Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Uvek postoje neki razlozi da se napise jedan putopis, da se istaknu bitna zapazanja o samom putovanju, boravak u nekom mestu i povratak.Ponekad i taj putopis ima neku licnu notu samog putopsisca, njegovu pristrasnost ili kriticnost, mozda i sam put i mesta i ne moraju biti takvi i samo su stvar dozivljaja onog koji u njima se nadje i za kraci ili duzi period boravi.

Sa stanice u Beogradu na put krecem sa svojim sinom i kartu kupujemo za autobus

koji krece u 9 i 20 minuta sat vremena pre samog putovanja. Autobus koji je video i bolje dane, naizgled pristojan otkriva i svoje nedostake u toku samog putovanja.

Nestrpljivi da se sto pre ukrcamo, ali i spremni da se vozimo citavu noc i posle 12 do 14 casova da stignemo do mora i ugledamo ga silazeci od grada Cetinja put Budve.

Posto su se polasci ka moru i Crnoj Gori proredili i putnika nema kao sto je bilo ranijih godina. Da bi bili sigurni da smo se opremili za putovanje, posecujemo okolne kioske

i kupujemo iz frizidera umesto hladnih tople litarske sokove i vodu. Kao da Beograd i

nije turisticki grad i pice ne mora da bude hladno pa ga ovog leta turistima i putnicima prodaju umesto caja. Dobro i to nije toliko strasno, i bajate kifle sa okolnih kioska i

nesto sto bi trebalo da bude pljeskavica spakujemo u torbu koju cemo uneti u autobus. Posto nismo imali puno prtljaga ne brinemo se oko kofera i pakovanja u pune bunkere raznoraznom robom koja se prevozi ili sverca od Beograda do usputnih stanica u Srbiji i Crnoj Gori. Posmatramo kako se vozacima poveravaju razni paketi,

pisma i kese sa razlicitim posiljkama do usputnih stanica. Od vrednosti posiljke i vozaci su cascavani sto oni i ne odbijaju ali sa smehom propratise komentar da su

fini ljudi, vozaci iz Nisa od strane jedne sredovecne Crnogorke koja ih je castila sa dva

evra. Da se nasmejem i ja i njenoj zelji da im ugodi. Vozaci su ipak bili Crnogorci.
Usli smo u autobus i nasli svoja mesta u ” Шарагама ” како to vec zovu Shabcani

to jest na poslednjim sedistima koja su bila naravno nenumerisana, pa smo brojanjem

zakljucili da izdate karte i broj mesta se ne slazu. Da broj sedista za nasa mesta ne postoji u autobusu. To nas nije mnogo zabrinulo jer se autobus i nije napunio i mogli smo se ponadati da ce kompletna sedista osim nasih ostati prazna na kraju autobusa.

Neko bi ocekivao da ce se polazak zapoceti u predvidjeno vreme ali ni to vise se ne dogadja kao ranije, vozaci lezerno bez zurbe sa zakasnjenjem od citavih 15 minuta krecu ka izlazu sa stanice. Jedina briga mi je da sin dobro podnese ovu visesatnu voznju do mora i da ne povraca zbog loseg puta i krivina koje ocekujemo na putu.

Jedan od velikih problema Beograda je neprestana saobracajna guzva koja ponekad

da preraste u potpuni saobracajni kolaps oko mosta Gazele gde je ukljucenje na autoput, gde se razilazimo sa kolonom koja verovatno kao i drugih dana po vise sati ceka da se ukljuci na autoput. Ali o tome cu drugi put vise, polako se izvlacimo iz grada u najzad se nadjemo na Ibarskoj magistrali koja je za sada jedini ozbiljniji put

preko Cacka i Zlatibora put mora. Dobre dve trake nam brzo omogucavaju da prodjemo veliko groblje Orlovacu i udjemo u Lipovacku shumu koju okolni stanovnici zovu Rt i prodjemo pored novokomponovanog motele Sharic nekada ponosno nazvan Romeo i Julija ali za taj naziv malo ko vise i zna. Uvek se pitam ko svraca u tu vise balkansku kafanu no motel gde se na samom izlazu iz Beograda okrecu jannjci i peceni prasici. Nekada vrlo popularan restoran koji su posecivali visoki rukovodioci i njihove svalerke i verovatno na sat ili dva se zadrzavali kao u ljubavnim gnezdima u sobama motela.

Autobus za cudo brzo se krece po dobrom asvaltiranom putu prema Cacku u koji brzo stizemo a da cestito nismo ni pojeli kifle i tek nacete sokove polako ispijali.

Moj sin je odmah iz torbe vec skoro od Petlovog Brda izvadio mali jastuk i pruzio se

kolko je dugacak i nije ni primetio da smo prosli Cacak a da na stanicu nismo ni svracali. Jedan od velikih nedostataka nasih prevoznika je da vrlo retko staju na putovanju i da se za putovanje mora odluciti samo putnik sa dobrom besikom jer

su nezainteresovani za putnike i njihov komoditet, a i deluju kao da ih se to i ne tice

da taj posao rade iz drugih pobuda za Gazdu, verovatno iz koristi koja proistice iz

manje vise javnog sverca koji se odvija u dogovoru Srpskih i Crnogorskih carinika i u cemu vozaci ocito imaju svoj deo kolaca. Posto sam vise od pola godine presao u tabor nepusaca nisam vise ni imao posebnu zelju da vozaci cesce staju kao ranije da bih popusio jednu ili dve cigarete u jednom cugu jer nakon toga ko zna gde i kada ce biti prilike za to pusacko zadovoljstvo. Nekako olaksan za jednu muku manje, gotovo srecan posmatram kroz prljave prozore autobusa kako pada kise i samo putovanje

postaje vec prijtno od nocne svezine a ne kobajagi klime koja kao postoji u ovom bunkeru od autobusa. Posmatram monitor koji postoji u autobusu ali ne sluzi svojoj svrsi kao ni vc koji su sami vozaci upotrebili ili za sverc ili su napravili ulaz u deo gde

su napravili krevet gde spavaju u toku putovanja. Cudno mesto za krevet ali kod nas nista nije za cuditi se pa i to da se od wc-a napravi sobica za spavanje vozaca. Po drrugi put nam uzimaju vozaci licne karte i pored spiska u koji su prethodno bili ubelezili brojeve i nasa imena. Nisu posebno postavili pitanje za moga sina koji nije imao nikakvi dokument pa sam ga prosvercovao preko Srpsko-Crnogorske granice

bez pitanja, jer ocito carinike vise zanima roba nego ljudi koji se voze unutra.

Prolazimo Srpsku granicu, cuj Srpsku hehe, granicu Srbije i vise od sat se zadrzavamo bez vidnog razloga da bi nas pustili da predjemo u Crnu Goru bez pregleda prtljaga i ulaska carinika u Bus, verovatno su se nagodili oko prelaska i onog kome se odredjena roba nosi da bi nakon toga najzad usli u dugo ocekivanu Crnu Goru. Sve to sam ja posmatrao dok je moj sin kao jagnje spavao opruzen i po navici mrljajuci i pricajuci neke samo njemu znane recenice, verovatno kao deo snova koji su kod njega izrazeni kao i neki njegovi strahovi kojima nisu pomogle ni vracare ni olovo, ugljevlje i bajalice koji su polako uzmakli pred pubertetom i mozda previse ubrzanim rastom. Ali sta da se radi deca nam rastu kao iz vode, i ne primecujemo da od decaka u momka je put mnogo brzi nego sto je bio polovinom dvadesetog veka.

U putu glabam bezubo onu hladnu pljeskavicu, i ne sumnjam da ce moj zeludac i taj krs savladati, a vec dobrano narastao stomak mi nalici na kao sto mi kazu deca na bojler od 80 litara, verovatno zbog naprasno ostavljenih cigareta narastao kao kvasac. Pijem onu vec ugrejanu vodu i sok od koga mi pripada muka. Razmisljam o

tome da je put mnogo bolji sada i da do Podgorice se vozimo po popravljenim putevima i novoasvaltiranim deonicama koje su nekada zadrzavale autobuse i makadamskim putem cekale da prodju kolone iz suprotnog pravca. Povremeno zaspim i nakon sat ili dva utvrdim da dobro odmicemo i da cemo uskoro preci Cjevnu

reku i uci u Podgoricu. Na stanici vozace cekaju neki privatni automobili i u gepeke i na sedista pakuju iz gepeka autobusa neku robu koju je neko narucio i za koju je imao interes da je na taj nacin dopremi iz Beograda. To vec nije moja briga i za to nisam previse zainteresovan vec je to jedan od utisaka nase svakodnevice i utvrdjenih svervcerskih kanala koji se izmedju ostalog izvode i autobusima a putnici su tu vise kao prtljag koji ce istovariti na predvidjenim stanicama. Da se ne stekne utisak da spadam u neke kriticare sa nestrpljenjem ocekujem da posle kratkog stajanja u Cetinju, a primetio sam da na Cetinju autobusi se i ne zadrzavaju se na onome sto bi trebalo da bude stanica sa jednim neuglednim bifeom u kojem jedva da neko i sedi i

ispija po neku lozu i kafu jer ta dva i ne treba razdvajati u Crnoj Gori. Vrlo brzo se priblizavamo serpentinama gde polako treba da se spustamo prema Budvi. Tu ulazimo odjednom u neku jutarnju maglu koja je iznenadjujuce gusta i koja sve dok dobro se nismo se spustili nije razisla i tek onda je vidik pukao i ugledao sam po ko zna koji put Budvu. Zivo zainteresovan razmerama tog novokomponovanog grada koji se polako gusi i polako se penje na okolna brda tako da na prvi pogled deluje kao da je

gradjen na brzinu i bez posebnog stila, kako je kome se cefnulo, i koliko je ko imao para da sagradi novih kvadrata, a ne da sam grad ima neki svoj shmek i karakter jednog velikog i lepo uredjenog primorskog grada. A to se i ne moze ocekivati od vlasnika placeva i tih objekata cija je jedina zelja da ga komercijalizuju, da postane skup, nocenje, apartmani dostizu cene i do 90 evra. Vecinom je dobro posecen od bogatije stojece dece malobrojnog srednjeg i bogatog staleza Beogradskih biznismena,

lekara i advokata. Budva kao grad svojom neumerenom urbanizacijom prerasta u jedan vasar, mozda za nekog i buvljak, sa skupim plazama gde se suncobran i lezaljka

placa po parenim cenama. Ali to nije ni bitno, ni cistoca vode koja nije ni blizu kao sto je bila pre 10 ili 15 godina, placen danak mnogobrojnim sagradjanim kucama i kanalizaciji koja se ispusta pa gde bi vec nego u more. To se cini velikim cevima koje su dovodene do odredjene struje i koja polako to kao velika reka odvlaci od obale.

Ako kojim slucajem vetar i talasi sve to okrenu prema obali pojavi se prljava pena i

ne bas cista voda ali to ne primecuju mnogobrojni kupaci koji su uredno parkirani po mnogobrojnim lezaljkama na velikoj plazi u Budvi. Vise i ne vidi nista drugo na plazi

do lezaljki i suncobrana, nema vise dece da se igraju i prave zamkove u pesku i momaka da igraju odbojku, nema mesta vise za mrezu jer bi zakupac plaze izgubio nekih 100 kvadrata na koje bi mogao korisno da rasporedi prilican broj lezaljki. Svaki veci grad na obali mi postaje pretrpan, od novosagradjenih kuca, sve ruzniji, i plaze okupirane turistima koji kao da se grabe da budu u sto vecoj guzvi gde se ni u vodi vise moze na miru plivati a da ti neko se ne nadje u zamahu ruke.

Proci kroz budvu vec postaje kao jutarnja mora, podseca me na beogradske guzve i

nakon izlaska malobrojnik putnika nesto brze no obicno polazimo gotovo mileci dok se posle gotovo sat i vise izvucemo iz Budve. Gotovo srecan polako posmatramo polja koja su nekad bila obradjivana, na velikim livadama su pasla mnogobrojna goveda sa

jedne farme koja je sad napustena i oronula stoji u sred polja. Vinogradi sa prelepim grozdjem koje sam uvek rado jeo na moru u Crnoj Gori sad su zarasli u dracu, neorezani stoje, negde se i ne vide vise da su postojali, vocnjaci narandzi, bresaka vise se ne vide, i samo se nalaze u mojim secanjima i kad govorim sinu kako je to nelad izgledalo, da su tu bili i staklenici za povrce i sad stoje a unutra samo raste korov koji

polako osvaja i izlazi kroz polupane zidove staklenika. Kanali koji su delili polja i koji su odvodili vodu za vreme veliki zimskih kisa sad su zatrpani i nije cudno da ova polja

budu poplavljena i sam put kojim se pre moze ici tada camcem no autom. Sve je to rezultat nebrige i nepaznje i placanje danka trgovini i neumerenomn uvozu svega i svacega. Svo voce i povrce, kojeg je bilo vise nego dovoljnog iz Crnr Gore, Macve i Srbije, sada nema, vec sleperi iz Ulcinja, Makedonije i Grcke, neprestano krstare

dovozeci tone i tone toga jer se vise tim poslom u priobalju malo ko i bavi. Uvek sam voleo da kupim paradajiz iz basta koje su sa okolnih brda ali sada se to vise i ne ,moze videti, vec do jedan na vestacki nacin sazreo zilav i bezukusan da se coveku i ne mili da pozeli shopsku salatu jer ni sir vise se ne moze kupiti jutrom na pozbnatoj pijaci Kotora od seljanki vec od preprodavaca donetog ko zna kada i od ko zna koga. Jedino

cemu verujem su smokve i masline koje dolaze iz okoline Bara gde se jos zadrzao obicaj da se odrazavaju maslinjaci i sprema maslina na tradicionalan nacin, kako vec i ja volim veci broj godina boraveci u Boki Kotorskoj. Nekada cenjen prsut pod imenom

Njeguski susen po posebnom receptu, sada se sprema od Brazilskog mesa, koliko cujem, nemojte mi verovati na rec, ali ima u tome i istine jer je stocni fond u Crnoj Gori jadan kao sto je i u Srbiji postaje sve jadniji preteci da dobije razmere katastrofe

i potpunog zatiranja seljastva i nekada zilom kucavicom narodnog opstanka, poljoprivreda spada na naj nize grane polako ustupajuci mesto trgovini i opstoj nezaposlenosti radnog stanovnistva. Nazvao bih to ekonomskim cudom. Najmanje se privredjuje, lepo se nosi, hrani, placaju racuni, kupuju na skupe kredite i voze dobra kola, skoluju deca, razvodi su cesta pojava i bela kuga gasi jednu po jednu ucionicu, skolu, selo. Zelja mnogih je da napuste svoj selo grad ili drzavu i odu nekud gde ce teci med i mleko i gde se moze od kredita sa manjim kamatnim stopama vrlo lepo ziveti.

Do same budve na periferiji cetinja su placevi na kojima se prodaju polovni automobili iz uvoza na kredit, koliko cujem vrlo su popularne destinacije i vrlo poseceni gde se kupuju na prvi pogled vrlo lepi automobili razlicitih modela do 6 godina starosti.

Crna Gora je postala jedno veliko gradiliste, pa na mnogim placevima pored puta se

nicu kao pecurke posle kise stovarista sa raznovrsnim gradjevinskim materijalom. U priobalnom pojasu otkupljivanje zemljist, stanova i kuca je u toku od strane bolje stojecih rusa, ruskih tajkuna i bogatasa, engleza i iraca a postoje price da se u to ukljucuju i siptari sa kosova koji najvise kupuju na podrucju Ulcinja ali i Bara. I tamo cveta divlja gradnja, cene po kvadrattnom metru su povecane i do tri puta ali i prema tome treba biti vrlo obazriv jer mnogi objekti su bespravno sagradjeni i na zemljistu koje nije ni uknjizeno pa se prodaja vrsi sruke u ruku u vidu ugovora a o uknjizenju ne moze biti ni govora. To je slucaj na citavcoj obali, nesredjene zemljisne knjige, nereseni imovinsko pravni odnosi u okviru brastava. Tu nisu daleko odmakli ni vlasnici objekata i placeva koji nisu iz Crne Gore i koji takodje nemaju vlasnicke listove, na te objekte i imovinu ne placaju porez i vecinom je sve to ne uknjizeno ali se to vec tamo smatra normalnom pojavom i to ne sprecava prodaju nekretnina koja se vrsi preko mnogobrojnih agencija koje su se pojavile u zadnjih par godina. Kupovina preko agencije nije garancija da ce se sve to uraditi na legalan nacin ali se moze bar ubrzati proces prenosa koje inace ide vrlo sporo primereno poslovicnoj sporosti sluzbenika opstine koje treba juriti danima radi naj elementarnijih dokumenata koja se cesto dobijaju posle natezanja i cascavanja uz neprestano zahvaljivanje jer je to izgleda jedini nacin da se udari pecat na neki dokument i pojavi sluzbenik na svom radnom mestu a kada ne zna se jer je na terenu i nosi pecat sa sobom. Da nije smesno bilo bi tuzno ili bar otuzno i kosta i vremena i zivaca ali na to su godinama vec i navikli tako da se i ne ocekuje da ce se nesto u nekom blizem periodu promeniti uprkos zelji i garancijama aktuelne vlasti. Ulazak u evropu podrazumeva uredjenos odredjenih administrativnih poslova, zakona, poslovanje koje bar nalici tome a turizam kao grana o kojoj Crnogorci moraju jos mnogo da nece se nista promeniti preko noci vec sirokom akcijom svih gradjana da turizam postane vitalna grana od koje se moze pristojno ziveti. Preduslovi za to postoje, lepote ne manjka ali citava infrastruktura priobalnog pojasa je vrlo slabo razvijena, akutne pojave, nedostatak vode od Ulcinja do H. Novog koji placa skupu vodu sa Plata i koja i tamo cesto nestaje umnogome doprinosi da se u sirokom luku zaobidju vrlo lepe turisticke destinacije. Domaci gost ce izgleda postati za izvesno vreme retka pojava posle kupovine zemljista i hotela od stranaca, a lokalno stanovnisto prodaje kuce seleci se u stanove manje kvadrature i kupujuci nekretnine po Srbiji, Hrvatskoj i drugim repubblikama bivse Ex-Juge. Za deset godina vlasnici zemljista i kuca na moru ce u prilici biti stranci koji su vec napali sva slobodna zemljista koja uzimaju zaobilazeci Budvu i H.Novi gde su cene nekretnina skocile.

Losi putevi, pored mora, nedostatak zaobilaznica, nedostatak struje kao posledica velikog broja klima koje se ugradjuju sve to doprinosi da se investicije i zelja za kupovinom preisptuje od strane domaceg stanovnistva koje i ne moze da prati rast cena nekretnina. Prisutna je i smesna pojava da se cesto i nerealne ambicije vlasnika

tih nekretnina hranjena od strane mnogih agencija a da stvarna vrednost je i tri puta manja. Moze se svuda kupovati i po realnim cenama ali ima i mnogih slucajeva koji unose zabunu u zelji da se vrednost podigne i cak utrostruci.

Nesto da kazem o sve vecim problemima mnogih gradova u priobalju je parkiranje i

neprestane guzve kroz grad, kao i pretrpanost gradskih plaza koje su izgleda pravljene i primale mnogo manji broj ljudi. Ako idete automobilom mozete izgubiti zivce i nedostatak klime moze biti vrlo ozbiljan problem vozaca koji mogu doziveti i

toplotni udar, cekajuci da ih propuste preko Republike Srpske kod Meljina a takodje

je nezamisliva guzva kod trajekta Kamenari-Lepetani gde se ceka na prolazak i vise sati sto jos vise doprinosi sumornosti i nespremnosti planera Crnogorskog turizma.

Velike vrucine, nedostatak vode, objekata gde se moze svratiti u toalet, osim vrlo lose odrzavanih usputnih restorana sa vrlo losom hranom ali se to nadoknadjuje prodavnicama na Pumpama sto malo ublazava tu sumornu sliku. Prvo sto upada u oci je ponuda voca i povrca po vrlo visokim cenama, verovatno kao rezultat sverca i unosnih poslova pojedinaca koji vecinom drze preko svojih ljudi vecinu priobalnih pijaca gde diktiraju cene i ponudu. U tome nije dozvoljeno da ucestvuje niko ko nema

propusnicu tako da se tim poslom bave prepoznatljivi ljudi koji imaju svoje kanale a

kvantaske pijace gde se vrse prodaje roba ne veliko su uglavnom prazne osim retkih

kao sto je u Kotoru kod groblja gde se moze kupovati od mnogih prevoznika.

Nije neobicno da se sa punim gepecima pojave pojedini ljudi iz Republike Srpske i na brzinu po snizenim cenama rasprodaju voce po plazama manjih mesta.

Ko je prolazio kroz Kotor koji je ovog leta imao i svoje dane karnevala mogao je osim guzve primetiiti prebukiranost vezova stranim i domacim jahtama, velikim plovecim hotelima a u odredjenom trenutku je bio ukotvljen i pravi veliki jedrenjak na radost i zadovljstvo dece koja su samo ocekivala da se podigne gusarska zastava i pojavi gusarski kapetan sa povezom preko oka i stulom na palubi. Veliki broj stranaca je opseo i okupirao Kotorske trgove i cak na zidovima stare tvrdjave iznad grada vide se nacickane glave turista koji se pesice penju daleko gore iznad grada uskim stepenicama. Digitalni fotoaparat, nezaobilazna sprava modernog turiste sa vecom memorijskom karticom, laptop sa kojeg salje ili na koji se smesta snimljeni materijal

je postao vrlo prisutan i vidi se na svakom koraku, uz torbe na tockice, vecinom se nose i skupe torbe svojih ljubimaca laptova, bez kojih se vise i na odmor ne ide.

Na smestaj u Kotoru ne treba ni pomisliti osim ako ne zelite da se smestite na kod Sv Vraca ili Sv Stasija na periferiji ili u samoj Dobroti gde se cena i ne razlikuje previse od cena u samom Kotoru. Ko se odluci da produzi dalje prolaskom kroz tunel treba da se

izvuce iz saobracajne guzve iz Kotora i nastavi put preko Perasta u koji vredi svratiti ali ne i odsesti, jer su cene paprene, i sto se tice smestaja i hrane u restoranima, ali to izgleda ne smeta turistima koji svracaju i autobuse parkiraju van Perasta je u samom gradu i nema maesta za parkiranje i cesto je veliki problem mimoici se autom na uskom putu pored same obale koji nije nikada prosiren i verovatno ce takav i ostati jer sadasnji vlasnici novokupljenih kuca su vecinom englezi, nemci, rusi ali tu verovatno ima i domacih tajkuna koji se kriju iza svojih firmi i hotela koje poseduju

u Crnoj Gori, Srbiji i Hrvatskoj. Posebno lepa ostrva naspram Perasta privlace paznju

i mogu se posetiti voznjom manim privatnim brodicima do samih ostrva uz obilazak, nekad i kupanje i rucak u odredjenom restoranu negde na drugoj obali, gde je jeftinije

i gde se za manje novaca moze pristojno jesti. Ako zelite bas da se istrosite Mozete posetiti restoran Mlini kod Dobrote gde mozete jesti preskupe riblje specijalitete i popiti jos skuplja kvalitetna vina. Pa ko voli nek izvoli. Svuda ce te primetiti da se grade novi objekti da se ogradjuu privatne plaze, da pored puta plaza gotovo i da nema i ako ih ima su u vidu betonskih platformi, kejova ili pak obicnog kamenjara.

Ukoliko se naidje na neku privatno uredjenu plazu i zakupljena obala ona je prepuna

lezaljki i suncobrana koji se placaju i do 8 evra za dan, a da vam niko nece ni ponuditi bar flasu vode ili nes kafu za te pare a da vam lezaljku suncobran i stocic da za dzabe.

Malo poslovnosti i gostoljubivosti nebi bilo na odmet, ali o tome jos vlasnici plaza treba da uce, od razvijenijih zemalja. Ako se odlucite na manja mesta imacete svoj mir, nece vam neko skakati po glavi na plazi ali ce vas ubiti dosada, nedostatak sadrzaja, i vreme ce te provesti u odlascima na plazu u spavanju i citanju novina. Monotoniju ce vam razbijativasa ili tudja deca, vasa ili tudja zena, i posmatranje bogatih jahti k0je prolaze pored obale na odredjenoj udaljenosti. Vidi se da ove godine su plaze definisane i na vodi plutacama i manje je skutera i glisera koji se voze po vasim glavama ili nogama. Moze se zakljuciti da se malo sta menja, stari problemi su se uvecali i turizam je postao zivlji ali i sa vecim primedbama posetioca svih mesta

koji mogu vise izneti kritickih zapazanja od pohvala. Cistoca nije bas na visini ,

kao i pre, sluzbe koje odvoze smece cesto ne uspevaju da se nose sa gomilama smeca i i mogu se pored kontejnera videti stare fotelje, prozori i vrata, frizideri i druga bela tehnika odbacena od strane vlasnika koji ni sami neznaju gde bi to bacili pa to cine u sumrak dok ih niko ne vidi tako da to vecinom osvane na milost i nemilost radnika koji voze smece a koji i ne mogu smece takvog gabarita ni utovariti osim da poseban kamion ide od destinacije do destinacije i utovara odbacene stvari. Verovatno da ce velike kazne i to dovesti u red i da ce na papiru ekoloska drzava to i postati na zadovoljstvo njenih gradjana.

Bez posebnih zadrazavanja od Kotora na usputnim stanicama konacno posle 14 sati smo prispeli u grad Risan. Prvo sto ce vam upasti u oci su stare kamene kuce pored obale nekad i kao rusevine a nekad i kao novo obnovljene vile sa po 14 apartmana

i ogradjenom privatnom plazom i marinom a to novokomponovani bogatasi najvise i kupuju i ne pitaju za cenu ponekad i do 2 miliona evra se olaca takav luksuz sa dobro

ogradjenim dvoristima kovanim i visokim ogradama iza koje se cak i ne vide bazeni i

luksuz malo dostupan obicnom turisti i njegovom dzepu. Primetice te da plin za auto cete moci kupiti samo na dve ili tri pumpe na obali citave Crne Gore i to imajte u vidu

da na vreme obelezite na karti gde ce te to uciniti. Sto se tice benzina njega ima i cena im je preko evra 1, 10 ili cak i 1,20 centi za litar zavisno od pumpe do pumpe.

Ako zelite da putujete a nemat novaca za renta-kar onda mozete za 1 ili dva evra se voziti minibusevima koji saobracaju od Ulcinja do H.Novog i ponekad jedino vas moze iznervirati guzva koja se u svako doba desava na priobalnim putevima i u samim gradovima koji kubure sa parkingom, ocit primer je Kotor koji i pored novog parkinga nemoze da primi toliko vozila.

Na samom ulasku u Risan sa desnen strane se odmah zapaza zenski manastir Banja u kojem blago receno nikad nisam ni bio a i nisam primetio ds neko tamo i da je dozvoljena poseta crkvi, verovatno da jeste ali monahinje tu kao da zive u nekoj izolaciji u svom svetu a na 20 metara u prelepom zalivu se suncaju i kupaju retki kupaci u prilicno hladnoj vodi samo na tom mestu zbog izvora koji izviru u samom moru. Mala plazica pore malo vece ispod jedne rusevine koja za mnoge truriste je

samo jedna kuca vise ostala neopremljena posle zemljotresa, a u stvari je bivsa klinika americkog biznismena inace Risnjanina koji je zavestao tu kliniku, mislim da je bila ocna, i zemljiste sa lepom plazom, dvoristem i bastom, lepim cepresima i predivnim ulazom sa strane koja je okrenuta moru dok je prednji ulaz bio gotovo neugledan.

Imala je klinika i svoja dva veca keja, lepo uradjene kamene stepenice do vode i na mestu na kojem se nalazila je bila zadovoljstvo za dusu i telo onih koji su za svoju muku trazili spas u njoj. Sada stoji i ceka bolje dane, do sada niko nije mogao da je uzurpira jer ima status zaduzbine, i nemoze biti predmet prodaje i mesetarenja a

svojom lokacijom pleni i svaki novopeceni biznismen bi rado izdvojio par miliona za

tu lokaciju i tu rusevinu jer bi time dobio jednu od najlepsih lokacija u Risanskom zalivu.

Iznad te rusevine vec se vide radovi na brdu gde ce neke ruske gradjevinske firme da izgrade apartmane i restorane, mozda i neki manji hotel a malo dalje vec se vide crvene trake i ogradjen prostor gde neka norveska fondacija sprema da izgradi rehabilitacione apartmane, to mi vec nije jasno al ajd tako pise na tabli i verovatno

ce to uticati da i sam Risan krene sa svoje nulte da ne kazem mrtve tacke. Da kao grad dozivi svoj ponovni preobrazaj i uveca se i obnovi jer je bio oronuo i zapusten

nekako, ostavljen da tavori, jer se nalazio u svom zalivu koji se obicno obilazi kada

se ide ka H. Novom. Izgradnjom prilaznih rampi i kupovinom trajekta polako je sam grad Risan postao izvan interesovanja mnogih turista sen retkih koji su tuda prolazili

ili oni koji su pozeleleli da vide i te Rimske mozaike u Risnu. Mnogi su se pitali od kuda rimski mozaici tu ali to je vec druga prica i o tome cu vec detaljnije pisati da ne izostavim najbitnije informacije svakom koji je zainteresovan sta je to sto taj grad karakterise kao poseban i izdvaja ga od ostalih. Neko bi na prvi pogled rekao da pisem anti reklamu Crnogorskom turizmu ali to mi nije namera vec da prilike koje su pisutne i sve teskoce priblizim citaocu i uputim ga naravno sa vidjenjem iz svog ugla na sve ono sto vredi zapaziti i cega se treba setiti, cega se treba stideti, sta treba istaci i kakve su perspektive i sta je to sto privlaci brojne turiste, najvise iz Srbije i vec prisutne Ruse i druge strane turiste da posecuju i borave, odnosno kupuju cak nekretnijne u Crnoj Gori.

Vesti o onome sto ce tek promeniti grad Risan

Direkcija za saobraćaj je raspisala tender za izbor izvođača radova za nastavak druge faze od Knež Laza do Risna (Lipaca), kao i izradu projektne dokumentacije za dionicu Dragalj do puta Nikšić - Trebinje, čime se nastavlja dalja realizacija ovog projekta. Realizacija projekta izgradnje magistralnog puta Risan - Žabljak odvija se po etapama, zavisno od obezbjeđenja sredstava, i to tako da svaka etapa predstavlja funkcionalnu cjelinu. Prva etapa, čiji radovi su još u toku, dionica Risan (Lipci) - Dragalj dužine 18,5 kilometara, a zatim slijede druga etapa na dionici Dragalj - Vilusi dužine 21,5 kilometara, i treća etapa dionica Kruševice - Šavnik - Žabljak, dužine 37 kilometara, istakao je direktor Direkcije javnih radova. Na dionici Risan - Dragalj od ukupno 18,5 kilometara probijeno je 16 kilometara puta u punom putnom profilu, od čega je sedam tunela ukupne dužine 1,8 kilometara i šest kilometara puta sa trećom trakom. Završeni su planirani radovi na 13,5 kilometara dugoj dionici Jasenovo Polje - Kruševice i ona je otvorena za saobraćaj, još 1996. godine. Na dionici Kruševice - Šavnik - Žabljak probijen je jedan kilometar puta i od ukupno 2.200 metara tunela Ivica do sada je probijeno oko 1.650 metara, kazao je Živković. Izvođač ovih radova bilo je preduzeće “Boksiti” AD Nikšić. Ukupno utrošena sredstva do kraja prošle godine iznosila su oko 20 miliona eura, a obezbijeđena su kroz budžet Vlade Republike Crne Gore. Vlada RCG je sredinom prošle godine donijela odluku o nastavku radova prve etape, odnono dionice Risan - Dragalj na način što bi se preostali radovi na ovoj etapi dugoj 18, 5 kilometara realizovali fazno. Prva faza podrazumijeva kompletiranje dijela 10,5 kilometara probijene dionice na putu Dragalj - Knež Laz, u dužini 8,5 kilometara i rekonstrukciju postojećeg proširenog lokalnog puta za Crkvice, na potezu Knež Laz - Metkova Voda, u dužini od dva kilometra.
Direkcija javnih radova je u avgustu prošle godine, nakon održanog javnog nadmetanja, zaključila ugovor o građenju za radove prve faze, sa preduzećem AD “Mehanizacija i programat” na iznos od 3.868.279 eura. Uovoreni radovi podrazumijevaju izvođenje preostalih radova donjeg i gornjeg stroja puta, kao i radove na završetku izgradnje tri tunela ukupne dužine 560 metara. Radovi ove prve faze privode se kraju i očekujemo da sve planirano završimo uprvoj polovini oktobra, rekao je Žarko Živković. Neznatno ostupanje od ugovorenog roka (sredina avgusta) uslovio je povećani obim ugovorenih radova, kao i loše vremenske prilike tokom ove građevinske sezone. Do sada su završeni preostali zemljani radovi, izrada nasipa (ugrađeno preko 25 hiljada metara kubnih) obezbjeđenje kosina, izrada betonskih propusta, rigola i ivičnih traka na cijeloj dionici, asfaltirano je oko 5,5 kilometara magistralnog puta i 2,2 kilometra od Knež Laza do Metkove vode. Takođe, intezivno se izvode radovi na završetku betonske obloge i tri tunela, kao i pripremni radovi na asfaltiranju preostalog dijela ove dionice, nakon čega će se započeti sa poslovima ugradnje zaštitnih ograda, odnosno izrade horizontalne i vertikalne signalizacije, kazao je direktor Direkcije javnih radova.
Projektovani put Risan - Žabljak širok je šest metara, a dug je 145 kilometara, od čega je u ranijem periodu izgrađeno 68 kilometara. Skraćenje postojeće veze za više od 25 kilometara će omogućiti efikasno povezivanje i razvoj turističkog područja Boke Kotorske, odnosno Crnogorskog primorja i planinskog turističkog područja Durmitora na sjeveru Crne Gore.
Takav koncept podržan je i u programu javnih radova Vlade Republike Crne Gore iz avgusta 1993. godine. Naredne godine započela je njegova realizacija, radovima na 13,5 kilometara dugoj dionici Jasenovo Polje - Kruševice koja je puštena u saobraćaj, te na aktuelnoj dionici od 18,5 kilometara Risan - Dragalj.
Osnovni cilj takvog koncepta bio je što bolja integracija primorskog i sjevernog regiona Crne Gore unapređenje interne prilaznosti njenog sjeverno zapadnog područja, te poboljšanje veza sa državama u okruženju,a i aktuelnim Postorinim planom Republike Crne Gore predviđena je izgradnja savremene saobraćajnice, na pravcu Risan - Nikšić - Žabljak i dalje prema Pljevljima, zaključio je pored ostalog Žarko Živković, direktor Direkcije javnih radova.

Mozda mnogi ne znaju za taj put a koji se spusta u Morinj kada bude pusten u rad ce preporoditi taj grad i neugledno seoce Morinj i Strp i Lipce, gde vec poseduj poznati beogradski glumci svoje vile, jer su prodali onena Rosama, i Zanjicama gde je palo vise od 300 projektila sa osiromasenim uranijumom i koji su kako kazu nadjeni, ali vec se kuce prodaju tamo i mnogi su promenili vlasnika verovatno od straha da ne svetle u mraku posle povratka sa letovanja. A oni koji ih kupuju to cine radi preprodaje ispod cene i prodaju retkim Rusima koji se usude da to kupe. Sve to ima svoju cenu i nije ni jedno

ozbiljno istrazivanje izvrseno o pristnoj radioaktivnosti na poluostrvu Lustici, i ako jeste to se gura pod tepih da nebi doslo do uznemiravanja javnosti i antituristicki delovala takve informacije i cinjenice. Daj boze da Nato bombe nisu oskrnavile lepotu

koja je prisutna i prelepe plaze do kojis dolazilo samo izletnickim brodicima uz obavezni obilazakPlave spilje i sablasnog zatvora na ostrvu Mamula na ulazu u Boko Kotorski zaliv. Preko puta Mamule se nalazi Prevlaka predmet nekadasnjeg spora Crne Gore i Hrvatske i na kojoj se vec mnogobrojni turisti vecinom iz hrvatske zadrzavaju.

Nesto vise o gradu Risnu

Nastao sredinom 3.vijeka prije nase ere, Risan se smatra najstarijim gradom u Boki. Sudeci po antickim napisima, utemeljili su ga pripadnici ilirskog plemena Risoniti. Prema predanjima, bio je srediste pomorstva, zanatstva i trgovine ilirske drzave. A po legendi, pred naletom Rimljana, ovdje se sklonila ilirska kraljica Teuta. No, kako Risan nije odolio naletu Rimljana, ocajna Teuta je skocila u more i okoncala svoj zivot.

Dolaskom Rimljana, grad nije nestao. Naprotiv, postao je centar rimske provincije i dobio status opstine. Iz tog perioda i poticu ostaci palata, gradjenih od prelijepog grckog mermera, ukrasavane skulpturama i raskosnim mozaicima. Tako su u jednoj palati iz 2. vijeka otkriveni mozaici koji se ubrajaju u najljepse evropske spomenike ove vrste! Risanski mozaici su visebojni. A najljepsi medju njima predstavlja figuru Hipnosa, boga sna blazeno usnulog u svom lezaju. Znalci tvrde da je ovo jedina mozaicna figura bozanstva sna u svijetu!

Na raskrsnici puteva, uz cuvenu bolnicu za kostana oboljenja, zaduzbinu mjestanina Vasa Cukovica, te uz hotel “Teuta”, Risan je i primamljivo turisticko mjesto na mapi Boke Kotorske.

Hotel: Teuta - Risan

309 ležaja. Lociran je na samoj obali. Svaka soba ima kupatilo, WC, telefon, balkon a 90% ima pogled na more. Jedan deo soba ima TV i mini bar. Hotel poseduje restoran, aperitiv bar, kafanu, mlečni restoran, riblji restoran na samoj obali, diskoteku, suvenirnicu, saunu, frizerski salon, veliki zatvoreni bazen sa toplom morskom vodom, otvorena dva manja bazena sa toboganom, teniski teren, odbojkaški teren, sopstvenu plažu sa rekvizitima za sport. Iz daleka kako i slika kaze hotel izgleda vrlo lepo ali iz blizine vrlo zapusteno sa terasama na kojima umesto negovanog cveca raste travuljina koja se ponekad i upali kada nepazljivi gost baci pikavac u to raskosno cvece. Prepusten je vlasnicima ili zakupcima koji se menjaju svake ili svake druge godine, koji zele da iz njega izvuku sto vise a da sto manje uloze. Ispred hotela se nalazi gvozdeni most koji je zardjao i niko ga godinama nije farbao, a

svetiljke oko hotela su vecinom razbijene i uvece hotel deluje sablasno neosvetljen i ako kojim slucajm deca bace resetke u more a koje pokrivaju odvodne kanale moze se u njih i upasti ali posto je tu bolnica i nesrecnom turisti se moze ukazati neophodna pomoc.

Muzika koja koja uvece svira na terasi je naj jadniji orkestar koji sam u svom zivotu video sa nekom jadnicom sa iks nogama koja pokusava da nesto otpeva ali joj to ne uspeva. Jedina lepa slika su priredjena takmicenja u karaokama za decu, frizurama i maskembal za decu sto je malo razbilo otuznu sliku u vecernjim casovima oko hotela.

Preko puta hotela tresti muzika iz kafica Korte u kojem se skuplja mladez i koja slusa potpuno drugaciju muziku i prilicna je guzva, ispred se parkiraju skupi automobili od kojih se ne moze proci, setalista i nema kao ni trga pa se do luke moze na kej doci bukvalno po putu kuda prolaze automobili i autobusi. Ponekad se desava da izbiju tuce i tada se tu stvori guzva i dodje interventni vod policije ali i toga je sve redje jer ocito da ova nova mladez nije vise zainteresovana za takav vid dokazivanja i prosla su vremena kada su

lokalni mladici zimi prepricavali kako su ucestvovali u letnjim carkamai tucama, sada su dosla vremena kada su ponovo u modi veliki, skupi i brzi motori i bije redak slucaj da

velikom brzinom zaarluce neki od tih lepotana od mosta do luke gde se vec nadje i neka

policija ali oni to kao da ne vide i ne zele da se zameraju sa lokalnim mocnicima koji su svojim obesnim sinovima prustili te krasne lepotane. Uvek se setim da je jedan od bogatih ljudi pre 20 i kusur godina ostao bez sina jedinca a bio je poznat ginekolog i lekar koji se pamti upravo kada je i njegov sin sleteo sa slicnim sa puta u kamenjar pored puta i ostao na mestu mrtav. Vreme nas nista nije naucilo i neke stvari kao da se ponavlaju i kad novac zavlada i ucini da se pokidaju neke granice razuma onda se desavaju nemile i nesrecne stvari koje samo za trenutak prodrmaju i opomenu ljude da previse novca nikada nije dobra donelo novopecenim bogatasima i njihovoj deci. Droga je postala sastavni deo zivota i imidz bogatog drustva a propadanje i besmisao potrosackog zivota jedino ishodiste koje polako brise tradiciju, verovanja i naciju.

U Risnu se postoje rupe koje su ostavili radnici prilikom postavljanja cevi za vodu

a na pojedinim mestima su duboke i do 2 metra. Kad ce zavrsiti to i zakopati nezna se mozda do iduce sezone. Obicno se neki radovi izvode u sezoni a kad dodje jesen i

zima onda se ne radi vec verovatno odmara od nas turista i ponovo se sa odusevljenjem komentarise vala kad odose ovi FURESTE da nam bude po celi dan vode i da imamo malo mira. Jedna zanimljiva anegdota da kad je trebalo da se gradi

hotel Risnjani su bili protiv jer ce promeniti njihov nacin zivota, pa je bil povuci potegni sa gradjanima da se ubede da ce im doneti prosperitet i turizam od kojeg

nisu nikada ni ziveli, vecinom su isli na brodove, ili u ameriku i druge prekomorske

zemlje o cemu svedoce mnoge napustene kuce. Onaj mali broj koji je bio radno sposoban ili je radio u Brodogradnji u Bjeloj ili u Baru i Kotoru. Sve u svemu

bez navika da se gost privuce, bez trga i lokala koji bi bili prateci ambijent Risan spava visevekovnim snom za razliku od malenog Perasta gde su istorija i tradicija

i drugi nacin gledanja na gosta privukli i uvek privlace mnogobrojne turiste.

U centru Risna i na obali prelepe palme u drvoredu a naspram luke veliki ali i krajnje zapusten park sa gomilom otpadaka, polomljenim klupama, polovicno osvojen i zauzet od strane mestanskog vlasnika kafica uz sam park, svedoci o nekadasnjem bogastvu i snazi Risna, a pravoslavna crkva u dubini parka gradjena

u 16 veku to isto potvrdjje da je Risan nekada zaista bio i bogat i znacajan grad

o cemu govore mnoge palate, vile i kuce koje sad stoje napustene bez prozora i

krovova u sporu suvlasnika oko vlasnistva i nemogucnosti da se pronadju svi vlasnici sirom sveta tako stoj i najbolja zelja rusa da ih otkupe im se ne moze

izaci u susret dok se ne nadje modus kako zadovoljiti suvlasnicke apetite u

deobi novca. Sva polja iznad Risna, odakle se on hranio i gde ima jos 2 crkve i

nekoliko izvora dobre vode Smokvovac i Turska cesma su vec presli gotovo u njihovo vlsnistvo i vec se na brdu vide prve vile tih bogatih engleza i rusa.

U samom risnu pored hotela je reka Pila koja tece samo zimi a leti je uzeta u

vodovodni sisten jer tece iz pecine malo iznad hotela. Uz recno korito koje je vrlo

zapusteno i ima dosta gradjevinskog otpada i odbacenih predmeta moze se uz

kozju stazu izaci do male crkvice na brdu, da je malo truda pa da se uradi stepeniste

i ograda i napravi vidikovac pa da u vecernjim casovima se izadje gore ali nazalost

treba prvo ocistiti ono ruglo od djubrista ispred hotela Teuta i raskopano arheolosko nalazista u kojem se u velikoj travi i draci legu guje i akrepi, sto ne smeta lokalnim dusebriznicima i stubovi rimske vile koja se nalazi u dubokom kanalu i veliki temelji

samo retkima koji nabasaju na to, ako ne i slucajno upadnu vide da tu ima nekih velikih stubova i delova krova. Arholosko nalaziste pored skole je otvoreno i pokazuje deo grada i ulice, verovatno stradao u nekom kataklizmicnom zemljotresu jer je sve zatrpano sa velikom kolicinom keramike koje ima u izobilju i koja je skupljana u gajbe i stoji sada u napustenom domu kulture u Risnu.

Dom kulture je posebna prica. Bivsi je srusen a bio je ukras mesta i sagradjen u stilu srastao sa okolnim kucama i crkvom zamenjen je jednim betonskim bunkerom koji

je slucajno ili namerno zaklonio i visoki zvonik crkve, gradjen od novca velikog zaduzbinara Vasa Cukovica i u to cudo je potroseno vise od pola miliona dolara

ali i danas stoji kao avetinja nezavrsen, delimicno zarusen i sa teznjom da ga

podzemne vode nakrive i potone sa svojom betonskom tezinom. Ni ponovljeni tenderi nemogu nekog ubediti da to ruglo sanira i u tom polumrtvom gradicu vidi neku racunicu. Pogon za skupljanje i preradu lekovitog bilja je davno zatvoren i jos niko nije stavio shapu na to a mozda i jeste ? U gradu u kojem se susrecu vekovi, gde su vladala jaka brastva, gde su bili razliciti narodi na sceni sada ni u groblju ne vidi svoju perspektivu gde se nalaze samo mesta za stare porodice iz Risna a svi drugi tu ne mogu naci svoju vecnu kucu vec se moraju sahraniti negde na drugom groblju od H.Novog do Bara. Crkva u centru radi do 11 casova pre podne i zatim se zatvara tako da retki posetioci samo mogu poljubiti vrata i otici.

U samom Risnu se nalazi i dom staraca, koji vise lici na dom za nezbrinutu decu, losi uslovi, nedostatak vode i starci sto sede u luci po klupama ocajnog izgleda, zapusteni

i siromasni kao da vape da im se pomogne i obrati paznja da su ljudska bica i da jos postoje, da su jos zivi. Kao da neko treba da svrati i upita rukovodece ako vec drzava odvaja sredstva za njihovo staranje nasta se stvarno ta sredstva zaista trose. Velika bolnica je sagradjena kao zaduzbina i jako dugo bila znacajan objekat gde su radili poznati lekari ali sada i ona nema vise onaj tretman od strane drzave i

umesto da postane ozniljan rehabilitacioni centar i prosir isvoje kapacitete i privuce

strance da u njoj nadju lek za svoje muke kao sto je slucaj sa Igalom, bolnica u Risnu

za mnoge i ne postoji, i tek natpis na ulazu iznad parka govori da tako nesto ima u Risnu.

Povratak:

Iz Risna, boravak u njemu od 11 jula 2007 do 7 avgusta 2007. i autobusom preko Raske ! Verovali ili ne 15 sati, preko Novog Pazara, povratak u Beograd.

nastavicu bre…

Mnogi se pitaju kako je tamo i žele da odu, dok drugi pričaju priče o trulom kapitalizmu, pokvarenoj demokratiji i tajnim službama. Amerika naravo nije ni zemlja snova ni zemlja pokvarenih. Neću da kažem da sam obišao celu Ameriku, ali sam bio na njenom severu, istoku I zapadu (jug nažalost nisam mogao da obiđem).

Ništa od ovoga ne bi obišao da nije bilo besplatno, pitate se kako? Išao sam na neku vrstu razmene koja je bila u okviru programa za omladinu pod nazivom SYLP (Serbia Youth Leadership Program), koja je podrazumevala jednomesečni boravak u Americi.

Prvu nedelju sam proveo u malom gradiću na severozapadu Amerike koji se zove Brattleboro (ili kako smo ga prekrstili BrateBoro) u državi Vermont (od skora poznatoj po Springfileld-u). Za to vreme nisam imao puno vremena za razgledanje okoline I “blejanje” sa lokalcima, ali jednu stvar sam shvatio: ljudi sa severa su mnogo ljubazniji od ljudi sa juga. Svi su bili u nekom radoznalo-ispitivačkom stilu tipa: odakle ste, gde je Srbija, kako se živi, jel to u Sibiru I slično. Toliko o tome.

Naredne dve nedelje sam proveo u Seattle-u čuvenom po bendovima kao što su: Nirvana, Pearl Jam, kao i po tome što je to rodno mesto Jimija Hednrixa (bar koliko sam ja shvatio) i grad u kome je sahranjen nama svima drag Bruce Lee. Šta reci o toj metropoli? Odakle početi? Od širokog izbora hrane i raznih vrsta kafa ili od visokih nebodera koji se nalaze u centru grada. Svi moji prijatelji koji su bili na istoj razmeni bili su udomljeni od strane manje-više tipičnih američkih porodica, ali ne ja! Ja ne bi bio ja da mi se ne dogodi nešto čudno, naime meni je dopala srpska porodica!

Prvo jutro su nas dovezle porodice do našeg “HQ-a” a to je bio World Trade Centre u Seattle-u. Tog jutra se nisam baš nagledao grada jer smo bili doveženi i odveženi od strane porodica koje su nas ugošćavale. Međutim od sutradan je sve krenulo na bolje (ili gore, kako ko gleda). Date su karte onima čije porodice nisu u stanju da ih voze ujutru, a ja sam bio među njima.

Krenuo sam od Redmonda (Tamo se nalazi Microsoft) autobusom i prva stvar koja mi je zapala za oko jeste bio LJUBAZAN (akcenat na ljubazan) šofer koji mi je poželeo dobro jutro- Druga stvar je to što da biste izašli iz basa morate da povučete nekakav kanap koji je razvučen od prozora do prozora da bi vozač znao da ima neko ko želi da siđe na predstojećoj stanici. Nakon polučasovne vožnje kroz prelep kraj Redmonda (ekvivalent našem dedinju) i prelazak mosta.

Stižem u Seattle. Ljudi žure na posao držeći poveće čaše kafe u rukama koja je uglavnom kupljena u Starbucks-u, koga ima na svakom uglu i poznat je po svojoj dobroj kafi. Odmah da vam kažem: u Americi ne možete naći dobru kafu ili je bar ja nisam našao, a Starbucks nije mesto gde možete piti dobru “običnu” kafu. Ljudi su i ovde prilično ljubazni, možda pomalo plašljivi. Video sam dosta Meksikanaca koji uglavnom rade po prodavnicama i kioscima sa hranom i nešto crnaca koji uglavnom stoje po uglovima ulica i startuju ljude da im prodaju ko zna šta…

Od skora je u Americi uvedeno pravilo o dvojezičnosti što je slučaj i sa Seattle-om tako da su svi natpisi ispisani i na engleskom i na španskom. Grad kao grad je prelep, čist i planski građen sa obiljem direkcija tako da je gotovo nemoguće zalutati. To važi za centar ali kad se malo zađe u zabačene sokake i siromašnije delove grada vidi se potpuna druga situacija. Prljave ulice, popucali asfalt, siromašni ljudi… Međutim jedna stvar je zajednička za sve delove grada, a to je nezamisliv broj klošara koji praktično vladaju gradom. Jednom mi se desilo da me zbog mog ofucanog oblačenja pomešaju sa klošarom. Naime, prišao sam sa čoveku da ga pitam za direkcije i pre nego što sam uspeo da dovršim prvu reč on se uhvatio za džepove, počeo da odmahuje glavom i govori kako nema siću.

Par dana smo imali i priliku da posmatramo kako funkcioniše njihova državna srednja škola. Otišli smo na mesto koje najvise podseća na trzni centar, a na spratu se nalazi škola koja je potpuno zastakljena, pa za vreme nastave mogu komotno da se posmatraju ljudi koji kupuju hranu u tom neobičnom tržnom centru u kome se nalaze samo kiosci sa hranom. Participirali smo samo na po dva časa dnevno koji traju svaki po sat vremena i trideset minuta. Odredili su učenike koji će nas povesti na časove sa njima i predstaviti nas razredu. Gradivo koje uče je manje više smešno za naše pojmove, ali ga uče na mnogo lakši i, ajde da kažem, humaniji način. Profesori se prema đacima ophode kao prema drugarima i obrnuto, ali uz dozu obostranog poštovanja.

Jedna stvar odnosno mesto mi se naročito svidelo, a to je Cherry Food Bank koja predstavlja mesto na kome porodice sa malim primanjima ili bez primanja dobijaju potuno besplatne namirnice kao i opremu i hranu za bebe. Ono što je interesantno za ovu ustanovu je i to što se hrana deli svima koji dođu I bez bilo kakvih dokumenata. Kad smo vec kod hrane ona i nije nesto previse skupa. Ako odete na neki kiosk sa hranom dobićete poveću porciju čega god želite (postoje kiosci sa različitom hranom: meksičkom, japanskom, kineskom…), po cenama koje se kreću od 5 pa do 12 dolara.
Kada kažem poveća porcija ne mislim na porciju veličine punjene pljeskavice nego na zaista GIGANTSKU količinu hrane koju oni strpaju na poveći tanjir i koja lagodno može da utoli glad dve osobe.

Nakon te dve nedelje provedene u Seattle-u otišli smo u Washington D.C. gde smo proveli poslednju nedelju našeg puta u Ameriku. Washington je prilično konzervativan za razliku od Seattle-a koji je sav u nekom Grandžerskom duhu. U Washingtonu smo obišli njihove čuvene muzeje koji su potpuno besplatni i zaista fascinantni. Obišli smo takođe i srpsku ambasadu i upoznali ambasadora Srbije. Zgrada u kojoj je smeštena naša ambasada je iznajmljena od ni manje ni više nego Etiopije I prilično je mala (mala zemlja mala ambasada). Ja kao svaki tobože ugledan Borčanac sam otišao u boksericama u ambasadu u koju su me gle čuda pustili bez pitanja (i pantalona).

Još sam zaboravio da kažem da smo bili smešteni u kampusu koji se inače nalazio u drugoj državi koja je na 10 minuta vožnje od Washingtona. Let nazad je bio izuzetno naporan mada je odlazak u Ameriku bio naporniji zbog neke oluje u koju smo uleteli, kao i čekanja iste da se smiri da bi sleteli I nastavili drugim avionom.

Najbolja stvar kod Amerike je to što ma odakle da ste ništa vam neće faliti. Čak ni prosečnom Srbinu ne bi trebalo da bude teško da se uklopi, a to je zato što i nemora da to učini. U većini gradova u Americi imate burekdžinice, evropske kafiće, štandove sa girosom(koj je jelte proizvod naše braće Grka) itd.

Dolazak u grad suočava došljake sa pomalo zaboravljenim prizorima. Nekoliko blokova betonskih zgrada, kao izniklih iz beskraja ravne tundre. Potom, dok voz lagano klizi šinama, veliki okrugli šatori, ponegde okruženi polu rashodovanim automobilima, čija je proizvodnja davno prestala. Ljudi pored pruge posmatraju voz, ljubopitljivi i pomalo začuđeni, kao da stiže neko iz velikog i njima nedohvatljivog sveta. Putnik na susednom sedištu, već više puta boravio poslom u Mongoliji, ravnodušno je dobacio: “Ovi ljudi nisu navikli na život u savremenim zgradama. Čuo sam da je bilo pokušaja da svoje male konje i kamile dovuku u stanove na spratovima, da tamo zajedno borave kao u širokim prostranstvima za koja su toliko vezani. Ne verujem da je tako, ali svi znamo da najviše vole da žive u svojim širokim šatorima – jurtama”.

Na železničkoj stanici, čim se voz zaustavio, stvorila se gužva. Pokrenuo se svet u svojoj neobičnoj i živopisnoj odeći, sa okruglim kapama i šiljatim šeširima, u preovlađujuće sivoj i plavkastoj odeći. Tek tu i tamo, kao rajske ptice, pojedinci u svetlošarenim tkaninama, što je prizor koji na smenu dopunjuju ljubičasta i zelenkasta svetlost neon-svetiljki. A zatim, široka ulica i susret sa stvarnošću o kojoj se zna iz retkih i neproverenih pričanja. Zaboravljena Azija, ona u koju se retko dolazi…

Za Ulan bator, danas grad od blizu milion stanovnika, znalo se još početkom 17. veka. Kao naselje nomada bilo je smešteno na prostoru nekadašnjeg budističkog manastira Da Hurea, oko 400 km udaljenog od sadašnjeg mesta grada. Naselje se potom premeštalo duž reka Selenge, Orhona i Tule. Na sadašnje mesto, u dolini ispod planine Bogda Uul, grad je “doplovio” u 18.veku. Ubrzo je postao središte trgovine zahvaljujući “putu čaja” između Kine i Rusije a nedugo potom i sedište lokalnih vlasti. Glavni grad nove Mongolije postao je 1924. godine, kada je dobio današnji naziv Ulan bator (na mongolskom jeziku, “crveni junak”) u čast narodnog junaka Suhbatara, koji je oslobodio narod od kineskih vladara i pozvao u zemlju trupe Crvene armije. Njegova statua i danas dominira središnjim gradskim trgom.

Ulan bator nije grad na koji je naviklo oko današnjeg Evropljanina. Nema užurbanosti, nema šarenih izloga sa svetskom robom, ulične gužve i pokreta, nema teskobe u saobraćaju, nema bleštećih građevina od stakla i metala. Grad kao da pokazuje drugo lice stvarnosti: sve se može tiho i mudro, može uviđavno, može se biti u svakoj prilici kao i na drugim mestima u svetu, ali na sasvim druge načine, toplije i smirenije. I tamo i ovde ishod je isti.
Ulicama promiču stari ruski automobili i razvlače se pretrpani autobusi. Odnedavno, tu su i savremena vozila japanske i korejske proizvodnje, neka poklonjena a neka prodata. Da nije lako odmaći od vekovnog i donedavnog, otkrivaju neobeleženi kolovozi bez podloge, kojima je ovaj grad povezan sa najvažnijim mestima u zemlji. Ulanbator, glavni grad sa najnižom prosečnom dnevnom temperaturom na planeti, ipak korača u sutrašnjicu. Žuri kao srce ogromne i ćutljive zemlje i kao središte njene mladosti, koja u taj grad dolazi da studira na pet državnih i nekoliko privatnih fakulteta.

Među podacima o Mongoliji može se naći sledeće: prostire se na preko milion i po kvadratnih kilometara, što je bezmalo kao zapadna Evropa. Na tom ogromnom prostoru živi tek oko 2,7 miliona ljudi. Stanovništvo mahom čine Mongoli, a ima i Turkmena, Tunguza, Rusa i Kineza. Oko 4 miliona Mongolaca žive van matične države, uglavnom u Kini i Rusiji.Na jugozapadu, na obroncima Altajskih planina, u surom kamenitom kamenjaru, žive Kazaki, ponosit i siromašan svet koji je uspeo da kroz vekove sačuva svoju tradiciju i gotovo netaknutu kulturu. Između ostalog, i danas love uz pomoć, kako ih tamo nazivaju, zlatnih orlova.

Zemlja je velikim delom ravničarska, sa beskrajnim tundrama, pašnjacima i pustinjom Gobi na jugu. Tek jednu desetinu države pokrivaju šume. Klima je kontinentalna, sa oštrim temperaturnim razlikama prema godišnjim dobima. Stisnuta između dve velike zemlje, Rusije i Kine, između njihovih političkih i ekonomskih uticaja, Mongolija je, u tihoj mudrosti istočnjaštva, uporno pokušavala da ostane svoja. Nekoliko decenija to je bila nasvrstana zemlja. Međutim, život između dve velike svetske sile, koje su se i same poslednjih decenija veoma promenile pa danas nisu ni nalik državama kakve su dugo bile, prisilio je Mongoliju da se prilagođava. Danas je ona otvorena i prema prvim susedima i prema najudaljenijim državama u svetu. Za zajedništvo sa ovom zemljom treba samo naći razloga i stići do nje.

Mongolija ima još jedan razlog da se primakne udaljenom svetu. Gotovo dve trećine ukupnog stanovništva ima ispod trideset godina, od čega je jedna trećina mlađa od četrnaest godina. Veliki deo tog sveta, u gradovima ili po beskrajnim tundrama, uprkos više decenija komunističke vlasti, ostao je odan svojim verskim principima. Dominira tibetanski budistički lamaizam zbog čega su, u nedavnoj prošlosti, Mongolci imali nesporazuma sa verskim središtem lamaizma na Tibetu. Ima, naravno, i drugih istočnjačkih verskih grupa.
Odnedavno, naročito posle devedestih godina prošlog veka, država se zalaže za obnovu manastira i na tom polju rezultati su veoma vidni. Do pomenutog vremena, u zemlji jedva da je bilo otvoreno par manastira a sada ih ima na desetine, ponegde i sa po više stotina monaha.

Pustinja Gobi je veliki prazni prostor, preko hiljadu i po kilometara od jugozapada ka severosiotoku i preko osamsto kiliometara od severa do juga. Zahvata područje severne Kine i južne Mongolije. Smeštena je kao u tiganju - oivičena Altajskim planinama, pašnjacima i stepom na severu, Tibetanskom visoravni na jugozapadu i kineskim
planinama na jugoistoku. Na mongolskom jeziku, reč “gobi” znači “veoma veliko i suvo”. Područje pustinje ima nekoliko ekoloških i geografskih regija, zasnovanih na različitosti klime i topografije. Pustinja je u prošlosti bila deo velike Mongolske carevine, prostor za više naselja na znamenitom “putu svile”.

Pustinja Gobi ima i istorijski značaj. U njoj se začela ideja uspostavljanja velike Mongolske carevine. Krajem 12. veka, jedva poznati ratnik Temužin, uveren da ga je na zemlju poslalo samo nebo, poveo je borbu za ujedinjenje mongolskih plemena. Početkom 13. veka, pod vođstvom Džingis Kana, na obroncima tog geografskog prostora, brojna nomadska plemena formirala su prvu mongolsku državu. Veliki i surovi vojskovođa je, zajedno sa svojim naslednicima, nedugo potom pokorio gotovo celu Aziju i evropski Rusiju, i čak poslao vojsku do srednje Evrope i jugoistočne Azije. Njegov unuk Kublaj Kan je osvojio Kinu i ustanovio vlast Juan dinastije. Postao je veoma poznat u delu Evrope na osnovu spisa velikog moreplovca Marka Pola.
Suprotno predstavama koje običan čovek ima o pustinji, u Gobiju nema peska. To je pustinja prepuna golog stenja, gotovo Mesečev pejsaž, sa jedva prisutnim živim vrstama. Predeo je izrazito negostoljubiv za biljke i životinje. Primera radi, pustinjsku klimu karakterišu velike temperaturne razlike, ne samo tokom godine već i okviru 24 sata – od ledenih noći do preko 50 stepeni tokom dana.

Pustinja Gobi je mesto gde se otkrivena brojna značajna arheološka nalazišta. Između ostalog, tu su pronađeni najstariji fosilni ostaci jaja dinosaurusa. Pustinja je i stanište brojnih živih vrsta. U njoj se još uvek mogu naći stada crnorepih gazela, svetlucave divlje mačke, a povremeno i snežni leopardi, mrki medvedi i vukovi. Područje pustinje je na obodima puno trave, koju zasad jedu velika stada ovaca sa kojih se skida kašmirska vuna. Propadanje gradske ekonomije uslovilo je da brojni Mongoli, u jednom trenu okrenuti gradu, promene mišljenje i vrata se seoskom životu, gde obično žive napasajući i koristeći stada krupne i sitne stoke, konja i kamila. To je pokrenulo naglo uvećenja nomadskog stanovništva i, naravno, povećalo proizvodnju hrane. Mongolija se načas okrenula svom nekadašnjem životu.

Od istorijskih navika se ne može pobeći. Možda samo privremeno. I zato je glavni grad kakav jeste, jurte su zato najudobnije kuće, prostranstvo je stvarno prostranstvo. Žitelji Mongolije i dalje traže svoj put, onaj između onovremenosti i sadašnjice. A budućnost – ona kao da gleda u ovu zemlju s neba.

Vizija i misija nisu šala.
Naročito kada za to imate ukupno 15 minuta, u ad hoc VRLO multinacionalnom timu koji, i to treba da bude rečeno, vidite prvi put u životu.
KO sam ja, ko si ti. Po čemu smo različiti i jedinstveni, šta nam je zajedničko, odakle dolazimo, koji su nam LOM ciljevi…e, cool.

E …a sad sve to NACRTAJTE.
Nema reči, nema brojeva.

Kao što rekoh - 15 minuta za upoznavanje, sporazumevanje, crtanje i kačenje prospekta na zid.
Aha, da, i odaberite ime za svoj tim :) I ne zaboravite - war-cry!!

Naravno, ako može (a može jer mora) napravite svoj VOTING STICK. Odmah, sve u 15 minuta. Nema veez što je Generalna skupština tek poslednjeg dana…

O bože, moj je ličio na neku raspojasanu morsku zvezdu :) Posle je Joseph napravio lepši, sa šarenim balonima, a moj sam zabola u saksiju sa veštačkim svećem u sobi.
Odmah pored kreveta, da ga gledam pred spavanje, taj smotuljak od papira i koječega što …treba da liči na zvezdu jer smo se zvali JCI STARSHINE .

Zbog tog voting stick-a sam dobila nadimak JELLY.
Jer je bio sav raspad :))

11. po redu Evropska Akademija za liderstvo namenjena je predsednicima lokalnih komora i kandidatima za te pozicije. Ovo je mejdžor event na internacionalnom nivou a za lokalne komore. Održava se u Geteborgu, i ove godine su head-treneri bili Katja von Belle i Dave Synaeve iz Belgije.

Četvorodnevnom intentzivnom menadžment kursu (people management) prisustvovali su Svetski predsednik Junior Chamber International Scott Greneee, direktor JCI za Evropu Zsolt Feher i evropski predsednik Graham Hanlon.
Pored učenja (po principu: learn by doing) i usavršavanja u veštinama, znaju i attitude-u (zato, jer mi verujemo da se svaki čovek može razviti i da u pravom okruženju uz podršku i podsticaj može da ostavi izuzetan trag i da izvanredne rezultate), imali smo prilike za ključnu stvar novog milenijuma (ah, kako to gordo zvuči…:) iliti NETWORKING.

Biznis naravno, mada nam to nije bio primarni cilj.
MEET - LEARN - GROW je moto EA.

Onima koji su preduzetnici, vlasnici porodičnog biznisa ili na visokim pozicijama u hijerarhiji, rečju, koji su decision-makeri, ova vrsta upoznavanja savšreno legne.
Meni, kao novinaru (hajde sad ljudima objasni da to NIJE nezavisan finasijski status jer zavisiš, ipak, od poslodavca!) ostalo je, šta drugo, nego da kako i koliko mogu, menjam i menjuckam ono što ljudi misle o Srbiji.

Na primer:
1. nema ovde talibana BRE!
2. nema ni rata, to je za nas u Bgd i Vojvodini više bilo ko VB uveče - uključiš TV kad ono…rat jbt.
3. o, da, govorimo engleski odlično, i oOoOoo… ne - nisam iz Švajcarske i ne radim u finansijama :) (komedija kako ja izgledam ljudima)
4. Srbija, mala lekcija, se nalazi između Mađarske i Albanije, a sa desne strane na karti okružena je članicama EU.

eh….i da znate, to čuveno udruživanje (ili networking, kako se to danas kaže na već uobičajenoj mešavini srpskog i engleskog jezika među onima koji rade u internacionalnim timovima i organizacijama) je - oduvek bilo u modi. I to, priznaćete, i nije neka vest.

Ali, kada se dešava na najvišem nivou i kada targetira one koji tek dolaze, takozvanu X generaciju, kada ih okuplja oko ciljeva koji su uspostavljeni za celu planetu (Ujedinjene Nacije: Millenium Development Goals) sa namerom da se što više, što bolje i što kvalitetnije deluje baš na lokalnom nivou, u okviru onda je to ravno otkrivanju celog jednog novog sveta.

U Srbiji, sasvim blizu vas.

O čemu je reč?
Komora mladih (Junior Chamber International) koja u Srbiji postoji pet godina i funkcioniše u Beogradu, Novom Sadu, Subotici i Nišu, udruženje je profesionalaca od 25 do 40 godina, preduzetnika i lidera i deo je internacionalne mreže JCI organizacija u 110 zemalja diljem sveta. U Evropi postoji 52 godine, a USA od druge dekade 20. veka….

Preko 200.000 aktivnih članova: Kofi Anan, Bil Gejts, princ Albert od Monaka…

Ko želi da nas upozna i dopada mu se ideja da jednu subotu, 8. septembar, provede u društvu nas i naših prijatelja i partnera, neka dođe u Privrednu komoru Srbije u Resavskoj 13-15. Dešava se glavni godišnji događaj - JCI Nacionalna konferencija.

I neka za više info. baci pogled na poziv na mom blogu www.cyberpoetica.blogspot.com

a ima i na Infostudu.

Slike sa GA (General Assembly, desno Graham Hanlon, levo Zsolt Feher)

Više o Junior Chamber International
www.jci-beograd.org.yu
www.jci.cc/serbia
www.jci.cc

Kažu da leto traje onoliko koliko ga iskoristiš?! Zato kada god možeš pruži sebi oduška, avanture, vikend ispunjen sadržajem, putuj,putuj…putuj Evropo pevao je Balašević…a ja neću da putuje bez mene!

Iz inata!

Vikend sunčan, lep, prijatan , veseo. Idem na espresso u Trst.

Sećam se da je neko skoro na koncertu napolitanaca u Sava centru jako viknuo u pauzi pesama TRST JE NAŠ! Na šta smo se svi smejali…da li svi od sreće ili neki sa setom..No, nije ni mesto ni vreme da budemo tužni, nego uz ove prelepe fotografije da podsetim neke na vikend u Trstu/kao nekad krajem osamdesetih../ a ovim mladjima da bar malo dočaram atmosferu!

Dakle, kolima autoputem Bg-ZG-Ljubljana-TS ima oko 6 do 7 sati.Zavisi od stajanja, opuštanja, gužvi,carine, zelenih kartona, vremena, ograničenja brzine i slično.To će vas koštati oko 20 eura .Bez benzina.

Od Sežane do Opićine ima otprilike kao od Sava centra do Autokomande. Stižete u najlepšu zemlju na svetu.To je moje mišljenje ali i mišljenje 83% populacije na zemlji!

U prvi mah, pri ulasku u Trst očaraće vas prisustvo mediteranske klime, toplota, palme, zatim, zujanje vespi, nasmejani ljudi, miris kafe i kolača.Trst je stvarno lep grad, šteta što pri pominjanju Trsta svi pomislimo na pijace, švercere, farmerke, i slično.

Boje, mirisi, autentične zgrade, trgovi, pešačka zona, izlozi, poslastičarnice, male prodavnice suvenira i razglednica, mali restorani sve nekako malo a tako lepo upakovano može vam se urezati u pamćenje da pamtite ceo život/ tratoria “Del Pepe” od 1897!/.

Zamislite , ako je Trst tako plemenit i lep, kakava je Firenza ili Roma?No comment.

Dakle, parkirate kola na Lungo Mare/ parking 1 sat 1 euro, 8 sati 6 eura/.Ni ne pokušavajte da prevarite sebe ili parkig servis jer su kazne veoma velike! Samo je za pričanje preko mobilnog dok vozite oko nekoliko stotina eura, a za ostalo ne znam.

Prednost parkinga na rivi je blizina centra, siguran parkig, uvek možete da produžite, niste ograničeni vremenom, dakle nije zona i slično, i jako brzo ćete posle izaći iz Trsta…puni utisaka.

Ovi stariji putnici možda se sećaju samo farmerki, robnih kuća i Bate/ pri tom da podsetim BATA je nemačka firma- vlasnik nemac, pa je stvarno glupo doći u Italiju i kupiti” nemačke cipele”! /ali niko ne može da mi ospori lepotu, ma kakvu lepotu, SAVRŠENSTVO espresso kafe u Italiji. Ko voli, naravno! Postoji više vrsta kafe, u Trstu piju ILLY jer je on iz Trsta.Dakle samo neke informacije:

ristretto je vrlo jak kratak espresso

corto je kratak espresso

normale je normalan, srednji

lungo je produženi, malo vodnjikav po Italijanima

macchiato je mali espresso sa malo tople mlečne pene

cappuccino je espresso sa više tople mlečne pene.

Savršenstvo Italije čini savršena italijanska cipela,/nero giardini, cinti, dea../ i onaj pravi sladoled od mleka/ razne ali baš razne vrste- nešto slično možete probati u Sremskoj, Bgd/, zatim dizajn automobila, boje i oblici, trgovi i fontane, fasade, istorija, moda/ preuzeta “vlast” od francuza sedamdesetih godina/. Lepotu Italije čini i jezik, melodičan i pričljiv, i ljudi njihova srdačnost/ obavezno svuda recite da ste iz Srbije jer nas mnogo, ali MNOGO više vole nego…ove druge, i daće vam popust i popričati o starim dobrim vremenima kada su živeli bogato zahvaljujući nama/.

Opet seta…eh, idemo dalje.

Stvar je ukusa a hvala bogu ukusi su različiti šta ko želi, može i hoće da kupi u Trstu.Primaju sve naše kartice, tj viza master i slično svih postojećih banaka kod nas. Bez ikakvih problema, u hotelu, restoranima, kafićima, radnjama, auto putu…Svi daju fiskalni račun, koji vam preporučujem da uzmete jer finansijska kontrola može da vas sačeka po izlazu iz radnje i traži fiskalni!

Jedno vreme, dok smo išli u Trst znali smo da noćimo u Sežani, a onda da ujutru idemo do Trsta. Nije loša varijanta/ hotel Tabor Sežana/ za male novce, ali ovaj put je postojala želja za pravim užitkom.

Izbor je pao hotel TRE NOCI-Sistiana-Duino-Aurisina TS/, 85 eur za 2 osobe sa doručkom.

Preporučujem da probate Vino frizzante Veneto Villa degli olmi Chardonnay, indicazione geografica tipica. Nije skupo a ima i po radnjama da se kupi. Fino, svetlo, pitko, lagano, vrlo malo sladi i prija hladno, naravno.

U povratku iz Trsta setila sam se italijanske izreke MEGLIO UN GIORNO DA LEONE CHE CENTO DA PECORA/Bolje jedan dan kao lav nego sto kao ovca/ i sve više verujem da ima istine u tome.

Ciao, ci vediamo alla prossima!

Ove subote je održano Vodičko prelo u selu Vodice u Opštini Smederevska Palanka. Znatiželjan kakav sam, imajući u vidu da je vreme bilo lepo a ja oran za zabavu, posetio sam ovu kulturno-zabavnu manifestaciju koja je u Vodicama postala već tradicionalna.

Mesto dešavanja je dvorište Osnovne škole u Vodicama i prostorije same škole.
Predivno veče, puno ljudi, ljubazni domaćini - pun pogodak za dobru zabavu.
Sreo sam i više prijatelja iz Palanke koji su sa sličnim motivima došli na ovo poselo a bilo je ljudi iz drugih gradova i sela.
Zabavni program je bio dobar a i prateći sadržaji. Domaćini su se držali programa koji su najavili. Izložbe (izložba domaće radinosti, izložba slika, izložba cevća) su bila simpatične sa specifičnom notom koju nosi sve ono što se radi iz ljubavi i uvažavanja gostiju. Etno zbirka je bila izuzetno iskustvo za podsećanje na to kako se živelo na selu nekada.
Pošto slike govore bolje napravio sam i album koji je dostupan preko linka. Prilažem i par fotografija na ovom blogu.

Korisni link.