Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Havana.
Habana.
Pohabana.

Sediš u coco taksiju, adaptiranom mopedu nakarabudžene prikolicoidne kabine, napravljene od plastike, epoksida i nekoliko slojeva boje (nakon nekoliko premaza - boja postaje formotvorni materijal, jednostavan postupak), sediš na plastičnim sedištima tik iza vozača koji juri 15 na sat kraj fasada na Malekonu, fasade pamte bogatije dane ali to sećanje je na samoj ivici da se otkine, poput poslednjeg zuba u starčevoj usnoj duplji.

Prolaziš kraj hotela u kojem je Ester odplivala “Bal na vodi”. Gledaš u zgradu ambasade SSSR-a, na samom kraju Malekona, fascinantna arhitektura, ogromni mač zaboden u Kubansko tlo, napravljen tako da se verovatno vidi i sa Floride.

Slani, začinjeni vetar leči gorak ukus donoseći miris mora i kiše, iznenada, direktno sa pučine.

Sediš u tom kvazi vozilu, isključiš kameru jer shvatiš dve ključne činjenice, zaredom: ne možeš zabeležiti sve, niti novi aparati uzimaju dušu urođenika, to je bilo samo u vreme dagerotipije i ne moraju baš sva siromaštva biti zabeležena na traci, nećete se od toga bolje osećati ni oni ni ti ni prijatelji kada budu gledali zavaljeni u lazy bags hiljadama milja daleko.

Gledaš, upijaš zvuk motora i znaš da ćeš svaki tren ovog putovanja pamtiti dugo i kroz snove.

Gledaš ljude na zidu korzoa, pecaroše, klince, starce, velike mame i malu decu, bicikle i zastave koje kriju američku ambasadu i odjednom shvatiš da si zavoleo Kubu, iako je zapravo uopšte ne poznaješ. Ili je ona zavolela tebe i to što nisi nasilan prema njenoj deci i daješ za njihove uslove nerazumno visoke napojnice.

Nogu pred nogu, lagano, delom Habane namenjenog turistima. Bez obzira na renoviranja, jasno je da je pravim sjajem sijala pre 1959. Dobro poznati komunizam izbija iz sveže prekrečenih zidova, masna farba i linije, da li je beše Brodski napisao da je ceo SSSR jedna dugačka masna linija u nivou glave, nije zapravo trenutno ni važno.

Ulaziš u čuveni Nacional, predratna tajkunarija u punom sjaju, Las Vegas na Karibima, zlatne ručke i zlatna kazaljka nad liftom koji se zatvara rešetkom, ispred hotela kadilaci u nizu od roze preko svetlo zelene do nežno plave, čudno deluje taj mali geto - parking ispred hotela, jer odmah iza njegovih zidina ponovo počinje pohabani grad, zanosnog ritma, membrane udaraljki pobelelih od crnih palčeva i mulati, belci, crnci - svi stoje u redu za najjeftiniju picu, toliko jeftinu da je turisti čak i ne uzimaju u obzir kao izbor a nekako si siguran da je bolja zabava u tom redu ljudi nego u špaliru iza vodiča.

U danima “Proslava” na trgu ispred Kapitola nepregledne šahovske table za simultanu igru. Pažljiviji posmatrač će primetiti iskrzane ivice crnih i belih kvadrata, karton, vlagom rastočeno drvo, krive figure. Sve to ne smeta: na tabli je odnos figura takav da je i laiku jasno da ovde igraju majstori, mada retko koji pupkom stiže do ivice stola. Nedaleko od njih, ispod montiranih šatri dele se knjige. Na bini, desno, svira orkestar.

U danima “Proslava”, program se sa bine prenosi razglasom u celom gradu. Dok hodamo iza Kapitola tražeći način na koji je iscrtana mapa Habane, odjednom se začuje muzika iz “The Simpsons”. Da li Komisija za Moral zna o čemu se radi ili se serija čita kao “antikapitalistička”? Sklon sam mišljenju da je ovo prvo. Ukoliko i nisam u pravu, ne insistiram, ali želim da verujem da je u pitanju prosta subverzija, podmetačina onih koji slušaju dugotalasne radio prijemnike i kriju antene u ispod lošeg crepa, kao u “Bas saksofonu” Škvoreckog, ta misao me raduje iako uopšte nije ni mesto ni vreme.

Loše odsviran ton gotovo da se ne može čuti. Svaki pokret ruke preko žica ili membrane bubnja je na pravom mestu, odmeren, pomalo preterano pozerski, ali sjajan. Na ulicama Habane se muzika zaista može čuti na svakom uglu - veoma retko sa zvučnika, jer oni, gotovo, da ne postoje. Muzičari po kafanama, kafeima i baštama restorana i hotela, ponekad samo pijanista čije note je verovatno slušao i Laski ili Al Kapone, umornog lica ali gipkih prstiju, vozi kroz repertoar prekinut ranih šezdesetih. Često se sretne trio, na ponekom mestu i kao kvintet, zvuči bogovski, nisi gladan, žedan, ne smeta vlaga, ne smeta ništa. Žmarci i vlaga.

Bend Compay Segunda, koji smo imali sreće da čujemo, praši. Iako se oglašavaju kao “Buena Vista Social Club”, među njima nema nikoga prepoznatljivog iz filma. No, to nije ni važno. Muzika je zanosna, kao i latino-azijatski par koji je izašao iz publike da igra, opušteno, ne kao atrakcija za turiste.

Miriše na vlagu i voće, beton opran vodom, nedaleku luku i kreme za sunčanje turista i njihove dece.

Obuzeti vlagom, nespremna deca Evrope počinju da mešaju imena koktela, revolucionara, ulica, naselja, hotela, znamenitosti, kuća, cena, ne razlikujemo ni vrste ruma, da li je revolucija pravedna ili je pojela i decu i roditelje. Mislim na Sela Peredajza i Dina Morijartija u Meksiku, iako nije mesto i poređenja nisu umesna. Ali, zar je važno.

Nedelja je i ostvarenom komunizmu poseban dan.
Iako „Glavna” pijaca na tvrđavi, turistički raj na kojem se može naći sve najbolje što Havana može da ponudi od suvenira, do lokalnog transvestita i Latino verzije Hellraisera (koji često pozira i pred ulazom u glavnu katedralu) ne radi, šetalište od mora ka Kapitolu postaje nevelika pokretna pijaca, niz kamiona na nekoliko sati povučene ručne, sa kojih se sigurno, barem jednom mahalo Kastru. Danas se sa njihovih otvorenih platformi prodaje meso i banane, pregladnela deca revolucije ne mare u ovom slučaju preterano za higijenu, tržišna inspekcija je verovatno danas lenja, prevelika vlaga utiče na efikasnost sprovođenja ideala.

Nedaleko od njih, niz slika koje variraju od Kubanskih motiva sve do Rouena Atkinsona (?!?) koje se mogu kupiti za čak i naše uslove nepredvidivo male cene. Korak po korak ponovo do Kapitola, ka kojem se, izgleda, slivaju mnoge ulice.

Na putu ka Kapitolu niz grafita prekoputa „Centra Arapsko-Kubanskog prijateljstva” a pored „Škole plesa” ispred koje deca trče za krpenjačom. Grafiti, kao i skulpture koje ćemo kasnije videti van Havane jedna su od retkih „slobodnih frekvencija”, kanal koji deca Evrope čitaju kao subverziju, „mišljenje naroda”, umetničku slobodu. Kako god, čini se da Komisija za odobravanje skulpturskih i likovnih radova verovatno još uvek nije dobila cviker sa boljom dioptrijom Ili je igra namerna: primenjena i likovna umetnost nekako su ostavljene za sebe, neopterećeni preterano ikonografijom revolucije, Kastra, Čea i ostalih, ali preopterećeni motivima koje, tek kasnije, počinjem da shvatam u pravim značenjima: wc šolja, stub, žena-stub, pad u provaliju, razbijena glava, čovek sa zakačenim motorom na leđa, cev u ustima.

Stari gitarista ubeđuje okupljene da se sada živi bolje nego pre 1959.
Ok, sve je bolje od ničega.

Dok odmaramo na zidiću šetališta, razmišljam najpre o Kortasaru, koji je delove „Apokalipse u Solintenameu” pisao upravo ovde, zagledan ka pučini, možda baš u onom čamcu, jer sve su muzejski primerci. Vidim Gabrijela Garsiju kako predaje Fidelu potpisani primerak „Jeseni Patrijarha” uveravajući ga da on, Vođa, nikako nije služio kao inspiracija, dok hlade čela čistim pamukom i dogovaraju ugao terase do kojeg sunce neće doći te partija šaha može da potraje. Razmišljam o Ernestu koji je tek ovde, nakon mnogih pokušaja, uspeo da umakne sudbini barem na neko vreme, dok ga nije ponovo stigla, uhvatila za ruku i naterala da urezuje crtice u zid kupatila, uveravajući ponajviše sebe samog da se nije smanjio od sinoć.

Kohimar pamtim po plavom koktelu, zajedničkoj fotografiji Kastra i Hemingveja, pogledu na ribarski zaliv i spomeniku Ernestu, u koji je, verovatno na nagovor njegove majke, urezan pogrešan datum rođenja. Nedaleko od spomenika, deca se igraju na polusrušenom doku, desetak metara od parkiranog vojnog kamiona, model kasnih šezdesetih.

Varadero.
Voda je vrela. Tokom dana, kada oseka počne da radi, u delovima plićaka imaš osećaj da si začin za supu, dobro zasoljenu - ti i malo providnih, malih, zabavnih sabljarki koje u najekstremnijem slučaju pokušaju da uhvate, ali njihov ugriz je kao golicanje, prosto skretanje pažnje da nisi sam u vodi.

Da nisi sam podsete te uskoro Raul I, II, III ili ko zna koji po redu. U strahu od čuvara koji neprekidno ali diskretno motre na turiste na plaži, prodavci cigara, cigarilosa i ruma plutaju među turistima, prepoznatljivi po tome što naočare za sunce retko skidaju, prilaze srdačnim „Heloooooo, maj nejm iz Raul, end ju?”.
Raulovi se smenjuju po danima, ne menjaju ime i ipak pristojne manire - jedno „No” je najčešće sasvim dovoljno.

Prvih dana septembra, a poslednjih dana našeg boravka, na pesku plaže češći su tragovi galebova, mačaka, rakova i guštera nego ljudske stope i ta slika nekako prija, raduje.
DJ iz nedovoljno daleke kabine se ne umara, nastavlja sa istim CD-om ali je tišina sve snažnija, zvuk talasa jednostavno lomi svaki zvuk koji ne pripada moru.

Oluje, od one gadne sorte, prošle su na nekoliko desetina kilometara od Osrtva, sa druge strane, voda je jedva zaprljana. Talasi donose na obalu lešinu nepoznate riblje vrste, to pliva u plićaku, ne govorim Aleksandri da je ne plašim, no pre no što se vratim do obale da bih je fotografisao, čuvari su već reagovali i sve je ponovo čisto, kao da se ništa nije dogodilo.

Koža delfina.

Sevastopolj - Baščisaraj 28.04.2004.
MESTO BOGATO ISTORIJOM
Danas je ceo dan padala kiša i to je smanjilo efektnost dana na 50% kapaciteta. A program je bio bogat.
Ujutro smo otišli u muzej Panorama u Sevastopolju. To je jedna velika kupola unutar koje je prikazana opsada Sevastopolja u Krimskom ratu - delom slikom na zidovima, delom maketama. Postoje još dve takve Panorame - jedna posvećena Kavkaskom ratu i jedna Borodinskoj bitci.
Opsada Sevastopolja trajala je 315 dana 1854 i 1855 godine. Na ruskoj strani bilo je 5000 branilaca, dok je samo francuski agresor raspolagao sa 11000 ljudi. Neravnopravnost je bila i u oružju - ruske puške su imale domet 300m, a francuske 1200m. Engleski, francuski i turski napadači granatirali su grad i iz svojih brodova.
Na panorami je prikazan prvi napad koji je bio odbijen. Problem je slaba osvetljenost muzeja, zbog čega mnoge fotke nisu mogle uspeti.[1] Ali cela scena je veoma uverljiva. Prikazane scene: ruski mornar gasi požar nastao posle udara francuske granate; baraka pogođena granatom (ofarbana malo u crveno kao da i dalje gori); ruski general na konju rukovodi protivnapadom; kotlići gde su vojnici kuvali, etc. Postoje dva nivoa. Na gornjem vidimo sve iz neke „ptičje perspektive” - osećao sam se, recimo, kao anđeo smrti. Donji nivo je u ravni sa maketama i tamo kao da smo učesnici u bitci. Sve je uglavnom fantastično nadrealno realno.

Prvi napad je, dakle, bio odbijen, ali za dva meseca usledio je drugi u kome je zauzeto rusko komandno mesto, nakon čega je grad predat. Okupatori su ostali godinu dana tamo, nakon čega je sklopljen mir.
Posle Panorame po jakoj kiši otišli smo u Sevastopolj. Otpalo je razgledanje grada sa brodića. Ostalo je da vidimo akvarijum, koji jeste simpatičan, ali meni pomalo smešan posle Okeanarijuma u Lisabonu. Najzanimljivija mi je bila iguana koju nismo smeli slikati. A gušter nas je tako gledao… Verovatno bi se jadan mnogo uplašio od blica.

Otišli smo i u umetničku galeriju, gde je pored stalne postavke bila i izložba Rembranta (ustvari dela njegovih učenika). Galerija nije velika. Najupečatljiviji je portret ruskog kneza od nepoznatog umetnika, slika „Mesec nad Konstantinopoljem”, mrtva priroda „Ribe na dnu mora” (veoma zanimljivo) i neki prikazi mora. B. Je istoričar umetnosti pa nam je pojasnila neke stvari. Veoma je zanimljiva slika na kojoj se neki psi bore oko mrtve ribe - nešto me je tu podsetilo na „Borbu petlova”.
Posle odosmo na Baščisaraj - rezidenciju Krimskih kanova. Podignut je 1504 i bio je rezidencija Kana sve dok 1783 Rusija nije preuzela ovu oblast. Zanimljivo je da je ulazna vrata ukrasio jedan italijanski umetnik - originalni spoj italijanske renesanse i arabeske.
Najzanimljiviji je harem. Bio je ograđen visokim zidom. Muslimanska žena je mogla kroz rešetkaste prozore da gleda spoljni svet. Bila su dva mala otvora kroz koje bi mogla darivati derviša ili nešto kupiti.

U okviru Baščisaraja su vrtovi (gde osim kamenih fontana ili bazena malo šta sada podseća na originalno stanje) i fontane. Fontanu suza osvetio je jedan od kanova svojoj umrloj ženi.
Tamo je i džamija, sa čijeg se minareta uredno čuo hodža u pet. Originalna džamija u kojoj su se kanovi molili (na čijem prozoru je Davidova zvezda (?)) i grobnica u kojoj su sahranjivani. Kustos nam je pričala i neka pravila iz njihovog bračnog života, ali ja sam to već gledao u Klonu pa mi nije bilo mnogo zanimljivo. Klopao sam neku sušenu baklavu i orahe u nekoj vrsti ratluka, kupio krimsko vino Alušta. Onda je bus krenuo nazad - u okončanje još jednog zanimljivog dana.
Beograd 6.5.2004. Đurđevdan
ZAVRŠNE ODREDBE
New faces new places - tako je Leks, jedan od najupečatljivijih junaka maratonske serije Pleme (tinejdž-postapokaliptična sapunica) opisao svoj život. Time je svakako pogodio i smisao svakog putovanja. Ostaje mi da navedem neke zaključke i generalne primedbe.
Prvo neki podaci. Put do Jalte je oko 2700km, uključujući tu i izbegavanje Moldavije. Moldavija je uvela vize u vrednosti od 40$, ja bih rado platio toliko da skratim put, ali ne znam za ostale. Uključujući obilaženja koja su vršena busom i lutanja prešli smo oko 6000km za ukupno 12 dana. Put do Jalte je ukupno trajao 6 dana u oba smera - 4 noćne vožnje i 2 usputna noćenja u Bistrici i Odesi. Na Jalti smo bili preostalih 6 dana.
Najveći grad na Krimu je Simferopolj koji ima oko dva miliona stanovnika. Poznat je po najdužoj trolejbuskoj liniji koja ide sve do Jalte - ukupno dugačka 135km. Po rečima Geka tamo i nema nešto posebno zanimljivo. Sevastopolj ima oko 300000 stanovnika, Jalta 35000. Odesa ima nešto manje od dva miliona. Osnovana je 1792 posle oslobađanja od Turaka. Odesa se vezuje nekako ta Rišeljea, ali mi nije jasno kako. Tamo je bila i pobuna krstarice Potemkin, 1905. godine, o kojoj je Ejzenštajn snimio čuveni film (sa poznatom i veoma izraubovanom scenom u kojoj se kolica sa detetom spuštaju niz stepenice).
Sada neki utisci. Širom Jalte sam video veoma veliki broj mačaka. U našem sanatorijumu bilo ih je veoma mnogo. Neki su pominjali kult mačke. Ove mačke su veoma pitome i ima ih dosta rasnih i polurasnih.

Pijanstvo je fenomen koji se tradicionalno vezuje za Ruse. Da to nije daleko od istine lično sam se uverio. U ne tako kasnim večernjim satima (nešto pre ponoći) gomile pijanaca se već teturaju sa flašom u ruci. U nekim delovima Odese ova pojava je uočljiva već sa prvim mrakom. Jednom smo videli dva pijana Rusa kako daju psu da liže sladoled iz korneta.
U ženskom svetu flaša takođe dobro stoji (kako kod nas recimo tašna). Najnormalnije je videti sređenu devojku sa flašom u ruci kako brzo šeta i živo razgovara. Čekajući karte za brod video sam dve plavuše koje su u redu ispijale nekakav flaširani koktel, a u drugoj ruci držale votku u rezervi - valjda da ne bi slučajno dehidrirale.
Narod Ukrajine je siromašan, ali ne i bedan. Omladine ima dosta i uglavnom su veseli. Stariji se teško, ali ipak nekako snalaze. S. i M. su upoznale jednu ženu čija je penzija 150 grivni (manje od 30 evra). Od toga 70 ode na račune, a ajde od ostalog da preživi! Preživljava prodajući eterična ulja, a u Sovjetskom Savezu je imala prestižan intelektualni posao. Uglavnom, žao mi je što jedan bratski slovenski i pravoslavni[1] narod živi mnogo gore od standarda kakav zaslužuje.
Postoji velika efikasnost u izgradnji. Tako se zadnjih dana aprila radilo u tri smene. Grad je bio ganc raskopan, ali je sve završeno do prvog maja - lekcija za Bogdanovića i beogradske neimare. Osim toga, magistralni put Kijev-Odesa dužine 500km se u cugu pretvara u autoput. Celom dužinom puta je prokopana druga trasa, negde je već asfaltirana, grade se obilaznice i sve ostalo.

Spomenici prošlih vremena su svuda vidljivi - posebno oni Lenjinovi. Tako je u parku sanatorijuma ogromna bista na kojoj demonstrativno nešto steže u ruci (kapu, ekspers politiku…). Nazivi ulica su takođe kao u vreme komunizma. Neki kažu da je ovo iz inata. Udaranje kontre savremenim trendovima se vidi i u popularnosti Srba, tj. nas. Uopšteno gledano verovatno se malo toga izmenilo, osim vidljivog povratka pravoslavne duhovnosti.
Osim portreta na ovom putu sam stekao i nadimak - Z. me je nazvao Barni. Na kraju, šetajući se Odesom, rekoh kako nažalost nisam video njihovu liturgiju. Ušli smo kasnije u jednu zanimljivu crkvu gde se upravo održavala liturgija. Tako mogu reći da ništa nisam propustio, osim neke Ukrajinke i neke bolesti…
________________________________________
[1] Mnogi su tvrdili kako su Ukrajinci katolici ili unijati. Ima i takvih, ali prema podacima u Enkarti 67% stanovništva Ukrajine je otodoksno.
________________________________________
[1] Ipak, fotograf je to skinuo sa kartice i posvetlio ih… bravo za fotografa!

Mene se jako dojmio, predivan grad, odiše toplinom, glazbom, umjetnošću. Grad koji vam se mora svidjeti. U okolini ima dosta starih rudnika soli, koji su turistička atrakcija, pa i Salzburg je u prijevodu ‘dvorac od soli’.

To je grad baroka, grad brojnih festivala. Pogotovo kad je Mozart u pitanju, koji se ovdje rodio, naročito 2006.godine sve je bilo u duhu 250 g. rođenja Mozarta. Gdje god se okrenete, sve nosi njegovo ime. I kišobran koji smo kupili oslikan je notama. Na svakom koraku umjetnici sviraju glazbu na violini, na klaviru, u prolazima zgrada mini-orkestar svira Mozarta… svugdje oko vas muzika, kao čarolija. Od 1997.godine stara gradska jezgra je pod zaštitom UNESCO-a. Iza II svjetskog rada bio je desetak godina sjedište američke vojske u Austriji, pa iz tog vremena nosi naziv ‘tajni grad’.

Grad smo bukvalno ‘prehodali’. Od željezničkog kolodvora (vlakom iz Beča za 2,5 sata vožnje, udaljenost 310 km) pa do centra, dalje na brdo Monchberg gdje je srednjovjekovna utvrda Hohensalzburg (nismo pješačili do vrha, ipak išli uspinjačom, tako se i spustili) odakle je prekrasan pogled na grad. Kad sam prišla zidinama i pogledala okolo, oteo mi se zadivljen uzvik … izgleda čarobno. Nastojala sam da bar djelić toga uhvatim foto aparatom. Utvrda dominira gradom, djeluje kao šlag na torti. Ona je među najstarijim i najbolje očuvanim utvrdama u Europi. Nismo se mogli odvojiti od njenih zidina, i dok smo se vraćali prema uspinjači, bacali smo zadnje poglede okolo na grad.

Kad smo se spuštali sa brda, uspinjača se zaustavlja na dnu brda - direktno u trgovini Rdzeniewski, najvećoj evropskoj trgovini ambera - jantara (tako barem piše na njihovom katalogu). Nepregledni ormari i stolovi puni nakita i raznih ukrasa od tog dragocjenog fosilnog kamena.

U centru grada dvorac Mirabell iz 17.stoljeća (koji meni ne izgleda spektakularno), ali u njemu su ‘anđeoske stube’ koje vode u, kažu, najljepšu vjenčaonicu u Europi. Vidjeli smo puno parova koji se tu okupljaju i pripremaju za najvažniji trenutak u životu. Dvorac i njegova okolina imaju značajnu simboliku za budući uspjeh i sreću u braku.
Meni su se ipak više svidjeli čarobni parkovi oko dvorca. U njima je sniman dio filma ‘Moje pjesme moji snovi’. Nismo se mogli odvojiti od ljepote tih parkova. Kažu da je sjenica iz tih vrtova inspirirala Mozarta kad je skladao ‘Čarobnu frulu’. Prenesena je iz Beča 1877.g.

Rijeka Salzach ima dominantnu i moćnu ulogu u gradu, nije samo voda koja teče, nego dekoracija-okosnica salzburskog šarma. Bez nje grad ne bi bio ni blizu ovako lijep.

Ciljano smo tražili originalne Mozart kugle, rađene po recepturi iz 1890 g za koju je Paul Furst dobio 1905. zlatnu medalju na pariškoj izložbi. Još su 3 takva Furstova dućana u gradu, a kugle se razlikuju po tome sto su veće od Mirabellovih tvornički rađenih, i omotane u srebrni papir sa plavim Mozartovim likom. Okus im je isti kao i prvog dana, a izrađuju se ručno, dakle skupim procesom proizvodnje. Cijena 1 euro za 1 kuglicu, nije bas jeftino, ali morali smo ih probati. Lijepo rađena kutijica sa desetak kuglica je zaista preskupa, ali nisam mogla odoljeti da je ne kupim, pa ipak to ima samo u Salzburgu.

Turisti se masovno okupljaju pred Mozartovom rodnom kućom, a i pred kućom u kojoj je živio i radio. One su danas pretvorene u muzeje. Sve što je u znaku velikog kompozitora - prodaje se.

Kraj crkve Sv. Sabestijan je zanimljivo groblje, privuklo nas je nekom tajnovitošću, pa smo ušli te, ne znajući, slučajno nabasali na grobove Mozartove supruge Constanze i njegovog oca Leopolda. Dakle, i na groblju najvažnije stvari vezane su uz slavnog skladatelja.

Na svakom koraku sam imala želju za plesanjem. Tako sam zamišljala ovaj grad, a tako je i djelovao na mene - samo glazba, valceri, violine … Svake godine kad sam pratila bečki novogodišnji koncert žudila sam da osjetim atmosferu austrijskih gradova. Doživljaj je zaista fantastičan.

O Espirito da Paz

Madredeus

18.07.2002. A.D. Lisboa

Prethodna dva dana protekla su u obilasku muzeja i znamenitosti sa ciljem da se što uspešnije iskoristi vreme u ovoj metropoli.

Prvo što smo juče posetili bio je Belem - nekadašnji manastir čiji je dobar deo pretvoren u muzeje. Sama crkva je građena u romaničko-gotičkom stilu. Ne teži se dosta u visinu, pa je unutrašnjost solidno ”pokrivena”. Pored prelepih vitraža i ikonostasa (oltara) istakao bih iikonu sv. Džeronima, čiji je ovo manastir.

Prilikom obilaženja ovih znamenitosti I. Nam je bila od velike pomoći, jer ona završava slikarstvo. Iznela je par zanimljivih ideja o kojima nisam pre mnogo razmišljao. Recimo, romanika i gotika su bili priprema naroda za inkviziciju i krstaške ratove;[i] zanimljivo je i da je veliki broj ikona bačen u vatru, jer tada se nije mislilo o konzervaciji, pa je vreme učinilo svoje…

Posle crkve posetili smo arheološki i nautički muzej. U arheološkom muzeju ima dosta predmeta iz starog Egipta. I. Nam je dosta pričala o starom Egiptu - recimo kako je prvi kondom tamo napravljen od jute i ličio na mali džak.

U nautičkom muzeju smo imali prilike da vidio koji su ljudi na kojim brodovima otkrivali svet. Moram priznati da nisam bio preterano oduševljen ovim muzejom, s obzirom na značaj moreplovstva za Portugaliju, ali ga ipak preporučujem za razgledanje.[ii]

Popodne smo posetili muzej kočija u istom delu grada. Najznačajnije je tamo videti razmenu poklona između Žoaa V i tadašnjeg Pape koja se odigrala 1715. Papa je Žoau poslao kočije na poklon, na šta se ovaj revanširao fenomenalnim kočijama koje simbolizuju spajanje Indijskog i Atlantskog okeana. Predpostavljam da je tada Južna Afrika bila u sastavu portugalske imperije. Na kočijama je predstavljen ceo panteon: kipovi koji predstavljaju okeane se rukuju dok su iza njih personifikacije leta i proleća, a iza Apolon (verovatno u ulozi boga Sunca). Druge kočije koje je Žoao poklonio Papi predstavljaju hrišćansku Portugaliju. Napred se nalazi kip sa kopljem isturenimtako da brani katoličku veru.

Obišli smo i tvrđavu koja je branila pristupe reci Težo. Tamo smo naleteli na neke Slovence.

U gradu, dok sam otišao da razmenim novac[iii] izgubio sam ostatak grupe. Otišao sam da obiđem letovalište Kaškaiš i u vozu me je startovala jedna poluitalijanka. Inače u gradu sve vrvi od dilera hašiša, a jedan mi se obratio sa «Italijano».

Uveče sam sa B., I. I N. Otišao do Estoriala gde je kazino sličan onome u Las Vegasu. Na palmama su naređane sijalice tako da se sve kupa u svetlosti. Fontana upotpunjuje utisak. U samom kazinu je jedna zanimljiva fora. Igrači simuliraju trku konja pritiskanjem tastera. Zanimljivo je to što su konji predstavljeni vrlo vernim figuricama pa se stiče utisak da se gleda hologramski prenos prave trke. Plaža kod Estoriala je veoma zanimljiva za noćni život. Kafići, odbojka na pesku i ukupna atmosfera daju mogućnost čekanja zore.

Za to vreme drugi su imali još zanimljiviji provod.[iv] U delu grada sličnom getu sreli su jednog crnca koji im je objašnjavao istoriju i situaciju u Africi. Kasnije su sreli iste one Ruse koje smo videli pre dva dana u vozu i pili votku sa njima, pri čemu su se Rusi jadali na svoj život u dijaspori i situaciju u otadžbini.

Naredni dan je počeo obilaskom nacionalnog muzeja u kome su galerije sa umetničkim blagom iz Egipta, Persije i slično. U ovom muzeju se može ostati satima u razgledanju. Posebno je zanimljiva plavo-bela keramika iz Turske koja je skoro identična pločicama tako karakterističnim za Portugal. To nesumnjivo ukazuje na arapsko poreklo ove pojave.

Slika ima veoma mnogo a pre svih bih istakao Flandrijsku renesansu koja predstavlja po meni najveći domet u slikarstvu, otprilike kao što je Šekspir za književnost.[v] Najviše sam se divio Rembrantovom Palasu.

Treba istaći i kip Dijane[vi] i radove impresionista.

Popodne smo obišli Sintru, mesto izvan Lisabona, gde je prvo bila izgrađena mavarska tvrđava koja je kasnije pretvorena u rezidenciju kraljeva Portugala. Već priliko ulaska u mesto uočljiva je promena mikroklime. Jer dok smo se u Lisabonu kuvali i pekli,[vii] ovde uošte nije bilo vrućina. Gore na brdu bukvalno je fantastično. Sve je okruženo šumom i duva prijatan povetarac. Na samim zidinama zamka je primetan mavarski uticaj. S. Se slikala na jednoj terasi u stilu Julije. Kasnije je nastavila u istom stilu slikajući se u ružičnjaku. Sa jednog bedema puca pogled na okolinu Lisabona, koja uključuje najzapadniju tačku Evrope.[viii] Tamo smo se slikali - ja kako sam uperio prst ka Zapadu, a D. Kako posmatra šta smo ovog dana osvojili u ime Srbije. U samom zamku su sobe sa enterijerom u kome je živela kraljevska porodica u XVIII i XIX veku. Posle obilaska kulirali smo dugo u vrtovima i parkovima ove tvrđave. Slikali smo se i ispod portugalske zastave na jednom od bedema.[ix]

U hostel smo stigli tek nešto pre ponoći. Ostalo je malo vremena da se pripremimo za poslednju noć u Lisabonu. Otišli smo u letovalište Kaškaiš koje je na poslednjoj stanici linije voza. Tamo već skoro ništa nije radilo. Ipak, otišli smo u jedan diskać, od 7 do 77 fazon, kako neko reče. Tamo smo dočekali Kralja Sunca koji se pojavio tek oko 7 sati.[x]

Ovaj tempo može izgledati nemoguće, ali je postignut. Spavao sam u autobusu pri putu od Lisabona do Portimaa. Nakon samo jedne ”normalne” noći osećam se potpuno odmorno i spremno za malo pasivniji deo odmora.

[i] Stalni prikazi mučenja stvarno tako deluju. Propaganda RTS-a je najbolji primer iz novog vremena za to. Počinje se prikazima stradanja «naših» uz ograde kako mi to drugima nikad nismo činili («naš narod ne ume da mrzi»). Sa time se tera sve dok prosečan konzument propagande ne upita sebe: «Pa dobro dokle bre više?!?» Sledeći korak su upozorenja tipa «nismo za osvetu, ali ni zaboravljanje» uz šta idu obećanja da se teška prošlost neće ponoviti. Posle toga je za rat potreban samo povod.

[ii] Prilikom izlaska iz muzeja videli smo jedna vrata. S. nam je skrenula pažnju, ali mi smo rekli da je to samo izlaz. To je u stvari bio ulaz u hangar gde su bili brodovi u skoro prirodnoj veličini. Kako to nismo videli, razumljivo je da je utisak ostao ispodpolovičan.

[iii] Verivatno otkako je uveden euro menjačnica ima mnogo manje nego ranije. Moj savet je stoga da se sva lova prebaci u evre još ovde pre polaska na put.

[iv] Možda će jednog dana ovaj tekst biti upotpunjen utiscima drugih, a sa dodatim fotkama može da čini pravu monografiju.

[v] Ako dodamo tu i Mikelanđela čovek se može upitati da li je posle renesanse uopšte logično bilo šta stvarati.

[vi] Boginje Tepiha.

[vii] U Lisabonu je tog dana bilo oko 40 stepeni. Vrućinu ipak nismo mnogo osetili jer smo dobar deo vremena proveli pod zemljom (metro), dok su muzej i voz bili gistro klimatizovani. Zanimljivo da je sutradan ujutru temperatura pala na 18 stepeni, bez promene vremena.

[viii] Najzapadnija tačka Evrope se zapravo nalazi na Islandu, a ovo je najzapadnija tačka kontinentalnog dela. Druga zanimljiva tačka u Portugalu «kraj sveta» koji se nalazi na jugu pored Lagosa. Ovo nije najzapadnija tačka, ali se nalazi na krajnjem jugozapadu Portugala i tako je isturen rt da su Portugalci to nekad smatrali za kraj sveta. Odatle su kretala prva istraživanja novih zemalja.

[ix] I mi smo se poređali u rasporedu naših nacionalnih boja.

[x] Kako je Iberijsko poluostrvo daleko na zapadu dolazi do izvesne devijacije u vremenu. Tako u Španiji mrak leti pada tek oko 11 sati. U Portugaliji je ta devijacija manja, jer se nalazi u griničkoj vremenskoj zoni, ali je ipak uočljiva razlika u odnosu na našu zemlju.

Kao da je Bog povukao crtu na zemljinoj kugli, izmedju gornje i donje polulopte i odlučio: Oni koji teže za materijalnim vrednostima, živeće na severu, biće im hladno i neće imati prirodne lepote.

Oni koji budu živeli na jugu, imaće prirodne lepote i vrednosti, biće veseli, razdragani ali siromašni.

I zaista kada malo razmislim, i Južna Amerika, i Afrika, i Indija, tako lepe i tople, tako siromašne.

Bog sigurno “nije pogrešio” kada je Egiptu dao večno sunce i najlepše more na svetu.

Iako fotografije svakako prate ovaj opis/ jer su zaista neizbežne/ pokušaću da vam opisno dočaram lepotu mora.Prozirno od najsvetlije plave, zatim tirkiz/ takodje u nijansama od boje tirkiza kamena do boje rustičnih vrata na ostrvima Grčke/, do neke “rojal-dinastijsko” plave, kao nebo leti u suton..kao pomalo ljubičasto do svetlo teget, ka purpurnoj , te sve tamnije i tamnije teget do skoro-crne.

Sučeva svetlost Crvenog mora, na pučini stvara jednu tanku liniju između mora i neba. I ta linjija je crvene boje. Priča se da je po tome dobilo ime. Ili, kako je nama vodič šturo ispričao “zbog boje crvenih korala”.

Mada mi je priča starog egipćanina Ahmeta , grnčara iz Kaira mnogo interesantnija- naime, davnih godina neki stranac je želeo da izronjeni koral crvene boje prokrijumčari i iznese iz Egipta. Vraćajući se sa ronjenja, čamac je zakačio koralni hrid i stranac je potonuo. Njegova krv rasula se po moru koje poprimilo crvenu boju/ čak i deo pustinskog peska obojen je tom krvlju u crveno!/

Mislim da nema lepšeg perioda za odlazak u zemlju faraona od aprila-maja.

Sunce izlazi rano, negde pola 6 i sve do oko 19.00, a temperatura vazduha u toku dana od 32 do 35 stepeni.More je toplo, pa je toplo, negde oko 25 stepeni. Tako da nije vrućina, već je lepo toplo, prijatno na plaži, prijatno za šetnju/ čak i za obilaske gradova i piramida/ .

Osim more-plaža-plaža- more tih deset dana u prolećnoj poseti Hurghadi, uspela sam da obiđem dugo željeni turistički gradić ili bolje rečeno naselje El Gunu.

El Guna se nalazi 25 km od Hurghade. Izlet brodom doprineo je da ga još upečatljivije doživim.

Naime jedan od najbogatijih ljudi u Egiptu , pre 15 ak godina stvorio je grad na ostrvima. El Gunu ili egipatsku Veneciju. Tu danas imaju vile Bekam, Omar Šarif, i slični. Ta ostrva spojena su mostićima, a prelepo okruženje, travica, more, pesak, palme ništa ne ugrožava. Jer u celom gradu nema automobila/koriste se bicikli , čamaci ili oni kao “keddy”, sa golf terena/.

Bila sam samo jedan dan. Doći ću ponovo da tu i letujem.

I tako, dok sam po ko zna koji put u mirisno- šarenoj prodavnici parfema na obodu Hurghade ispijala topao čaj od hibiskusa, nagovoriše me da odem i na izlet zvani safari!

Nisam se pokajala, izlet je prava avantura, od jahanja kamila, konja, preko “jedrenja” na pesku, vožnje bagija i kartinga do odlaska džipovima u beduinsko selo/ mada su nam arapi iz grada otkrili tajnu, da ti beduini ne žive tu, već u gradu pa po potrebi turista odu u pustinju, ispeku hleb na toj balegi od kamile, prodaju turistima svoje ukrasne kičiće i lekovite čajeve a onda se uveče vrate u grad!/.

Ma to nema veze, sve je autentično i lepo.

Možda vas malo zamori ta aktivnost, uveče jedva čekate zalazak sunca/ zaista je drugačiji u pustinji/ tako da i nemate snage za njihov zabavni program u oazi/ tipa trbušna plesačica, fakir, derviš i slično/ jer vam se spava.

Spava vam se od umora ali šteta spavati kad je tako lepo.

Za kraj, ne propustite prirodni sok od manga u restoranu Felfela na putu od hotela Safir ka gradu. Na nivoima , iznad mora, sa predivnim terasama , sav je u autentičnom fazonu orijenta, muzika, stolice, ukrasi…

I ne brinite, ako nešto ne stignete da vidite.Vraticete se ponovo , verujete mi, kao što sam se eto ja već više puta vraćala- ovoj prelepoj, neobičnoj,toploj, “crveno-plavoj” zemlji.

Ne dozvolite da Vas guzva odvrati od istrazivanja grada Mikonosa, arhetipske razglednice Kiklada. Njegove zgrade, poput secerne kocke, smestene su oko grupe naselja primorskih ribara, sa svakom nisom i pukotinom opranom i istaknutom. Puno ljudi se upucuje na plaze tokom dana, tako da su rano jutro ili kasno popodne najbolje vreme za istrazivanje lavirinta uzanih ulica. Taj dizajn lavirinta bio je namenjen za zbunjivanje pirata koji su uznemiravali Mikonos u 18. i ranom 19. veku, i jos uvek ima zeljeni efekat.

Nisu Vam potrebne mape ili pomoc da istrazite uvojite ulice i ulicice grada - pola zabave je da se izgubite. Postoje neka mesta koja vredi naci. Dolazeci sa feribotskog keja, proci cete pored Arheoloskog muzeja na putu do grada, koji izlaze dobru grncariju iz Delosa; grad se takodje odlikuje i Pomorskim muzejom, koji izlaze razne nauticke artefakte, ukljucujuci i svetionik, ponovo podignut u vrtu pozadi. Izmedju dve banke nalazi se biblioteka, sa helenskim novcicima i pozno-srednjevekovnim pecatima, ili, u podnozju deloske brane, Folklorni muzej, koji se nalazi u bogataskoj kuci iz 18. veka, ispunjen vecom nego uobicajeno kolekcijom starudije. Muzej ima isto ispupcenje kao i stari mletacki Kastro, ulaz kojim je obelezena najstarija i najpoznatija crkva u Mikonosu - Paraportiani, koja je fascinantna asimetricna mesavina cetiri kapele, integrisane u jednu.

Obala vodi do oblasti zvane “Mala Venecija”, zbog njenih visokih, nadsvodjenih kuca, izgradjenih odmah kod ivice vode. Njeno pravo ime je Alefkandhra, i to je “trendi” oblast, koja je ispunjena umetnickim galerijama, elegantnim barovima i diskotekama. Malo dalje od mora, iza Alefkandhra-e, nalaze se dve katedrale - rimska katolicka i grcka pravoslavna. Iza su cuvene vetrenjace, koje nadgledaju podrucje, pomalo otrcane, ali dobre za fotografisanje. Pratite Enoplon Dhinameon do Tria Pigadhia fontane. Ime znaci “tri bunara”, a legenda kaze da, ako devica popije vode iz sva tri, udace se.

Smestaj

Postoje neke informacije o smestaju, na aerodromu, ali, osim ako znate kuda da idete, lakse je da uzmete taksi - 3 km do grada, i sve sredite tamo. Ogromna vecina posetilaca dolazi brodom, kod nove severne brane, koja je 1km severno od grada u Tourlos-u, gde prave horde vlasnika soba skacu na pridoslice. Ova scena je, u stvari, prilicno zastrasujuca, i zato, ako mozete da izbegnete “kandze”, mnogo je bolje da odete 100m dalje, gde se nalazi niz agencija koje se bave zvanicnim hotelima, sobama za iznajmljivanje i informacijama o kampovanju; ili idite autobusom do grada, do izuzetno raspolozenog za pomoc Mykonos Accommodation centra, u ulici Enoplon Dhinameon, blizu Tria Pigadhia.

Turisticku policiju i centar za smestaj (otvoren u jeku sezone) mozete naci blizu starog pristanista feribota. Luka kruzi pored nezanimljive centralne Polikandhrioti plaze, ka severnom delu, gde cete naci severnu autobusku stanicu za Tourlos, Ayios Stefanos, Elia i Ano Mera. Juzna autobuska stanica, za plaze na jugu, je u drugom delu grada, u oblasti Lakka, gde su posta, agencija Olympic Airways i nekoliko agencija za motocikle. Autobusi do najpopularnijih plaza i odmaralista idu redovno sve do sitnih sati. Taksi vozi iz ulice Mavroyenous, kod mora i sa juzne autobuske stanice, a njegova cena je fiksna i razumna.

Karte za hidro-avione i feribot prodaju se u nekoliko odvojenih putnickih agencija u luci, koje ne saradjuju medjusobno. Proverite razne mogucnosti, i ako Vas brod polazi iz nove luke, uhvatite autobus sa starog pristanista feribota.

Plaze

Blizu grada je plaza Megali Ammos, dobra plaza, sa ravnim kamenjem i skupim sobama, ali u blizini zaliva Korfos je uzasno, zahvaljujuci gradskom otpadu i buci masina. Autobusi voze do plaze Ornos, koja je prosecna, i Ayios Ioannis, uzbudljivog zaliva, sa malom kamenitom plazom, koja je imala svoj trenutak slave kao lokacija za film “Sirli Valentajn”. Taverna To Iliovasilema ima odlican izbor ribe i vrlo je preporucljiva, iako je malo skuplja.

Juzna obala je najprometniji deo ostrva. Njene plaze su medju najravnijim na ostrvu, i jos s, u nekoj meri, smatraju porodicnim plazama Grka. Mozete poceti sa Platys Yialos, 4km juzno od grada, mada necete biti jedini: jedno od odmaralista na ostrvu, koje vise i nije grcko; pesak je monopolizovan od strane hotela, a necete naci sobu ni da Vam spase zivot, izmedju juna i septembra. Psarou, pravo prema zapadu, vrlo je lep - 150m belog peska, ispunjen onima koji se suncaju. Usluge su - ronilacki klub, skijanje na vodi i jedrenje, ali morate da rezervisete mnogo unapred, da biste osigurali sobu izmedju sredine juna i sredine septembra.

Odmah preko puta, ka istocnom delu Platys Yialos, nalazi se plaza Paranga, koja je, u stvari - dve plaze, odvojene manjim rtom. Veoma preporucljiva taverna Nicolas i sobe na prvoj plazi susta su suprotnost od njihovog bucnog suseda, gde je bucan bar na plazi i kamp Mykonos. Prasnjava staza vodi preko polja i pored pecina rta, preko vrhova stena, pored Parange, i dolazi do plaze Paradise, u obliku mesecevog srpa, sa zlatnim peskom koji se dodaje u toku sezone. Iza su prodavnice, samousluzni restorani i bucni barovi na plazi, koji rade 24 sata dnevno, u kampu Paradise. Sledeci zaliv istocno ima Super Paradise plazu (zvanicno “Plindhri”). To je jedna od zabavnijih plaza na ostrvu, ima pristojnu tavernu i dva bara na suprotnoj strani, koji forsiraju letnje hitove. Jedna polovina plaze je mesana, a sto se dalje ide sve je vise homoseksualaca, dok postoji i deo koji je gotovo iskljucivo za homoseksualce i nudiste.

Verovatno najbolja plaza u Mikonosu je Elia, siroka, pescana, sa zelenom pozadinom, najduza na ostrvu, mada podeljena na dva dela stenama. Naklonjena je homoseksualcima, mada je veoma popularna medju porodicama, zbog blizine vodenog parka Watermania, kao i nekoliko restorana, ukljucujuci i odlican Matheos.

Postoji i Kalo Livadhi plaza, koja se granici sa poljoprivrednom dolinom, ispunjenom malim farmama; i ovde postoji restoran, cak dobar, na drugom kraju plaze. Dalje je Lia, manja, ali prijatna plaza, sa bambusovim vetrobranom i cistom vodom, plus jos jedna taverna.

Ishrana i nocni zivot

Cak i mali obroci i uzine skupi su u Mikonosu, ali postoji nekoliko pekara, supermarketa i prodavnica voca, neke su koncentrisane blizu juzne autobuske stanice.

Oblast oko Alefkandhre je dobro mesto za ceo obrok: Pelikan (iza katedrale) je skup, ali na dobrom mestu; La Cathedral ima standardnu ponudu; Kostas ima solidne cene, dobru vinsku kartu, kao i toceno vino, sto je tesko naci u Mikonosu, prijatnu uslugu; Yiavroutas Estiatorio je verovatno najmanje skupo i najautenticnije grcko mesto na ostrvu, takodje sa dobrim tocenim vinom; Kounelas je dobra riblja taverna, sa razumnijim cenama nego sto je Spiro’s, kod mora; Edem nudi veceru pored bazena; El Greco je skup, ali romantican; Sesame Kitchen je prihvatljiv vegetarijanski restoran; za kasne obroke vecina kafica u ulici Kambani je otvorena do sitnih sati, a Cafe Express - celu noc.

Remezzo je jedan od najstarijih barova, dobro mesto da se svrati na pice pre odlaska u Mercedes Club, koji je pored. Oba su popularna medju mladim Atinjanima.

Skandinavian Bar-Disco je jeftino i veselo mesto, kao i Irish Bar; Katerina’s, Caprice i Kastro u maloj Veneciji idealni su za koktele u sumrak. La Mer je popularna diskoteka-bar, a Cavo Paradiso je klub gde se u kasne sate skupljaju svi koji zele dobru zabavu.

Od malih nogu sanjala sam o dugim putovanjima, pustarama Amerike i Meksika, pustinjama Afrike, hladnim krajevima, prašumama, Amazoni, ukratko cijelom svijetu. Zadala sam si misiju da ću obići što više mjesta i upoznati što bolje mogu svijet oko mene dok ne otegnem papke.

Zagreb mi nikad nije predstavljao dom i sigurnost. Obitelj i svi prijatelji su mi u Zagrebu ili u Hrvatskoj, ali uvijek kad se vraćam s puta veselim se poznatim licima, no veliki dio fali. Moje srce ostane u mjestu u kojem sam boravila.

Tako je bilo i s Francuskom…

Kratko vrijeme sam provela u Lyonu i Parizu, ali Pariz je ostavio dubok trag na srcu. Razmišljam o tom gradu i ljudima otkad sam se vratila i neka strašna sila vuče me natrag.
Ima nešto u tom Parizu, stvarno ima nešto u tim pričama o Parizu. Najsmješnije od svega je što ga nikad sama ne bi izabrala, ne bi mi se Francuska našla na prvom mjestu putovanja iz snova, a upravo je takvom postala…zasad.

Možda zato jer nisam ništa očekivala, možda zbog pravog trenutka, tko bi to znao??

Hodajući ulicama Pariza vraćam se u vrijeme onog pravog Pariza, zamišljajući umjetnike kako na ulicama portretiraju razna lica ne bi li zaradili pokoji novčić za kruh, žene u raskošnim haljinama i cigaršpicevima, koje plešu i pjevaju u kabareima. Posjetivši Montmartre, umjetnički kvart gotovo da se osjeti taj duh, ali nije to kao što je nekoć bilo.

Pored Crkve na brdu čuje se pjesma i žamor na ulicama. Dvoje portugalaca strastveno navlači izrezbarene harmonike pjevajući prekrasne melodije koje prodiru do mene. Nažalost ne razumijem o čemu pjevaju, ali svejedno muzika opija. Dvoje mladih, djevojka i mladić oko 25 godina sa crnim šeširima pokušavaju oživjeti stari duh Pariza i gotovo i uspijevaju. Okružuje ih panika francuskih slikara koji traže nove žrtve među turistima ne bi li zaradili pokoji novčić, a ako uspiju nekog portretirati, još i dobro zarade.

Montmartre je mjesto na kojem poželiš samo sjediti i zamišljeno gledati u svijet te promatrati kako dani prolaze, od klaunova što izvode razne trikove do portugalskih i francuskih umjetnika. Glupo zvuči, al me strah klaunova. Imam 23 godine i užasavam se klaunova. Tako se dogodilo na tom brdu da sam gledala jednog klauna i odjednom je okamenio, bijelim licem i golemim očima nepomično buljio u mene i time pokušao zaraditi novac. Svaka čast njegovoj upornosti, mora se imati živaca i vježbe da stojiš nepomično, ali je bilo jezivo. Samo smo se gledali i povremeno trepnuli. Na kraju mi je dao ružu što me malo odmaknulo iz te scene, ali svejedno me zastrašio.

Ako se bilo tko nađe u Parizu mora definitivno posjetiti Montmartre. Život buja, ne staje ni preko dana ni preko noći. Vratiš se u nekadašnji Pariz.

Također sam se prošetala po poznatom Pigalleu gdje se nalazi Moulin Rouge koji me nije oduševio. Iza ulice sam skrenula i odjednom vidjela hrpu kineza s fotoaparatima i znala da sam ga napokon našla. Možda da se maknu blještave moderne reklame predstava bi i nešto predstavljao i prikazivao djelić starog kabarea, ali ovako ne liči na ništa posebno. Od njega u cijeloj ulici dućan do dućana sa pornografijom, muzej japanske erotske umjetnosti, predstave za homoseksualce, heteroseksualce, dućani koji nude sve od egzotičnih afrodizijaka do španjolskih mušica i seksualnih pomagala.

Navečer se uglavnom ovdje nalaze većina muške populacije, što je malo i neugodno, jer osjećaš poglede na sebi i okružen si blještavim reklamama na kojima je napisano sex ili nešto na tu temu. U životu nikad nisam vidjela tako dugačku ulicu prepunu sex shopova, dojmi te se na neki čudan način. Ulaz u neki klub je kao iz filmova, sve blješti i raznobojne trakice na vratima.

Odlazim dalje od Pigallea i upućujem se na poznato groblje Pere LaChaise gdje su mnogi slavni pokopani. Kupujem bijelu ružu za 3 Eura, nije mi bilo žao novca iako nisam imala mnogo kod sebe, i upućujem se Jimu Morrisonu na grob.

Taman počinje lagana kišica, koja se uklapa u atmosferu i oživljava cijelo groblje. Na ulazu stoji stariji francuz koji prodaje mapu groblja i razglednice s likom Morrisona. Napravili su turizam od groblja. Postoji i štand s raznim majcama na lik grupe The Doors ali nije radio.

Stvarno ti treba mapa jer se izgubiš vrlo lako, a trebalo bi ti više dana i puno sreće da baš nabasaš na grob koji tražiš.

Više nema skulpture Jimove glave koja se nalazila na njegovu grobu jer ju je netko ukrao, ali još uvijek se vidi kako ga ljudi pamte, po brojnim ružama, čak i opušcima cigareta i papirićima na kojima su napisane poruke. Uz Morrisona još je na tom groblju pokopana Edith Piaf koja je nekoć i danas ponos Pariza, Chopin, Champollion, te mnogi drugi slavni i nezaboravljeni. U tom djelu Pariza na ulici se osjećaš kao da si u Africi ili Arabiji. Na ulici nema bijelca, pokoji prođe tu i tamo, ali stvarno pokoji.

Počeo je pljusak koji je trajao nekih 20ak minuta i sklonila sam se jer mi je jeftini kišobran iz kineskog dućana na cvjetne uzorke otkazao kad mi je bio najpotrebniji. Stajali smo na terasici birtije ja i mnoštvo arapa i crnaca, žene sa turbanima i prelijepim naušnicama te se nitko nije živcirao i mirno smo čekali da kiša prođe. Bilo je uglavnom kišno u Parizu za vrijeme mog posjeta, ali to ne umanjuje njegovu veličanstvenost i ljepotu. Pljuskovi tamo traju tako, nekih 15ak do 20ak minuta i prestane…nakon sat vremena ponovo i tako se povlači cijeli dan.

Vožnja Senom pogotovo će mi ostati u sjećanju, mislim da sam se upravo zbog nje i odlučila vratiti u Pariz. Rijeka je toliko fascinatna i skoro kao što ona teče, tako i teče život u Parizu. Mnoštvo mladih koji sjede na obalama rijeke sviraju i druže se. Otvoreniji su od zagrepčana sto puta, ali odbijaju pričati na engleskom. Njeguju svoj jezik i neki žele progovoriti pokoju englesku riječ, ali uglavnom se drže svojeg materinjeg jezika.

Ne znam, za mene je Pariz ostao magičan grad, grad koji nosi nešto u zraku; mada se dašak onog starog Pariza može ponegdje osjetiti, ali ne svuda. Nije to više kao što je nekoć bilo..

Vremena se mijenjaju, tako i ljudi.

Što bih li samo dala da se mogu vratiti u doba francuskih careva i bogatstva te zemlje kad je bujala boemima i kabareima, životom i zabavom…

Postoji jos samo nekoliko prestonica, koje se svide u prvom trenutku, osim Lisabona. To je zivahno, na neki nacin jos uvek provincijsko mesto, ukorenjeno koliko u dvadesetim godinama, toliko i u onim posle 2000.-ite. Drveni tramvaji zveckaju uz neverovatne nagibe, pored mozaicnih plocnika. Tu su kafici art-nove i srednjevekovna cetvrt Alfama, koja se nalazi u podnozju gradske tvrdjave Sao Jorge…

Lisabon je ostao lezerno mesto, tempa humanih razmera, a u isto vreme se odlikuje zivim, kosmopolitskim identitetom. Grad je mnogo ulozio tokom devedesetih godina, kada je neupotrebljavano pristaniste meliorisano, a komunikacijske veze poboljsane, a dodatna poboljsanja su napravljena kako se Lisabon blizi 2004.-oj godini i Evropskom fudbalskom prvenstvu.

Grad sadrzi ogromnu kolicinu istorijskih zanimljivosti. Veliki zemljotres 1755. godine, pracen plimskim talasom i pozarom, unistio je puno najvecih zgrada, ali energicna rekonstrukcija dovela je do pojave mnogo novih impresivnih palata i crkava, kao i mreze gradskih ulica, koje su razapete preko sedam brda Lisabona. Nekoliko zgrada iz portugalskog zlatnog doba je prezivelo zemljotres - zamak Sao Jorge i Jeronimos manastir u Belem-u. Savremena mesta podrazumevaju i Fundacao Calouste Gulbenkian, sa njegovom sjajnom kolekcijom anticke i savremene umetnosti.

Sta ne treba propustiti

Tramvaj broj 28
Ovo je najbolja gradska tramvajska ruta, koja prolazi kroz sve istorijske oblasti.

Zamak Sao Jorge
Od njega nije mnogo ostalo, ali pogled sa njegovih bedema je neverovatan.

Gulbenkian muzej
Ovo je jedna od najvecih evropskih riznica umetnosti, od antickih vremena do dvadesetog veka.

Lux
Igrajte do zore i kasnije, u jednom od najboljih klubova u Evropi.

Bacalhau
Susen bakalar jedno je od nacionalnih jela, sa preko 365 nacina svog spremanja - jedan ce sigurno biti po Vasem ukusu.

Alfama
Selo u srcu prestonice, sa tako uskim i strmoglavim ulicama, da u njih moze da udje samo nekoliko automobila.

Vina
Jednom kada osetite ukus vocnih portugalskih vrsta, mozete da otkrijete da ne zelite nista drugo.

Bairro Alto
Najveca koncentracija klubova, barova i restorana u gradu.

Fado
Otelotvorenje portugalske reci saudade, fado je poput zive umetnicke forme.

Smestaj

Lisabon ima mnostvo malih, jeftinih pansiona, od kojih je vecina u okolini Rua das Portas de Santo Antao i Rua da Gloria. Bairro Alto je mesto sa najboljom atmosferom, mada sobe mogu biti bucne ili ih je tesko naci. Oko Uskrsa i sredine leta, mogucnost smestaja je „rastegnuta”: mnoge jednokrevetne sobe pretvaraju se u dvokrevetne. Ipak, tokom ostalog dela godine, trebalo bi da nemate mnogo teskoca u pronalazenju sobe, a cene su mnogo nize nego sredinom leta.

Ishrana

U Lisabonu postoje neki odlicni kafici i restorani, koji sluze velike porcije hrane, po razumnim cenama. Morska hrana je veoma rasprostranjena - postoji cela centralna ulica, Rua das Portas de Santo Antao, kao i citava enklava sa restoranima preko reke Tejo u Cacilhas-u, koje su specijalizovane za to. Lisabon takodje ima bogatu „zilu” stranih restorana, koji nisu skupi, a koji nude hranu iz bivsih kolonija (ukljucujuci Angolu, Gou i Makao). Mnogi restorani su zatvoreni nedeljom, dok cete za subotu uvece morati da rezervisete mesto u popularnijim restoranima. Najbolje mesto na kojem mozete kupiti hranu je Mercado da Ribeira.

Nocni zivot i zabava

Pristojna koncentracija barova i klubova je u Bairro Alto-u, koji je lisabonski tradicionalni centar nocnog zivota. Kasne nocne akcije, mada skuplje, mogu se naci i u Docas oblasti. U adaptiranim skladistima u Doca de Santo Amaro nalaze se barovi i kafici na obali, dok su se malo blize gradskom centru, u oblasti Doca de Alcantara, pojavila elegantna mesta. U klubovima se atmosfera obicno ne pokrece do 2 ujutru, a otvoreni su do 6. Da biste culi lokalni fado - tuzan, romantican stil pevanja, negde izmedju bluza i flamenka, koji oplakuje rastavljene ljubavnike i lepsa vremena, probajte u klubovima u oblastima Bairro Alto ili Alfama. Ako pogledate po posterima, mozete da uhvatite i africku muziku.

Belem

Cak i pre Velikog zemljotresa, Jeronimos manastir u Belemu je najbolji spomenik u Lisabonu. Od tada, on je bez premca. Upravo iz Belema je Vasko de Gama, 1497. godine, krenuo u Indiju, a tu ga je i docekao na povratku Dom Manuel. Manastir je finansiran plodovima njegovog otkrica - porez od 5% na sve zacine, osim bibera, cimeta i karanfilica, koji su se uvozili. Pocev od 1502. godine, ovo je najvece dostignuce manuelinske arhitekture. Glavni ulaz u crkvu je hijerarhija figura, nalik na svetiliste, smestena oko Henrija Navigatora.

Zasvodjen i fantasticno dekorisan, manastir je jedno od najoriginalnijih i najlepsih dela arhitekture u zemlji, sadrzeci gotske oblike i renesansne ukrase u veseloj ravnotezi. Torre de Belem, koji cuva ulaz u luku, oko 500m oko manastira, je cudljiva gradjevina sa mnostvom kupola, izgradjena tokom poslednjih pet godina Dom Manuelove vladavine. U okolini manastira postoje brojni muzeji, od kojih je najbolji Museu de Arte Popular, sa prizorima portugalske narodne umetnosti, kao i Museo do Design, sa dizajnerskim klasikama iz 20. veka. Nasuprot njima je ogroman betonski Spomenik Otkricima, podignut 1960. godine, radi obelezavanja 500.-te godisnjice smrti Henrija Navigatora.
 

Na zapadnoj obali Istre smjestilo se jedno od najjačih turističkih središta – konkurencija mu je samo Poreč. Jedan od najskupljih gradova u Hrvatskoj, uz visoku stopu samoubojstava možda ne zvuči idelano kao mjesto na kojem želite provesti puno vremena, ali ima nešto u toj crvenoj zemlji koja vas privuče pa mu se poželite stalno vraćati…

Iz buke Zagreba, gužvi u tramvajima i donekle dobre ponude društvenog života, na par sam se dana preselila u mir, tišinu i prazninu ovog simpatičnog gradića. Zadnji puta sam ga vidjela krcatog Talijanima pa je izlazak iz busa na praznom autobusnom kolodvoru bio šok. Ali tako Rovinj izgleda van sezone. Ipak, okupan suncem je divan pa ako vam se ikad nađe na putu, nemojte ga zaobići.

Prvo što ne smijete zaobići u Rovinju je naravno Sveta Eufemija. Zvonik Sv. Eufemije, zaštitnice Rovinja nezaobilazan je u svakoj turističkoj turi, a ako imate priliku, poslušajte od nekoga i priču o tome kako je sarkofag mučenice Eufemije doplivao baš do tamo. Fora je i to što se prema Eufemiji navodno može prognozirati vrijeme; ako je kip okrenut prema moru, vrijeme će biti sunčano, a ako je okrenuta prema gradu, ništa od lijepog vremena. To je navodno zbog toga što preko puta Eufemije leži otok Sv. Katarine, a njih dvije su prijateljice: pa ako je Eufemija okrenuta prema Katarini znači da su si dobre, a to se ”prijateljstvo” onda reflektira vremenom.

Od brda na kojem je crkva do podnožja grada vodi vas najživopisnija ulica, pogotovo u kolovozu - Grizija. Cijela je ulica, naime, puna malih galerija na otvorenom, a svi izlošci su dražesni i privlače vas da ih barem pogledate izbliza ako već ništa ne kupujete. Ustvari je cijeli stari grad prepun malih uskih uličica sa skrivenim prolazima koji vas recimo mogu odvesti tik do mora. Ili u nečije dvorište, samo vi nećete ni skužiti da je to dvorište jer izgleda kad izložbeni objekt. Također možete naletjeti na male crkvice, mračne konobe i zanimljive kuće. Kako su ulice uske, kuće se grade u vis pa je najbolje tijekom šetnje gledati gore i promatrati starinske prozore i boje na kućama. Samo kod gledanja u vis treba paziti kako hodate zbog kamenih i skliskih ulica koje pogled odvlače dolje. Savjet – za šetnju starim gradom štikle ostavite kod kuće. Tipična za njih su i visoka stubišta koja kod nenaviknutih djeluju kao popriličan izazov, ali ako dulje vrijeme provedete tamo, naviknete se. Sve ulice u starom gradu ustvari vode do crkve, na vama je samo odabrati kojom ćete krenuti. U svakom slučaju očekuju vas zanimljiva pročelja i kamen.

Glava gradska ulica u kojoj se sve događa je Carera. Puna kafića, dućana i malih prolaza, čini prečicu od autobusnog kolodvora do glavnog trga. Ljeti je jako prometna jer se more turista slijeva niz nju, a moram priznati da je to ono što mi sad nije nedostajalo. Dva najljepša pogleda u gradu su onaj s terase hotela Park i onaj s ljetne pozornice Monte. Kod prvog jasno vidite granicu između starog i novog dijela grada te stari grad u punom sjaju, a ako pogledate malo nalijevo, puca pogled na zalazak sunca iza otočića Sv. Katarina. Drugi pogled, onaj s Montea, je na pučinu: dokle god vam pogled puca je samo more. Na Monteu možete popiti kavu i uživati u tom nepreglednom savršenstvu, ali to je ujedno i mjesto na kojem se ljeti održavaju predstave na otvorenom i koncerti. Ovaj put nisam išla pogledati kako Monte izgleda, ali kako vrijeme nije bilo pohvalno, pretpostavljam da je magla zamutila pogled prema moru.

Oko Rovinja se nalazi mnogo otočića, a jedan od najvećih je otok Sv. Andrije odnosno Crveni otok, kako ga većina zove. Čula sam jednu zanimljivost od engleskih turista – oni su mislili da se Crveni otok tako zove zbog ruskih turista kojih tamo ima puno. Da, Rusi su najčešći gosti otoka, ali ime si je priskrbio zbog crvene zemlje koje tamo ima puno, kao i u ostatku Istre. Crveni je otok trenutačno poznat po raskošnom wellnesu otvorenom prošlo ljeto, a s Rovinjem ga inače povezuje barka koja vozi dovoljno često. Drugi značajni otok je već prije spomenuti, Sv. Katarina, manji i bliže Rovinju, ali je u privatnom vlasništvu.

Osim tog kulturnog dijela i priroda se potrudila napraviti ovaj grad zanimljivim tako on ima i park prirode i kamenolom. Park šuma je idealna za šetnju po hladu, a kamenolom služi i sportašima za penjanje po stijenama. Novi dio grada nije toliko zanimljiv kao stari, stambene zgrade praznih apartmana čekaju turiste, a čim se izvučete iz središta, ništa vam više nije blizu i definitivno vam je potreban auto. Iako je ta blizina ono što oduševljava kod Rovinja, kad vam recimo zatreba nešto čega nema u centru, vidjet ćete da to i nije tako mali grad.

Mjesta za izlaske van sezone praktički nema. Sve se svodi na par birceva koji se ionako zatvaraju oko 11. Neki od popularnijih u gradu su Ex Novo, od domaćih zvan Circolo. To je svojevrsni kulturni klub za mlade koji se nalazi na sredini Carere, a trenutačno je zatvoren. Ljeti je terasa preslatko uređena, mir je i cuga je čist’ pristojne cijene. Na rivi se pije u Saxu i njemu okolnim kafićima, isto relativno jeftino. Za one dubljeg džepa i željne pokazivanja tu su Zanzibar i Havana; Zanzibar je tipični lounge bar, uređen egzotično s velikom ponudom koktela i nabrijanom glazbom. Ali nemaju, recimo najobičniju pivu od pol litre. Cijene naravno odgovaraju prostoru. Iako je meni Zanzibar neprivlačno mjesto navečer, po danu je to idealan kutak za pijuckat svoj sokić ili kavu. Havana je po danu također jedno od mojih omiljenih mjesta za kavu u Rovinju dok se navečer tamo mogu čuti latino ritmovi te popiti dobar koktel. Draža mi je od Zanzibara iz neobjašnjivih razloga. Još jedno mjesto za potencijalnu kavu je Cinema (otvoren u međuvremenu) i Key bar. Ljeti, kao jedini izvor zabave, treba spomenuti Monvi, kompleks klubova i kafića u kojem ljudi ulaze iz jednog u drugi, a na otvorenom dijelu se održavaju i sponzorirani koncerti koji uopće nisu loši. Nažalost u Monviju su popularni postali narodnjaci pa sad tri birca puštaju narodnjake.

Što se hrane tiče, odlična je u malom restorančiću Dream, smještenom u spletu uličica između rive i Carere, te konoba Ulika u Švalbiji. Ulika je mali živopisni kutak u kojem naručite bilo što jer je odlično. Kad to još zalijete dobrim bijelim vinom budite spremni poprilično isprazniti novčanik. Ali ako ste već na odmoru… Za one ne toliko zahtjevne, St. Giacomo i Roma su dvije super pizzerije. U St. Giacomu se kupuju hamburgeri po povratku doma izvana, a Roma je idealna u bilo koje doba dana. Hrana je super, cijene su prihvatljive, a osoblje zakon. Lako se s njima zapričati, a dogodilo se par puta i da smo dobili cugu na račun kuće.

Ono što ovaj grad čini još zanimljivijim je priča o rovinjskom ludilu. Od nekoliko mještana sam čula priču o trenucima kad je cijeli grad doslovno lud. Navodno ljudi započinju tučnjave na cesti bez povoda i slično. Razlog je nepoznat, priča se samo o nekim morskim strujama koje teku oko grada, a čini mi se da cijelu priču možemo nadovezati na ono o stopi samoubojstava. Ono što Rovinju nedostaje su recimo Konzum i DM i to zbog one izjave na početku o skupoći. Mali dučanćići drže visoke cijene osnovnih namirnica, a o tržnici da ne govorimo. Čak razlika u cijeni biceva ne odskače toliko od Zagreba, ali u tim sitnicima je osjetna. Turistima to možda ne znači puno, ali mi ”domaći” kužimo razliku, pogotovo ako se tamo zadržimo dulje vremena. Zimi svojim stanovnicima, zaposlenima pretežno u turizmu, ne nudi previše. Talijanski naravno pričaju svi, a onaj pjevni naglasak je jako lako za pokupiti.

Ovako van sezone ga se ne može doživjeti u punoj snazi, ali ljeti je stvarno modri biser. Ako se nađete na kakvom proputovanju kroz crvenu Istru, bar zavirite da vidite kako Rovinj diše. Tko zna, možda vas istarsko vino, domaća rakija, smokve i ljudi, natjeraju da se vratite još koji put.

Jedini grad u Iranu koji nema zvanican turisticki biro je Teheran.Verovatno zato sto nema nekih znamenitih zdanja osim prelepih trgova sa spomenicima ajatolaha Homeinija,Mudaresa,…Ruska i Jermenska pravoslavna crkva su nasle svoje mesto u ovom 14-to milionskom gradu.

Pre setnjeTeheranom svratili smo na kaficu u ambasadu SCG,gde smo procaskali sa Milosom Vasiljevicem I.savetnikom i Predragom Ljubenovicem 3.sekretarom ambasade.Dobili smo savete da budemo jako oprezni pri fotografisanju pogotovo u Teheranu,ima dosta “zabranjenih” mesta pored lepih zdanja.Zene,vojsku i policiju je narociti zabranjeno slikati.Na Bazaru da zaobilazim deo za prodaju ptica,iranci su veliki ljubitelji ptica,iz Pakistana je dosla “pticija groznica” pa je preko Irana presla u Tursku de je napravila pogrom na farmama kokosaka.

Teheran je prestonica biznisa i politike,na svakom koraku su ogromni poslovno-trgovacki centri centri i banke.Poznat je Teheranski univerzitet,gradi se dzamija sa dva ogromna minareta koja ce biti najveca u Iranu.Svaka ulica je specijalizovana za prodaju jedne vrste robe,tako da ne morate da obilazite radnje po celom gradu.Saobracaj je neverovatan,vazi previlo i leve i desne strane prednosti,automobila,motora, na sve strane pravo je cudo kako niko ne nastrada ,pogotovo ja kao novajlija.Voda je skuplja od benzina,10.000Reala(Iranska moneta) je oko 1Euro,2.500Reala je 1.5l flasirane vode a 800Reala 1litar benzina.Litar nafte je 160Reala,Teheran je najzagadjeniji grad u Iranu,pa neki pedaci nose maske nalicu.

Za Muzej persijskih tepiha nismo imali vremena ali zato prelepim devojkama nisam mogao da odolim,morao sam da ih fotografisem a tu se nasao i po koji vojnik.Svima je zajednicko,osmeh,ako ste ljubazni prema njima vrlo su radi za fotografisanje. Imao sam srece, jedan kiparski diplomata takodje voleo fotografiju pa je za 24 casa morao da napusti Iran.

Resili smo da krenemo put cilja nase ekspedicije,ka planini Damavand.Na Juznoj autobuskoj stanici odakle krecu autobusi put sela na obroncima Damavanda dobijamo informaciju da su svi polasci otkazani do daljneg zbog odrona na putu.

Nista zato krecemo put Esvahana,preskacemo Qom.(zbog glasina o koleri i pticijioj groznici, kako mi je rekao jedan od savetnika u amb. ,kada je dosla misija Svetske zdravstvene org. da vide stanje kolere u tom gradu nisu nasli ni jednog bolesnika,a bilo ih je,sumnja se da su ih spakovali u kamine i ovezli u….. takodje nije za objavljivanje).Put za Esvahan,ulazimo u 4.000-ti kilometar autobusom po Iranu,koristimo noc za putovanje da imamo vise vremena za obilazak,vec nas je lomio umor.Ali saznanje da nas cekaju nasi stari poznanici sa Ararata u Turskoj, alpinisti Masud Hamze i Mustafa Zamani,mi je izmamilo osmeh.Pokusavam da zaspim na sedistu autobusa u borbi sa Bobanom za svaki santimetar prostora uz vec meni poznati azerbejdzanski turbofolk,koji je ovde vise nego popularan.Pogotovo nocu kada bih da spavam a vozac autobus da bude budan nekih 12 sati voznje.“Diklami samo ti pevaj,neka vozac bude budan……”

Jedini grad u Iranu koji nema zvanican turisticki biro je Teheran.Verovatno zato sto nema nekih znamenitih zdanja osim prelepih trgova sa spomenicima ajatolaha Homeinija,Mudaresa,…Ruska i Jermenska pravoslavna crkva su nasle svoje mesto u ovom 14-to milionskom gradu.

Pre setnjeTeheranom svratili smo na kaficu u ambasadu SCG,gde smo procaskali sa Milosom Vasiljevicem I.savetnikom i Predragom Ljubenovicem 3.sekretarom ambasade.Dobili smo savete da budemo jako oprezni pri fotografisanju pogotovo u Teheranu,ima dosta “zabranjenih” mesta pored lepih zdanja.Zene,vojsku i policiju je narociti zabranjeno slikati.Na Bazaru da zaobilazim deo za prodaju ptica,iranci su veliki ljubitelji ptica,iz Pakistana je dosla “pticija groznica” pa je preko Irana presla u Tursku de je napravila pogrom na farmama kokosaka.

Teheran je prestonica biznisa i politike,na svakom koraku su ogromni poslovno-trgovacki centri centri i banke.Poznat je Teheranski univerzitet,gradi se dzamija sa dva ogromna minareta koja ce biti najveca u Iranu.Svaka ulica je specijalizovana za prodaju jedne vrste robe,tako da ne morate da obilazite radnje po celom gradu.Saobracaj je neverovatan,vazi previlo i leve i desne strane prednosti,automobila,motora, na sve strane pravo je cudo kako niko ne nastrada ,pogotovo ja kao novajlija.Voda je skuplja od benzina,10.000Reala(Iranska moneta) je oko 1Euro,2.500Reala je 1.5l flasirane vode a 800Reala 1litar benzina.Litar nafte je 160Reala,Teheran je najzagadjeniji grad u Iranu,pa neki pedaci nose maske nalicu.

Za Muzej persijskih tepiha nismo imali vremena ali zato prelepim devojkama nisam mogao da odolim,morao sam da ih fotografisem a tu se nasao i po koji vojnik.Svima je zajednicko,osmeh,ako ste ljubazni prema njima vrlo su radi za fotografisanje. Imao sam srece, jedan kiparski diplomata takodje voleo fotografiju pa je za 24 casa morao da napusti Iran.

Resili smo da krenemo put cilja nase ekspedicije,ka planini Damavand.Na Juznoj autobuskoj stanici odakle krecu autobusi put sela na obroncima Damavanda dobijamo informaciju da su svi polasci otkazani do daljneg zbog odrona na putu.

Nista zato krecemo put Esvahana,preskacemo Qom.(zbog glasina o koleri i pticijioj groznici, kako mi je rekao jedan od savetnika u amb. ,kada je dosla misija Svetske zdravstvene org. da vide stanje kolere u tom gradu nisu nasli ni jednog bolesnika,a bilo ih je,sumnja se da su ih spakovali u kamine i ovezli u….. takodje nije za objavljivanje).Put za Esvahan,ulazimo u 4.000-ti kilometar autobusom po Iranu,koristimo noc za putovanje da imamo vise vremena za obilazak,vec nas je lomio umor.Ali saznanje da nas cekaju nasi stari poznanici sa Ararata u Turskoj, alpinisti Masud Hamze i Mustafa Zamani,mi je izmamilo osmeh.Pokusavam da zaspim na sedistu autobusa u borbi sa Bobanom za svaki santimetar prostora uz vec meni poznati azerbejdzanski turbofolk,koji je ovde vise nego popularan.Pogotovo nocu kada bih da spavam a vozac autobus da bude budan nekih 12 sati voznje.“Diklami samo ti pevaj,neka vozac bude budan……”