Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Iako je sreća osećanje koje stvaramo mi sami, nemoguće je, manje ili više, ne zavideti Švajcarcima, jer su rođenjem u ovoj državi a priori bili “srećne ruke”. Rođeni u zemlji koja nikada nije ratovala, u kojoj je nezaposlenost misaona imenica, gde i visoke cene nisu toliko visoke jer su i plate velike, gde sve vrvi od zelenih pašnjaka, proplanaka, reka, jezera…

No, jedino što im nedostaje jeste more. A i šta ćem im, pored tolikog broja jezera!

Najveće među njima je Ženevsko jezero, a njegovu obalu popularno nazivaju i Švajcarska rivijera. Sve podseća na Mediteran: palme, uvale, uske uličice, arhitektura… i sve to “pod opsadom” oštrih planinskih vrhova. Puno slikovitih prizora na tako malom mestu!

Pogled na geografsku kartu otkriva specifičan oblik - polumeseca - karakterističan za glacijalna jezera. 60% je švajcarska, a 40% francuska obala. Suženje kod Ivoira (Yvoire), na južnoj, francuskoj obali, deli ga na Veliko jezero (Grand Lac) na istoku i Malo jezero (Petit Lac) na zapadu.

Gradovi, gradići i sela ovog atraktivnog priobalja su povezani autobusima, vozovima, a neki od njih i brodskim putem.

U  jednom uglu nalazi se “gospođa” Ženeva (Geneve), dama visokog međunarodnog ugleda. Ime joj je latinskog porekla i u prevodu znači koleno, to jest ugao, te to upućuje i na geografsku poziciju grada. To mi je bila polazna tačka.

Uputila sam se vozom, sa železničke stanice Kornavin (Cornavin) u pravcu Montrea. Tu je krenula romantična avantura.

S leve strane sunčane padine i vinogradi (iz kojih nastaje dobra kapljica vina sorti pinot noir i gamay), a sa desne prostranstvo vode. Maleni gradići, mondenska letovališta, nanizani su jedan za drugim: Nion (Nyon), Morž (Morges), Lozana (Lausanne), Vevej (Vevey), La Tur de Pe (La Tour de Peilz)… Njima nisu mogli odoleti ni poznati svetski umetnici, pa nisam ni obična ja!

Dobrodržeći “gospodin muzičar” Montre (Montreux) me je ljubazno dočekao. Istina, ne uz zvuke džeza, a poznat je po džez festivalu koji se održava svakog jula, ni uz ruže, a poznat je i po festivalu “Rose of Montreux”, za televizijska ostvarenja.

Na glavnom trgu Plas di Merše (Place du Merchè) dočekao me je Fredi Merkjuri (statua), sa mikrofonom u jednoj ruci, a drugom pobednički podignutom.

Saznala sam da je njegov pepeo prosut u jezero upravo na ovom mestu.

On je bio jedan od stanovnika Montrea, kojeg nazivaju i švajcarski Monte Karlo, te se prve nedelje u septembru održava njegov memorijalni dan.

Tu se nalazio čuveni muzički studio, pa nije ni čudno što su mnogi muzičari (Frank Zappa, Led Zeppelin, Queen, Deep Purple ) često boravili u ovom gradiću. A i u Kazinu na obali.

Pesme u kojima se spominje su “A winter’s Tale”, grupe Queen i čuvena “Smoke on the water” (fire in the sky) Deep Purple - a koja opisuje ne baš mio događaj, kada je Kazino izgoreo.

Vladimir Nabokov, rusko-američki pisac, živeo je sa svojom ženom u Palace Hotelu, sve do svoje smrti. 

I tako, pevušeći u sebi tu melodiju, korak po korak, prešla sam oko četiri kilometra, promenadom ukrašenom cvećem i raznim ukrasnim rastinjem.

Vekovi su se oduzimali i sve mi je bio bliži vodeni dvorac Šilon (Château de Chillon).

To je jedan od najlepših zamkova u Evropi, jer je sagrađen u jedinstvenom okruženju. Ušuškan između planina sa belim vrhovima i stalno obasut poljupcima mekih talasa Lak Lemana.

Nalazi se na veoma važnoj poziciji, koja je igrala ulogu u ranijim vekovima, jer je to bio uski prolaz na putu za Italiju.

Jedinstveno je srednjovekovno utvrđenje kojeg odlikuje romanska i rana gotička arhitektura.

Ima 25 delova i dve fasade: sa strane planine je tvrđava, a sa strane jezera dvorac. U svoje zlatno doba (13. i 14. vek) bio je omiljena rezidencija Savojskih prinčeva.

Istorija Šilona ostavila je traga kroz lik Fransoa Bonivarda, koji je ovde bio okovan i zatočen, a njegova sudbina je inspirisala Lorda Bajrona, te je ovaj zatočenik postao besmrtan u njegovoj pesmi “The prisoner of Chillon”. I mnogi drugi pesnici i pisci učinili su ovaj dvorac poznatim: Žan Žak Ruso, Šeli, Viktor Igo, Aleksandar Dima…

Meri i Persi Šeli, kao i Lord Bajron, ovde su letovali i jedne olujne junske noći 1816., maleno društvo ekscentrika odlučilo je da napravi takmičenje u pričanju priča o duhovima i natprirodnim silama, a pobednica je bila Meri Šeli. Naučna fantastika je tada začeta, kao i roman “Frankeštajn ili moderni Prometej”.

Dok fiktivni Frankenštajn tragično završava u pokušaju da oživi mrtvo telo, podari mu svest i emocije, kako li će završiti stvarni profesor Markram, koji na obali Lemana ima svoju laboratoriju u kojoj radi na epohalnom projektu “Plavi mozak”. Naime, on tvrdi da će do 2018-te da napravi veštački mozak od silicijuma, zlata i bakra, koji će biti po svemu identičan (čak i bolji po sposobnostima ) od čovečjeg. Iako ga finansira švajcarska vlada i EU, mnogi ga osporavaju, i naučno, i moralno. Ne plašim se eksperimenata u CERNU, ni crne rupe, dok se plašim da se vizija Meri Šeli ne ostvari. Fikcija ili stvarnost, vreme će pokazati.

A do tada, stvarnost jeste da Švajcarska rivijera nudi veliki broj mogućnosti za uživanje, kao izlete brodom ili turističkim vozom, jedrenje… Čak Montre-Vevej-Lavo (Montreux-Vevey-Lavaux) rivijera ima i veoma dugu biciklističku stazu, što ne bi bilo loše iskoristiti.

Na oko dva kilometra od dvorca nalazi se Vilnev (Villeneuve) sa sportsko-zabavnim parkom i akva park u Le Buvereu (Le Bouveret).

Nisam imala dovoljno vremena na raspolaganju, ali mi je jako primamljiva vožnja panoramskim vozom “Golden Pass” do vrha Le Roše de Naj (Les-Rochers-de-Naye), koji se nalazi na 2.045 m nadmorske visine, jer, kako u brošuri piše, to nije samo raj za mrmote, već i raj za oči. Ima i veverica, ali ima i mrmota - onih simpatičnih glodara (iz reklama) koji vredno rade u fabrici Milka čokolade.

Mmmm, čokolada! Podaci kažu da prosečan Švajcarac godišnje u proseku pojede 12 kilograma ove poslastice.

Ne znam koliko je čokolade u svom životu pojeo osnivač Nestle-a, Anri Nestle, ali znam da je on prvi počeo sa industijskom proizvodnjom iste. I to baš u Veveu, mojoj narednoj stanici.

Kako su i najsporiji švajcarski vozovi brži od naših najbržih, za svega nekoliko minuta našla sam se kod “gospodina gastronauta” Vevea (Vevey). Da bih mogla nešto da pregrizem, podsetila me je velika skulptura viljuške zabodena u jezero, tačno ispred muzeja hrane Alimentarijum (Alimentarium), koji je Nestlè fondacija.

Lepoti ovog gradića nije odoleo ni Čarli Čaplin, najpoznatija “skitnica” celuloidne trake. Odrekao se svog boravka u Americi, preselio ovde; a u SAD opet otišao 1972, samo da bi primio Oskara za životno delo. Nekada davno, i on je koračao ovim šetalištem. Pitam se samo da li istim onakvim gegajućim hodom i u cipelama (bez) pertli?! Zato sada “stoji” sa cilindrom na glavi i štapom u ruci i pozdravlja sve šetače i šacuje pogledom ko kakve cipele nosi.

Čaplin je umro u Veveju, u svojoj 88. godini. Sahranjen je na lokalnom groblju, ali je njegovo telo bilo ukradeno od strane poljskih i bugarskih lopova, koji su hteli da iznude novac od njegove porodice. Plan je propao, lopovi su uhvaćeni, a posmrtni ostaci ponovo pokopani blizu jezera, ovog puta ispod debelog sloja betona (za svaki slučaj!)

Ovuda su koračali i Nabokov, Stravinski, Grejem Grin… Tu je i Ernest Hemingvej provodio zimski odmor u vreme kada je pisao “Pokretni praznik”.

Onaj ko želi da poseti muzeje (a u ovom delu ih baš ima), samo se pozdravi i uslika sa čika Čarlijem i nastavi prema La Tur de Peu (La Tour de Peilz). Tu su: Muzej fotografije, Muzej vina, Muzej izrade satova, Muzej železnice…

Kuća  na obali, u kojoj je ovaj glumac crno-belih fimova živeo, biće pretvorena u njegov muzej.

Kako sam se poprilično našetala, sela sam opet u voz i pravac u naručje “tete sportistkinje” Lozane (Lausanne). Srećom, uvažila je moje prepodnevno višesatno šetanje, pa sam bila oslobođena treninga. Ali, da se nađem ovde za vreme “Athletissima”, još kako bih morala trčati kroz grad i voziti bicikl!

Zašto ovaj grad zovu “evropski San Francisko”, odmah je jasno. Dovoljno je podići glavu i videti uspon gradskih ulica (oko 500 metara). A popeti se od obale do centra, nalik je alpinizmu!

Lozana je bila naseljena još u 4. veku p.n.e. i to pokraj jezera, ali padom Rimskog carstva, zbog čestih napada Germana, stanovnici se sele na vrh brda, odakle je bila lakša odbrana grada. Tu se sada nalazi centar grada, prepoznatljiv i po čuvenoj katedrali iz 13. veka, koja je izgrađena u gotskom stilu i najstarija je u Švajcarskoj.

Ona je, pre svega, živopisan studentski grad (dva velika univerziteta) i sedište Međunarodnog olimpijskog komiteta, kojeg je osnovao Pjer de Kubertin, francuski baron. Uprkos tome, na referendumu 1992. godine, žitelji grada su odbili da budu domaćini Zimskih olimpijskih igara. Čudno, zar ne?!

U središtu grada se ranije nalazila reka Flon, koja je natkrivena u 19. veku, a danas je iznad nje ulica Central (Centrale). Od muzeja je najposećeniji Olimpijski muzej. Tu se nalazi i kontroverzni Muzej kolekcije ružne umetnosti (Collection de l’Art Brut), samo za one sa otpornim želucem.

Opet sam uskočila u voz i krenula u posetu “starom Rimljaninu” Nionu (Nyon).

Nion je jedan maleni gradić. Istorijsko je jezgro, jer je bio nekadašnja rimska kolonija, Noviodunum. Poseta dvorcu Château de Nyon, gde se nalazi Istorijski muzej, a i Muzej porcelana, omogućuje nam da se “vratimo” u doba Rimljana i Gala. Tu je i bista Julija Cezara, njihovog čuvenog vođe.

Iako je veoma vremešan gradić, ono što me je fasciniralo je to da brdo na kojem je izgrađen nikada u svoj svojoj istoriji nije bilo  okupirano.

Za ljubitelje prirode, tu je Muzej Ženevskog jezera (Musèe du Lèman).

Za muškarce i sve ljubitelje najvažnije sporedne stvari na svetu - fudbala, tu se nalazi sedište Unije evropskih fudbalskih asocijacija (UEFA).

I, na kraju, opet u voz i pravac na početak, u Ženevu.

Vozove koji povezuju Ženevu i Montre imate na skoro svakih pola sata. Postoji više vrsta vozova: S, RE, IR koji povezuju ova dva grada. Cena povratne karte vozom RE je 56 CHF. Više informacija možete dobiti na sajtu www.sbb.ch

Iako je bio zimski dan, temperatura je bila oko 16 stepeni. Predivan sunčani dan i zbilja sam se osećala kao na moru.

Pogled na planinske vrhove štipkao je oči od beline snežnog pokrivača. Pogled na nivo jezera smirivao je oči plavetnilom vode. Sunce je sve to kupalo svojim sjajem, a u daljini su se spajali voda i nebeski svod… paleta svih nijansi plave boje.

Duž cele obale Ženevskog jezera, korake je pratio osećaj da se susreću san i stvarnost.

Galebovi nadleću, a druželjubivi labudovi i divlje patke plivaju.

Klima je blaga, gotovo mediteranska, a razlog za to je geografski položaj jezera. Lak Leman se “ušuškao” između okolnih planina, pa ima svoju jedinstvenu mikroklimu. Kažu da su leta ovde osvežavajuća.

Sve do šezdesetih godina prošlog veka, jezero je predstavljalo transportnu arteriju, naročito za prevoz robe i građevinskog materijala.

Kako je zagađenje raslo, Švajcarci su odlučili da preduzmu sve moguće mere: ukinu transport robe preko jezera, a nakon pomora ribe jezero obogate novim jatima.

Danas jezerom saobraćaju samo putnički brodići. Postoje i stalne linije, jer nije redak slučaj da su ljudi sa francuske obale zaposleni u nekom od švajcarskih gradića, a i obrnuto. Takođe su tu i turistički brodići.( www.cgn.ch )

Leti su redovne aktivnosti na plažama: kupanje, surfovanje, jedrenje, veslanje… zagađenja kao da nikada nije ni bilo!

I za kraj, da upotpunim višečulni doživljaj, evo i priče o švajcarskom nacionalnom specijalitetu fondue.

I kako to obično biva, nastao je sasvim slučajno. Njegovi “pronalazači” su pastiri, koji su čuvajući stoku na alpskim pašnjacima, u hladnim danima i daleko od svoga sela, kod sebe imali samo osušen hleb, tvrdi sir i koji decilitar vina. Grejući se oko vatre, došli su na ideju da sir malo otope - ukusno je bilo nepcu, da tvrd hleb udrobe i umoče u rastopljeni sir - bilo je još ukusnije. A tek kada su mu dodali i malo vina, bila je to prava gozba.

I tako, jedući iz zajedničke posude, uz priču i pucketanje drva na vatri, rođen je fondi!

Sve se to odigralo još pre tri veka. Fondi je doživeo svoju evoluciju, ali zadržao suštinu. A ona je sadržana i u samom imenu. Fondue potiče od francuske reči “fondre”, koja znači rastopljen.

Za njegovu pripremu potreban je tzv. fondi set. Čine ga posuda, izvor toplote i specijalne dugačke viljuške. Tradicionalna posuda - caquelon - je zemljani ili keramički sud, dok danas postoje razne vrste, kao npr. električni set ili čokoladne fontane. Za pripremu fondia od sira ili od čokolade najbolje je koristiti keramičke posude, dok je za fondi od mesa potrebna metalna posuda, jer se komadići mesa “umaču” u vrelo ulje. Izvor toplote mogu biti špiritne i butan lampice, sveće ili električni grejači sa termostatom. A viljuške? Njih ima u raznim bojama, raznih oblika, raznog dezena. Čak i na cvetiće i kravice, da unesu dašak alpskih pašnjaka.

Iako izgleda i zvuči pomalo ekstravagantno, priprema fondia je jednostavna. I ima puno prednosti. Relativno lako i brzo se jelo zgotovi. Domaćini nemaju pune ruke posla, jer gosti neće ni primetiti da su upravo oni ti koji su stalno uposleni pripremom ukusnih zalogajčića. Svaki gost priprema svoju dobitnu kombinaciju, za sopstveno čulo ukusa. Nema da se neko od gostiju povuče u neki ćošak i osami, jer su svi na okupu. A što se tiče pranja sudi, ni njih nema puno.

Pre nego se odvažite na fondi parti, morate se upoznati i sa svojevrsnim fondi bontonom. Tako:

• viljuške kojima nabadate komadiće hleba (mesa, voća, krompira…) ne smete približavati ustima (naravno, iz higijenskih razloga) jer se one ponovo vraćaju u posudu za umakanje. Zato ispred sebe imate tanjir i još jednu viljušku, uz pomoć koje će rastopljen zalogajčić migrirati u vaša usta.
• nema dvostrukog umakanja
• nema umakanja prstiju

Fondi zalogaj može da se “izgubi” u smesi za umakanje, a tada na snagu stupaju dva pravila:

• ako ste pripadnik jačeg pola, na vas je red da pripremate sledeći fondu parti ili je sledeća tura pića vaša
• ako ste pripadnica lepšeg pola, na vama je da poljubite mušku osobu koja sedi sa vaše leve strane (zato pazite kraj koga sedate!)

Kako je dobra kapljica verni pratilac dobrog zalogaja, ni njega ne treba izostaviti. Uz fondi najbolje idu vino, pivo, čaj. Ako je na meniju sirni fondi, onda treba imati na umu i pravilo da se uz njega ne pije ništa hladno. Razlog: sir je težak za varenje, te enzimi koji su za to odgovorni, svoju funkciju najbolje obavljaju na temperaturi tela (oko 37 C). Vino je najbolji izbor! Još ako ste se vratili sa putovanja iz Švajcarske, te uz fondi set doneli i neizostavan švajcarski suvenir - vojni nožić - da ugođaj bude što autentičniji, njime možete otvoriti buteljku.

Cela regija oko Ženevskog jezera nudi razne mogućnosti: grad ili selo, planina ili jezero,”dolce vita” ili “vita sana”. Za svakog ima ponešto. Pozivnica je stalna, samo treba izabrati!

Tekst i fotografije: Ivana Bašić Palković

Ugledao sam je u autobusu. Kroz prozor mi se plezila i smejala, a ja sam sklopio pištolj od svojih prstiju i pucao u vozača autobusa koji nije imao nameru da otvori vrata. Dopisivali smo se na netu godinama. Za to vreme smo počeli da se oslovljavamo sa buraz i seko. Brat i sestra iz dva ratom zavađena naroda. Beograd i Zagreb.

Popili smo pivo za srećan susret u jednoj od onih odvratnih kafana na štajgi i seli u moj poluraspadnuti stojadin da se odvezemo do stana. U saobraćaju haos, sirene, dreka, preticanje, psovke i opšte nepoštovanje pravila.

Ona ćuti i žmirka okicama. Prolazimo Gazelom pored divljeg romskog naselja. Baš lepa dobrodošlica, mislim se ja.

Mama je za ručak spremila musaku, i moglo bi se reći da je izvukla maksimum iz svog kulinarskog umeća, dok je tata posle par piva počo da se priseća svojih putešestvija po Hrvatskoj.

E ovo je već bolje!!!
Imamo 6 dana.

S’obzirom na to da je već mrak, pravac grad, samo pre toga moram da joj pokažem moj Savski kej u blokovima. Nema mnogo ljudi. Zato u šetnju uvek idem posle 22h. Reka je mirna.Obožavam ovaj kej, nadam se da nikada neće početi da liči na Zemunski, sa silikonskim lepoticama i “opasnim” momcima. Ona se već interesuje za cene kućica na reci, jednu bi rado imala za sebe i svog psa.

KST – omiljeno mesto za izlazak alternativaca koji nemaju više od 22 godine. Mi smo tu negde, pivo nas je podmladilo. Večeras je gothic night, gomila ljudi u crnom sa belo obojenim licima.

Devojke sa dekolteima i čipkanim haljinama. Tako seksi. Objašnjavam joj kako gothic kultura ima dugu tradiciju u Beogradu i kako su specijalno iz Pariza dolazili reditelji da snime sekvence za gothic dokumentarac.

Moji šefovi nisu imali razumevanja za međunarodne posete, pa sam morao na posao, dok sam nju ostavio u sigurnim rukama moje mame, koja se pobrinula za doručak, šetnju Adom Ciganlijom i upoznavanje sa nekom rodbinom. Kod nas postoji neka bolesna želja da sve i svakoga upoznamo sa tetkama i ujnama, babe se već podrazumevaju.

Krećemo turističku turu, Slavija, Terazije, Knez i Skadarlija.

Pivo uz zvuk tamburice, možda je i ne voliš, ali ne možeš da joj odoliš. Odlučili smo se da ne idemo kući noćas, a pošto bi ona da vidi Kuću cveća pešačićemo lagano u pravcu Dedinja, naravno pored stadiona omiljenog mi Partizana. Spomenika Goranu Raičeviću vrhunskom atleti i nesrećnom ratniku.
4, ujutru. Ništa, spavaćemo u parku na klupama, ona sa suzavcem u ruci. Klupe su možda tvrde ali odlične za kičmu. Baš smo lepo odspavali. Muzej se otvorio. Počasna straža je tu. Slikanje pored Titovog groba, ona, ja ne, komunizam mi nikada nije bio simpatičan.

Preko puta muzeja se nalazi pet, za Beograd, jako visokih zgrada, sa odličnom terasom na vrhu, za koju je potrebno samo da imate malo sreće da vrata koja vode do nje ne budu zaključana. Odatle se pruža pogled na ceo stari deo grada, a može da se prati utakmica Partizana ili koncert Metallice. Sa te zgrade sam napravio i jednu od svojih najboljih fotografija, koja mi uramljena ulepšava zid. Mesto zaista izaziva posebno uzbuđenje pa je odlično i za vođenje ljubavi ako ste došli sa devojkom, ljubavnicom…

Jutarnje pice kod Tome, pa pravo na Kališ. Spomenik fransuckom prijateljstvu i zajedničkom ratovanju sa sve pričom o francuskoj konjici u Nišu i srpskoj pešadiji koja ih čeka u Beogradu. Pobednik i beogradske dame kao razlog njegovog obitavanja na Kalimegdanu. Despot Stefan Lazarević, kao prvi među srpskim Prinčevima. Kula Nebojša i smrt Rige od Fere u dolini slavuja. Zoo vrt sa sve ulazom za dž. na foru kroz gornju kapijicu. Umor. Spavanje na Kališu u hladu čempresa. To je tada moglo jer nije bilo obezbeđenja da te uznemirava.

Onaj ko voli gothic voli i groblja. Brada mi je zadrhtala kada je zamolila moje da joj na karti pokažu gde se sve nalaze groblja u Beogradu. Moji su to nonšalantno uradili ne slutći da će im sin posetiti neka od njih vrlo brzo.

Šta da radim. Prilagođavam se situaciji. Iskopao sam podatak da je na Topčiderskom groblju sahranjen i jedan krstaš. Podatak za ispasti faca u društvu.

Milan Mladenović. Rok muzičar i idol mladih sa kraja osamdesetih godina. Grob mu se nalazi na Novom groblju. Ima status kao grob Jima Morisona u Parizu.
Uz gomilu piva sjajno mesto za razgovor o muzici, nostalgiji i prošlim vremenima. Tu smo dočekali jutro sa sve džukcima kojih je pun Beograd. Za onoga ko voli pse raj, za ostale pakao i večita dilema: ima li života posle napada čopora gladnih Bg pasa lutalica.

Toliko puta opevana u pesmama naša voljena Avala. Bez tornja. Kao žena bez grudi. Ali nisam joj pokazao ruševine. Naša muka neka ostane samo naša. U svakom slučaju lepo mesto za šetnju i opuštanje uz obavezan odlazak na Trešnju i jezero, poznato po rečenici: “Plivaj Kristina kupačice moja”.

Poslednje veče: U gradu greha glupo bi bilo ostati anđeo. Kafana Malo Takovo je jedno od svetilišta samog Satane. Turbo folk muzika sa primesama nacionalizma. Hrvatica među sedam navijača i huligana. Ceca, Džej i ostali, sa sve penjanjem po stolicama razbijanjem flaša o čelo. Osim dvojice drugara ostali nisu znali sa kime nazdravljaju. Da je muzika bila tiša sigurno bi mogli da provale, ovako malo sreće za Beograd i njegov obraz. Mada sam ja siguran da se ništa ne bi desilo, jer navijači se uglavnom biju sa sebi ravnima, a ima i nešto džentlmensko i viteško u njima tako da damu sigurno ne bi dirali.

Jutro sviće uz najbolje pljeskavice u gradu. Kod Gveara.
Na betonskim klupicama na keju zmišljen pogled obliven sunčevim zracima, gleda preko krovova drvenih splavova!

Ona je otišla vozom, a ja se sutradan razboleo od spavanja na otvorenom zvezdanom nebu!

LONDON-27.1-03.02.2008.

Sinoc sam stigao,prepun utisaka,iz nedeljne posete mozda ne najlepsem, ali verovatno najintresantnijem gradu u Evropi!Utiska je mnogo,pa koga zanima London,koristio bi mu ovaj putopis!
Ja i moja porodica(sestra,mama,tata),inace iz Novog Sada,odlucili smo da odputujemo u London.Puno nam je pomogao tatin prijatelj koji zivi vec 16 godina u Londonu(pre svega zbog viza,smestaja a kasnije i brojnim savetima).
Odlucili smo se da putujemo low budzet avio kompanijom ,,Wizz Air’’iz Zagreba(nazalost u Srbiji ih jos nema).Preko neta sam dosao do info o coveku koji vozi do Zg za 30E.Mnogo ranije rezervisao sam let na netu za 27.januar.Povratna karta bila je 60 eura!Let je bio sjajan,krenuo i stigao na vreme.
Stigli smo u London,na aerodrom Luton, uvece,i odmah vratili satove!
Sacekao nas je prijatelj i kolima odbacio do naseg apartmana,koji smo rezervisali.
Odmah mi je bilo cudno videti volane na desnoj strani,a voznja po levoj strani puta!!
Apartman se nalazio u jugo-zapadnom delu grada(Southfield),veoma blizu stadiona Celzija i teniskog centra Wimbldon.Ono sto smo prvo vece primetili to su bile izuzetno lepe,ocuvane,slicne i tradicionalne Britanske kuce i stanove.Ali od sutra smo krenuli u pravi obilazak!

Prvo jutro,nakon dorucka,krenuli smo na nasu Southfield underground stanicu,gde smo odmah kupili karte za nedeljnu voznju(podrazumeva neogranicenu voznju za bus i tube)!
Prvo smo otisli do Parlament Squera i videli cuvene Houses of Parlament i Big Ben(i veliko zvono tesko 14 tona).
Bili smo ocarani,i za pocetak napravili bar 50-ak slika!!U blizini nalazi se i prekrasna Westminster Abbey(mesto gde su krunisani ali i sahranjeni brojni Britanski vladari).Ovde nismo usli,vec smo je obili i islikali se sa svih strana.U blizini se nalazi London Aquarium,gde ulaznice nisu bile skupe,pa smo usli i odusevili se neverovatnim prizorima.Posto smo ujutru napravili sendvice i kafu(u termosu),seli smo na jednu od klupica u centrugde smo jeli i popili kafu i odmorili se.Ono sto je karakteristicno,to je da vas niko nece gledati,niti cete kome smetati.Jednostavno tamo je uobicajno da covek sa posla izadje na sred ulice i u odelu i kravati izvadi iz tasne sendvic i pojede ga!Nastavili smo peske do obliznjeg St.James Parka koji je predivan(za razliku od nasih parkova).
Uvece smo se vratili u apartman,a ja sam iskoristio priliku da odem do stadiona Celzija i obidjem njihov shoping centar(i naravno kupio malu loptu za uspomenu)!

Naredni dan,otisli smo do toliko hvaljenog(sa razlogom!)muzeja vostanih figura Madame Tussauds.Karta je bila cak 25 funti,a ako se uzme u paketu sa London Eye,onda 35 funti!
Stvarno mnogo,ali to smo pre polaska zacrtali da moramo videti pa kolko da kosta!
I to sa razlogom.Ovaj muzej je nesto najbolje sto sam video u zivotu(a bio sam u Barceloni,Atini,Becu…)Cak 5 prostorija sa po 20ak slavnih licnosti!Utrkivali smo se sa kim cemo se vise slikati.Na mene najveci utisak-a ko drugi nego Del Boy(Ser David Jason)!!!Tu su i Bekam,Tom Kruz,Dzenifer Aniston,Hitler,Carli Caplin…ma svi poznati!Nakon obilska ovih 5 prostorija mozete po izboru uci u neku vrstu kuce straha gde vas ,,napadaju’’zivi glumci(nije preporucljivo za osobe sa slabim srcem)!
Na kraju idete u mini bioskop,gde puste sjajan 10-minutni crtani film,iz kojeg je poenta –ceni sebe jer si i ti na neki nacin poznata licnost!
Puni sjajnih utisaka nastavili smo put u najstariji muzej na svetu(!) British Museum,za koji je potrebno mnogo vremena(predmeti stari 1,8 miliona godina!)!Uz put smo jos videli i Piccadily Circus.
A kraj dana smo ja i cale docekali u lokalnom pabu ,,the Old Garagge’’!Odusevili smo se pabovima!Ta kucna atmosvera,lagana muzika,sjajni sank,stolice i stolovi,jako puno vrsta piva(!!)i veoma raznovrsno drustvo(od mladih devojaka pa do staraca preko 70!).Svi su tu i svi su raspolozeni,pa kako da odes kuci!Nazalost pabovi rade do 11!

Sledeci dan otisli smo do cuvene Buckhingam Palace,gde smo videli cuvenu smenu straze(znali smo da pocinje u 11.30)!Ona je danas kraljicin dom,a ispred nje pleni sjajni spomenik kraljici Viktoriji(njenom prvom stanovniku 1837.godine).Samo ispred ove palate i predivne baste vredi ostati ceo dan!Medjutim zbog manjka vremena i zelje da sto vise vidimo nastavili smo dalje i to prema London Eye-u!Vreme je bilo sjajno za tako nesto.Ova cuvena posmatracnica u obliku ogromnog kruga pruza neverovatni panoramski pogled na grad!Ima 32 kabine u kojoj stane do 25 ljudi,a vidi se i do 40 km daleko!!!
Zaista se vidi impresivan pogled na veliki grad od cak 9 miliona stanovnika!
Nakon toga,otisli smo do Soho-a(popularnog dela grada)i Kineske cetvrti.
To vece bilo je kolo Premier football league.Celzi je igrao na svom Stamford Bridge sa ekipom Reading.Karata u slobodnoj prodaji bilo je jako malo,i to po ceni od cak 65 funti!Toliko para nisam mogao da dam i ako obozavam fudbal(a posebno engleski!)Ipak,zelja mi je bila da odem bar ispred stadiona,da vidim atmosveru pre utakmice,a kasnije bih svratio u obliznji pab,da odgledam utakmicu!Ipak cudo!Par minuta pre utakmice prisla mi je starija zena i ponudila kartu za samo 10f.!!Mislio sam mozda je falsifikat,ali vredi rizikovati!,,He who dares wins’’! Usao sam na utakmicu i proveo nezaboravne trenutke zivota!To ipak ne vredi opisivati,treba doziveti!

Naredni dan,ipak docekasmo i tu Londonsku kisu.Samo je to pre podne padala,a svih ostalih dan bilo je lepo vreme!Ipak,nije nas sprecila da odemo do cuvenog obelezja grada-Tower Bridge-a,gde smo za male pare(6f)usli na most.Predivni most sagradjen je 1894.godine u neogotickom stilu,i sa njegovog vrha pruza cudesan pogled na znamenitosti grada!Videli smo i London Bridge(nista posebno),ali i druge mostove u gradu(ukupno ih je 10).Taj dan smo konacno otisli i do Oxford Street-a,te cuvene ulice po nenormalnim popustima,gde se npr.za 1 funtu da naci odlicna majica(neka snizenja su bila i do 80%)!Naravno ovo je odusevili pre svega moju sestru! Dan smo nastavili u China Town-u gde smo u jednom od brojnih kineskih restorana za 5 f po osobi jeli sta hocemo i koliko god hocemo(od ponudjenih jela)sto je za London izuzetnom povoljno.Hrana inace nije jako skupa,a u supermarketima(Tesco npr)cene su kao kod nas,a i nize.

Sledeci dan obisli smo cuvenu tvrdjavu Tower of London.Da bi se cela obisla potreban je ceo dan!Predivna tvrdjava na Temzi najpoznatija je po zatvoru,ali imala je i slavniju proslost.Sluzila je i kao kraljevska palata,odbrani grada,gradski arsenal,riznica dragulja i kovanica novca u zemlji.U njoj se jos nalaze 8 gavrana,a prema verovanju ako oni je napuste,tvrdjava ce se srusiti!Ipak,nastavljamo pustolovine dalje i odlazimo do cuvenog Trafalgar Square-a.Ovo je najlepsi trg koji sam ikad video.Tu je i spomenik Nelsonu(koji je prvi pobedio Napoleona).Ovde se odrzavaju javne priredbe i skupovi,a tu su i spomenici 4 lava.Na severnoj strani trga nalazi se cuvena Nacional Galery,koja se jednostavno(bilo da vas zanima umetnost ili ne)ne sme propustiti.U njoj se nalaze oko 2300 slika podeljenih u 4 podrucja.Tu su najpoznatije slike sveta od najpoznatijih slikara(Rembrant,El Greko,Leonardo Da Vinci,Boticeli,Karavadjo,Velaskez…).Vece smo kao i svako drugo,proveli u pabu,uz utakmicu Mancester Siti-Arsenal,i sjajno drustvo(i pivo).I to je dozivljaj.Vecina je navijala za Arsenal,pa kad je pao gol,imao sam osecaj da sam na stadionu!Jednostavno-uzivancija!

Dosao je i poslednji dan.Nakon dorucka,obisli smo(ali samo spolja) Kensington Palace,gde i danas cesto borave clanovi kraljevske porodice.Nalazi se na zapadu Londona,i u nenoj blizni zive bogatasi.Oko nje nalazi se Kensington garden,prelepa basta.Nastavili smo put do jednog od najlepsih parkova na svetu Hyde Park.Ovaj park nikog ne ostavlja ravnodusnim.Jako puno zelenila,jezero,brojni rekreativci,koji igraju fudbal,ragbi ili samo dzogiraju,bogatstvo u flori i fauni,sve vas to opusta i daje osecaj zadovoljstva.Posto englezi puno rade,subotu i nedelju iskoriste za porodicni odlazak u neki od parkova,gde provode ceo dan!Obisli smo i Royal Albert Hol,mesto gde su cesti koncerti i razne manifestacije i sjajni spomenik Albertu.Spolja izgleda fantasticno,a tek unutra…Dan smo zavrsili videvsi Marble Arch,i naravno jos jednom kupovinom u Oxford Street-u raznih poklona i suvenira.
Nazalost u nedelju 3.januara rano ujutru morali smo nazad letom sa aerodroma Luton za Zagreb.

Koliko sam bio odusevljen Londonom,pre svega njegovom lepotom,raznovrscoscu,velicinom,ocuvanoscu,tradicijom,pabovima,znamenitostima,ku
lturom,opustencijom,…nazalost toliko sam bio i razocaran sto se vracam u surovu stvarnost!

Jednostavno London je tesko opistati,posebno ne ovako brzo,treba ga doziveti!!!

Vladimir Bukvic

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE MicrosoftInternetExplorer4 /* Style Definitions */
table.MsoNormalTable
{mso-style-name:"Table Normal";
mso-tstyle-rowband-size:0;
mso-tstyle-colband-size:0;
mso-style-noshow:yes;
mso-style-priority:99;
mso-style-qformat:yes;
mso-style-parent:"";
mso-padding-alt:0cm 5.4pt 0cm 5.4pt;
mso-para-margin-top:0cm;
mso-para-margin-right:0cm;
mso-para-margin-bottom:10.0pt;
mso-para-margin-left:0cm;
line-height:115%;
mso-pagination:widow-orphan;
font-size:11.0pt;
font-family:"Calibri","sans-serif";
mso-ascii-font-family:Calibri;
mso-ascii-theme-font:minor-latin;
mso-hansi-font-family:Calibri;
mso-hansi-theme-font:minor-latin;}
-->

“Pariz je uvek Pariz, ali Berlin nikad nije Berlin”, rekao je 2001. Džek Lang, bivši francuski ministar kulture, aludirajući na to kako se ovaj grad brzo menja. Da je ova konstatacija tačna, lično sam se uverio. Naime, prvi put sam ovaj interesantan grad, uzduž i popreko, u bukvalnom smislu, obišao tokom neuobičajeno vrelih i sparnih julskih i avgustovskih dana, možda i ne baš tako davne 1991, nepune dve godine posle pada čuvenog Berlinskog zida.  Druga poseta bila je tokom božićno-novogodišnjih praznika 2008/09. kada je ceo grad bio okićen, a mnogi Berlinci i turisti ushićeni i euforični zbog sniženja u robnim kućama i drugim prodavnicama. Spoljna temperatura dostizala je i minus dvadeset stepeni, šibao je hladan vetar, a sneg je nemilice padao.

Dobro se sećam da su se vrelog leta ‘91 uveliko osećale “posledice” pada Berlinskog zida i ujedinjenja dve Nemačke. Istočni deo grada bio je manje-više zapušten, ojađen i siromašan, što se moglo protumačiti kao neslavan rezultat poluvekovne socrealističke vladavine, odnosno diktature. U jednom naselju video sam prave hipi komune, ali i druge nezamislive prizori. Ispred stare, polurazrušene stogodišnje zgrade bez struje i vode, bio je parkiran pedantno opran i uglačan najnoviji model luksuzne limuzine. Vlasniku nije bilo važno u kakvim uslovima živi, već neodoljiva potreba, doslovno glad za onim za čim je verovatno godinama žudeo - da iz starog “Trabanta” ili “Varburga” što pre “uskoči” u nešto bolje i lepše.

Potsdamer Platz

Na Potsdamer placu, pored ostataka Berlinskog zida, koji je od 1961. do 1989. bio simbol hladnog rata, stacionirali su se ulični prodavci delića ovog zdanja upakovanih u providne najlon vrećice. I što je najzanimljivije, a možda i najsmešnije, na svakom eksponatu nalazio se pečat kao dokaz da je u pitanju original. Koliko se sećam, cena jednog primerka bila je oko pet tadašnjih maraka, a mnogi  prodavaci su bili naši ljudi ili Bugari.

Posle skoro dve decenije jedva sam prepoznao ovaj deo grada. Naime, u međuvremenu se ispostavilo se da je reč o atraktivnoj lokaciji, koja je nakon pada zida privukla pažnju mnogih investitora. Prostora za izgradnju bilo je na pretek, jer su mnoge zgrade uništene tokom bomardovanja u Drugom svetskom ratu, da bi podizanjem zida ovo područje postalo totalno izolovano. Danas, između ostalog, posebnu pažnju privlače ogromne poslovne zgrade, poput uprave “Deutsche Bahn-a” ili predstavništva za Evropu japanske korporacije “Sony”.

Ovi metalno-stakleni džinovi odraz su nove, moderne arhitekture Berlina i stalna diskusija o opravdanosti izgradnje ovakvih i sličnih objekata. Na Potsdamer placu se, takođe, održava Berlinski filmski festival i nalazi i nekoliko bioskopa, filmska akademija i muzej filma.

Osim pomenitih promena zatekao sam i privremenu ski stazu. Svi oni koji su želeli da im skoči adrenalin imali su jedinstvenu priliku da se, umesto skijama, niz stazu vrtoglavo spuste u velikim kamionskim gumama.

Berlinski zid

Ova građevina i danas je posebna turistička atrakcija. Nema turiste koji se pored  čuvenog simbola hladnog rata nije bar jednom fotografisao, a naročito se bira mesto na kojem je nacrtan neki interesantan grafit.  Inače, zid posle pada nije uništen samo na tri lokacije: pored Potsdamer Placa, uz reku Špre pored Oberbaumbrika nazvanog “Galerija istočne strane” i severno od Bernauerštrase,  koji je 1999. pretvoren u spomenik. Prema tvrdnjama Berlinaca, čak i delovi koji su ostali ne prikazuju više  originalni izgled zida. Teško su oštećeni jer su mnogi ljudi želeli da pokupe njegove delove, koji se sa ili bez potvrde o autentičnosti prodaju na internet aukcijama i u nemačkim prodavnicama suvenira. Iako današnji grafiti preovlađuju na istočnoj strani, očigledno je da nisu postojali dok je zid čuvala vojska istočne Nemačke.

Checkpoint Charlie

Od osam graničnih prelaza između istočnog i zapadnog dela grada sigurno je najpoznatiji Checkpoint Charlie. Nekada su ga čuvali pravi i strogi vojnici, a u međuvremenu su ih zamenili nasmejani momci obučeni u američke i francuske vojne uniforme, koji u rukama drže nacionalne zastave ovih zemalja. Za evro ili dva možete se slikati s njima za uspomenu.

Pored prelaza nalazi se istoimeni muzej posvećen neobičnim napravama i uređajima koje su smislili očajni istočni Nemci želeći da po svaku cenu prebegnu na zapad. Tu su home made letilice, adaptirani  ili preparirani automobili…

U prizemlju je suvenirnica, u kojoj se mogu kupiti upakovani parčići berlinskog zida, razglednice, knjige i druge publikacije, odnosno razni predmeti posvećeni uglavnom istoriji istočne Nemačke. Među najinteresantnijima je čokolada, odnosno obična šećerna tabla, nekada jedna od retkih dostupnih poslastica običnim građanima DDR-a. Suveniri iz tog doba mogu se nabaviti i od uličnih prodavaca koji su se stacionirali pored muzeja. Prodaje se sve ono što predstavlja najsnažnije simbole bivše socijalističke države, kao što su vojne i policijske kape s čuvenim oznakama, crvene marame, zastave SSSR-a…

Naravno da dugotrajni obilazak ovih znamenitosti zahteva i određene psihofizičke napore, pa preporučujem predah u kafe-poslastičarnici preko puta muzeja. Po pristupačnim cenama mogu se naručiti razne vrste kafa i čajeva, torti i kolača.

Alexanderplatz

Trg Aleksanderplac dobio je naziv u čast posete ruskog cara Aleksandra I Berlinu, 1805. Krajem devetnaestog veka, kada je podignuta železnička stanica, postao je glavni komercijalni centar grada. Svojevremeno je inspirisao Alfreda Deblina da napiše roman “Berlin Aleksanderplac”, po kome je Fazbinder snimio istoimenu TV seriju. A, ja sam 91. na travnatom tepihu ovog trga zatekao turske doseljeničke porodice. Kao na pikniku u prirodi, posedali su oko kariranih ćebadi  i mezetili specijalitete iz njihovih krajeva. Glasno su se prepirali na maternjem jeziku, dok su deca trčala i igrala se na travi… Bilo je tu i svakojakih pogleda od strane pojedinih prolaznika, ali to je već neka druga tema.

Na trgu se, inače, od 1969. nalazi čuveni Berlinski televizijski toranj, kojeg su sagradile istočnonemačke vlasti. Impozantne je visine - čak 368 metara, tako da predstavlja odličan orijentir vidljiv iz svih delova grada. Platforma (osmatračnica) za posetioce je na visini 204 metra, dok se nakoliko metara iznad, u središnjem delu kugle, nalazi restoran, koji se za pola sata okrene 360 stepeni. Unutar trupa tornja su dva lifta koji posetioce na platformu dovezu za 40 sekundi. Ako sve ovo želite da vidite, najpre se naoružajte strpljenjem, jer je ponekad potrebno satima čekati u redu za karte, kao što je to bilo prošle zime. U blizini tornja nalaze se kafići, prodavnice, tržni centar… Ipak, supruga i ja smo se umesto šopinga i sedenja u kafićima opredelili da se ugrejemo kuvanim vinom. Služeno je, uz razne đakonije, u drvenim kafanicama privremeno podignutim u čast božićno-novogodišnjih praznika. U blizini su bile i improvizovane prodavnice suvenira i malo klizalište oko Neptunove fontane.

Kurfürstendamm

Dugačka i široka ulica na Kurfirštendamu ili skraćeno Kudamu prepuna je restorana, kafića, klubova i diskoteka. Tu su i neizbežni i ogromni McDonalds, ali i brojne robne kuće, poput C&A, H&M, Zare, Nike towna, Benettona, New Yorkera, Adidasa… I naravno, nevidjena gužva u svakom od njih. To i ne čudi, jer su u toku bila praznična sniženja, a kupci su kao omađijani birali neki od mnoštva odevnih predmeta. Zaista su, za razliku od naših prodavnica, u pitanju bila prava, velika sniženja, čije su cene dostupne i nama.

U ovom delu grada je i spomen crkva cara Vilhelma, sagradjena izmedju 1891. i 1895. Poznata je pod imenom Gedächtniskirche (crkva sećanja), uništena tokom bombardovanja 1943. godine. Odmah pored nje je, posle Drugog svetskog rata, sagrađena nova, moderna crkva,  čija je unutrašnjost prepoznatljiva po plavom staklu. Staro zdanje s oštećnim vrhom nije do kraja srušeno kako bi ostaci podsećali na ratne strahote.

Okolo su se, opet, u čast velikih praznika, načičkali privremeno sagradjeni mini restorani, prodavnice suvenira, slatkiša, liciderskih srca, dečijih igračaka, novogodišnjih ukrasa… Za svakog ponešto, a kiča, možda, i najviše. Dok je decu najviše privlačio ringišpil i slični sadržaji, odraslima je nos prosto “štipao” neodoljiv miris vrućih kobasica u lepinji i raznih jela krčkanih u ogromnim posudama. Po želji sleduju i kuvano vino ili pivo na točenje.

Brandenburška kapija i Rajhstag

Na Pariskom trgu je smeštena Brandenburška kapija - simbol Berlina. Plato ispred ovog monumentalnog zdanja, izgrađenog krajem osamnaestog veka u znak mira, često je poprište raznih dešavanja. Interesantno je da sam na tom mestu, u više navrata, zatekao razne političke demonstracije.

Od kapije se, s jedne strane, ka severu, nalazi Rajhstag, a s druge, prema jugu, memorijalni centar Evrope posvećen ubijenim Jevrejima. Rajhstag je impozantno zdanje nemačkog Parlamenta sagrađeno 1884. i nacistički simbol za vreme Drugog svetskog rata.  U zgradu obično nije lako ući pred najezdama turista iz celog sveta. Posebno je zanimljiva nova staklena kupola, odakle mogu da se posmatraju sednice Bundestaga (skupštine).

Unter den Linden

Brandenburška kapija je, takodje, spojena s monumentalnim bulevarom Unter den Linden (pod lipama).  I dok sam leta 91. tražio slobodnu klupu u hladovini i nervirao se što kod sebe nemam nijednu kap nekog pića, lanjske zime situacija je bila sasvim drugačija. “Debeli” minus terao je prolaznike da što pre, skoro bez zastajkivanja, stignu na odredište. Šteta, jer bilo je razloga za uživanje, a  najveći su drvoredi. Naime, svaka lipa bila je, u čast novogodišnjih praznika, oivičena nizom sićušnih sijalica, tako da su iz daljine ili na fotografijama snimljenim po mraku izgledale kao zanimljiva grafika.

Ovaj popularni bulevar, inače, krase i mnoga značajna zdanja. Neka od njih su Nemački istorijski muzej, zgrada Državne opere, katedrala Svetog Heviga, stara biblioteka, spomenik Fridrihu Velikom, nekadašnja palata princa Hajnriha, a danas Univerzitet Hambolt… Na mestu gde su svojevremeno nacisti spalili “nepodobne” knjige je nesvakidašnje spomen obeležje nazvano “Potonula biblioteka”.

Palata Charlottenburg

To je jedina preostala građevina dinastije Hoencolern u Berlinu, koja je  naziv dobila po Sofiji Šarloti, supruzi Fridriha III. Izgradjena je na kraju sedamnaestog, a vek kasnije znatno proširena, naročito u doba Fridriha Velikog. U dvorcu preovlađuju barok i rokoko, a obiluje balskim dvoranama i skupocenim nameštajem, dok su u centralnom delu dva ovalna hola sa pogledom na park. Pored je ogroman park sa jezerom pored koga se Berlinci rado okupljaju leti. Naravno, i ja sam s prijateljima uživao na tom mestu pre skoro dve decenije…

Nikolajevska četvrt

Posetu Berlinu sigurno treba iskoristiti i za za razgledanje najstarijeg dela grada – Nikolajevske četvrti, u kojem je crkva posvećena svetom Nikoli. Podignuta je u trinaestom veku, ali je do danas nekoliko puta obnavljana. Krajem osamdesetih  obavljena je i detaljna rekonstrukcija ovog kvarta čime je vraćen izvorni izgled uskim ulicama prepunih kafeima, restoranima i prodavnicama suvenira. Naročito je zanimljiv noćni obilazak kada imate neodoljiv utisak da ste se vratili u neka stara vremena…

Berliner Dom

Jedna od glavnih turističkih atrakcija je i Berliner dom, odnosno Berlinska katedrala. Reč je o evangeslističkoj, ali i najvećoj berlinskoj crkvi u kojoj se često održavaj koncerti duhovne muzike. Svake godine bez daha ostavi na hiljade posetilaca. Nalazi se na velikom Muzejskom ostrvu, koje je od 1999. na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine. Pet muzeja na ovom ostrvu čuvaju veliko blago svetske istorije umetnosti.

Grad Potsdam

Bez obzira koliko vremena boravite u Berlinu, nemojte propustiti jedinstvenu priliku za posetu Potsdamu. Reč je o glavnom gradu savezne države Branderburg, koji se nalazi oko 25 kilometara jugozapadno od Berlina. Do Potsdama se lako i brzo stiže takozvanim S-banom, odnosno brzim prigradskim vozom.

Ovaj grad ima veoma zanimljivu i burnu istoriju. Istoričari smatraju da su ga najverovatnije osnovali Sloveni u desetom veku. Ključna godina za istoriju grada bila je 1660. kada je izabran za lovačku rezidenciju Fridriha Vilhelma I, princa elektora Branderburga. Kasnije je postao rezidencija pruske kraljevske porodice, a značajne građevine nastale su uglavnom za vreme vladavine Fridriha Velikog.

Novija istorija kaže i da je vlada DDR-a nastojala da izbriše simbole pruskog militarizma, tako da su srušene mnoge istorijske građevine teško oštećene tokom Drugog svetskog rata.

Zanimljivo je da se u gradu nalazi i holandska četvrt. Zaista, zahvaljujući prepoznatljivom građevinskom stilu, imate utisak da ste u nekom gradiću zemlje lala. Potsdam obiluje i restoranima u kojima se služe nacionalni nemački specijaliteti, ali i neizbežnim turskim “Doner kebabima”.

Palata Sanssouci

Naravno da poseta ovom gradu podrazumeva i obilazak nekoliko palata od kojih je najpoznatija Sanssouci. Građena je po ugledu na Versaj, polovinom osamnaestog veka, prema naređenju Fridriha Velikog, kralja Pruske. Služila mu je kao letnja rezidencija, a čest gost bio je i filozof Volter. Unutrašnjost je u rokoko stilu, dok su okolo terasasti vrtovi, staklenici i male građevine, poput fontane, kineske kule, hrama prijateljstva…    

Fridrih Veliki je, po sopstvenoj želji, sahranjen je u parku dvorca. Poslovično štedljivi Nemci ističu da je pokopan u istoj uniformi koju je nosio čak nekoliko decenija. Radi štednje, naravno. U prvi mah me zbunilo to što sam na njegovom grobu umesto cveća zatekao krompir. Domaćini su mi objasnili da je ovaj vladar prvi na ondašnjim prostorima gajio tu biljku. Njive su samo danju čuvali stražari, tako da su meštani dolazili noću i krišom sekli stabljike, nosili ih kući i jeli. I, to ne bez posledica. Zbog toga im je kralj priredio gozbu na kojoj su poslužene krtole uz objašnjenje da se su samo one jestive nakon odgovarajuće pripreme…

Tekst i fotografije: Zdravko Graovac

Krenuvši na put u Švajcarsku zadala sam sebi domaći zadatak: da se uverim u jedinstveni kvalitet njihove čokolade, da probam nacionalni specijalitet fondue, da upoznam čistoću i ured(je)nost, da proverim njihovu preciznost, da pazarim neki swatch ako bude po povoljnoj ceni,  kao suvenir kupim vojnički nožić… I da uživam u onome čega toj srednjoevropskoj državi banaka i franaka ne nedostaje - u prirodi.

Moje odredište  je bilo francusko govorno područje, krajnji jugozapad Švajcarske Konfederacije, na samoj granici sa Francuskom, na obali jezera Lac Leman (ili kako ga popularno nazivamo Ženevsko jezero), drugi po veličini švajcarski i jedan od najkosmopolitskijih gradova na svetu… i da budem precizna (k’o švajcarski sat!) grad Ženeva i njegova okolina.

Ženeva

Ženeva me je dočekala kao neka bogata elegantna dama prepoznatljivog lika, baš kao sa razglednica sa čuvenim vodoskokom fontanom  Jet d’Eau.

Osim što krasi promenadu, daje lični pečat prestonici Ženevskog kantona, mami turiste da pune memorijske kartice fotoaparata, ova vodena erupcija (visine do 137 metara) ima i praktičnu primenu; a to je da reguliše pritisak vode u vodovodu i da vrši aeraciju jezera i tako omogućava život jezerskim stanovnicima.

U blizini se nalazi Engleska bašta, predivan park kojeg krasi čuveni Cvetni sat (Horloge fleure). Osim dekorativne funkcije on ima precizan mehanizam i pokazuje tačno vreme. Podaci govore da je unutar njega posađeno 6500 cvetova, te stoga njegov kolorit dobro ide uz zelenu travu kojom je okružen.

U parku sam, pored turista, imala prilike da susretnem i vozače bicikla i rolera, kao i mnoge šetače, a neki od njih su šetali svoje četvoronožne kućne ljubime.

Ono što me je oduševilo jeste da nigde ne može da se nađe ni opušak, ni papirić, a kamoli pseći izmet. Čak postoje i posebne kante sa vrećicama (a mogla bih se opkladiti da su biorazgradive!) koje služe samo za “pseću kaku”. Sa ovakvim pozitivnim prizorom susretala sam se još tokom mog boravka na Lemanskom jezeru.

Iako u blizini planina, Ženeva je karakteristična i po tome što se ona nalazi u dolini i ima samo jedno brdašce. A na tom brdašću nalazi se staro jezgro i neoklasična katedrala Svetog Petra (Cathedrale St-Pierre).

To je protestantska crkva. Unutra se nalazi kalvinova stolica, a Kalvin je bio otac verskog učenja tzv. kalvinizma. Čak postoji i priča da je Žan Kalvin i “otac banaka”, jer je, navodno, propovedao da davanje novca na zajam sa kamatom nije smrtni greh… i tako, dok su Feničani izmislili novac, Švajcarci su izmislili banke!

Sa vrha katedrale puca predivan panoramski pogled na grad, a ispod katedrale se nalazi arheološko nalazište.

Nedaleko odavde  je Muzej reformacije i u parku Parc des Bastions Zid reformacije, horizontalni zid-spomenik koji slavi velike figure protestantisma koje su isklesane na njemu.

Ovo je staro srce grada sa kaldrmisanim ulicama i trgovima Place Bourg-de-Four i Place Neuve u kojemu se najčešće sreću turisti jer su ovde skoncentrisani: Gradska kuća, Veliki teatar, konzervatorijum, muzej satova Patek Philip, etnografski muzej, muzej savremene umetnosti…

U blizini je i šoping zona, a kako je Ženeva (pre)skupa za nas koji smo jedva skupili novac za ovo putešestvije, ovo može biti i zona razgledanja mnogobrojnih ekskluzivnih prodavnica, najčešće satova i nakita.

Na obali, gde se reka Rona spaja s jezerom, nalazi se jedno malo ostrvce Ile Rousseau - ostrvo najpoznatijeg ženevskog sina, filozofa Žan Žak Rusoa, sa njegovim spomenikom, mali park Ile Port kao i mostovi pont du Mont-Blanc i pont des Bergues. Na ovom mestu nalazi se brana koja je izgrađena još u 16.veku.

Kako Rona izvire iz jezera i deli grad na dva dela, obale su povezane malim mostovima što koči saobraćaj, pa se neretko sreću ljudi na skuterima i biciklama, jer se tako “štedi”  vreme, a čuvena maksima kaže da je vreme novac!

No, i turisti mogu da iznajme bicikle. Postoje punktovi u gradu na kojima može besplatno da se iznajmi bicikl uz depozit (50 švajcarskih franaka). Jedan od punktova je i turistički biro nedaleko odavde - Geneva Tourism & Convention Bureau, sa adresom Rue du Mont-Blanc 18. Ovde preporučujem da se besplatno opskrbite mapom grada i raznim brošurama koje mogu da olakšaju snalaženje u gradu, pa čak iako ste se pred put dobro informisali (a preporučujem i sajtove  http://www.geneva-tourism.ch/ i  http://www.ville-ge.ch/ ).

Sa druge strane jezera nalazi se noviji, moderniji centar. Šetnjom trgom Mont Blan, kraj Bunsvikovog spomenika, spomenika princezi Sissi (na mestu gde je na nju izvršen atentat), uz pogled na svetionik i kupalište Paquis, lagano se stiže do parka La Perle du Lac i kompleksa Palata Nacija (Palais des Nations).

Na platou ispred zgrade UN vijore se zastave svih zemalja članica i jedna velika drvena (visoka 25 metara) skulptura - stolica sa tri noge - koja simbolizuje borbu protiv nagaznih mina i uopšte borbu za mir.

Verovatno zato što Švajcarska u svojoj istoriji nije ratovala i bila je večito neutralana, u njoj su smeštena sedišta oko dve stotine međunarodnih organizacija, sva skoncentrisana u ovom delu grada. Tu su: UNICEF, UNESCO, UNCHR, međunarodni crveni krst i crveni polumesec, svetska zdravstvena organizacija, svetski ekonomski forum, svetski savez crkava…

Kako je moja poseta Ženevi bila u vreme božićno-novogodišnjih praznika, vrata tih institucija su bila zatvorena, ali su moguće posete njima. Vidi: www.unog.ch i www.micr.org

Ispred evropskog sedišta Ujedinjenih nacija često se znaju odigravati razne demonstracije. No, na svu sreću, mene nije zatekla ni jedna. Ali, na moju žalost, nisam uspela da posetim njenu unutrašnjost i da vidim delo kojim je španski savremeni umetnik Miquel Barcelo oslikao strop Sobe XX, koju nazivaju i Sikstinskom kapelom 21.veka.

Kupola površine 1400 kvadratnih metara je oslikana industrijskim kompresorom u svim bojama i svim nijansama, a zidovi i podovi su prekriveni tapetama u boji šampanjca… sve to je koštalo oko 20 miliona evra, a poklon je Španije. Taj višebojni reljefni plafon koji podseća na unutrašnjost špilje i ukrašava nove prostorije odeljenja za ljudska prava i savezništvo civilizacija, mislim da vredi pogledati.

I dok planiram neku novu posetu obali Ženevskog jezera, jedino mogu tom delu da se divim ovako, sa stranica interneta. (http://www.designboom.com/contemporary/miquel_barcelo.html)

Na periferiji Ženeve, na granici Švajcarske i Francuske, između planina Jura i Lac Lemana nalazi se CERN - Evropski centar za nuklearna istraživanja. On tamo egzistira već više od pola veka, a 1999. godine počela je izgradnja konstrukcije najvećeg akceleratora čestica LHC. I dok pišem ovaj putopis, nailazim na vest da će ovih dana da se nastavi sa eksperimentom koji se odvija na oko 100 m ispod zemlje i koji izaziva strah. Naime, 30.marta treba da se odigra sudar čestica koji simulira “Veliki prasak”. Crna rupa, da ili ne, vreme će pokazati…

No, ono što u Ženevi i okolini svetluca jesu drumovi. Pri tome ne mislim samo na  luksuzne i one manje luksuzne četvorotočkaše (ipak se u Ženevi svake godine održava prestižni salon automobila!), već mislim i na asfalt. Bukvalno. Kao da su swarovski kristali ugrađeni u pločnike. Ipak, to jesu komadići stakla, koji su tu iz praktičnih razloga - radi bolje vidljivosti.

Da li zbog dobre vidljivosti, pažnje vozača ili strogih saobraćajnih propisa i discipliniranosti Švajcaraca, nekome ko je navikao na balkansku vrevu na asfaltu ne može nikako promaći jedna pojava. Svi (i još jednom ponavljam: svi!) vozači kada primete da se pešak približava pešačkom prelazu obavezno usporavaju i propuštaju pešaka. A usporavuju, čini mi se, i na dvesto metara od pešačke zebre. Ova pojava mi se u početku dojmila pozitivno, a (bez)ciljno cunjajući po ulicama  i prelazeći s jedne na drugu stranu, ne samo da sam izvodila svojevrsni mali eksperiment nad njima, već mi se u glavi vrtela misao: da li oni uopšte nekada krše zakon?

Kad sam već kod kršenja zakona, setila sam se i jedne priče koja je kod nas izazvala (bez)razložan smeh… Nedavno je jedan ex-državljanin ex-Jugoslavije bespravno sagradio kuću uz obalu Ženevskog jezera na državnom zemljištu i nije mogao biti kažnjen, iz razloga što švajcarsko pravosuđe u svojoj istoriji nije zabeležilo takav slučaj, pa se zbog toga morao menjati i zakon. Kažu da je priča istinita!

Na ulicama nisam srela policajce, nema rupa i oštećenja na asfaltu, nema izbledelih pešačkih prelaza, nema besomučnog sviranja sirena auta i psovki… deluje sve strogo, čak pomalo i sterilno!

Stopa kriminaliteta je jako mala. Nije retkost da se auta ni ne zaključavaju kada se parkiraju. Da se i stanovi ne zaključavaju, u to sam se uverila kada sam boraveći kod svojih prijatelja, ujutro pre izlaska iz stana, konstatovala i saopštila im da noćas nismo zaključali vrata. Oni su mi samo odgovorili da oni nemaju tu naviku i uputili protupitanje: zašto?! U njihovoj zgradi, ispred stanova, na otiračima stoje sve one kožne (i firmirane) cipele i čizme, parkirani bicikli, dečija kolica…

Ne samo da slovi za jedan od najsigurnijih, već je jedan od najskupljih gradova u Evropi. Kako mi namera ni nije bila šoping, nisam puno zalazila u prodavnice, ali sam ipak pazarila tamo gde su cene pristupačne. Među najpoznatijima je nacionalni lanac robnih kuća Migros, a tu su i evropski lanci poput H&M, Zare i drugih; a još ako se nađete za vreme božićno-novogodišnjih rasprodaja nije nemoguće obogatiti kofer pri povratku kući.

Nacionalna valuta je švajcarski franak, pa sam, eto, imala priliku i da mi “švajcarci” šuškaju u novčaniku. Iako je tek od nedavno potpisnica Šengenskog sporazuma, ova zemlja čokolade, satova, banaka i sireva, nije članica EU. Kažu da je jedan od glavnih razloga taj, jer bi se učlanjenjem u uniju morali otkriti računi u bankama, a ipak je to stroga tzv. “bankarska tajna”.

I to, kao i relativno blaga porezna politika, jedan su od razloga zašto su mnoge svetski poznate ličnosti odlučile da imaju svoje rezidencije baš ovde. Tako je ovih dana i vozač Formule 1, Luis Hamilton, odlučio sa se preseli u ženevski kvart Luins. Tu svoje prebivalište već imaju i Šumaher, Raikonen, Alonso, Prost…

Kada je već reč o novcu, valja spomenuti i to, da je na listi najskupljih hotela i apartmana prvo mesto zauzeo apartman “Kraljevski penthaus” u Ženevi, u hotelu “Predsednik Vilson”. Jedno noćenje košta 65.000 dolara… Skupih hotela, kao i skupih restorana i skupih kafića, u ovoj regiji ne manjka. Za predah uz kafu ja sam odabirala internacionalni i za svačiji džep pristupačan Starbucks (http://www.starbucks.ch/fr-ch/) koji je vrlo rasprostranjen i ovde.

Tradicionalno radišni, štedljivi i dobro organizovani Švajcarci ne preteruju sa noćnim izlascima. Jesu bonvivani i vole dolce vita, koji je kod njih nekako usko vezan sa zdravim životom. Obično su vikendi vreme kada se posvećuju uživanju, izletima u prirodu, bavljenju što tradicionalnim, što trendi sportovima. A kako i ne bi, kada im je priroda poklonila tako lep ambijent!

A u nastavku upravo o tome, o jednom “begu” iz ženevske svakodnevice u jedno uživanje…

Napisala: Ivana Bašić Palković

Ovaj fenomenalni grad posebnog šarma dugo sam planirao da posetim i uvek mi nešto iskrsne. Konačno, skupih poslednje pare i odlučih se za put. Beše  to doček Nove godine 2009.  Krenusmo iz Beograda, pa preko Mađarske, Slovačke i Češke, stigosmo u “grad stotinu tornjeva”.

Prag (češ. Praha, nem. Prag, eng. Prague) je glavni i najveći grad Češke Republike.  Prostire se na površini od ukupno 496 km2. Svetac zaštitnik grada Praga je Sveti Vid. U gradu Pragu živi 1.237.893 stanovnika (podaci iz 2009.godine),  što je preko 10% stanovništva države.
Većina stanuje u brojnim okolnim naseljima, na ivicama gradskog područja. Dodatnih 300.000 ljudi radi u gradu Pragu, iako nisu registrovani kao stanovnici.

Istorijski centar grada ima oko 40.000 žitelja. UNESCO je 1992. godine uvrstio istorijski centar grada Praga u spisak Svetske kulturne baštine.  Prag ima veoma dobro očuvano srednjevekovno gradsko jezgro:  Hradčani i Malá Strana na levoj obali reke Vltave, te Staré Město i Nové Město (Stari i Novi grad) na desnoj obali Vltave.

Veći deo grada leži u dolini reke Vltave, dok je ostatak u dolinama 9 njenih malih pritoka. S leve strane u reku se u gradu uliva 5 potoka, a sa desne 4.
Deo reke Vltave kroz Prag dugačak je 30 kilometara, a srednja dubina na ovom potezu je 2,75 m (najdublja 10,5 m).

Od VI veka stare ere ove prostore naseljavaju Kelti. Nasleđuje ih germansko pleme koje je sebe nazivalo Boii, a veliki deo Češke po njima će dobiti naziv Bohemija. Prag je osnovan u IX veku, po dolasku Slovena u Češku i brzo je postao sedište njenih kraljeva, od kojih će neki dostići carski položaj u Svetom rimskom carstvu. Na taj način, Prag je u nekim periodima bio prestonica celog carstva. Praška istorija započinje sa osnivanjem Praškog zamka, 880. godine, kada je Prag postao sedište najstarije češke dinastije, Premislovića.  Osnivač dinastije je bio knez Borivoj, koji je ujedno i prvi hrišćanski vladar grada.    Već u X veku Prag je značajan dobro utvrđeni kameni grad.  Sredinom XIII veka već ima oko 40.000 stanovnika, što je za to doba značilo veliki konglomerat.  Grad Prag je dostigao svoj zenit u vreme vladavine Karla IV (inače izabranog u anketama u Češkoj za najvećeg Čeha svih vremena).   Karlo IV (Karel IV) je izgradio Karlov most, Katedralu Svetog Vida (prvu gotičku katedralu u Centralnoj Evropi), u aprilu 1348. godine osnovao je Karlov univerzitet, jedan od prvih univerziteta severno od Alpa i proširio grad ka istoku i jugu.

Kroz istoriju, grad je dobijao mnoge epitete, kao:
Praga totius Bohemiae domina (Prag, gospodarica Češke),
Praga mater urbium (Prag, majka svih gradova),
ili Praga caput regni (Prag, glava imperije - misli sa na Sveto rimsko carstvo).
Car Svetog rimskog carstva Karlo IV nazvao je Prag „zlatni grad“.  Od 19. veka zovu ga i „grad stotinu tornjeva“, iako ih u gradu ima čak 550.

Prvo spominjanje Praga se pojavljuje u spisima arapsko-jevrejskog trgovca Ibrahima Jakuba, koji je boravio u Pragu 965. i 966. godine.

Kao kulturni, verski i ekonomski centar Češke, Prag je oduvek privlačio mnoge čuvene umetnike i naučnike, kao: Jana Husa, Franca Kafku, Bohumila Hrabala, Volfganga Amadeusa Mocarta, Antonjina Dvoržaka, Vaclava Havela, Alberta Ajnštajna, Bedžiha Smetanu, Johanesa Keplera, Tiho Brahea, Milana Kunderu, Karela Čapeka.

Vekovima Prag je bio multietnički grad, sa češkim, nemačkim i jevrejskim stanovništvom.
Posle nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu (1939. godine), velika većina Jevreja je nestala u holokaustu.
Građani kojima je nemački jezik bio maternji, a koji su predstavljali većinu do 19. veka, proterani su posle rata čuvenim “Benešovim dekretima”.
Kao jedan od najstarijih, najvećih i najlepših gradova u Evropi, bio je čak pošteđen od razaranja u Drugom svetskom ratu.    Prag je 2000. godine bio jedna od Evropskih prestonica kulture.

Prag je danas prvorazredna turistička destinacija. Svakodnevno ga opsedaju hiljade turista iz celog sveta.  Arhitektura Praga je raznovrsna, od romaničke, gotičke, renesansne, barokne, rokoko, klasicističke, ampir arhitekture, do pravaca 20. veka secesije i kubizma.  Od 1990-ih, Prag je postao popularna lokacija za snimanje filmova, najviše zbog svoje očuvane predratne arhitekture. Takođe, Prag ima čuvenu filmsku akademiju (na kojoj su znanje sticali i mnogi naši čuveni reditelji: Emir Kusturica, Lordan Zafranović, Goran Marković, Rajko Grlić, Goran Paskaljević).  Grad je takođe postao sedište mnogih međunarodnih kompanija.  Prag ima odličan prevozni sistem, sa dobro umreženim autobusima i tramvajima, kao i brzim, modernim metroom.

Češka je čuvena i po svojim pivnicama. :)    U ovoj zemlji se popije najviše ovog napitka po glavi stanovnika u celoj Evropi.

Čim smo stigli u Prag, vodič nas je poveo do centra da malo upoznamo grad i osetimo duh ovog velelepnog mesta.  Dok smo hodali praškom kaldrmom, osećali smo istoriju na svakom koraku.  Neopisivo!  Praški simpatični  srednjovekovni centar vrvi od uskih krivudavih uličica, starih dvorišta, mračnih prolaza i crkava.  Izašli smo na metro stanici Mustek. Popesmo se do Vaclavskih namjesti. U ovoj glavnoj pračkoj ulici nalazi se čuveni Narodni muzej iz 1890.godine.  17.novembra 1989. godine na ovom trgu je započela čuvena “plišana revolucija”, značajan istorijski preokret. Zatim stižemo do Staromestskih namjesti (Starogradskog trga), gde nas je zapuhnuo talas oduševljenja, jer smo se, kao vremeplovom prenešeni, našli na mestu starom više vekova, gde se mogu videti visoki tornjevi u gotskom stilu, spomenici značajnim istorijskim ličnostima, crkve, gradska većnica, čuveni astronomski časovnik, kuće znamenitih ljudi..   Trg (Staromestske namesti) potiče iz 10 veka, kada je služio kao mesto za razmenu robe i drugih dobara. Ispred Gradske Većnice mogu se videti 27 krstova, koji podsećaju na pogibiju 27 lidera pobune protiv kralja Matijasa. Prema legendi, duhovi ovih plemića se svake godine vraćaju na trg na dan svoje smrti, 21. juna.

Čim smo kročili na starogradski trg prvo što nam je privuklo pažnju bila je crkva  Kostel Marie pred Tynem - protestantska Bogorodičina crkva, sagrađena 1385.godine. Fascinantno! Oduzima dah! :)   Autori ove prelepe gotičke crkve su Petr Parler i Matthias iz Arras-a.  Glavni oltar (od ukupno 19 u crkvi) oslikao je Karel Škreta, a orgulje je napravio majstor Hans Hajnrih Mundt, 1673.godine. To su najkvalitetnije i najstarije orgulje u gradu Pragu.  Crkva ima dva visoka tornja koji dominiraju starogradskim trgom.  Tornjevi Bogorodičine crkve su visoki 80 metara i, kao što se primećuje, nisu identični.    Česi kažu da je jedan muški, a drugi (levi) ženski.  U ovoj crkvi je grob Tihoa Brahea, astronoma Rudolfa II, koji je, sa instrumentima koje je sam konstruisao (azimutni polukrugovi, ptolomejski lenjiri, zidni kvadrant…), svojevremeno bio majstor nad majstorima u astronomskom merenju.   Crkva je postala nacionalni simbol i glavna praška crkva za vreme husita, sledbenika Jana Husa.

Centralna tačka starog trga je spomenik Janu Husu, podignut 1915. godine, 500 godina nakon njegove smrti. Jan Hus je zastupao ideje koje je katolička crkva proglasila za jeres: zahtevao je reformu crkve, bunio se protiv privilegija sveštenstva, protiv inkvizicije, tražio je da se crkva vrati prvobitnom hrišćanskom siromaštvu. Kada je pozvan da na crkvenom saboru u Konstanci brani svoje ideje, osuđen je kao jeretik i spaljen na lomači, iako mu je garantovan siguran dolazak i odlazak.

Staromestske radnice - toranj sa astronomskim satom. Unutra je odličan muzej. Sa vrha puca predivan pogled na grad.
Astronomski sat - pokazuje položaj planeta. Na svaki pun sat se pojavljuje 12 apostola. Osim 12 apostola, sat ukrašavaju i 8 figura respoređene levo i desno od sata i kalendara. Četiri figure pored sata predstavljaju praško srednjovekovno društvo: sa leve strane sata su simboli taštine (nasrcis koji se divi svom odrazu u ogledalu) i trgovine (Jevrej sa vrećom blaga). Desno su Turčin (podseća na tursku invaziju na Centralnu Evropu u 16. i 17. veku) i smrt, koja svakog punog sata povlači konopac i zvonjavom oglašava odvođenje grešnika u pakao, a u drugoj ruci drži peščanik, podsetnik na prolaznost vremena i smrtnost svih živih bića. Ispod sata je kalendar oko kojeg su (s leva na desno) istoričar, anđeo, astronom i filozof. Na samom vrhu sata je petao koji kukuriče svaki put kad apostoli završe sa blagoslovom.   Po legendi, autor ovog astronomskog sata je bio majstor Hanus u 15.veku. Sat je postao veoma poznat i mnogi su dolazili da se dive ovom remek-delu, pa su vodeći ljudi Praga oslepeli jadnog Hanusa, kako ne bi napravio još nešto tako lepo.
Međutim, pravi autor ovog sata otkriven je sasvim slučajno u nekim spisima 1961.godine. To je sajdžija Mikulaš iz Kadana, a pomagao mu je astronom Jan Ondrejev Šindel, profesor matematike i astronomije na Karlovom univerzitetu.. Sat je napravljen 1410.godine.

Na starom trgu se nalazi i crkva Sv. Nikole. Iako je manja i ne tako raskošna kao katedrala Sv. Nikole sa druge strane Karlovog mosta, veoma je značajna i veoma posećena. Sagrađena je u 13. veku, a posle požara 1730. godine sadašnji barokni izgled dao joj je čuveni arhitekta Kilian Dinzenhofer.

Narednog dana nastavili smo sa obilascima, a uveče je, naravno, bio doček NG na trgovima u centru grada. :)

Vožnja Vltavom je veoma prijatna i toplo je preporučujem svima koji posete Zlatni grad. :)

Karlov most, jedan od najupečatljivijih simbola Praga. Sagradio ga je Karlo IV. Simbolično je postavio temelj mosta 9.jula 1357.godine u 5:31 ujutru. ( 1 3 5 7 9 7 5 3 1 ) :)     Karlo IV je, slušajući svoje savetodavce, verovao da će kamen temeljac postavljen u to vreme čuvati most od propasti.   U prvo vreme je nazivan Kameni most ili Praški most, a sadašnje ime nosi od 1870.godine.  Karlov most je dugačak 515 metara, a širok 9,5 metara.  Ukrašen je sa 30 statua sa obe strane, koje su postavljene u periodu 1706 - 1714.godine.  Autori tih statua su bili najeminentiji umetnici tog doba, kao što su Matthias Braun ili Jan Brokoff.

Praški zamak (Hradčani) je, od kada postoji (9.vek), bio sedište kraljeva, vladara, a i danas se tamo nalaze prostorije predsednika i drugih zvaničnika.  To je  najveći sačuvani srednjevekovni zamak u Evropi.   To i nije samo zamak, već čitav kompleks građevina, crkava, katedrala, istorijskih spomenika, muzeja čije razgledanje može da traje i ceo dan.

Ono što je na nas ostavilo najjači utisak ovde je Katedrala Svetog Vida. Bili smo zapanjeni i osetili strahopoštovanje pred monumentalnošću i grandiozitetom katedrale Sv. Vida. Izgrađena je u slavu sv. Vida, nakon što je sv. Vaclav, češki knez, preneo deo njegovih moštiju iz benediktinskog manastira Korvej u Nemačkoj u Prag 925. godine.  Velelepno!   To je najznačajnija crkva u celoj Češkoj, sedište češke nadbiskupije, čije osnivanje je značilo i oslobađanje od bavarskih sveštenika i nadbiskupije u Majncu kojoj je pripadao i Prag. U njoj su sahranjeni češki kraljevi, sveci, carevi. Dva tornja na zapadnoj strani, gde je i glavni ulaz, su delo Františeka Kisele, koji ih je osmislio pod uticajem čuvenih gotičkih katedrala u Parizu. Remekdelo katedrale je kapela Sv. Vaclava, sa svojim bogatim i prelepim dekoracijama.

Karolinum, univerzitet u Pragu, najstariji univerzitet u srednjoj Evropi, osnovao je Karlo IV 1348. godine, vladar koji je Češkoj obezbedio i doneo mir, blagostanje i kulturni procvat. Karlo IV je bio dobar prijatelj sa tadašnjim papom, čiju dozvola je bila neophodna za osnivanje univerziteta. Propulzivne i prosperitetne posledice dobrih poznanstava, veza i dobre volje potvrđivani su tokom istorije mnogo puta. U samom početku univerzitet nije imao sopstvene prostorije, pa su se predavanja iz filozofije, medicine, teologije i prava odvijala u crkvama, manastirima i privatnim kućama. Profesorima i studentima je bilo potrebno više prostora, te je sin Karla IV, Vaclav IV, kupio i poklonio univerzitetu jednu gotičku kuću, koju su kasnije proširivali i dograđivali, kako se širilo i gradilo znanje u Karolinumu.

Svakako treba obići i jevrejsku četvrt Josefov. Zidovi geta su odavno nestali i cela oblast je preuređena, ali šest sinagoga, srednjevekovno groblje i gradska skupština preživeli su, kao moćan podsetnik na zajednicu koja je tu postojala preko jednog milenijuma.  U jevrejskoj četvrti se nalazi Staronova sinagoga, najstarija u Evropi i jedna od najvrednijih i najznačajnijih u celom svetu. Sagrađena je 1270. godine.  Prema legendi, sinagoga je sagrađena od ostataka Drugog Hrama porušenog u Jerusalimu 70. godine. U ovom delu grada, gde se nalazi i staro jevrejsko groblje.  Zbog nedostatka prostora grobovi se nalaze jedan iznad drugog, tako da je na tom groblju preko 12 slojeva i preko 12000 grobnica.  Atmosfera na groblju je jedinstvena i neponovljiva. Staronova sinagoga otvorena je za posetioce svim danima, osim subotom i za vreme jevrejskih praznika. Takođe je poznata i praška Španska sinagoga.

Od novijih arhitektonskih čudesa vredna je pomena zgrada koja pleše, Džindžer i Rodžer ili The Dancing House, delo američkog i češkog arhitekte srpskog porekla. Jedna od najinteresantnijih građevina u Pragu. Sagrađena je krajem 20.veka. Simbolizuje muškarca i ženu koji plešu. Dobila je nagradu za dizajn 1996. godine od strane American Time magazine-a.  Na raspolaganju nam  stoje brojni muzeji kao što su Dvoržakov, Smetanin, Mocartov, ali i oni čudni, poput muzeja policije, torture, komunizma, seksa, insekata, lutaka, voštanih figura.

Nakon celodnevnog obilaska, napravili smo malu pauzu za ručak u tipičnom češkom restoranu, gde smo (po preporukama domaćina) probali kolenicu (iliti na češkom veprovo koleno) sa senfom i renom, češki specijalitet. Posle kraćeg shoppinga, vratismo se u hotel da malo odmorimo, pa uveče na gradske trgove….

Neću trošiti reči na opisivanje samog dočeka. Možete misliti, ljudi iz celog sveta (upoznali smo neke  Italijane, Francuze, Meksikance i Bolivijce i super se proveli), praznična atmosfera, koncerti, vatrometi i opšta graja i veselje do kasno u noć. Prelepo!!! Doček na trgu je uvek nešto najlepše i najopuštenije!

Sutradan smo otišli na celodnevni fakultativni izlet u Karlove vari, banju Karla IV. Put do banje traje par sati, a prolazi se kroz nekoliko manjih mesta, njive (zemlja je crvena, sitna poput peska) i šume.  Sve to skupa čini putovanje zaista interesantnim.  Na samom ulazu u grad je simbol Karlovih Vari i cele češke, lav koji se kupa u mineralnoj vodi. Po dolasku u banju, na parkingu je i stanica gradskog autobusa broj 20, koji turiste i sve one koji putuju na toj liniji, vozi besplatno do grada i nazad. Banju su u prošlosti posećivali engleska kraljica, maharadže, predsednici država, pripadnici raznih evropskih monarhija, aristokrate. Karlove Vari su najpoznatije po svojim toplim izvorima lekovite vode, kolonadama i Beherovci, alkoholnom piću od raznog bilja, čiji recept je tajna i vredi milijarde evra. Beherovka otvara apetiti i ima lekovito dejstvo na stomak i probavni sistem, naravno u malim količinama. Možete posetiti muzej Beherovke ili  prodavnicu skupocenog Moser kristala. Prema legendi, prvi izvor lekovite vodi je otkriven tako što je Karlo IV u lovu ozledio jednog jelena, koji je bežeći pred lovcima i njihovim psima, doveo svoje goniče do izvorišta.  U Karlovim Varima možete da kupite i čuvene oblande, specijalitet od tankog testa, sa raznim ukusima. Najkvalitetnije su one na kojima piše Kolonada.

Po povratku u Prag, iskoristili smo vreme maksimalno da bi poobilazili ono što nismo do tada stigli. A, verujte, ni mesec dana ni je dovoljno da se obiđe ovaj fantastični grad.  Propustili smo i izlet u zamak Karlštajn, samo bi što više uživali u šarima ovog nestvarnog grada. Upoznali smo nekog našeg čoveka, režisera koji nas je odveo u pivnicu “U medwedki”, tipičnu češku pivnicu (sa mini muzejom),  jeftinu i dopadljivu. Par sati pred put iskoristili smo da pokupujemo još po neku sitnicu i, nažalost, naša prapka priča se završila.  :(( Nadam se da sam vam dočarao makar tračak praške magije. I žao mi je što nisam mogao više slika da postavim.

Grad sagrađen pokraj reke Vltave nikada nije prestao da očarava sve posetioce, naučnike, slikare, fotografe i pesnike.    Grad zlatne istorije i bajkovite lepote, očaraće vas toliko da ćete mu se sigurno vratiti barem još jednom, kažu Česi.
Verujte, tačno je. Prosto mami! :)

Tog novembarskog jutra, kada je trebalo da krenem put Sjedinjenih drzava, prvi put te zime je pao sneg i to je vejao sitan, gust i uporan. Delovalo je neverovatno da cu uskoro moci da uzivam u carima prijatne kalifornijske zime. Doduse, to “uskoro” je usledilo nakon vise sati leta ali vec prvo suncano jutro i blaga izmaglica sa okeana ucinili su da nestane sav umor i budem orna za upoznavanje San Diega.

Iako drugi po velicini grad u Kaliforniji nakon Los Andjelesa, San Diego ne ostavlja utosak prebukirane i prenatrpane metropole. Sve aktivnosti u slobodno vreme vezane su za boravak na otvorenom, u prirodi, najcesce na plazama koje su siroke i dugacke peskovite tipicne za Kaliforniju ili pak meni draza La Jolla- kamenita uvala koju takodje vole i foke. Tu se mogu sresti rekreativci svih uzrasta, setaci, surferi ali bilo je i kupaca uprkos hladnoj vodi okeana.

Za San Diego se vezuju i cuveni Zoo vrt, Vrt divljih zivotinja (Wild Animal park) i zabavni park Vodeni svet (Sea World). Ono sto posebno ostavlja utisak na posetioce ovih atrakcija jesu pre svega njihova velicina, prostranstvo i bogatsvo biljnih i zivotinjskih vrsta  ali i to koliko je sve dobro osmisljeno, ukomponovano, prilagodjeno za celodnevni  boravak porodica sa decom ali i, u zavisnosti od interesovanja, moze biti i edukativno.

Balboa park takodje cesta lokacija za turiste ali i sve ljubitelje muzeja razlicitih sadrzaja (Umetnicki, Muzej coveka, Muzej aeronautike, Muzej istorije San Diega, automobila,..), tu su jos i bioskop, japanski vrt, Botanicka basta, zivopisne radnjice manje ili vise umetnickih i zanatskih radova grupisanih u Spansko selo, muzicki paviljon ili se prosto moze uzivati u setnji kroz park i pogledu na prelepe fasade i gradjevine u spanskom stilu.

Ljubitelji oblakodera mogu uzivati u Down Town-u, a tu je i tzv. Cetvrt gasnih lampi sa  obiljem restorana gotovo svih mogucih nacionalnih kuhinja. Meni se najvise dopala meksicka kuhinja, doduse ne bas sasvim zacinjena kako bi trebalo, a kao nezaobilazno mesto svih ljubitelja cokolade i slatkisa toplo preporucujem poslasticarnicu Ghirardelli i njihov fadz od cokolade (o ovome vise u prici o San Francisku). Kako je sve nekako manje ili vise u blizini okena tu su naravno i u luka sa cuvenim jedrenjakom Star of India, promenada i Seaport Village, marina, krstarenja do ostrva Koronado i njegovog cuvenog hotela i plaze na kojoj je sniman film “Neki to vole vruce”.

Koliko god San Dijego izgledao relaksirajuci i opusten, pomalo penzionerski, 200km severnije je Los Andjeles i potpuno druga prica sto se moze naslutiti po rekama automobila i mrezi puteva koja je sve gusca sto se vise priblizavamo ovoj dzungli od grada. No, Los Andjeles nije bio cilj naseg putovanja vec nas je put vodio dalje, jos 800km severnije, do San Franciska. Da bismo  mogli bolje da dozivimo Kaliforniju izbegli smo dosadnu voznju autoputem i odabrali da budemo blize obali i okeanu. Prva stanica bila je Santa Barbara-zivopisno mestasce sa nezaobilaznim dokom i pelikanima u luci, palmama, dugom pescanom plazom i uglavnom prizemnim gradjevinama u spanskom stilu (zabranjena je izgradnja visokoh zgrada).

Deluje kao da je vreme zaustavljeno i sve podredjeno relaksaciji i cistom uzivanju u prijatnoj klimi, blagom povetarcu i brojnim restoranima sa izvrsnom ponudom sveze ribe i cuvenih kalifornijskih vina koja nismo ovde isprobali jer nas je cekalo jos dosta kilometara (tj. milja) do nase krajnje destinacije.

Put  dalje vodi duz obale Pacifika i cak i najneromanticnije osobe na svetu ce tesko odoleti a da ne zastanu i uzivaju u pogledu posebno u trenucima zalaska sunca.

Big Sur je oblast gotovo netaknute prirode, gde se planinske litice strmo spustaju do obale okeana, oblast velicanstvenih pejzaza u kojima nije pozeljno da uziva i vozac jer je put pun krivina, neophodno je pridrzavati se ogranicenja brzine i voditi racuna da se ne ostane bez goriva jer kilometrima nema nicega sem sume, planine i okeana duboko ispod nivoa puta.  Jedino sto se moze nazvati naseljenim mestima u toj oblasti su zapravo par skupina koje uglavnom cine pumpa, restoran i motel  pored druma.

Tako stigosmo do cilja naseg putovanja-San Franciska!

Fascinantan grad, zivahan i zivopisan i zbog svog polozaja i brdovitog (ali stvarno dramaticno brdovitog)  terena na kome se nalazi, susreta starije viktorijanske arhitekture i staklenih i celicnih nebodera, ali i zbog sarenolikog stanovnistva. Glavne asocijacije na San Francisko su Golden Gate most i Alkatraz. Za mene je to i tramvaj-iako sada cisto turisticka atrakcija, ne treba propustiti voznju koja lici na voznju velikim toboganom po strmim ulicama grada.

To je takodje i velika luka sa brojnim dokovima i kulom Ferry buildinga, najukusnijim skampima i lignjama koje sam probala; Kineska cetvrt sa svim prodavnicama kako sarenih krpica koje su preplavile i Evropu, o Srbiji da i ne govorim, tako i voca i povrca koje sam prvi put videla, napitaka, zacina i ko zna cega sve ne cija imena ne umem ni da ponovim a upotrebu naslutim.

Sa tornja Coit Tower-a pruza se fantastican pogled na grad i to je verovatno najbolji nacin da se zapocne obilazak.

Paviljon Muzeja lepih umetnosti (The Palace of Fine Arts) je zivopisna gradjevina inspirisana sarogrckom arhitekturom, smestena u blizini obale i okruzena parkom i vestackim jezerom sa sve patkama i labudovima i moze se videti u velikom broju filmova koji su snimani ovde.

U Palati muzeja Legije Casti (Palace of the Legion of Honor) mogu se videti izmedju ostalih i dela Rodena, Rebranta, Rubensa i drugih, ali do ovog muzeja vredi doci i zbog toga sto se nalazi na takvom mestu odakle se pruza lep pogled na zaliv sa Golden Gate mostom.

Zgrada Gradske kuce je prepoznatljiva po svojoj kupoli i smestena je na lepo uredjenom trgu ali ovaj deo treba izbegavati nocu jer se u blizini skupljaju ne bas pitomi likovi. Za ljubitelje shoppinga tu je polazna tacka i epicentar Union trg i naravno Levi’s. Mi smo bili u San Francisku u vreme Dana zahvalnosti i za kupoholicare cuvenog Crnog petka i bili verovatno jedini na ulici tog dana bez gomila kesa u rukama. Za mene mnogo atraktivniji je bio Ghirardelli sker koji je dobio ime po fabrici sladoleda i cokolade a sada se tu moze videti i originalna oprema za proizvodnju ovih poslastica, ali i uzivati u njihovim proizvodima.  U obilasku San Franciska treba imati u vidu da su rastojanja u stvarnosti mnogo veca nego sto izgledaju na karti zbog valovitosti ulica.  No, i obicna setnja ulicama San Franciska je dozivljaj, jer na raskrsnici izmedju zgrada odjednom moze puci pogled na luku i okean ili mozete videti niz kitnjastih viktorijanskih zgrada, poredjanih i obojenih poput minjona, ili stabla pomorandzi i limuna u dvoristu neke kuce, ili bundeve kao dekoracija za Noc vestica na tremu druge kuce.  San Francisco je zivahan, sarenolik grad prijatne klime, lepih parkova i ljubaznog stanovnistva, grad u koji bih se volela vratiti.

PRVI UTISCI O KINI

Jiangyin. Nalazi se na jugoistoku Kine. Jiangyin pripada provinciji Jiangsu na reci Jangcekjang. To sam saznala od svog dečka koji je već tri meseca radio u ovom gradu. Pošto u Srbiji nisam imala posao, postojala je mogućnost da sledeći put krenem sa njim na tri meseca. On da radi, a ja kao turista. Sama pomisao da idem zajedno sa njim toliko daleko od kuće je bila fantastična. Pomislila sam, to je jedno prelepo životno iskustvo. Bila sam potpuno upoznata pričama o Kini i životu u njoj, ali sam trebala to i da doživim. 26. septembra smo krenuli iz našeg malog grada Bora do Beograda, a zatim na relaciji Beograd-Pariz-Šangaj stigli u Kinu. Bila sam pripremljena na drugi svet.

Sleteli smo na međunarodni, veoma uredan i čist aerodrom u Šangaju. Lokalni vozač, kojeg su nam poslali iz firme u kojoj će raditi moj dečko, nas je sačekao sa našim imenima na papiru, velikim smeškom i u pristojnom odelu. Poželeo nam je dobrodošlicu i izgovorio svoje ime koje naravno nismo razumeli. U Kini, svaki Kinez ima i englesko ime, zbog lakše komunikacije. Obično se dobija u ranim godinama, i Kinezi ga koriste kao katolici drugo ime. Vozeći se od aerodroma do hotela videli smo uredne ulice i nebo ispunjeno kranovima. Kao i svuda u Kini, mnogo se gradi. Nismo mogli puno da saznamo koji je glavni izvor bogatstva ove provincije, jer je vozač slabo govorio engleski. Nebo je redovno sivo i vazduh zagađen, tesko se diše. Bili smo jako umorni i nismo puno govorili. Nakon 2časa i 30minuta vožnje kolima, stigli smo u hotel. Na ulazu u hotel nas je dočekao batler koji je odmah uzeo kofere i odneo do recepcije. Već smo imali rezervisanu sobu, samo je trebalo da unapred platimo za ceo mesec boravka u njemu. Na recepciji, devojke su slabo govorile engleski, ali kada smo pokazali karticu sve je bilo mnogo lakše. Prvi utisak pri samom ulasku u hotel je bio vrlo iznenađujuć. Sve je jako lepo, svetlucavo i luksuzno, sa čini se najkvalitetnijim podovima od mermera. Odmah sam na sred hola zapazila prelepu fontanu i jedan crni dobro očuvan klavir. Dobili smo sobu sa brojem 1006, što znači da ćemo boraviti na 10 spratu. Otišli smo i smestili se. Soba je pristojno izgledala mada sam očekivala više shodno raskošnom holu hotela. Nismo puno razgledali već smo želeli da se odmorimo od jako napornog i dugog puta Beograd-Jiangyin.

Kada smo se odmorili, krenuli smo do najbližeg restorana da nešto pojedemo. Usput smo imali priliku da vidimo predstavu koja je bila održana na platou trga ovog grada. Videli smo tradicionalnu izvedbu nekog tragično-jubavnog komada sa dosta muzike. Glumci su bili obučeni u kimonima od kineske svile sa dosta zlatastih detalja.

Pošto smo pogledali predstavu, nastavili smo put do restorana. Bilo je to nezaboravno prvo iskustvo sa kineskom kuhinjom. Raznovrsni mirisi raznih začina širili su se po celom restoranu. Naručili smo neko meso sa povrćem, supu i salatu, a kao prilog smo naravno dobili obaren pirinač. Moj prvi susret sa tom poruđžbinom je bio katastrofalan. Nisam uspela da pojedem ništa jer mi se nije dopalo. Bio je to obrok pomešanih slatko-slano-kiselih ukusa, meso nedovoljno ispečeno, a salata od lubenice i jabuke prelivena majonezom. Za prostore odakle mi dolazimo potpuno nepoznato. Mogla sam da primetim da je sve to bilo jako lepo dekorisano, u raznim bojama i sa bezbroj malih posuda. Tu su naravno i štapići bez kojih ne bi ste mogli ništa da pojedete, ukoliko znate da ih koristite. Ja sam već kod kuće vežbala ali sam ipak ostala gladna i pomalo ispala smešna. Zaposleni u tom restoranu su nas lepo primili sa oduševljenjem pazeći da ispadnu profesionalni u svom poslu. Mi smo bili zadovoljni njihovom uslugom. Ipak treba se navići i čini mi se da sam donekle i uspela. U naredna 3 dana jedino gde sam se hranila bio je Mac Donalds.

PRVA DVA MESECA OBILASKA I ŽIVOTA U JIANGYNU

Osvanulo je i naše prvo jutro u Kini. Prvo na šta sam trebala da se naviknem jeste vremenska razlika u odnosu na Evropu. U Kini je ta razlika iznosila 7 sati unapred u odnosu na Srbiju. Spremili smo se i krenuli da upoznamo grad. Kada smo izašli na ulicu i pogledali oko sebe, videla sam da se totalno razlikujemo od tog naroda. Mi smo toliko bili primećeni da su prolaznici gledali u nas, smeškali se, a oni mlađi čak i dobacivali: „Welcome to China”. Simpatično za početak.

Moj momak je već boravio u ovom gradu te je tako i poznavao neke delove grada koje sam za početak ja trebala da vidim. Otišli smo do prelepog parka u samom centru grada gde je vladala potpuna tišina. Ovaj park je napravljen tako da se ne naruše flora i fauna u njemu. Opkoljen je građevinama u kineskom stilu sa dosta raznolikog drveća gde najviše preovladava bambus drvo, tipično za ove krajeve. Ceo park je ispresecan vodenim kanalima, malim vodopadima koji žubore i ribnjakom u njemu.

Ono što nas je impresioniralo, a što smo u ovom parku mogli da vidimo na svakom koraku je veliki broj starijih muškaraca i žena koji se opuštaju uz tzv. Kineku jogu, tradicionalnu metodu kultivacije duha i tela, jedna od mnogih vrsta či gonga, kako se na Zapadu popularno nazivaju metode poput tai či čuana, jan šina i drugih. Inače ove vežbe su za energiju i vitalnost, pomažu u oslobađanju stresa, masaže za cirkulaciju, probavu i opuštanje. U narednom periodu našeg boravka u ovom gradu, vrlo često smo posećivali ovo mesto.

Sledeće što smo morali da posetimo jeste da dođemo do Jangcekjang reke. Jancekjang, Jangce ili Čanđang (kineski- Chang Jiang, Velika reka ili Dugačka reka) je reka u središnjoj Kini. To je najveća reka u Aziji i treća po veličini na Zemlji (posle Amazona i Nila). Dugačka je 6.380 km. Površina sliva se prostire na oko 1/5 površine Kine i plovna je za morske brodove. Inace tu se nalazi i pompezni most tzv. Jiangyin Yangtze River Bridge.

Nikada u životu nisam videla ovako veliku reku i osećaj je bio predivan i neopisiv. Ostaće mi dugo u sećanju kao hladna, tajanstvena i nemirna reka sa koje neprekidno dopiru sirene brodova. I tako svakog vikenda, kada je moj momak odmarao, ostajali smo bez daha jer je ovaj grad skrivao sve svoje lepote a trebalo ih je pronaći.

Kako bi se lakše snašli i obišli sve što smo želeli, u našem hotelu smo kupili kartu grada koja je bila ispisana na kineskom, ali smo na osnovu oznaka mogli da pretpostavimo mesta koja treba videti. Destinacija koju smo naumili da vidimo bila je isuviše daleko tako da nismo mogli ići pešice. Morali smo da uzmemo taxi. Taksista nije govorio engleski tako da smo mu na karti pokazali gde želimo da nas odveze. Bila je luda vožnja. Inače u Kini vozači ne poštuju pravila u saobraćaju. Pretiču koliko god mogu i jako je nezgodno voziti se sa njima. Jednostavno smo stalno bili napeti i plašili se kako će se završiti. Malo preznojeni od lude vožnje stigli smo do Jiangyin jezera.

Neverovatno kako je ovo jezero lepo uređeno. Napravljena je plaža sa kamenjem u obliku stene i peskom koji su verovatno morali da donose kako bi veštački kopirali prirodu. Jezero je veštačko, a na svakom koraku je stajao znak da plivanje nije dozvoljeno. Nasađeno je dosta palmi i raznog drveća i puno stazica od kamena. Sve je toliko uredno. Da ne poveruješ. Pomislili smo “toliko zagađen i bučan grad od auotomobila i previše ljudi, a ustvari tajna njihovog opstanka je što postoje ovakva mesta u gradu gde je mir potpuno zagarantovan.” I onda smo naišli na pedalino. 50 juana (500din) za sat vremena. Moj momak je bio oduševljen što ćemo da se vozimo, ali ja nisam davala povratnu reakciju. Pa ne znam, jednostavno nisam verovala u sigurnost tog vozila, pošto je naše izgledalo poprilično oronulo i zarđalo. Ali deca uživaju pa što ne bih i ja. Dobro smo prošli.

Obišli smo i jednu planinu oko grada. Shvatili smo da Kinezi jako vode računa o ono malo prirode što imaju. Kroz planinu su se račvali putevi na sve strane. Uredno je na kineskom, a i na engleskom obeleženo šta se sve može videti. Prvo na šta smo naišli bili su golf tereni.

Razni vojni objekti i kasarna. Kroz šumu planine čula se klasična muzika iz zvučnika skrivenih u maketama stena ili drveta. Savršeno smišljeno. A onda smo ogladneli i hteli nešto da pojedemo. Tu na planini zapazili smo jedan miran restoran. Pošto smo saznali od devojaka koje su tu radile da se na vrhu restorana nalazi vidikovac, odmah smo izrazili želju da se popnemo.

Devojka nas je uvela u jedan zastakljeni lift odakle se mogao videti ceo grad. Pogled je bio prelep. Sada nam je most preko reke izgledao mnogo bliže.

Za sledeći vikend, na ovom istom mestu, ostavili smo da vidimo toranj. Videli smo ga a i vozili se na njemu. Cena je bila negde oko 200dinara po osobi. I ponovo je izgledalo nesigurno ali vredelo je. Nije bilo puno posetilaca, samo par Kineza i mi. Ušli smo u jedan kružni lift koji se kretao naviše i tada smo imali ceo grad kao na dlanu, kao iz aviona. Maksimalna visina do koje je ovaj rotirajuci lift išao bila je 50 metara.

U gradu smo se hranili redovno po italijanskom i nemačkom restoranu. Postojali su i kineski restorani sa zapadnom kuhinjom. Bilo me je sramota što sam isključivo zahtevala evropsku hranu, tako da sam poželela da pokušam sa kineskom. Izbegavala sam jela sa kombinovanim slatko-slanim ukusom, ali sam zato probala najlepše salate sa tunjevinom i maslinama, kuvana jaja u nekom od njihovih čajeva, žablje batake i puževe u kari sosu, kao i pačeće meso u sosu od pomoranđže. Najzanimljivije posluženje je bilo parče mesa sa povrćem i jajetom na oko, posluženo u jednom dobro užarenom masivnom metalnom tanjiru, u kojem se hrana još uvek pekla. I sve to ispred vas. Postoji i tzv. Hot pot obrok, a to znači da možete sami da kuvate po želji. Veoma zanimljivo. Uz sve ovo najviše nam je nedostajao hleb, ali je zamena za to bio pirinač i uvek pirinač.

Pošto sam već jel te, navikla na kinesku kuhinju, jedne večeri otišli smo da probamo i Koreansku kuhinju. Zaista sam bila oduševljena. Prvo što je neobično je to da je restoran podeljen na male sobe sa stolovima koji su bukvalno tek nešto iznad poda. Izaberete koja vam soba odgovara i svako društvo ima i privatnost dok uživa u hrani. Bili smo sa kolegama mog dečka, tako da je tu bilo Italijana, jedan Rus, Hrvat, jedna Kineskinja i nas dvoje. Jedno od pravila u Koreanskom restoranu je što svi gosti moraju da sede izuveni. Na sredini stola stoji roštilj na plin i gosti mogu sami da okreću meso. Bilo je tu raznolikog mesa, pite sa morskim plodovima, pirinač na razne načine, salate, voće, pečeni kikiriki i još mnogo malih činija sa začinima i prelivima.

Probali smo i najčudnije voće, koje smo kupovali u marketu, ali nismo saznali kako se zove. Svako veče se završavalo uz šolju kineskog čaja i neko hladno pivo, koje smo voleli da popijemo sa drustvom u baru hotela.

Naši obilasci se nisu privodili kraju. Saznali smo da oko 80km od našeg grada postoji jedan manji grad u kojem često dolaze turisti iz celog Sveta i kojeg popularno zovu Venecija Istoka. Naravno reč je o gradu na vodi. Nismo želeli da idemo preko agencije, pošto je skupo,pa smo uz dosta muke angažovali gradski taksi. Puno smo pregovarali sa taksistom o ceni i najzad došli do razumne. Pokazali smo mu papirić na kome je pisalo ime grada na kineskom, bilo je to stvarno interesantno putovanje, inače sa nama je krenuo i kolega mog momka iz Hrvatske. Naravno, taksista nije znao ni reč engleskog te nije mogao da nam kaže da u cenu puta nije uračunata i naplata putarine. Kada smo stigli do naplatne rampe, taksista je samo govorio “money, money” i tada smo morali da doplatimo te troškove. Posle duge vožnje, stigli smo. Ostavio nas je na nekom čudnom mestu, u nekakvoj staroj ulici. Oko nas su bile veoma siromašne kućice, pa smo pomislili da je nemoguće da ovo turisti vole da posećuju. Nekako smo uspeli da od prlaznika doznamo gde treba da idemo kako bi smo videli drugu i nadali se lepšu stranu ovog mesta. Kada smo prešli jedan mostić onda smo ugledali puno turista i jako zanimljivu arhihekturu. Krenuli smo u dalje razgledanje,međutim,odmah su nas spazili jedna žena i čovek, i ponudili nam vožnju u tradicionalnom kineskom prevozu tzv. Rikšama. Govorili su o nekakvim cenama na sat vremena koje su bile ok, i dogovorili smo se da će nam stajati na svakom mestu kako bi se slikali. I tako je trebalo da izgleda naše razgledanje grada. Bilo je veoma uzbudljivo voziti se rikšama, a ujedno nam je vožnja u njemu bila prvo iskustvo. Kasnije smo probali da potražimo neki restoran. Naišli smo na jako lep kafić koji je bio u Zapadnom stilu. Inače u Kini skoro da ne postoje kafići u kojima možete popiti samo piće, već se sve bazira na restorane. Kafić je bio prazan, mi smo sedeli u bašti i pitali konobaricu da li govori engleski, ona nam je dovela gazdu kafića. Bio je to mladi momak po imenu Stiv koji nam je jako ljubazno govorio o ovom mestu i šta sve možemo da vidimo u njemu. Ponudio se da nas odveze do centra,i mi smo pristali. Predložili smo mu da večera sa nama. U jednoj dugačkoj ulici sa pregršt crvenih fenjera i rečicom kojom plove čamci sa turistima, bilo je poređano bezbroj stolova gde smo mogli da poručimo neko jelo. Stiv nam je preporučio svinjsko pečenje u sosu od čaja, prelepu zelenu salatu i škampe. Bilo je ukusno. Ovo nam je bio prvi susret sa nekom kineskom mlađom osobom sa kojom smo mogli da pričamo o svemu. Pričali smo mu o našoj Srbiji i našoj kulturi, o hrani koju jedemo i kako mi ustvari živimo. On nije znao gde je Srbija, ali je znao za Jugoslaviju i bilo nam je drago da malo nešto zna i o tome, a posebno o najgledanijem filmu Valter brani Sarajevo sa Batom Živoinovićem u glavnoj ulozi. Rekli smo mu i da smo ovakvu ulicu u kojoj večeramo jedino videli u kineskim filmovima, i on nam je rekao da otprilike ovako izgleda Kina i da smo je upravo doživeli, bez luksuza ali sa puno pesme i veselih Kineza. Čuli su se razni glasovi starijih kineskinja koje su pevale tradicionalne pesme uz razne duvačke instrumente i udaraljke. Siao (xiao) je flauta koja se svira vertikalno i zvuči fantastično, kao i udarajke-gongovi, činele i zvona. Pitali smo i o čemu pevaju, rekao nam je da pevaju uglavnom o ljubavi, sreći i životu. Uživali smo u svakom trenutku te večeri. Nakon večere, pozdravili smo se sa Stivom, zahvalili se na srdačnom dočeku i krenuli u dalje razgledanje grada. Kasno u noć, vratili smo se u „naš“ grad Jiangyin.

Najčudniju Zemlju, najčudniji narod i način njihovog života, sam, nadam se, uspela da vam dočaram i podelim sa vama. Znate ono kada voljenoj osobi kažete “Vodiću te na kraj Sveta”, e baš sam ja to doživela sa mojim J.

Zelim da ostanem dete. Odrastanje je bespotrebna stvar. Zbog te svoje zelje, vecito obilazim kolevke nase civilizacije. Sad, da li je Egipat kolevka nase civilizacije, ili krah neke tudje, i da li smo mi uopste civilizovani, to je vec tema nekih koji vole da odrastu.

Put te divne zemlje moji prijatelji i ja krenuli smo ubrzo nakon bombi u Sarm el Seiku. Opravdanje je bilo jasno-kad smo u Nisu preziveli tri meseca kasetnih, sta nam mogu dve obicne bombe.

Afriko, drzim te-te su mi reci setale po glavi dok smo, cini se satima, leteli iznad Kaira. Taj grad ima preko 20 miliona stanovnika i 250 kilometara u precniku, pa sam se u jednom trenutku pitala, da nije mozda Kairo prekrio nekim cudom ceo svet. Pilot JAT-a nas je animirao… Ako hocete da vidite bolje, nagnucu avion na levo, ako vam je neudobno u sedistima, nagnucu nos aviona napred… Slusali smo njegov opusten ton kotrljajuci se jedni preko drugih i po podu. Stjuardese su nas ljubazno preskakale. Aplauz prilikom sletanja u Hurgadu bio je najjaci koji sam ja ikada u avionu cula. Definitivno smo imali posla sa pilotom (samo)ubicom u pokusaju.:)

Prvo sto sam pored suve zemlje i palmi na putu za hotel ugledala, bio je ogroman Snesko Belic. Egipcani imaju smisla za gradjenje misterioznih spomenika milenijumima unazad.:) Posto nisu mogli od snega, napravili su ga od betona. Sto je najcudnije, na tom mestu uopste nije suvisan.

No, Snesko nije jedini beo stvor koji nam je na prvi pogled bio neocekivan. Hurgada je puna vojnika u belom. Prvo sto cete pomisliti bice da ste dosli u doba omanjeg rata. Ali, potrebno je veoma malo vremena da shvatite da su mitraljezi tu zbog vase bezbednosti, da se setite Nemaca poginulih podno piramida i da se zahvalite onom u koga verujete da su oni tu…

Hotel Triton Empaire u koji smo stigli bio je odlican za moj ukus. Sa velikim bazenima, maksimalno ljubaznom uslugom i ukusnom i raznovrsnom hranom, definitivno po meri Evropljana, i to zahtevnijih. Restoran na plazi imao je lezaljke izmedju palmi tako da smo svoje dragoceno slobodno vreme tamo uzaludno bacali.:). Sobe ciste, figure od peskira na krevetu su svakog dana nove. Jednu smo proglasili labudom, a bila je to kobra, po recima umetnika, ali da ne sitnicarim.:)

Omiljeni deo hotela odmah nam je postala plaza sa 30-ak lezaljki prekrivenih velikom nadstresnicom od palminog lisca. Nazvali smo taj deo stala. Zvuci podrugljivo, ali odatle nam se nije pomeralo, kako god to vama delovalo.:))

Temperature su tamo raspolozene za unistavanje bilo kog balkanskog termometra na koji naidju. Jos smo vozaca autobusa na aerodromu pitali koliko je stepeni. Kada smo culi na losem engleskom 43, nastao je stampedo kod izlaznih vrata autobusa. Preklinjali smo ga da nas vrati do aviona, pa posto nije, lagali smo sebe da covek ne zna dobro strane jezike.:)) Medjutim, vetar je u opoziciji sa suncem, tako da stalno pirka i prija, i vi ga volite dok ne shvatite da sunce ipak vodi glavnu rec i podjete po jogurt…J

More je jedno od najlepsih u cije sam se vode umocila. Pijaca tirkiznih nijansi, prosarana tragovima korala. Nisam bila ljubitelj snorkinga pre tog mora. Dok…iz njega me nije imalo sanse izvuci na obalu ili na brodic. Dok ronite, imate osecaj da ste u velikom akvarijumu sa toplom vodom i hiljadama najcudesnijih morskih stvorenja koja kao da su se obukla za karneval. Rajsko ostrvo, nadomak Hurgade, predivno je ostrvo a la Robinzon. Nije bilo osobe iz grupe koja nije pozelela da u toj lepoti i u tom miru zauvek ostane.

Na tom brodicu upoznala sam priajtelje iz nama bratske Bolivije.:) Jedan od njih, skroz indijanskog lika, sa zenom Svedjankom, sve vreme je vikao da mu je zena zmija i molio se da u Crvenom moru nadje bar jednu ajkulu. Cak je hteo da zasece svoju ruku, da pusti malo krvi u vodu, da bi ih privukao. J Od njega sam naucila da je Bolivija zemlja nedruzeljubivog naroda, otrprilike mi je predstavljena kao zemlja u kojoj ne mozete kupiti ni keks ako se prodavcu ne svidjate, ili ako mu nije dan. Nakon te price, Egipat mii je jos vise prijao.:)

Naravno, kada ste tamo, bice vam zanimljivo da utvrdite ima li medju novim Egipcanima onih starih. Kazu da su najverovatniji potomci kopti-njihovi pravoslavci. Trazili smo ih po gradu i veselili se kada ugleamo tatoo krst-to je znak na telu da je neko sigurno kopt.

Najludji deo ovog letovanja mozda je bilo cenkanje. Kupovali smo za sitne funte i najkvalitetniji pamuk i suvenire koje kad smo doneli u Srbiju, roditelji su nas pitali koje smo egipatske vradzbine okusili da nesto ovako glupo donesemo (tipa papirus made in China) i usput nam pricali o arapskim strogim zakonima (u slicaju da smo konzumirali neke droge-takvi su nam bili pokloni)…J Spustali smo cene istom, potpuno suludom pricom: Mi jadni iz Srbije! Ko siromasan iz bilo koje zemlje ide da letuje na drugi kontinet, jedan prodavac nam je lepo rekao… Njihove plate, su po njihovim recima, u proseku 30 evra mesecno. A svi pevaju. Smeju se, poklanjaju skupe stavri. Trebalo je da povedemo jednog u nasu vrlu zemlju da nas nauci osnovama zivota… Naravno, koliko god da snizite cenu, uvek ce oni biti na dobitku. Iz jedne radnje sa papirusima prodavac nas je izbacio naglavacke uz reci: Vi niste turisti, vi ste teroristi! Nismo znali da i cenkanje ima granice…L

Kretanje motornih vozila u Egiptu jos nije dobilo definiciju. Svestlosna signalizacija zamenjena je zvucnom i svako ima prava da vozi gde njemu odgovara. Taksisti uglavnom ne znaju gde treba da vas voze, pa ce nonsalantno stajati i pitati prolaznike da ih usmere. Srecom, pa se i sa njima mozete cenjkati. Nakon tog iskustva u Africi, saobracaj u Nisu delovao mi je kao vrh dostignuca u pogledu kretanja motornih vozila.

Na putu za Kairo, putovali smo u karavanu, a autobusi su isli po 3 paralelno. Inace smo izabrali njihovu agencije za 4x manje novca, iako su nas nasi agenti ubedjivali da ce nas Egipcani prodati kao belo roblje. Svi uslovi putovanja (osim vodica koji govori srpski) bili su istovetni.

Na ulazu u taj stari grad, videla sam najvece kamile na svetu. Delovale su kao dinosaurusi. Inace, nisam jahala ni one manje. Valjda sto sam poreklom iz Pirota, a u Egiptu za jahanje tih stvorenja vazi pravilo: Das evro da se popnes i 10 da sidjes…J

Kairo sam zamisljala bajkovitije. U stvari, to je skup nelegalno gradjenih visespratnih nedovrsenih stracara. Naravno, diplomastki kvart i muzeji davali su suprotan dojam.

Sto se muzeja tice, potrebno mu je posvetiti bar nekoliko svojih letovanja. Od maske slavnog Tutankamona, do mumificiranih krokodila, sve biste zeleli da poneste kuci.

Nil mi nije bio upecatljiv-verovatno ga treba videti van grada, da bi se osetila njegova snaga.

A piramide…bila sam ubedjena da nece ostaviti dubok trag u meni. Cinilo mi se, previse sam citala, previse sam znala. A u stvari, nisam znala nista. Kad je neko u autobusu rekao: Eno piramida!, zaledila sam se. Cekaj, pa nismo izasli iz Kaira? Zamisljala sam da je Giza neko usamljeno mesto u pustinji, a one su bile tu, mracne izdaleka, nadvijene nad gradom. Kao tri ne bas prijateljski raspolozena svemirska broda. Nisam bila jedina koju je obuzela jeza. Necu vas obasipati informaijama koliko su neverovatne. Morate ih videti. Sfinga je bila toliko daleko da smo do nje putovali autobusom. I to se kosilo sa mojom predstavom…

Naravno, mali prodavci bili su nam za vratom gde god da smo se kretali oko “kraljica civilizacije”. Kasnije smo uporedjivali cene istih suvenira-razlika je bila za neke i vise desetina evra.:)

Nakon piramida, pokusavali smo da se povratimo u stvarni svet jeduci mini banane i obilazeci fabrike papirusa i parfema. Uz ogromne kolicine caja. Tradicionalno i prijatno.

Na povratku ka Hurgadi, otkrili smo El Gunu-gradic koji je sam napravio jedan kopt-uvkao je more u kopno kanalima i oko njih sargadio hotele i radnje. Izgleda perfektno. Mozda je cak pametnije tamo otici.

Voda je svetinja, stedite je!-videcete upozorenja. Sve je podredejno pustinji i voda se postuje. Iako je nemaju, jeftinija je nego kod nas… Sto se tice odevanja, svuda je bilo istaknuto da smo u arapskoj zemlji i da ne bi trebalo da ugrozavamo njihova pravila ponasanja. Dakle, iz hotela samo u kupacem na plazu… malo teze. Culi smo da zene nisu bas prijateljski raspolozene prema slobodnim Evropljankama. Samo smo culi. Bez problema. Muskarci su tamo raspolozeni za davanje komplimenata, pa su mi uvek kada sam bila u drustvu nekog momka, njemu govorili: Lucky boy! Jedne veceri sam se u glavnoj ulici pojavila sa dva svoja drugara, grleci ih obojicu. Kada me je prodavac pitao jesu li mi obojica muzevi, rekla sam mu da je to u Srbiji nortmalno, nakon cega sam dobila pohvalu: Lucky girl!:))

Kada je trebalo krenuti na nas kontinent, razmisljali smo sta poneti da nas podseca na ovu lepotu. Recimo, korali ce vas bukvalno moliti da ih poneste svojom lepotom i upecatljivoscu, ali u Egiptu se oni kao i morske zivotinje smatraju nacionalnim blagom, tako da ce vam na aerodromu i zbog toga pretresati. Tako smo u ovaj nas svet doneli ono sto smo kupili i ono sto smo upamtili. A sve je nesvakidasnje.

Ako i vi ne zelite da odrastete, krenite na put do ove kolevke-uljuljkace vas najtoplije.

Švajcarska nudi puno više od spektakularnog prizora Alpa. Mnogo je skrivenih blaga koja čekaju da budu otkrivena i iskažu svoje veličanstvene lepote turistima.

Na brdašcu iznad Trogena, gde su saobraćajni znaci u vidu smajlija i krava na putu, gde trava miriše drugačije nego kod nas, a krave su prave sa reklama, nalazi se dečije selo Pestaloci, nazvano po Johannu Heinrichu Pestalozziu, koji je još u 18. veku brinuo za siromašnu decu i pružao im utočište. Drvene kućice, sklad, uređenost, prirodna idila, očuvana priroda… Ljudi se trude da svoje dvorište, okolinu i zemlju čuvaju što bolje, šetaju, džogiraju, uvek su topli, ljubazni i nasmejani.

Između alpskih brežuljaka u netaknutom predelu Apencela (selo Štajn), krije se fabrika sira gde se dobija uvid u tradicionalne običaje i savremenu proizvodnju sira. Impresivan je pogled i na šest metara 13.500 sireva koji zriju.

U blizini romantičnog i bajkovitog Sent Galena, nalazi se fabrika “Maestrani”, koja se više od 150 godina zalaže za stvaranje posebne poslastice – najfinije čokolade. Poseta njoj posebno je slatka, a zanimljiv je i podatak da svaki čovek u Švajcarskoj u proseku godišnje pojede oko 12 kg čokolade.

Nezaboravne utiske ostavljaju i ciriški Nacionalni muzej, brojne crkve, prelepe građevine, zoo vrt, botanička bašta, vidikovci, jezera, ali i najveći vodopadi u Evropi na reci Rajni, sa 23 metara visine i 150 metara širine, koji svake sekunde nude posetiocima divan pogled na kaskadne, bučne slapove.

A onda u srcu Švajcarske – Lucern, a u srcu Lucerna “Vrt Glečera” - prirodni spomenik, park i muzej, turistička atrakcija, ali i oaza mira u kojoj se nalazi lavirint sa 90 ogledala u kojem je bilo posebno umeće snaći se.

Lucern je grad u Švajcarskoj koji je veoma privlaĉan za život. Poseduje prefinjene restorane i kafiće duž obale bistre reke Rojs, a njena bistrina ostavlja dobar utisak o stanovnicima ovog grada. Zatim prefinjene građevine, oslikane fasade, crkve i fontane, toliko kulturnih spomenika, cvetnih žardinjera, detalja i ukrasa smeštenih na pravom mestu, onako s merom. Neke kuće imaju naslikana svoja porodična stabla na fasadi, a druge deluju pomalo uvučeno i neprimetno, jer se utapaju u sličnu okolinu, sa svojim obojenim šalonima i gredama… A tek mostovi! Oni su priča za sebe! Dugački, drveni, krivudavi, ukrašeni obiljem živopisnih slika iz bitaka koje je švajcarski narod vodio u prošlosti.

Svaki grad (Sent Galen, Lucern, Cirih, Ženeva, Lozana, Šafhauzen, Roršah, Romanshorn…) me je na neki svoj, specifičan način opčinio i učinio da se osetim kao da sam, osim kroz prostor putovala i kroz vreme i našla se u nekom nestvarnom i bajkovitom vremenu i mestu… baš kao u snu…

Dovoljno je samo lutati ulicama nekog grada i prosto gutati pogledom sve na šta naiđete jer je sve tako (ne)stvarno. Posmatrati ljude, hraniti labudove, slušati ulične svirače, mirisati pekarske proizvode, osluškivati kako ta zemlja diše.

Lepota ovih gradova se ne može opisati na papiru, to treba jednostavno doživeti. Ni objektivi kamera ne mogu da „uhvate“ u punom sjaju ono što oko može da vidi.

Verujte mi, u bilo koji deo Švajcarske da odete nauživaćete se predela i iskustava koji se pamte za čitav život.

Ceo boravak u Švajcarskoj je uvek fascinirajuće iskustvo koje bih bez razmišljanja ponovila još bezbroj puta!