Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Portugal nikada nije bio medju top deset destinacija koje sam zelela da posetim. Nije bio ni medju top pedeset. Pa cak ni sto. Nekako se na silu namestio. Dovoljno je juzno da pretpostavim da kraj marta moze da bude suncan. I dalje je u Evropi da ne moram da brinem o virusima, stomacnoj flori i amebama. I na neka je skromna dva sata leta od mene. Mada….. da sam uspela da nadjem pristojan hotel na Islandu……..ili da avioni imaju malo bolji red letenja ka Nici…….ili da nije tek mart……. Odmor u Portugalu mi se nekako sam od sebe nametnuo.

Ne znam zasto sam imala poptuno pogresno misljenje o toj zemlji. Ocekivala sam da bude nekako ….. nekako …….. malo…… recimo - ciganski! imala sam utisak da je tamo sve prljavo i da su svi bucni dok se opijaju portom i jedu ribu cije otpatke bacaju u cosak i pustaju ih da tamo smrde. Takodje sam nekako mislila i da ceo grad lici na javni toalet sa svim tim plocicama izlepljenim po fasadama…. imala sam tako pogresnu sliku.

Dok nisam sletela. I dok me nisu provozali sirokim ulicama novog Lisabona, gde je sve besprekorno cisto i uredjeno. I dok nisam prosetala do starih trgova gde se uglacane ploce od belog kamena sjaje. I gde niko nije nervozan i nista ne smrdi i nista ne bode oci. Sve je skladno, blistavo i svedeno na meru. Ostarele zgrade ponosno pokazuju ostatke svoje lepote. Kao izborana dame okicena starim porodicnim nakitom. Koji nema cenu. Porto se prodaje kao i svako dobro odlezano desertno vino. Niko se ne preliva, niko nije neljubazan, glasan, neprijatan. Zavrsila sam sa dve boce ukupno stare 30 godina. Za neku svecanu priliku. Nadam se brzo.

Nasla sam se u jednoj sasvim lepoj zemlji, nekih sasvim finih ljudi, u jednoj harmoniji gde se srecu stara civiliracija jedne kolonijalne sile i zapadna Evropa 21-og veka. Poptuni sklad.

I moja dalja razmisljanja su sasvim opustena. Veoma zanimljiva. Natopljena istorijom koje ovde toliko ima. Razmisljam o Vasku De Gami dok gledam u okean. Otplovio je sa cetiri broda i dvesto ljudi. Vratio se posle dve godine sa dva broda i pedesed ljudi. Cilj ostvaren. Nasao je vodeni put za Indiju. Bezbedni put. Onaj koji je ekonomskli unapredio Evropu. Tih nekih davnih dana. Razmisljam koliko su se zene, devojke, deca, majke tih pomoraca i prijatelji radovali docekivajuci brodove. Koliko li su samo strepele? Bez ikakve reci, ikakve poruke da je dobro ili ne. Da su ga uhapsila ratoborna plemena. Ili napale nepoznate egzoticne bolesti.

Cekanje. Danima. Mesecima. Godinama. Mozda se nekada vrati. A mozda ga vise nikada ne bude. Kako li samo izgleda taj neizvesni odlazak u okean? Gledanje u brod dok se ne izgubi na pucini. I onda nista. Talasi. Vetar. Nemuste poruke s pucine.

I razmisljam o mestima gde su ti morevplovci stizali. Mestima gde sam bila. Malaka u Maleziji. Zatim Juznoafricka Republika. Pa Brazil. Gledam u taj okean koji je uvek vodio u neizvesno. U nesto novo.

Zaista mi se svideo Lisabon. Neocekivano. Sasvim slucajno. Bez predumisljaja. Msilim da cu da idem ponovo.

Put nas je vodio prema Varaždinu te ulasku na autocestu. Prvi zapreka se pojavila već nakon naplatnih kućica Sv. Helena di nas je čiča policajac zaustavio. Naravno ne bi on nas zaustavljao da general Korade nije lutao okolnim brdima, uglavnom, kad smo mu objasnili tko smo i gdje putujemo u ovo doba noći ljubazno se nasmijao i predao Mimiju dokumente.

Vožnja AC je trajala kraće nego smo mislili, ponajviše Davoru koji je svako malo zapilio onu noćnu ;) . Nakon čvora Bosiljevo, krenuli smo ka Splitu i od tok trenutka nas je pratila jedna od najgušćih magli koje sam imao prilike doživjeti u zadnje vrijeme. Kako je vožnja postajala sve napornija odlučili smo stati na odmorištu Modruš. Pojeli energentske čokoladice, prošetali udave te krenuli dalje. Izlaz nam je bio Sveti Rok, te sam odlučio malo ubit oko. Nisam ni do kraja zatvorio kapak kad će Mimi “Izlaz Otočac! Tu idemo?” Izbezumljeno sam pogledal kartu i onako nesigurno odgovorio “Da”. Cestarina je bila nešto niža od planirane, a i percepcija vremena u banani te smo sa nesigurnošću nastavili put prema tamnim i maglovitim Ličkim krajevima. No, nesigurnost je nestala već pri prvom znaku za Gračac. Magla je postajala sve veća. Nakon Gračca, a prije sela Grabe bili smo primorani zaustaviti vozilo jer su se javili neki ljudski nagoni :lol:

10ak minuta pauze svima je koristilo jer smo se konačno razbudili, naime bilo je negdje oko 4:30 sati. Vožnja od Gračca prema Kninu je bila brza, puna razočaranja jer je magla bila sve deblja, no, kako smo se penjali tako je i nestajala te se pojavio tračak optimizma u nama. Uglavnom sigurni u sebe vozili smo se i dalje. Na pola puta prema Kninu nalazi se skretanje za selo Zrmanja Vrelo. Naravno uz prethodnu najavu da se približavamo te sa apelom vozaču da malo uspori jer tu je negdje skretanje te naglim povikom “Tu skreni!” ipak smo fulali skretanje te se morali okretati.

Nakon par serpentina ušli smo u selo Zrmanja Vrelo te smo nastavili put prema zaseljku Zrmanja gdje smo ostavili vozilo. Pošto je put do sela bil prezahtjevan i za Mimijevu Astru ostavili smo je 5 minuta prije sela. Već prvi izlazak iz vozila nas je “prevzel”. Rana zora, ptičice u svakoj krošnji, žubor rijeke u nizini jednostavno su bili očaravajući. Pala je grupna fotka, filtriranje opreme i hrane te lagani hod prema selu i prema rijeci. Već pri prvom dodiru sa rijekom nikoni su počeli škljocati, Mimi i Davor su si dali oduška dok sam ja vidno bil okrenuti prema uživanju i usputnom fotkanju, no ni moj nikonj nije pauziral :shock:. Neko vrijeme smo hodali uz rijeku, pa nabasali na pravoslavno groblje, šikaru. Ubrzo smo došli do brane koja datira još iz ranih desetih, a služila je za regulaciju navodnjavanja nizvodnih polja. Danas nema svoju funkciju, odnosno, HTZ je pre trom da prepozna prave ljepote. Naravno zastao nam je dah jer su to ljepote i krasote koje smo prvi puta vidjeli, doduše ja sam bil već dolje, ali je to bilo ljeto i vodostaj je bio nizak. Uz obećanje sebi samima da ćemo se vratiti krenuli smo prema samom izvoru. Na trenutak smo se odvojili od rijeke te se uputili prema brdašću koje nam nije predstavljalo neki problem. Vrh brda opet nas je začarao pogledima prema kanjonu. Stanka, spuštanje na rijeku, fotkanje. Nakon pola sata konačno smo krenuli prema samom izvoru. Ovaj puta smo došli, bez zaustavljanja. Na prvi pogled nas je malo razočaralo jer smo očekivali neko divlje vrelo. Bilo je mirno, relativno malo, s obzirom kakve slapove i brzake je stvaralo već par metara nizvodno. Uglavnom nezaboravan doživljaj sjedenja na kamenu usred izvora podno velike planine. Dio koji se ne može opisati, a ni uslikati.

Uz stalna fotkanja i uživanja kretali smo se natrag prema vozilu, bilo je već 9:30 sati pa smo odlučili se oprostiti od rijeke i krenuti dalje u potrazi za ljepotama. Mala stanka uz vozilo, sendviči, riža i ispijanje posljednjih tekućina. Uđosmo u auto i vožnja do sela Zrmanja Vrelo, gdje se nalazi izvor pitke vode. Napunili smo flašice te krenuli prema doma. Doduše ne doma već prema sjeveru. Već na prvom raskršću moral sam uložiti mrvicu napora da uvjerim dečke da idemo po starijoj cesti uz BIH granicu jer znam da su tu krajobrazi savršeni. Što je na kraju i bilo. Stanka na benzinskoj u Srbu te vožnja prema Donjem Lapcu. Još uvijek se vide posljedice rata. Nakon Srba skrenuli smo prema vrelu rijeke Une. Inače nikad ne bih rekao, ali rijeka Una ima fantastično vrelo, put do njega se sastoji do 20 minutnog penjanja po zahtjevnoj stazici, visinska razlika između vrela i toka rijeke je povelika pa s time i slapovi i divlji tok nezaboravni i očaravajući. Ostajali svako malo bez daha. Iz početka sam mislio da mi dah ponestade zbog napornog hoda, ali ipak je to bilo zbog predivne okoline. Uglavnom ljepote kakve se ne viđaju svaki dan, pa ni na televiziji zadržale su nas nekoliko sati jer jednostavno nismo imali snage odvojiti se od vrela i rijeke Une.

Ipak sa suzom u oku, koliko zbog rastanka toliko zbog bolnih nogu sjeli smo u vozilo i krenulo prema Plitvičkim jezerima. Prvi cilj Donji Lapac pa Korenica, no, znao sam da trebamo proći preko planine Plješivice, ali nisam znao da je put poljski, da ima blata i snijega. Na Mimijem zahtjev dokumentirao sam trasu. Stali smo još u Bjelopolju, dopunili kartice te se uputili prema sljedećoj destinaciji, Plitvička jezera.

Kako smo se približavali tom NP-u tako je i vrijeme bilo sve lošije, a nesusretljivost osoblja rezultirala je našim odlaskom. Kasnije smo još stali u Slunju, napunili kartice do kraja slikajući nezaboravne slapove i naselje koje bi uz malo više truda moglo izgledati poput jednog krajobraza iz trilogije Gospodara prstena. Mimi i ja još kupili ovčji sir da razveselimo nepce i zauvijek nestali taj dan. (tekst/foto: tomislav buza)

Započelo je kao nemoguća misija. Zaista, kako nazvati to što autobus umesto u 07:00 kad mu je vreme za polazak uputi se prema Palama već u 06:50? Naravno, bez nas. Svašta bih očekivala da se desi, da autobus ne ode uopšte, da kasni sat-dva, možda i dan, ali da ode ranije od predvidjenog vremena to nikako nisam očekivala! Medjutim, to se brzo sredilo, sledeći autobus, sunčano jutro nas ispraća iz Beograda… Ma nema teorije da negde na nekih 300-400 km odavde ima snega! Predubedjenje da svi oni site-ovi ne daju tačne informacije o visini snežnog pokrivača na Jahorini je jos više pojačano činjenicom da smo putovanje dobili na poklon. Ko zna kad stignemo tamo da li će uopste ičega biti… Neću sad reći da sumnjičavost vodi sve dotle da u mislima zamalo i Jahorina nije izmeštena na neko drugo mesto! Za nju sam skoro pa 100% sigurna da će biti tamo. Sve ostalo mi je u glavi pod velikim znakom pitanja.

Nasmejana i mlada ekipa turisticke agencije Kabeza je izašla u susret našim željama i omogućila nam da ipak odemo u terminu kad je prethodno i bila predvidjena realizacija putovanja, kako bismo bili u mogućnosti da se organizujemo s poslom i sve ostalo. Svesno smo pristali i na mogućnost da nas olimpijska lepotica dočeka s visibabama i ljubičicama na stazi umesto snežnog pokrivača!

Put je započeo odlaskom autobusa, mojom sumnjom u postojanje svega, iščekivanjem…a nastavilo se…

Jahorina, mart 2008.godine.

300 km udaljenosti od Beograda, 30 km od Sarajeva, 15ak km od Pala… Svaki novi korak, svako smanjenje razdaljine do cilja otkriva po neku novu prirodnu lepotu, carobnu sliku prirode.

Sunčano jutro koje nas je ispratilo iz Beograda kao da se preselilo na vrhove pokrivene snegom. Jahorina u svoj svojoj lepoti kao da se smejala srdačno nas dočekujući, namigujući iza drveća…Kao da igra se žmurke svakoga trena s neke druge strane je nadjete kako vas dočekuje.

Isto tako nasmejano osoblje vile Olimp nas je dočekalo, smestili su nas u predivan apartman i više zaista nije bilo sumnje da ćemo ovo putovanje pamtiti po lepim momentima…

Acer Heldreichi… Grcki javor

Kumovao je imenu Jahorine. U moru jela, borova, listopadnih šuma, javor ima dominantnu ulogu. U nekoj prošlosti davnoj premetanjem nastade od Javorine Jahvorina, pa od nje i Jahorina. U nekom vremenu sadašnjem, h se odomaćilo u mnogo reči, pa nastaše poneke nove, na momente možda i nezgrapne reči, a negde opet ono nosi onaj sasvim nežan prizvuk orijenta, mističnog i tajanstvenog h-a…

Rekoh… dočekala nas je snežna lepotica okupana suncem , priroda u igri svetlosti i tame, grane savijene pod teretom nežnosti, kao da skrivaju negde kraj korena nežne listove koji će za već nekoliko dana otkriti prolećno cveće ili za ne tako dugo vremena podariti slučajnog prolaznika ili putnika namernika bobičastim plodom jagode ili borovnice, možda i pečurkastom damom zaštitnicom, malom ˝ kišobrančicom ˝ naviklom da pod svoje skute sakrije poneku nežnu lisku.

Dočekale su nas zaposlene žice i vesele staze obučene u šarene skafandere, raznovrsna i raznobojna odela koja se manje ili više uspešno kotrljaju niz padine, elegantno klize ili hrabro prkose, već u zavisnosti od spretnosti figura u pokretu.

Jahorina nudi za svakog po nešto. Od prvih početničkih koraka na skijama i bebi liftovima, do savršenih mogućnosti da ispitate svoj olimpijski duh ukoliko ste vični. Približno 20 km uredjenih staza se smenjuje u težinama, nagibima, izazovima.

Jedan od posebnih užitaka predstavlja noćno skijanje, na jednoj od najlepsih staza Poljice.

Prosečan broj snežnih dana je 175 u periodu od oktobra do maja. Najveći vrh planine je Ogorjelica sa 1916 m nadmorske visine.

* * *

Kult olimpijade održane sada već tako daleke 1984. godine se još uvek neguje, simboli su ostali, dragi lik Vučka i olimpijskog obeležja. Isto to smo mogli primetiti i u Sarajevu. Šetnja basčaršijskom kaldrmom nudi pregršt suvenira na tu temu. Sarajevo koje se razlikuje od Sarajeva tih osamdesetih… Ali o njemu u nekom drugom putopisu… O šetnji kraj Miljacke, o vrelu Bosne, ćevapima kod Ferhatovića i bureku…

* * *

Imali smo prilike da vidimo i osetimo i ćudi Jahorine, u njenom naglom menjanju raspoloženja, gde obasjana suncem i vesela pretvara se u sivu i surovu vučicu što pronosi huk dok se oblaci spuštaju nad njom, a vrhovi nestaju u magli… A ubrzo zatim u borbi prirode opet pobedu odnesu odsjaji na kristalima pahulja zaspalih na tlu…

Jahorina nudi jedan zdravi udisaj, injekciju prirode koja će vas osnažiti, probuditi, naterati na aktivnosti do poslednjih atoma snage kako ne biste slučajno propustili deo lepote i zdravlja. Pitomo i divlje se druži sa svima koji na njoj borave. Odlaskom na Jahorinu sigurno dobijate jednu dragu prijateljicu, biserno belog osmeha, oka gorske boje, od borova vedja igličastih. Planinski raj.

Hvala gDestinaciji i Kabezi…

Ljilja i Marko…

Stara je stvar da se Beograd drugačije doživi kada se pogleda u visine, u fasade kitnjastih rokoko i secesijskih zdanja, kada se izroni između mirisa pečenog kestenja i kuvanog kukuruza pravo gore u stratosferu. Otkako je trend postalo da se uz pozivnice za žurku elektronskom poštom šalju i satelitski snimci destinacije, tumaranje po komšiluku postalo je nova grana - mikroturizam.

Bez obzira imate li ili ne GPS sistem za navigaciju na nekom od multimedijalnih gedžeta (ako nemate, da znate da se pojavio ROZE GPS pa kome je do gubljenja, eto prilike!), u toplim ušuškanim dorćolskim ulicama nećete se izgubiti - za razliku od uniformnih širokih avenija sa druge strane Save, ovde su kuće svaka različita jedna od druge.

Jedna uvučena, jedna napolju. Jedna urušena, jedna skroz nova i besna. Ono što je svuda isto to je gomila brendova - PR agencije, redakcije, advokatske kancelarije, najbolji saloni lepote (sad se to zove STUDIO) i večno isti, zauvek neosvetljeni, Studentski park sa mirisima …kahm, detinjstva.

Ali preko dana je odličan: na jednoj klupi tri bakice sa istim frizurama, iste boje kaputima i sve tri puše. Na drugoj baka i deka, stari bračni par - vidi se lepo da se vole, al su smoreni. Na trećoj neki mladi što ne znam dal će da se uzmu do kraja, al ko hoće da gleda - može, nema “Parental Advisory”, sve uživo. Malo dalje neki što izlaze u KST (vidi se po frizurama i pantalonama). Onda tamo neki dokoni student čita knjigu. U centru parka 6- 10 pasa, svi fini i različitih boja.

I tu kad se gleda uvis, nema mnogo promene. Ali kad se pođe nizbrdo (računajte da ćete morati i uzbrdo kasnije, pa ako dolazite iz “pasivnih krajeva” a odšetate skroz do keja, bolje hvatajte autobus za uzbrdo - broj 24 ili 26).

Najbolja ulica za spuštanje je Kralja Petra.

Tu prvo ima super picerija “Košava”, ako se ne varam najstarija u gradu. Slasno!

Malo dole je SBB, a između se nalazi hotel, čudan. Ispred matorih vratnica hotela stoji zelena školska tabla na kojoj je nažvrljano ‘ dnevni odmor 600 din, noćni nešto više. Sumnjivo i svakako za izbegavanje. Naročito ako se potrefi da vidite ko unutra ulazi ili izlazi.

Otkako sam nekom prilikom bila u Ečkoj i slušala priče o balovima i čudima u zamku, proganja me ideja Vremeplova. Kako bi to bilo, kada bismo umesto monologa vodiča (koji se nekako malo čuje, malo ne, zavisi kako duva vetar i gde mu je okrenuta glava), mogli lepo da uđemo u neku kabinu i samo se preselimo u odabrani kadar. Nema veze, ne mora stvarno, može i sa hologramima!

E pa Vremeplov na Dorćolu vam ne treba. U Kralja Petra ulici (računam od Vasine do dole) vreme je stalo. Obućar, sa firmom sa početka 20. veka. Malo dalje, Krojač, baš kao u filmu “Ljubav i moda”, taj neki font. U paralelnoj sa Kralja Petra, Višnjićevoj, Kišobrandžija. Pravi pravcati, sa uskim lokalom, gomilom kišobrana i polunavučenim zavesama na izlog. U cara Dušana (iliti: DušAAAnovoj :) poslastičarnica za koju pouzdano znam da NIŠTA nije menjano od osamdeset i neke kad sam ja tu išla po sladoled. Ni cene, čini mi se ponekad, a kolači večito sveži i dobri :)

Od Vasine pa uz Kralja Petra ka Knez Mihailovoj i dalje (uzgred, to više nije Dorćol), ova Vremeplov-ulica prestaje da bude zanatska i postaje srpski Wall Street. U malom, naravno. Bonsai-Wall-Street. Sve banke, od Narodne (prelepa zgrada, tu vredi gledati na gore!) i Komercijalne, do LHB i dalje sustiču se kod Patrijaršije, kafane “?” i konaka kneginje Ljubice. Pa - pravo na reku. Ovo je jedina ulica koja zaprabo izlazi na reku, iz starog dela grada.

NE propustite drvo koje je pojelo ogradu škole “Kralj Petar Prvi”. Nipošto. Jeste da su ga uklonili (slika ce biti u prilogu cim je pronadjem negde po mejl nalozima, obecavam) ali je ostalo ono koje je manje ždralo, lepo se vidi kako je drvo progutalo parče kapije. Živelo drvo! Ja sam ovo uvek pokazivala gostima. Sada ovo drvo krasi mnoge foto-albume sa uspomenama iz Beograda, a naročito su mu se radovala deca.

PS. Dorćol ima jednu malu nezgodaciju - malo je štrokav sa gledišta pešaka. Kad me neko na MySpace presretne i krene da gnjavi kako mi je komšiluk sav njanjav i kenjkav (istina je da se retko ko služi kanticama i lopaticama, onim zelenim, po ćoškovima, istim kao na Tašu - samo što kod nas u kraju ne piše da narečene kese NISU za zamrzivač :)) ja krenem da smaram doživljajima iz teretane.

PS2. Ako neko očekuje da ZNAM sve kafiće u Strahinića bana, grdno greši - to je ulica za VOZILA. Pešačke staze gotovo da nema uopšte, ili je mestimično ima al je izrovana. Nema pošten svet tamo šta da traži….Osim kafića “Školica” naravno :) Tamo ima The Smiths i svi ti nežni rifovi, i neki fini ljudi. Uvek.

U Banatu, na južnim obodima Deliblatske peščare, nedaleko od sela Kajtasova, a na obali između Karaša i Dunava smestilo se bezimeno, idilično seoce. Gledajući ga iz daljine čovek se upita da li je moguće da se jedna takva lepa ruralna celina uopšte mogla sačuvati do naših dana. Prilazeći selu čovek primećuje da nešto tu nije u redu… Nedostaju ljudi pa puste staze između kuća deluju pomalo avetinjski. Iz dimnjaka se ne vije dim što zebnju dodatno pojačava. Na nekoliko desetina metara od prvih kuća primećuju se razbijeni prozori, izvaljena vrata…
Bolji poznavaoci seoske arhitekture će tada shvatiti da se u taj okoliš selo zapravo uopšte ne uklapa. Zašto? Odgovor je jednostavan jer pred sobom, u Banatu, imamo klasično mačvansko selo. Tu zagonetka dostiže svoj vrhunac, a rešenje se ukazuje kada se stigne do prvih kuća i kad se pažljivije pogledaju zidovi. Vrata su izvaljena, nema žitelja kuća pa niko ne brani ulazak u njih što i činimo… Umesto cigala, kamena, maltera vidimo gips, karton, žice i u tom trenutku shvatamo da se nalazimo u virtuelnom selu koje je izgrađeno kao kulisa za snimanje filma. Sve postaje jasno, a magija davno napuštenog sela se rasplinjava. Pojavljuju se i prvi ljudi koji iza obližnjeg brežuljka teraju stado podolskih goveda i čopor svinja mangulica. U razgovoru sa njima saznajemo da su došli po svoju stoku koja je bila iznajmljena za snimanje filma Sveti Georgije ubiva aždahu.
Filmadžije odoše, a iza sebe ostaviše virtuelno selo i desetine plastičnih boca i čaša koje isprazniše žedni glumci. Vetar je počeo da ih raznosi do same obale Karaša gde ih nemirni talasi hvataju u svoj zagrlja i polako ali uporno nose ka koritu Dunava. Još jedan od naših doprinosa očuvanju životne sredine.
U neposrednoj blizini nalazi se i jezero poznato kao Labudovo oko ali labudove nismo videli. Meštani, terajući stoku, pričaju da je ceo taj kraj od vajkada odmoršte za ptice selice kojih prošle godine (2007.) nije bilo. Brojni članovi filmske ekipe, brujanje motornih vozila, upotreba pirotehničkih sredstava i izgradnjom sela promenjena konfiguracija terena onemogućile su ptice selice da, na tom mestu, dođu do predaha na svom dugom putu na relaciji sever-jug.
Film će u bioskopima doživeti veći ili manji uspeh ali svoj trag u prirodi je ostavio. Poželimo da priroda taj trag izbriše što pre.

Koštam polje je periferni deo Sjeničko-pešterske visoravni i nalazi se na krajnjim jugozapadnim tačkama Srbije, u neposrednoj blizini granice sa Crnom Gorom. Ime je dobilo p,o nekada brojnim, stablima divljeg kestena kojih danas, nažalost, više nema.
Kao član ekipe Arheološkog instituta iz Beograda nekoliko godina sam, osim na iskopavanjima, učestvovao i u rekognosciranjima tog kraja. Pod arheološkim rekognosciranjem se podrazumeva obilazak terena, njegova prospekcija i beleženje svih dostupnih podataka o, do tog trenutka, nepoznatim arheološkim nalazištima. U situaciji kada je teren kao u Koštam polju, što znači da nema obradivih površina, najviše podataka se dobija anketom među meštanima koji mogu da ukažu na postojanje određenih arheoloških ostataka. To, dalje, znači da treba prepešačiti ogromnu teritoriju pa mogu samo da pomenem da sam obišao više od 250 sela i zaselaka.
Oblast izuzetnih prirodnih lepota ali i teških uslova života koji postaju još gori tokom dugih zimskih meseci kada sneg i smetovi onemoguće komunikacije. Nažalost i u takvom okruženju susrećemo se sa nerazumnim odlukama i pogubnim uticajem čoveka na prirodnu sredinu. Koštam polje je do posle II svetskog rata bilo velikim delom pod močvarama u kojima su se gnezdila brojne barske ptice, a to je bila i privremena stanica za ptice selice na njihovom putu ka jugu pred zimu ili sa juga nakon zime. Nakon II svetskog rata nekom je palo na um da bi isušivanjem močvarnog zemljišta mogle da se dobiju nove obradive površine na kojima bi se uzgajale žitarice. Plan je sproveden u delo i močvarište je najvećim delom isušeno ali obradive površine nisu dobijene. Dakle, ni močvare sa pticama ni njive sa žitaricama ili po onoj narodnoj - ko hoće veće izgubi iz vreće.
S obzirom da je reč o kraju koji ni u narednim decenijama neće moći da ubire plodove svojih turističkih potencijala evo nekoliko fotki koje samo delimično prikazuju svu lepotu njegove, još relativno dobro, očuvane divljine.

                Zovu ga Parizom centralne Evrope, zlatnim ili magičnim gradom. Nemam običaj da padam na self ili bilo koji drugi marketing, ali me je Prag ovog vikenda apsolutno očarao, zaveo, osvojio, ili sam, narodski rečeno, pao. Očekivao sam da je češka prestonica jedan lep, doteran i civilizovan grad koji je dosta uložio u očuvanje svoje arhitekture, istorijskih i kulturnih vrednosti. Rekoše mi prijatelji da je centar grada dosta veliki i da dva dana nikako nisu dovoljna da se obiđe sve obilaska vredno. Imao sam dosta predrasuda u životu, ali sam kod Praga baš pokazao koliko čovek može biti žrtva svojih pogrešnih predubeđenja. Prag ima 1 200 000 ljudi. Beograd 1 500 00. Naš uži centar grada se nonšalantno pregazi za jedno popodne. Mislio sam da je praško gradsko jezgro dosta veće i da je bogato kulturno nasleđe te zemlje ostavilo traga i na broju znamenitih zgrada. Pomnožio sam ove početne cifre u glavi, pouzdao se u svoj brzi hod i procenio da ću ja to moći.

Za sve neupućene: Prag nema jedno gradsko jezgro već četiri. Hradčani, Stari grad, Novi grad i Mali grad su vekovima funkcionisali kao zasebne celine. Imperator Jozef II je tek 1784. godine spojio četiri grada u jedan  i tako formirao veličanstveni Prag. Preko 2000 impresivnih, raskošnih i prelepih arhitektonskih dostignuća čini neverovatno skladnu i harmoničnu kompoziciju.

Ne bih voleo da posle ovog teksta zaključite da ja znam nešto o Pragu. Bio sam tamo 2 dana. Ne znam skoro ništa o Pragu. Nisam korisnik tipičnog srpskog mentaliteta koji bi sad nekog, na mom mestu, nagnalo da mudro slaže informacije koje je pročitao iz knjige ili skinuo sa neta. Treba  pričati/pisati o stvarima koje znaš ili osećaš. Rekoh, o Pragu ne znam skoro ništa. Znanje koje bi se moglo nazvati relevantnim se ne stiče za dva dana. Sve informacije koje slede nemaju ambiciju da budu pretenciozne već samo da Vas (što pre) pobude da odete u Zlatni grad.

U vezi osećaja

                Kad sad, 24 časa posle dolaska, pomislim na Prag setim se svoje prve praške impresije. Prag je na prvom mestu uporan grad. Uporan je do besvesti. Ne odustaje, iznova i iznova se trudi da iznenađuje. Taman pomislite da ste videli dovoljno, da je Prag počeo da se ponavlja, da mu je nestalo inspiracije, da se umorio i zbunio, zastao i zaboravio neki trik u rukavu, da ćeš moći da se opustiš i prepustiš svoje korake besprekornoj kaldrmi bez bojazni da ćeš nešto prepustiti, kad se Prag potrudi da se nasmeje iza neverovatno čudnog ćoška i namigne vam svojim starim, aristokratsko-šmekerskim okom i skrene pažnju na još 1 skriveni dragulj koji je spreman, čeka…

                Nisam siguran da bih mogao sa sigurnošću da tvrdim da li me je Prag više iznenadio svojom arhitektonskom lepotom, kvantitetom iste, raznovrsnim kulturnim bogatstvom ili perfektnom uređenošću koja se graniči sa neizvodljivim.

Prag zovu i gradom hiljadu tornjeva. Niko ne zna koliko ih zaista ima ali verujte mi na reč zaista ih ima više od hiljadu. Uzdižu se bez najave, svuda ih ima. To je, ponekad problem jer je toranj uobičajena tačka za orijentaciju, kod normalnog grada, naravno. Znate ono, vidimo se kod tornja u podne, nema šanse da promašiš, toranj je izrazito vidljiv. U normalnom gradu. 

Jedan od 1000

                Sabiranje utisaka u autobusu sa ostatkom vesele družine je donelo jednu nepodeljenu impresiju o Česima. To je dobar, prostodušan, vredan i gostoprimljiv narod. Par primera je bilo dovoljno da svi shvatimo da postoji svest kod Čeha da oni žive od turizma, da vrednuju svaki naš evro, da žele da se potrude za njega i da će nam ga suptilno, neprimetno, nežno i konstantno uzimati. Nemoguće je ne porediti Prag sa nekim destinacijama kod nekih mediteranskih zemalja kod kojih sam stekao utisak da bi najviše voleli da samo odemo do granice i samo im predamo sav novac  a zatim se vratimo, da ih uopšte ne opterećujemo, smaramo, pravimo nepotrebnu gužvu, tražimo vodu usred leta. Svi znamo…na koga mislim. Ovi ljudi ovde rade. Ozbiljno. Od suvenira se u Češkoj uzme više novca nego u Srbiji od turizma.

                Dokle su Česi otišli teško je opisati, da li je dovoljno pomenuti da se u gradskom prevozu u Pragu kupuju karte na minute?! Važe i za metro, 20 minuta, 75 minuta, pa koliko god… Svaki aparat za poništavanje karata je ujedno i štampač, naravno. Da nikad ništa nije savršeno ubedila me jedna čudna pojava za ovako dobro organizovanu zemlju. Menjanje evra u češku krunu bi trebalo da bude jedna sasvim jednostavna operacija, zar ne? U Srbiji se zna kurs, odete bilo gde i ne brinete ništa. Kurs je univerzalan. Svuda u Majci Srbiji. Verovatno Češki Dinkić nije dobar kao naš, nemam drugo objašnjenje za finansijsku anomaliju koja kurs pomera od 19 (manje količine evara) pa sve do 24.5 krune za evro koliko sam ja dobijao u jednoj menjačnici. Svaka ruža ima trn, verovatno.

Još jedan detalj me potpuno ubedio da smo retardirana, pardon, zaostala država u odnosu na Češku. Svaka kuća u Pragu je obeležena sa 2 (dva) broja. 1 crven. 1 plav. Prvi je kastarski a drugi kućni. Koji objekat nema plaća 400 evra. Bez puno ubeđivanja.

U vezi 400 evra

Dok se prosečan turista (ja) klanja Pragu na svakom koraku tokom šetnje jedna od upadljivih praških doslednosti je neumorni pratilac. Nisam uspeo da nađem nepripadajuću boju na bilo kom nizu građevina. Kombinatorika boja je zaprepašćujuće maštovita, dovoljno bezobrazna ali uvek smerna i dosledna zadatku.

U vezi kombinatorike boja

                Izdvojiti nekog od arhitektonskih bisera u Pragu je teško, zaista nije zahvalan zadatak nešto podvući kao više bitno od ostalog. Ja ću biti manje ambiciozan i neću Vam preporučiti odlazak u katedralu, jer ćete to ionako obići. Sledeće slike su samo naznaka čarobnih sadržaja koja se nalaze u ovoj sadržajima krcatoj i iznenađujuće velikoj katedrali.

Nešto bih Vam posavetovao, nemojte ići u Prag odmah po čitanju ovog, ili bilo kog drugog, teksta. Dosta toga u Pragu nije u funkciji pre maja. Nije od presudnog značaja ali nije loše znati da ćete biti uskraćeni za neke turističke opcije.

Lutajući uskim ulicama nalateo sam na jedno skrovito i  diskretno mesto. Lokal se zove „U Pavouka”, ko god je bio u Pragu će Vam iskreno reći, za bilo šta što nije opšte poznato: znam gde je, bio sam tamo više puta ali nisam siguran da mogu da te odvedem. Ulica je tako mnogo, one su SVE srednjovekovne, lepe i čudne da sve čine jedan lavirint koji čoveka zaista može zbuniti. Ako nikad niste niste bili u sredjnovekovnoj krčmi, a ako želite piti (fenomenalno, osvežavajuće, impresivno, apsolutno blagotvorno, zadivljujuće terapeutsko…) pivo iz vrča i sedeti na kožom obloženim klupama u Pragu imate priliku da se vratite u prošlost. Pola litre košta tri evra i vredi svaki cent. Uostalom, kad po Beogradu naplaćuju ono majušno pivo za iste novce niko se ne buni. Nije svako pivo ovako skupo u Pragu, samo da se zna. U Devojvodi veliko, lepo, nadaleko čuveno plzensko pivo košta 1 (jedan) €. Kafana ima 350 mesta za sedenje i teško je naći slobodno  mesto. Odlična su im rebarca i kolenice, probajte, nećete se pokajati. 

www.krcmaupavouka.cz               

Šetajte kaldrmom popločanim praškim ulicama (obavezno dobre patike), istražujte ga na svoj način, nemojte dopustiti da Vas vodiči dave i razvlače po ceo dan, njihov ritam je neizdrživ, dopustite im da Vam objasne Prag taman toliko da bude intrigantno, da budete pobuđeni, zagolicani i spremni za samostalno istraživanje koje morati sami sprovesti. Dišite prašku zlatnu magiju, osetite češku prostodušnu gostoprimljivost, nemojte se opterećivati ogromnom količinom istorijskih činjenica koje ćete ionako skoro sve pozaboravljati. Alhemičarske, srednjovekovne i naizgled nedostupne tajne češke prestonice su skrivene, razbacane po predivnim uličicama i morate se dobro potruditi da ih otkrijete.      

EPILOG

                Nemojte propustiti priliku da posetite Prag.

Vladimir Mirosavljević

Mislim da se u Srbiji slobodno može reći da onaj ko nije bio u Solunu nije bio u Grčkoj. Solun je grad do koga se u jednom trenutku pružala država cara Dušana i grad koji je svojevremeno odneo primat Trstu kao najboljoj destinaciji za povoljnu kupovinu. Solun je i najveći grad severne Grčke, univerzitetski centar, veliki trgovački centar, jedna od najznačajnijih mediteranskih luka ali i stecište brojnih imigranata iz Azije i Afrike.
Ovaj grad ne može da se podiči čistoćom kao dominantnom karakteristikom, gužve u saobraćaju su svakodnevne, a pešaci su ugrožena vrsta. Ipak, u Solunu se nalazi na desetine vizantijskih crkava i još više dobrih restorana i poslastičarnica pa je za neke to dovoljan razlog da se upute na put ka njemu.
S obzirom da ja nisam ljubitelj letnjih čvarenja na plažama u mestima u okolini Soluna skrenuću pažnju na to da se iz njega lako i brzo stiže do Vergine u kojoj se može posetiti monumentalna grobnica Filipa II, oca Aleksandra Makedonskog. Nije daleko ni Kavala, mali i simpatičan grad koji je ujedno i polazišna tačka za odlazak na Tasos. Lako se stiže i do Pele, prestonice Makedonije u kojoj je stolovao Alaksandar do svog polaska u svoje osvajačke pohode. Malo duže se putuje do Kalabake i Meteora ali to je, sasvim sigurno, putovanje vredno svakog truda.
S obzirom da ne volim da pišem, ovo do sada je i previše od mene:-) Dakle, idemo na fotke snimljene u Solunu, Vergini, Kavali i Meteorima…

Ovaj prilog ću početi iznoseći tri pretpostavke…

1. Pretpostavljam da svi znaju šta je Durmitor,

2. Pretpostavljam da svi znaju da se nalazi u Crnoj Gori,

3. Pretpostavljam da svi znaju gde se Crna Gora nalazi!

Ono što možda ne znaju svi je da do Durmitora onaj ko tamo ide kolima treba da izbegne brojne drumske kamikaze. Naši vozači su opšte poznati kao pažljivi ljudi koji poštuju saobraćajne znake i druge učesnike u saobraćaju pa je zaista čudno da na putu ima toliko onih koji se u tu idiličnu sliku uopšte ne uklapaju:-)
Ipak, onaj ko živ i zdrav stigne do Durmitora biće nagrađen za svoju hrabrost. Smeštaj će putnici namernici naći ili za poprilično para u zapuštenim hotelima iz vremena bivše SFRJ ili za znatno manju sumu u privatnim kućama. Onaj ko ode u privatni smeštaj treba da se spremi za nametnut i, neki put, prilično naporan proces socijalizacije. Reč je o tome da će se u kući vašeg domaćina odjednom pojaviti masa bliže i dalje rodbine radoznalo pokušavajući da od gostiju sazna sve što može, a to obično znači sve:-)
U svakom slučaju, to je niska cena za uživanje koje će vam pružiti Durmitor sa okolinom ako krenete da je istražujete peške, a pretpostavljam da svi koji tamo odu iz tog razloga i idu.
Dakle, opet bez mnogo umarajućih priča slede fotografije…

‘Bar dan svima!
U prilogu o Potsdamu naglasio sam da se neću baviti pisanjem nego da ću sve što bih rekao pokušati da predstavim kroz fotke koje sam snimio na nekim interesantnim mestima. Svi opšte prihvaćeni i korisni saveti za putnike nalaze se u vodičima kojih u knjižarama ima više no ikada. Nema smisla da ih ponavljam pa ću pre nego krenem sa fotkama reći samo ono što lično svima preporučujem… Kad negde otputujete, bez obzira na (ne)komfor hotela u kojem boravite, nemojte da krnjošete i da se razvlačite po krevetima do podne. Bez obzira na lepotu i atraktivnost plaža na koje odlazite ne dozvolite da vam odmor protekne u kvašenju pozadine i sunčanju pupka. Nema glupljeg odmora/putovanja od onog koji se svede na kretanje na relaciji hotel-bazen-plaža.
A sad fotke grada čije ste ime videli u naslovu ovog priloga:-)