomenutom ideologijom i usadili strasnu ljubav prema velikom Sovjetskom Savez i još većem tovarišću Staljinu, počeli su da ih proganjaju poput divljih zveri. Nastradali su, usput i kao koleteralna greška, nacionalisti i demokrate. Koncentracioni logor na Golom ostrvu osnovan je 1949. godine, a prvi logoraši su stigli 9 jula. Pre formiranja logora Goli otok, logoraši su bili smešteni u Ramskom ritu kod Požarevca, ali je taj logor iz razloga bezbednosti izmešten. Prema procenama, na Golom otoku je boravilo između 40 i 60 hiljada logoraša, od kojih je skončalo između 5 i 15 hiljada. Poslednji politički zatvorenik je otpušten 1956. godin, a ostrvo su zaposeli robijaši, kriminalci i delikventi. Zvanično je zatvoren 1988. godine i poput svih stratišta razrušen, u pokušaju da se zatre surova istina. Danas je to nevesela turistička atrakcija, koju smo i mi krenuli da posetimo
Na Golo otoku zatvorenici su dolazili brodom koji se zvao “Punat”. Ovo je bio “socijalistički Alkatraz”, zatvorenici su bili prinuđeni da obavljaju najteže fizičke poslove, radili su u kamenolomu, leti na temperaturi 35 do 40 º C, a zimi držeći se za ruke, kako bi se izborili s jakim burama. Bilo kakvo dostojanstvo i individualnost bili su tamo zatrti. Uprava logora nije samo fizički, već i psihički slamala robijaše. Korišćene su dokazane metode torture iz gulaga preko nacističkih logora, do “pranja mozga”. Logoraši su se delili na “Bandu” i “Revidirane”. “Revidirani” su imali bolji položaj, radili su lakše poslove kao što je bilo vađenje kamena štanglama u kamenolomu ili klesanje kamena. Za “Bandu” je bilo rezervisano nošenje kamena na “tačkama” (vrsta nosila za kamen koji nose dva logoraša). Glavna “zabava” čuvarima logora je bila da se na “tačke” dodaju ljudi, kako bi im se još otežalo nošenje. Kamenje se nosilo s jedna na drugu gomilu, i onda opet nazad i tako do beskraja. Medicinske pomoći uglavnom nije bilo, iako su postojali lekar i ambulanta. Ali su zato imali političku nastavu. Da ih duhovno povrati na “pravi put”. Cenilo bi se kada bi pokajnik optužio i nekog od svojih prijatelja ili potkazao svoje logoraške drugove. Na članove porodice se vršio pritisak da ih se odreknu, a na bračne drugove da se razvedu.
Postojao je širok dijapazon vrsta mučenja zatvorenika, počevši od “toplog zeca”, preko nošenja o vrat obešenih kibli, pa do uriniranja nemilosrdnih i često pijanih čuvara po njima. “Topli zec” je sadistički ritual “dobrodošlice” novopridošlim zatvorenicima zatvora na Golom otoku. Stari zatvorenici bi se postavili u dve vrste, okrenuti jedni prema drugima, a zatim bi novi zatvorenik prošao između njih. Tokom prolaska novi zatvorenik bi bio udaran šakama, pesnicama, nogama, s bilo čim što bi se našlo pri ruci… Novajlija bi iz ovakvog špalirta izlazio izubijan i krvav, bez zuba ili bi se čak i onesvestio. Nekada ne bi ni preživao. A i oni koji bi udarali, u slučaju da se, po mišljenju uprave, nisu trudili, bivali su strogo kažnjeni. “Topli zec” se primenjivao i u situacijama kada je nekoga trebalo kazniti zbog neposlušnosti ili pasivnosti. Suština toplog zeca je bila ne toliko u prebijanju, već u razbijanju svake solidarnosti i saosećanja među samim logorašima.
Nenad M. Perić
Zapravo u Stratford Upon Avon-u je sve blizu centra!
Posto sam stigao u rano poslepodne a imao sam na raspolaganju samo par sati za upoznavanje sa gradom,zamolio sam mog dragog prijatelja Tima da mi na brzinu pokaze sve sto moze.
Iako je grad 
I ja sam turista !!!
Fotografija Shakespeare rodne kuce bez turista.
Jos malo fotografija Stratfrod Upon Avon-a.
