Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

‘Bar dan putnici namernici, a bogme i ostali voljni čitanja i pisanja!
Kaže li poslovica da jedna fotografija govori više od hiljadu reči? Kaže!!! Dakle, da bih vama uštedeo vreme za čitanje, a sebi vreme za pisanje, ja neću pisati ništa:-) Željni informacija mogu da se prihvate nekog od brojnih turističkih vidiča i u njima da pročitaju sve što ih interesuje. Moj zadatak je da vam kroz fotke koje sam snimio predočim svoje viđenje grada čije ste ime videli u naslovu ovog priloga:-)

Odlazim 20g a uvek uzivam.Sve me saceka novo i osavremenjeno.Bele gradjevine -koje stalno krece i izbeljuju,a more jedinstveno tirkizno.Nigde tolike plaze sa srebrnim peskom,oko hiljadu kilometara!

Jedino je ista ulica- ona u centru glavnog grada -Tunisa,sacuvana od zaborava a u uspomenu na malu prijateljsku zemlju.I dalje sa krosnjama egzoticnog drveca sto viri iz ambasade Francuske,sa izlaskom na dva divna dela grada-jednom ka neverovatnoj Medini,najvecoj u Magrebu-u kojoj morate ceo dan da provedete;i drugom koji vodi ka umetnickom gradicu-gde svi pozele da se zanavek nastane-Sidi bu Saidu.E -to je ulica Jugoslavije!Mi nismo cak ni u naseljima nasli neko sokace-da ga nazovemo po prijateljskoj nam zemlji.

Kad ste sleteli i popili jak caj u NASOJ ulici,pokupovali sve sto vam ljubazne i nasmejane tunizanke ponude,napakovali svu fenomenalnu keramiku,kamilje tasne,kozije torbe i neizostavne nargile-u koje se stavlja iskljucivo duvan,a filtrira kroz vodu-mozete se uputiti u neko letovaliste!

Muzej Bardo,nikako nesmete zaobici-vec kad se opustite i iskupate,pronadjite agenciju koja ce vas na ceo dan povesti u tu magicnu gradjevinu-dvorac,gde je i sam Beg ziveo i uzivao.Bicete fascinirani kako enterijerom -tako i exterijerom.Vraticete kazaljke kroz vekove,videti predmete iz paleolitskog perioda,mermerne biste rimskih imperatora,gips-cipku na arabeskama-po stubovima i plafonima i neizbezne mozaike od kojih ce vam dah zastati.Posle nagomilanih utisaka,tu ce biti i Kartagina sa sve pricom o osnivacu-kraljici Elisi Didon,Hanibalu i slonovima -do rezidencije koja se granici sa spomen-parkom,u kojoj je sadasnji pretsednik Ben Ali.Na kraju dana-slag na torti-umetnicka kolonija u belo plavim nijansama,ona gde svi na vrhu brda uz nasu-tursko-arapsku-crnu kaficu obecavaju da ce sledeci zivot provesti bas tu.Samo tiha muzika,neverovatno rastinje,galerije i kafici gde se ne sedi -nego leskari na asurama,opusteno caska o umetnosti i muzici,druzenju i ko zna cemu sto prija dusi.Crveni i zuti hibiskusi iz svih mogucih dvorista a fikusi,ne kao na drugim mestima-mali u saksijama -vec kao najvece drvo!Simbol Sidi bu Saida su i kruzni kavezi,raznih velicina-od onih koji su dekorativni,do velikih u kojima i pravi papagaji ili stiglici mogu da na miru -uzivaju.

E tad dremajte i zamisljajte kako je zivot divan,dok drzite voljenu osobu za ruku-i vracate se u izabrano letovaliste na vecernje kupanje.

Ako zelite guzve i puno desavanja,kafica i night klubova-tu je Sus,iz koga se za 5min stize u Port el kantaui -luksuznu silizovanu luku,za bogate i slavne.Oni dolaze da pokazu svoje jahte i prezime u fenomenalnom ambijentu i prijatnoj klimi,ili da leti pronadju nase lepe neudate devojke.Iako ste se proveli u Susu,druzili sa jet setom u Portu,nikako ne zaobidjite Monastir-samo 20 min udaljen a sa izuzetnom lepotom i mauzolejom od pravog zlata,koje je ex president Burgiba na vreme sebi podigao.I tu je bezbroj prodavnica,kafea,hotela i neizbezna Medina sa nama omiljenim-sukovima,u kojima ima svega sto nikad nemozete ni zamisliti.Znaci uzivancija a za iste pare kao ovde,i to im se i novac zove dinar!Zato -put pod noge,vize nam nikad nisu uveli i ostali su dosledni prijatelji,aranzmani su jeftiniji nego za okolne ex drzavice,a putuje se kao do NSada!Plaze su iste i u Nabelu,Hamametu,Susu,Monastiru-pa sve do samog juga gde su Zarzis i ostrvce koje svi obozavaju-Dzerba.Nema sumnje da ce se naci i mnogo ovde ne opisanog- u vasem programu,tj destinaciji gde cu vas pronaci u narednim godinama -kao npr Matmata u kojoj zive preostali Berberi(ispod zemlje)ili Nefta,Kebili i Tozer gradici-oaze sa plantazama palmi i mirisnih zacina,ili na skoro suvom jezeru Shot el dzerid sa sve fatamorganom i najravnijom pistom gde se voze jedrilicama po suvom-noseni jakim Saharskim vetrom!Hm i neki improvizovani avioncici vas nose u oblake da gledate planinske oaze sa slapovima prave hladne vode i setite se Engleskog pacijenta ili Caja u sahari……..see you!!!

Kada bih morala u par reči da opišem Italiju, verovatno bih rekla sledeće:

lepota, muzika, osmeh, ljubav i raskoš, vino i masline.
Kada bih morala da biram koji grad da preporučim da obiđete , zaista ne bih mogla da izdvojim..Koji grad u Italiji nije lep?

Iako proleće kalendarski još nije počelo, ovog su me februara okupani suncem dočekali gradovi Vicenza i Verona.I tako ponekad, kada pomislim na neki grad u Italiji mislim na njegovu boju jer po mom mišljenju kao da svaki grad Italije ima svoju boju.

Bologna je sva crvena, kao i Vicenza- zidine, crkve, trgovi, kule, čak i zavese. Verona je žuta, kao i Firenza, Venezia je nekako mermerno bela a Rim je zelen, kao deo italijanske zastave…

Za dan zaljubljenih/ eh, kao da sam birala…/ , u vreme najvećih mogućih rasprodaja, u vreme kada trgovi počinju da “žive” svoju veselu sunčanu priču, u vreme najvećih sajmova/ Arhitektura, dizajn i gradjevina , a potom poljoprivreda/ , u vreme kada mi je OSMEH ljudi bio najpotrebniji, šaputali su mi svoje tajne palate Palazzo Palmarana, Breganze, Vescavile i Chiericati u Vicenzi.

Ispijala sam najfiniji illy caffe‚ na Corso A.Palladio i u senzi Basilica na Piazza Signori “lovila” parče raja crkve Duomo/ svaka najveća crkva italijanskih gradova je DUOMO, da Vas ne zbuni!/.

Naime, taj mali gradić Vicenza,nadomak Verone, zapravo mi je bio baza jer sam odsela u prelepom ambijentu hotela Castagna/ Via Arhimede 2, Alte di Montecchio Maggiore/

www.castagnahotel.it

Cene su od 65 do 100 Eur, sa odličnim doručkom i garažom za auto.

Nedaleko od hotela , na putu ka centru Vicence ima jedan manji / za njihove standarde/ tržni centar sa odlično snabdevenom samoposlugom i dve- tri radnje cipela Grande ditte al stock / u prevodu, skup velikih zvučnih firmi sa korektnim cenama iz ranije kolekcije/. Ko voli nek izvoli..ali baš i ne znam ko ne voli italijanske cipele.

Evo jednog primera, cena cipela 69,00 eur , popust 59.90 eur, dakle PLATILA sam ih 9,10 Eur! Sačuvala sam račun jer sam znala da mi niko neće verovati.

Verovatno da poseta grada Verone zahteva posetu kući Julije/ postoji i Romeova ali manje poznata/ sa čuvenim balkonom. Da bi se popeli na balkon neophodno je da platite/ čini mi se oko 6 eur/, ali ja Vam predlažem da se fotografišete u dvorištu , jer sama kuća upropaštena je navalom turista iz celog sveta, papirima, flomasterima, natpisima , žvakama i sličnim, i nemojte da vam ta slika ostavi loš utisak , pa da vam se smuči ceo grad.

Prošetajte via Mazzini do trga piazza Erbe, popijte / opet!/ najbolji espresso u caffe Malta na piazza Posta/ cena 1,10 eur!/.

Morate voditi računa da u periodu od 12.30 do 15.00 ne rade radnje i da je to period kada CELA Italija obeduje, pa bi bilo dobro da i vi posetite neku tratoriju, restorančić ili pizzeriju!

Možete probati NAJBOLJU pizzu u Veroni, u pizzeriji San Marco/ cena od Eur 4 do 8!!!/.

I nije sve tako skupo, kao što svi mislimo!

Na putu ka Vicenzi, na izlazu / ili ulazu/ u Veronu, nailazite na predivan CENTRO COMMERCIALE LE CORTI VENETE, koji svakako nemojte propustiti ako imate vremena.Sigurno ćete nešto naći za svoju dušu!

Ako ništa više, duša će Vam se osmehnuti!

A nema ništa lepše, nego kada se duša smeje…
Postoje predrasude koje nosimo i u koje verujemo. Neke su normalne ukoliko smo sami žrtve istih i nosimo ih kao iskustvo.

Ali, nemojte imati predrasudeu o ljudima koje ne poznajte, o gradovima koje niste obišli, o hrani koju niste probali.

Ja bih lično, volela da svakome od vas razbijem i otklonim predrasudu o ovoj prelepoj zemlji jer sam sigurna da svakome od nas može nešto u Italiji da se dopadne, ako ništa drugo , sasvim sam sigurna da vam nešto može izmamiti osmeh.

Ne zaboravite BELLA ITALIA je najlepša u proleće, kada svi izlaze na ulice, kada gradovi “dišu” trgovima, i ljudi plene osmesima, kada se zagledate u jednu pa u drugu pa u treću strvar i kažete: Bože, kako je lepo! I onda obećate sebi da ćete se vratiti, sigurno ponovo.Sa osmehom na licu…

Da imam dovoljno para kupila bih na ostrvu Vidu ono mesto idealno za sator. Ionako sam navilkla da zivim neposredno preko puta groblja, nista mi ne bi smetalo da to groblje ima plazu i borovu sumu.

Da imam dovoljno para kupila bih onaj kafic gde sunce najlepse zalazi i nista ne bih promenila. Tamo bih smislila novi koktel sa kumkvatom i nazvala ga bas nekako grcki.

Da imam dovoljno para kupila bih si maslinjak. Recimo onaj na putu do manstira, blizu onog sela gde se porodice generacijama bave proizvodnjom vina i maslinovog ulja.

Da imam dovoljno para vodila bih te na veceru u onaj restoran na pescanoj plazi sa velikim talasima.

Da imam dovoljno para organizovala bih nam i trece vencanje u vrtu onog dvorca sto nosi ime po junaku iz helenskih mitova. Treca sreca.

Da imam dovoljno para uradila bih nesto povodom srpskih spomenika na Krfu.

Otkrila sam da nista ne moze da me oraspolozi tako brzo kao voznja motorom.

Krf je prelep. I grad i celo ostrvo. Letovanje je bilo toliko savrseno da cak ni namcor kao ja nema slovo zamerke. Da mogu da vratim vreme promenila bih samo jednu stvar: vise vremena na malom ostrvu.

Krit u nekoliko desetina ekspresija i mnogo manje impresija, 2006.

Ograničeni više planovima za ono što nas čeka nakon letovanja nego realnim novcem, blago zasečeni viznim režimom ali više činjenicom da godine donose konformizam koji izuzima svaku mogućnost stajanja u redovima i/ili spavanje po lošim sobama, dugo “putujemo prstima po karti”, lutajući Grčkim ostrvčićima i Mrežom, tražeći željeni krajolik za odmor. I sve se nekako završi na Kritu, možda logičnom izboru nakon Krfa, Rodosa i davnog Halkidija. Od odmora očekujemo ništa više do nekoliko Zlatnih Plaža, dosta kilometara pod točkovima rentiranog automobila, blaženi mir, zrikavci, miris soli na koži.

Teško je sumirati utiske nakon 10 dana provedenog na, kako vodič kojim ću se temeljnije kasnije baviti reče, “Naj-ostrvu”. Zato, ponesen uspehom prethodnih avantura ovekovečenih u “Egiptu u 34 slike”, “Pragu u 42 sata” i “Ne uznemiravaj - Krfkam!” putopiščićima, koristim proverenu formu Rečnika, koji će mi, sigurno, ostaviti dovoljno prostora da nepovezano lutam toponimima i impresijama, te možda do kraja i formiram big picture.

Aleksandra - u ovoj epizodi neumorni navigator i borac sa netačnim mapama Krita, oficijelni fotograf i poznavalac istorije umetnosti, iskreni neprijatelj komaraca, glas razuma pri preticanju te i dalje najveći kritičar svega lošeg, bilo za to krivo Ostrvo, Bog, mitologija, Tezej, Minotaur ili savremena Grčka država. Ključne reči letovanja, koje su, na neki način i esencija kompletnog ugođaja jesu ” ‘ebale vas Šubi!” (što će biti objašnjeno tokom dalje naracije)

Agia Triada - po knjigama, treći najvažniji toponim (uz Knosos i Festos), simbol davno prošlog vremena slave i bronze. Tužno zapušten lokalitet ograđen žicom koja ne sprečava turiste da provire i bez plaćanja ulaza (4 EUR), pri čemu plaćanjem ne biste dobili mnogo - vodiča na ovom lokalitetu, za razliku od Knososa, nema uopšte, podataka još manje, dok se želja da se od ovog mesta napravi nekakva atrakcija čini najmanjom. Užasan put (poput gotovo svih Kilometara na južnoj strani ostrva) dodatni je dokaz.

Agia Marina - zapad ostrva, nedaleko od Hanje, blisko veoma posećenoj a prosečnoj peščanoj plaži prelivenoj fascinantim brojem “nepokretnih” (čitaj: celodnevno ležećih) turista u zaglušujućem Electro-Drum-Bass-Ivity-Reggae okruženju. Redak lokalitet sa besplatnim toaletom, što se, spomenimo ovde prvi put pokazuje velikim problemom ostrva.

Agios Nikolaos - za putnike naviknute na “lepe morske gradiće” poput Rodosa, Krfa ali i Pirana, Korčule i Hvara, svakako najlepši grad koji smo obišli na ostrvu. Pametno izgrađen na nekoliko većih hridi, ušuškan u zaliv ali “širokog pogleda”, ulica koje teku ka lepoj luci u kojoj se kočopere hoteli poput “El Castra”(!) i mali ograđeni rukavac/jezero - zapravo, jedini grad koji nam je u potpunosti pružio impresiju luke i grada. Obavezna destinacija, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog fascinantnog krak-spomenika na obodu zaliva.

Auto put - kucavica ostrva, staza manijaka, vežbalište strpljenja, izvrstan psihološki poligon za vožnju po Beogradu.Tokom našeg kratkog ali kilometražno veoma živahnog boravka na Kritu (1800 km bez grča na licu i u rukama), u malom, ali sasvim okretnom Picantu, koji se fino ponašao na svim mogućim vrstama puteva, shvatili smo da Srbi i Egipćani nisu najgrđi vozači u okolini Mediterana.

Auto karta - u teoriji i dosadašnjoj praksi, komad većeg papira na koji su upisana sve važne saobraćajnice, tačno ucrtana skretanja i imena gradova. U Auto-karti koju smo dobili u posed, to nije bio slučaj u dosta slučajeva!

Bali - prijatna, uvaljena (u uvali - prim. aut.) peščana plaža na 30ak kilometara od Retimna, prijatnih talasa i nevelike gužve u prepodnevnim satima. Poslepodne postaje relativno prenapučeno. Dovoljno udaljena od kafića, tako da omogućava uživanje u zvuku mora.

Bele Planine - kamen na suncu, vreo do usijanja. Deo lokalne ikonografije koja bi (valjda) trebalo da bude zanimljiva turistima, jer, zaista, mali je broj ostrva sa onolikim planinčinama, ali, ponavljam: kamen na suncu.

Chania ili Hania ili Hanja - ali, zar je to važno s obzirom da je naše “Ne” njihovo “Da”!?! Za razliku od Irakliona i Retimna, dovoljno mali da bi neki delovi grada zaista odavali utisak morske varošice, dovoljno veliki da krije i Virgin, Camper, Diesel i ostale - ali možda i previše veliki s obzirom na saobraćaj, buku i broj ljudi. Ipak, posle Agios Nikolaua, druga najpitomija tačka ostrva, brojeći mesta koja se nalaze u turističkim ponudama.

Damnoni - ne mnogo popularna / poznata / posećena, ali veoma prijatna plaža na Južnom delu ostrva. Prijatan pesak/sitan šljunak, mali prostor za parkiranje, prijatno hladno more (kažu vodiči - “Libijsko”, za sada nisam pronašao dokaz za to), na 1 km od mnogo poznatijeg (i realno, lošijeg) Plakiasa.

Elafonisi - apsolutni biser, morska zvezda, sirena, nirvana, lightness of being plaža zbog koje vredi otići na Krit. Na samom obodu jugozapada ostrva, kilometrima daleko od najbliže civilizacije, ali vredna višesatne vožnje. Osim što predstavlja vrstu Nacionalnog Parka (što znači - i najmanja travka je ograđena i obezbeđena da nesmetano raste, te posle 21h nema vršljanja po plaži) udaljen je od Hanje na sat i po vožnje po putu kojim se ne mogu pohvaliti ni u CG. Ipak, sve serpentine, odvratan put i napor odneti su prvim talasićem koji ćete sresti u ogromnim, plitkim bazenima s jedne, odnosno otvorenoj pučini na drugom kraju. Kako su parčići kopna povezani i dugačkim sprudovima skrivenih plićakom kojima turisti migriraju sa parčecenta na parčence kopna, u odsjaju sunca sve deluje kao nekakav raj Jehovinih Svedoka, svi nešto hodaju po vodi poput Isusa i odlaze ka pučini…. Iako čudi što u blizini nema hotela odnosno civilizacije, tu situaciju bi trebalo iskoristiti dok je još takva. Posle će biti kasno!

Festos - opet po knjigama istorijskim - drugi najvažniji istorijski lokalitet, na južnom delu ostrva, desetak kilometara od Matale, odnosno nekih dvadeset od Agia Galine. Poput Agia Triade, ne zrači sjajem starih vremena, ne zrači zapravo ničim, izuzev predivnim ulazom pod vinovom lozom, pri čemu se ulaz, naravno, plaća. Iako nema oficijalnog toaleta, pronaćićete ga skrivenog u kafani postavljenoj nedaleko od ulaza.

Georgiopoli - Duuuuuuuuugačka peščana plaža, dvadesetak minuta vožnje od Retimna, prvi izbor onima koji Retimno izaberu kao bazu na Kritu. Pesak, talasi, vetar, dovoljno prostora za sve - dakle kompletan paket svega što Krit u principu nudi, sve na jednom mestu.

Hania, vidi pod C!

Iraklio - pomalo razmaženi Rodosom i Krfom a upoznati činjenicom da je Iraklio mnogo veći, ipak smo očekivali Grad Na Moru, što Iraklio gotovo nije. Omanji Suk je zapravo najlepši deo grada koji kao da beži od vode, nalik Beogradu i njegovom otimanju od zagrljaja reka. Neka ostane zabeležena činjenica da Nikos Kazancakis ima i bistu i spomen-kuću i krš monografija, što me je iznenadilo, s obzirom na odnos prema „Poslednjem Hristovom iskušenju”. Ili je to još jedan dokaz Kritske „jedinstvenosti”?

JoAn Beach - prijatan hotel sa oficijelne tri zvezdice (istina: na nekim sajtovima se vodi i pod četiri), izuzetno pristojnom hranom, ljubaznim osobljem, tišinom i (ako imate sreće kao mi) pogledom na pučinu, što znači u jutarnjim satima, kada snove poremeti huk talasa. Pristojno opremljena kuhinja u okviru apartmana, ludački raspoložen frižider koji hladi do -XYZ i klima koja radi po Vašoj želji a ne uprave. Iako udaljen nekih 7 kilometara od centra Retimna (radni naziv: Lajkovac-Na-Moru), pokazao se strateški dobro izabranim mestom. U večernjim satima, tamni talasi ispiraju buku iz ušiju, voda je topla, vetar blag.

Knosos - istorijske knjige će Vam ispričati šta imaju na temu Minojske civilizacije, važnosti i zemljotresa. Nedaleko od centra Irakliona (važna napomena: u Knososu Vas čekaju zidine a ono što je iskopano na toponimu i po okolini nalazi se u muzeju, cca. 7-8 kilometara odatle, no iskoristite priliku i kupite karte i za Muzej i za Knosos na ulazu u Palatu, ušteda nije mala!), a po mišljenju autora ovih redova brutalno predaleko od obale (Čega su se plašili? Gusara? Prevelikih talasa? Pomahnitalih Dupina? Turista?), Knosos je svakako atrakcija, ali loša rekonstrukcija centralnih mesta Palate i stalno preveliki broj turista neće Vam omogućiti da “udišete” istoriju punim plućima. Ipak, vredi: ako ništa drugo, možete se zavitlavati na temu „kipova bez ruku i nogu” poput čoveka na slici levo.

Kalatas - sjajna mala plaža iznad Hanije, na putu ka Stavrosu. Pesak, nedaleko Ostrvo do kojeg se lako otpliva, talasići i pogled na stene.

Krit kao takav - Predugo izolovan od tokova civilizacije, iako nekada njen centar; predavno sjajna, sada potamnela bronzana kopča na obrazu Sredozemlja, Krit danas možda i previše sliči Srbiji, što ga za odmor ne preporučuje. Koliko je na Rodosu svaka stopa glačana vekovima i uz očiglednu pažnju, toliko su Krićani prepustili prirodi da uređuje puteve, pejsaže i način života. Izgleda uljuljkani nekadašnjom snagom i sada se diče činjenicom da su 32 godine odolevali Turskim najezdama, ali ne spominju šta je bilo trideset i treće godine. Kako reče vodič “Kada ugledate starog čoveka, sa crnom kapom na glavi, u crnoj košulji i crnim pantalonama i visokim crnim čiznama - znajte da je to - Krićanin”, tako ne mogu a da se ne podsetim epizode Asteriks na Korzici, ali i ostalih čudnih naroda koji svoju snagu i ponos crpe iz tradicije koja ne donosi ništa konkretno osim mitova i znoja pod kapom usijanom suncem.

Kasteli - Prijatna, mala plaža na putu od Hanije ka Stavrosu.

Kanjon Kurtaliotiko - Lokalitet koji Krićani čini ponosim a one koji pristanu na nagovore vodiča veoma umornim - 18 kilometara duga klisura, sa izlazom na more. Ko želi, može da prepešači.

Lipton - Koristim ovu priliku da zamolim distributere navedene vrste čaja spakovanog u bočice od 0.5 i 1.5l da isti distribuiraju malo i do Beograda. Obećavam zavidnu potrošnju.

Literatura - kao sasvim adekvatno štivo za odmor i razonodu pokazao se „Dopler” Erlanda Lua, priče Apdajka i „Prorok”. Sa druge strane, Kolakovski i njegovi „Zapisi o malim stvarima” nikako nisu mogli da se uklope.

Lajkovac na moru - videti pod Retimno.

Malia - Kritska Budva. Stotine klinaca zajašilo četvorotočkaše bučnih motora, sve podređeno engleskim turistima i tinejdžerima, potpuni krah koncepta uživanja na moru. Istina, Malia poseduje sjajnu dugačku valovitu plažu, krcatu silikonom koji se kreće u grupama od 3-6, ali autora ovih redova taj spektakl nije preterano zanimao, iskreno.

Matala - “Welcome to Matala! Today is life, tommorow never comes!” ispisano je na zidu, nasuprot čudesnih stena-pećina, između čega je prostrana peščana plaža najfenomenalnijih talasa na Ostrvu! Otvorena ka pučini, Matala kao da usisava sve struje južnog mora i stvara talase po kojima se može skakati satima, bez umora. Za sada neiskorišćena za surfing (fenomen: talasi su pogodniji nego na Rodosu, ali ovde to niko ne razmatra kao biznis?), ali razvija novu vrstu sporta, koju sam nazvao “breaking the waves”, bez bilo kakve asocijacije na film L.F.Trira. Desetine, različitog uzrasta, stoje u vodi i čekaju da ih veliki talas preklopi? Toliki talasi asocirali su i A. da se doseti kako je mesto dobilo ime: “Kakvo je more?” - “Ma Talaaaaaaaaaasssss”. Ne zaboraviti da su stari Feničani more zvali - “Talassa”.

Muzej - Veeeeeeeliki. Zabranjeno fotografisanje uz blic. Bez blica, sve je moguće, bez izuzetka. Videti sliku.

Muzika - jedan od neočekivanih “darova” u okviru iznajmljenog automobila bio je sistem sa AUX izlazom, što je omogućilo povezivanje mp3 plejera. Tokom putovanja odlično su se pokazali provereni stariteti (čitaj “Someone somewhere in summertime” i slično), te očekivano prijatni brazilci u raznim formama. Sve ono novo što sam želeo da preslušam tokom odmora nikako nije pasovalo, sa izuzetkom Thom Yorkovog solo albuma, ali u večernjim satima vožnje.

Nikad ne koristite precice - videti pod Autokarta.

Obavezno: iskoristite svaku priliku kada ugledate toalet. Obavezno poslušajte prvi saobraćajni znak na koji naiđete, drugog možda neće biti. Obavezno gledajte u retrovizor (čak i češće nego napred).

Pavlos, Preveli, Plakias - veoma hvaljene, voljene i posećene plaže. Pavlos i Plakias nas nisu oduševili, tako da je Preveli stradao kolateralno u okviru zaobilaska tog južnog dela. Fotografije (drugih) tvrde da smo pogrešili.

Retimno - Lajkovac na moru. Odvratno bučan, štrokav gradić koji je verovatno greškom dospeo do obale mora, ali ga to preterano ne zanima. Skuplji od Hanje, bučniji od Irakliona, iako nudi ogromni Suk zapravo ne nudi ništa. Ukoliko imate mogućnost, birajte Agio Nikolau.

Rent-a-Car agencije - organizovana sorta secikesa, vođena APP (Ako prođe - prođe) principom. Bez želje da raspričavamo zgode i nezgode koje smo imali sa lokalnim agencijama, postoje 2 saveta i jedan plastičan opis situacije: 1. Ne rezervišite vozilo preko Mreže, dočekaće Vas nešto potpuno drugo; 2. Osiguranje ne postoji. Jedino osiguranje u koje se možete pouzdati je poznanstvo Vašeg vodiča sa lokalnom agencijom.

Plastični opis - prepisana stavka “Full colision protection” - od slova do slova: “Customer fullz releived from the responsibility of anz damage to thecomany vehicle (above the deductable anitymtb) exceot fir tge tures ad tge ybderbeatg if tge vugecke uf ge.sge acceots te rekevant conditions via his signature”. Za one koji loše stoje sa engleskim, ili im nije baš najjasnije - princip je prost - promašiti nekoliko tastera ili pomeriti prilikom kucanja teksta slovne znake za jedan na tastaturi - i to je to! Pa vi dokažite da ste zapravo „razumeli” šta je pisac želeo da Vam kaže na temu osiguranja. Dakle, jedina „siguracija” Vam je preporuka Vodiča.

Napomena: Krićani sa pisanjem engleskih reči imaju problem. Česta je i zamena slova „b” za slovo „d”, zato, neka Vas ne iznenadi natpis „Please, keep the Beach Tiby!” :)

Radno vreme - prodavnica, centara i sl. Pitajte vodiča. Ne verujte brošurama. Krićani zapravo ne vole da rade i skloni su, kanda, tome da ako primete da je jedan iz okoline zatvorio radnju ranije, zatvore i oni, po prećutnom dogovoru. I tako se zatvori ceo grad za nekoliko minuta…

Spili - na pola puta ka trouglu Južnih plaža - Plakias, Pavlos, Preveli - u sred brda, lepog pločnika, još bolje “kućne radinosti” i turista.

Stavromenos - osvetnička plaža! Ukoliko nekoliko puta glasno izgovorite “Bem ti talase”, Talasi će podići nekoliko kamenova i klepiti Vas u nogu. Grčka mitologija nema zabeležen ovakav odnos Bogova i Ljudi, koliko ja znam!

Stavros - Severni opozit Elafonisiju - lepa, tiha, zavaljena pitoma plaža (sa toaletom!) iznad Hanje, dečiji raj, tišina i zrikavci. Ponekad je teško pronaći put do nje, ali iz trećeg puta, zahvaljujući netačnim kartama i skrivenoj signalizaciji, svakako ćete uspeti!

Souda - najveća NATO baza u ovom delu Mediterana, kako nam je Vodič objasnio. Kako je vojni aerodrom delom ustupljen u čarter letovima, imate izvrsnu priliku da uzletite odmah nakon nekoliko F-16 koji su protresli atmosferu pre nas, te da se nadate da Vaš pilot neće poželeti da u istom stilu krene za njima! To bi bio spektakl - „pilot Montenegro Air-Lies-a napravio međunarodni vojni incident… Sokoleeeee!”

Šubi - (шубби) rusko određenje za krzno. Krit je brutalno zatrpan natpisima, bilbordima, posterima, reklamama za iste, okrenute ruskim turistima (kojih nema malo) i koji, opet valjda, nemaju preča posla na +40 stepeni nego da kupuju bunde!?! Ipak, frekventnost ponavljanja te reči uči nas da publika za taj proizvod svakako postoji!

T - toalet - u okviru koncepta „Real Wild Beauty - WTF is Montenegro”, Krićani su se potrudili da ne ugrožavaju lepote prirode postavljanjem, očigledno suvišnih, toaleta. Videti pod „obavezno”.

Turisti - pokretačka snaga Ostrva, ali ne i polubožanstvo koje ima tretman kao u Egiptu. Prednjače Englezi, Italijani, nordijci, ali ni Rusi i Poljaci i ostali ne zaostaju. Ovog leta je po svemu sudeći u modi bio „piercing for all” tako da su manje više svi od 07 do 47 imali „svoj znak”. Primetno je odsustvo skladnih parova: po tvrđenju Aleksandre, najgrđe cice šetale su najzgodnije crnce.

Vai - prema sličici na auto-karti i predanju lokalnog stanovništva, udarna plaža Ostrva Krit - ali na cca. 200 i nešto kilometara od Retimna, odnosno nekih 140-150 km od Irakliona, na Istočnom boku ostrva. Jedina osoba koju lično znam a da je stigla sve do tamo tvrdi da to baš i nije… Ipak, ostaje žal za neviđenim.

Vodič - za razliku od onih sa kojima smo se družili prethodnih godina i koji su ušli u sećanje po elokvenciji, zavitlanciji ili potpunoj neorganizaciji, ovaj (ime sam, iskreno, zaboravio), ulazi “u knjigu” kao autor sledećeg rečeničnog složaja: “Ovde ste došli da se odmorite, da napunite baterije, da se pripremite za teške, mučne dane rada koji Vas čekaju kada se vratite, za stres i težak rad, za sve one sive zimske dane koji Vas čekaju i koji su pred Vama. Ali mi Vam želimo sve najbolje…” (!()*?=#”$”!#)!)

Ukoliko ste, nakon svega pročitanog rešeni da posetite Ostrvo-Džin, poslušajte savet: pronađite bungalov, kuću ili hotel najbliži Elafoniziju, provedite tamo svaki mogući tren. Tri dana odvojite za organizovano praćenje mape - Knosos, Iraklio, Ag. Nikolau, možda Vai.

Pišući ovaj putopis tokom prethodnih nedelja, završavajući ga gotovo dva meseca nakon povratka sa Krita, shvatam da je od svih stotina kilometara, desetina ulica i plaža, u snovima ostalo samo to, jedno mesto, mirna voda, udaljena vriska dece i gotovo Afričko sunce. Sve ostalo je kritično slično onome što već znamo sa drugih, kraćih putovanja, previše nalik „Našima”, premalo za ponovni odlazak.

(pisano u septembru i oktobru 2006.)

1. dan

Let od Beograda do Ciriha trajao je sat i 45 minuta i valjda je bio prilično udoban pošto letim avionom prvi put. Našli smo se na aerodoromu koji izgleda kao pravi aerodrom. Vozimo se horizontalnim eskalatorima kroz dugačke hodnike koji vode do mesta za podizanje kofera i izlaza. Ukrcali smo se u auto našeg domaćina i krenuli put Berna koji je udaljen 125 km. Prvi utisak o Cirihu je da u pitanju klasična metropola u rekonstrukciji. Ispostavilo se kasnije da me prvi utisak nije varao. Posle sat vremena vožnje, stižemo u Bern i do stana u ulici Neufeldstrasse. Veoma lepo stambeno naselje sa privatnim kućama i zgradama do četiri sprata. Trosoban stan ima 90 kvadrata, sa puno svetla i veoma je udoban, a kako i ne bi kada mesečno rentiranje kođta oko 2.500 CHF. Posle kraćeg odmora i ručka krenuli smo u prvu šetnju Bernom. Veoma miran grad, ljudi nigde ne žure, automobili ne trube. Grad okružuje reka Ara koja je smaragdne boje i meandira svojim tokom i upravo na tom velikom U-Turnu, omeđen rekom, nalazi se centar Berna. Na samom zavoju reke nalazi se Bear Pit u kojoj ima medveda koji je, inače, zaštitni znak Berna. Bern na nemačkom znači medved pa sam grad prozvao Medveđa.

Postoje dve teorije kako je Bern dobio svoje ime. Prva glasi da su usled velike nestašice hrane poslati lovci u lov a po prvoj životinji koja bude ulovljena grad će dobiti svoje ime. I ubise mecu! Druga teorija pak kaže da su mece bile gladne pa da su dolazile u naseobinu tražeći. Da bi umilostivili medvede građani im dodeliše grad. Bilo kako bilo, ovde sad medvedi žive zaštićeni kao beli medvedi.

2. dan

Posle prvog noćenja, krenuli smo u grad u šoping. Šoping centri Migros su u CH (Confederatie Hevletica, narod Helveti) alfa i omega. Imaju banke, restorane, diskonte - nešto kao “naša” Delta. Cene su prilično visoke 500 grama soli npr. košta 85 rupena (stoti deo franke) a 10 jaja 2.80 franaka. Treba obavezno izbegavati hranu sa oznakom BIO jer je to navodno neka ekološko-specijalna-turbo-mega-zdrava-kontrolisana-nemodifikovana-sa-tamo-nekih-preteranih-alpskih-livada hrana koja košta u proseku tri puta skuplje. BIO, ne bio, isti đavo. Posle suočavanja sa straobalnim cenama nastavili smo put centra.

Ljudi izgledaju veoma moderno. Mladi su uglavnom skejterski obučeni: raspasano, lude frizure, pirsing. Devojke nisu upadljive kao kod nas, a neko je primetio da sve dosta liče na Karlu del Ponte, no hard feelings. Poslovni ljudi su u odelima i kravatama ali opet opušteni. Nije blam da sedneš na travu u parku u sakou, da izuješ cipele i jedeš sendvič. Ipak, babe su najdoteranije. Sve sortirano, svetle boje i nakinđurene skupim nakitom. Svaka čast!

Bern je mali grad. U njemu živi svega 150.000 ljudi i brzo se moze obići peške ili tramvajem koji je, pak, prilično skup (s jednog kraja grada na drugi oko 3 CHF).

Seli smo u Park Cafe i popili Hajniken pivo koje košta isto kolko i Šveps - 4 franke! Posle odmora, krenuli smo seoskim putem do Interlakena preko Thuna. Thun je klasično turisticko mesto smešteno na obali Tunskog jezera. Panoramom dominira zamak Lorda od Kiburga. Prošetali smo pored jezera dolmom do marine i ovaj predeo je fantastičan. Jezero, alpi i plavo nebo. Zadesila se tu i neka svadba koja nikako ne podseća na one naše. Svira džez, jezerom plovi brod, čuje se francuski i nemački. Pored jezera smeštene su vile raznih amdasada kao i kockarnice. Tu pored nekog drveta odmarao je i Johanes Brams pa su mu Švajcarci u čast, napravili česmu. Sa druge strane jezera nalazi se kuća koja izgleda jako sablasno ali i elegantno u isto vreme. Pomisili smo kako bi bilo lepo otkupiti je i napraviti restoran ali nam je zafalilo par miliona franaka.

Krećemo put Interlakena. Interlaken se nalazi između dva jezera, kao i što mu i samo ime kaže. Mondensko mesto sa skupim hotelima i bogatim Japancima. Postao je veoma posećen grad od kada je na brdu iznad ovog mesta snimljen film James Bond 007. Ovde je smešten i hotel Victoria Jungfrau koji je 2004. godine proglašen za naboljim na svetu. Interlaken je i početna stanica voza koji vodi do glečera Jungfrau na 3450m koji je ujedno i najveća tursitička atrakcija Švajcarske. Karta kosta 170 franaka a poslednja stanica je ujedno i najviša tacka na svetu do koje dolazi železnica.

Za one koji mogu imaju para mogu da isprobaju paraglajding spustajući se sa okolnog brda u centar Interlakena za samo 150 franaka.

3. dan

Danas smo se opredelili za posetu Solothurnu. To je gradić u istoimenom kantonu, udaljen oko 30 km od Berna. Kroz njega protice ista reka kao u Bernu, Arra a centrom grada dominira Marijina crkva. U blizini se nalazi i kuca Tadeuša Košćuškog, poljskog grofa koji je pobegao ovamo i sigurno nije zažalio.

Grad je opasan utvrđenjima i Bilskom tvđavom. Sve je u kamenu a gradnja dosta podseća na Petrovaradinsku tvrđavu.

Posle dosta truda i pitanja upućnenom stručnom vodiču, konačno sam naučio kako se tumače Cit Gloge, koji pokazuju tačno vreme, mesec i zodijačke znake. Nije jednostavno ali se da provalitu. Cit Gloge su karakteristični za Švajcarsku i praktično se mogu naći u svakom gradu, ali svaki je po nečemu poseban i jedinstven.

Svratili smo u “našu” prodavnicu koju drzi Hrvat. Prodavnica izgleda jadno, kao neka iz Srbije, ali ima ajvar, eurokrem, medeno srce, mančmelou i to je sve prilično skupo. Uz radnju je naravno smešten i restoran u kojem mogu da se jedu pljeske, ražnjici, kobaje i ostala naša jela.

Na povratku u Bern, uvideli smo kako zaista izgledaju gužve na autoputevima, jer smo za 2-3 km puta izgubili pola sata. Bio je petak a Švajcarci ne vole da su kod kuće preko vikenda. Svi “pale” na izlete u prirodu, pa otud guzve. Skije na krov i pravac Alpi. Pravi život.

4. dan

Odlutali smo do centra Berna i obišli 6 km šoping zone pod arkadama. Ovde su uglavnom smeštene ekskluzivne prodavnice svih svetskih marki, kao i restorani i kafići. Koga interesuju ružni satovi po ceni od oko 25.000 franaka ovde ih svakako može naći. Po pravilu: što su satovi skuplji - to su ružniji - nekako su svi za penzionere. Uputili smo se do pećine sa medvedima u kojoj uživaju pet medveda, koliko je to moguće u zatvorenom prostoru. Na ovom mestu možete kupiti fišek pun razno-razne hrane za medvede: jabuke, jagode, kruške i neki proteinski dodaci koje mece prosto obožavaju. Neverovatno je kako medved postavi šape u specifičan položaj kao da moli da baš njemu bacite hranu. Jako su slatki…dok ne siđete u kavez. Posle kraćeg istraživanja saznao sam da medvedi u Bear Pitu potiču iz Bosne! Nije mi se svidela informacija da će se medvedi najverovatnije izmestiti odatle jer na tom prostoru treba da se napravi klizalište. Medvedima izgleda ističe viza…

Krenuli smo se ka zoološkom vrtu uz reku Aru. Ulaz u zoo je besplatan i u njemu su uglavnom smeštene domaće zivotnje. Ulaz u terarijum kosta 7 franaka. U blizini zoo parka nalaze se otvoreni bazeni gde je takođe besplatan ulaz. Postoji više bazena za sve uzraste kao i tereni za razne sportove - sve spremno za uživanje. Ljudi se čak kupaju i u Ari čija je temperaura 14C a u bazenima 22C. Ara je jako brza reka ali plitka i bez virova. Ovo ne treba propustiti!

5. dan

Pošto je danas nedelja, prodavnice ne rade sem naravno Migrosove. Stoga smo iskoristili priliku da prođemo kroz ulice u centru kroz ulice koje do sada nismo videli. Pošto se ponedeljkom odnosi smece, danas su ulice pune kesa sa smećem. Kesa sa smećem mora biti crna sa zalepljenom markicom koja kosta u zavisnosti od veličine kese. Za kesu standardne veličine, odnosenje se placa 1.40 franaka - pa vi bacajte.

U Švajcarskoj je pešak zakon. Nema kola koja ne stanu na pešackom prelazu i propuste vas. Bicikista ima jako mnogo i obavezni su da nose kacige, kao i motoraši. Postoje posebni objekti za parking biciklova i motora. Niko ne krade!

Migros je prepun ljudi, koji su očito isto nešto zaboravili kupiti kao i mi. U Migrosu se može sve naći sem žestokog pića iz jednog jedinog raloga. Sin vlasnika Migrosa poginuo je u saobraćajnoj nesreći vozeći pijan.

Bern ima još jednu poslasticu za turiste a to je Vrt ruža - Rosengarten. Smešten na brdu iznad Berna, na nekadasnjem groblju(!), vrt pruža fantastičan pogled na grad. Lepo se vide krovovi Berna, mada panoramom dominira Münster crkva i Kornhaus čelični most. U vrtu može da se vidi veliki broj raznih vrsta ruža a meni je najinteresantnija Pink Panter ruža. Ove ruže zaista mirišu za razliku od onih iz cvećara. Veliki travnjak, na kojima studenti, kao, uče, presečen je fontanom i barom u kojoj rastu lotosi. Ulaz o Rosengarten je besplatan.

6. dan

Marzili bazeni u podnožju Berna, smešteni pored reke Ara, bili su današnji izbor a ovog puta smo došli pripremljeni - u kupaćim gaćama. Temperatura je ovog puta bila viša za jedan stepen: bazen 23, Ara 15 C. Voda u bazenu je čista i dovoljno topla za kupanje, dok sam u Aru samo kročio i shvatio da je tu za mene nema mesta…brrrrr. Kada smo stigli na bazen, nije bilo puno ljudi, međutim kako su ljudi završavali sa poslom, mesta na travi je bilo sve manje i manje. Kafić, koji je smešten u blizini, radi na principu šalterske prodaje tako da je sve dosta jeftino. Kući smo vratili uz pomoć uspinjače Marzili-Bern. Karta košta 1.10 CHF. Svratili smo do LOEB-a, veliki lanac robnih kuća, čisto da vidimo kakve su cene i šta moze da se nađe. Cene su dosta visoke ali ima sniženja, od 30-50%. Prava sniženja u Švajcarskoj počinju 1.jula pa se mogu očekivati sniženja od čak 70 pa i do 80%. Ovakva sniženja se dešavaju zbog toga sto su u Švajcarskoj veoma visoki porezi na zalihe. Prodavci zato moraju da se oslobađaju neprodate robe na radost svih kupaca.

7. dan

Škola se završila, đaci na raspustu. Dijaspora krenula kući i zakčila puteve a mi krenuli put Lucerna, i to kroz sela da bi stegli utisak o zelenim brežuljcima popunjenim kravama i konjima. Ovaj put kroz srednju Švajcarsku je, ipak, ostao upečatljiv po užasnom smradu koji potiće od đubriva. Međutim, čovek se prosto navikne na ovaj miris pa kada ga ponovo negde osetiti, sa nostalgijom ćete se sećati švajcarskih sporednih puteva. Elem, posle dva i po sata voznje stigli smo Lucern, grad sa oko 100.000 stanovnika i jos tolko Japanaca. Japanci su loš znak, jer to govori da je u gradu sve jako skupo. I jeste skupo, ali…

Lucern je smešten na obalama Lucernskog jezeru u podnožju Alpa. Veoma živahan a tako mali. U njemu su smešteni mnogobrojni muzeji a najznacajniji su Muzej umetnosti i Pikasov muzej. Muzej umetnosti je smešten u ogromnoj zgradi novijeg datuma i za njega je potrebno odvojiti ceo dan kao i za Muzej saobraćaja koji je jedan od najmodernijih muzeja u svetu, gde na primer možete učestvovati u interaktivnoj predstavi građenja najdužeg tunela u Švajcarskoj. U Lucernu je smešten IMaxX bioskop koji je isto tako jedan od najboljih u svetu a specifičan je po tome što se pre filma odigrava Laser Show.

Od kelnera u čuvenom restoranu Fistern, za kojeg se kasnije ispostavilo da je naše gore list, saznali smo da je sve manji broj turista od 11.septembra i kraha Swiss Aira iako su cene sve niže-niže. Kolko li su ranije ovde bile cene kada sada pivo kosta 7.5 franaka?

Jedan od najupečatljivih delova Lucerna je svakako pešacki drveni most dugačak stotinak metara. Most je 17.avgusta 1993. skoro ceo izgoreo tako da je u popunosti rekonstruisan.

Za bogatije turiste ovde je posebno interesantan restoran Gutsch koji je smešten na brdašcetu iznad Lucerna kao i planinski vrh Pilates sa kompleksom restorana i zabavnih parkova. Na Pilates se stiže specijalnom železnicom ili balonom.

Napustili smo Lucern i krenuli u Cug.

Kanton Cug je poznat po tome što ima najniži porez na profit od svih kantona u Švajcarskoh pa zato ovde žive bogatuni i to se lako da primeti. U Cugu zivi Boris Beker. Cug je takođe poznat po najboljim galerijama u Švajcarskoj, ne računajuci Martinji. U Cuškom parlamentu se pre 2001. godine dogodila poznata tragedija kada je neki ludak uleteo sa puškom u salu i pobio 12 ljudi jer je bio nezadovoljan radom gradske Vlade.

I Cug, kao i svi švajcarski gradovi, ima svoje jezero koje i u ovom slučaju izgleda fenomenalno. U centru Cuga, koji ima oko 50.000 ljudi, nalazi se zooloski vrt sa retkim pricama a ono što nikako ne treba propustiti jeste gradska pijaca i očaravajući usećereni bademi.

8. dan

Prva destinacija za danas jeste Emental. Ovo, slobodno se moze reći, selo je u svetu poznato po čuvenom siru Ementaleru koji se ovde proizvodi od davnina. To je onaj sir sa najvecim rupama - kao onaj iz “Tom i Džerija” kada Džeri bez problema može da se sakrije u siru i da ga polako gricka. Upoznali smo se procesom proizvodnje sira a tehnologija kojom se danas proizvodi ovaj sir je daleko odmakla od principa ognjišta i velikog kazana, kako se to ranije radilo. Sir se proizvodi se od kravljeg mleka, koje pasu po zelenim alpskim pašnjacima, a finalni proizvod je Ementaler prečnika skoro jednog metra. Imali smo priliku da se uverimo i u kvalitet Ementalera u restoranu koji se nazali u sklopu fabrike koja je ustvari obična kuća. Jeli smo autentično švajcarsko jelo Rusti. Švajcarci su pre mnogo-mnogo godina bili jako siromašan narod i sve što su imali da jedu jeste krompir i sir. Ova dva sastojka čine osnovu ovog skromnog jela koje je danas prilagodjeno “malo boljem” standardu života. Zapečen krompir, pa red šunke, onda Ementaler i na kraju jaje i sve to lepo zapečeno. Jelo je aranžirano peršunom, slajsom paradajza i breskve (čudno, ali se odlično slaže). Jelo je zaista ukusno i odlično legne za doručak. To je ujedno i dobra prilika da se za samo 12 franaka proba nešto autentično švajcarsko plus što je ovde krajolik fenomenalan - kao iz neke reklame za margarin.

Put nas je dalje vodio do najvećeg švajcarskog grada, Ciriha. Iskreno rečeno, prilično sam razočaran. Možda sam očekivao previše, ali ovaj grad je daleko najružniji od svih kojih sam ovde video. Veoma je teško orijentisati se, zato sto grad nema klasičan centar, trg ili nešto slicno. Ovom utisku je verovatno doprineo i vašar koji se tih dana održavao pa su na sve strane bile nekakve tende, ringišpili i improvizovane bine pa je više ličilo na nekakvu seosku slavu u Čurugu nego na jedan Cirih. Nije ni čudo što ovde ima toliko naših ljudi koji se odlično provode na ovoj festi jer na sve strane mirišu pljeskavice i kobasice, koje će prvo da prodaju pa što se ne proda, da pojedu, pa onda pravac u diskoteku Grodonia kod Sime Komuniste, kod kojeg svakog vikenda gostuje neka nasa “zvezda”, koja od jednog honorara može da kupi jedne gace u ulici Banhofstrasse, koja je inace jedna od najskupljih ulica u celom svetu. Nije sve tako crno. Jezero im je lepo, plavo.

Obišli smo katedralu i pogledali izlozbu Nachfolger posvecenu Heinrich Bullingeru, sledbeniku Huldrych Zwinglisa koji je bio jedan od osnivača protestantizma i živeo je ovde u Cirihu. Inače, vise od 70% Švajcaraca su protestanti, 20% katolici itd.

Napustili smo Cirih i krenuli ka zapadu, u Kneževinu Lihtenštajn, smeštenu kraj reke Rajne. U Lihtenštajnu važi švajcarska viza a i franak je takođe platežna valuta. Zvanični jezik je nemački. Auto-oznaka je FL (Fürstentum Liechtenstein). Mi smo se uputili u glavni grad Lihtenštajna, Vaduz, koji je ujedno i sedište monarhije. Princ Franc Josef II upravlja svojom malenom zemljom od 160 kilometara kvadratnih i živi u dvorcu u koji može da se dođe samo po pozivu. Prilaz dvorcu je strogo zabranjen a ovaj dvorac je jedan od malobrojnih u svetu koji ne mora da se finansira turističkim posetama, nego direktno ubiranjem poreza od svojih podanika, koji ga obožavaju. Vaduz je prelep gradić, veoma živahan i živopisan. Sam centar je preplavljen turistima ali ipak nema gužve. Prepun je skulptura raznih umetnika koje mogu da se vide na svakih dvadesetak metara. Glavna ulica je dugačka nekih 250 metara a u njoj je smesteno sve: Rathaus, pošta, luksuzne prodavnice, galerije, hoteli, restorani, turisticke prodavnice, kafici…

Okrećemo ka severu i stižemo do Bodenskog jezera. Prekoputa se vidi Nemačka, u koju ne možemo da odemo jer nemamo vizu. Posle kraće vožnje stizemo do St.Galena, današnje krajnje destinacije. St.Galen je prvi katolički kanton od posećenih i u njemu je sedište biskupije i katedrala. Veliki je i poznat univerzitetski centar, međutim nigde nema studenata, a nema ni zaposlenih, a nema ni dece. Nema nikoga! Nemam pojma gde su ljudi zbrisali ali ovaj grad je pust. Jedini je do sada koji nema svoje jezero ili barem reku. Zanimljiv im je način obeležavanja ulica. Nemaju klasične table zakucane na uglove zgrada, nego su natpisi okačeni između dve zgrade tako da vise u vazduhu. Nismo se puno zadrzali u St.Galenu jer nas ceka dva sata vožnje do kuce.

9. dan

Novi dan, novo putovanje. Prva destinacija je Fribur. Kako smo stigli u grad čuo se počasni plotun. Pomislili smo: “Nije trebalo, ali baš lepo od vas”. Ispostavilo se da plotun nije upućen nama, već proslavi 200 godina žandarmerije u ovom gradu. Lepa priredba kojoj je čak prisustvovao i komandant Švajcarske vojske, kojeg smo uspeli da slikamo.

Fribur je lepo mestašce koje pripada francuskom govornom području. Poznat je po ulici Mladenaca koja je posvećena uglednim ženama i primernim muškarcima, kako to piše na tabli.

Napustamo Fribur i krecemo ka Grijeru. Grijer je čuven po svom zamku, Château de Gruyères, iz XV veka. U njemu su ziveli Grijerovi a sad ovde planduju turisti za 6.50 franaka. Unutrašnjost zamka je posebna prića i covek sa lako moze uživeti u ulogu nekog od Grijerovih samo da nema toliko turista. Malo toga je ovde rekonstruisano - sve je autenticno. Ima zaista šta da se vidi a jedan od interesantnijih stvari je i klavir Franca Lista iz 1835. godine. Obavezno posetiti i vrt zamka koji je urađen u stilu lavirinta.

Posle razgledanja zamka, probali smo specijalitet Grijera a to su puslice u Grijer kremu (Meringes avec la creme de Gyeres). Veoma ukusan slatkiš koji odlicno ide posle šoljice kafe.

Put do Martinjija bio je veoma ugodan. Izložbu “Croisements” srpske moderne umetnosti otvorio je tadašnji ambasador Dragoljub Popović. Izložba je prodajna a cene radova su se kretale od 500 do 20.000 franaka. Mogli su se videti veoma vredni radovi slikara brojnih autora među kojima je bio i Ilija Filipović.

Veve (Vevey) se nalazi na obali Ženevskog jezera, mada meštani ne vole taj naziv pa ga zovu Lak Le Man. Prošli smo kroz Montre (Montreux), veoma polako, jer se tad održavao svetski poznati jazz festival “Zlatna ruža Montrea”. Ovo je mondensko mesto gde nije problem videti pravog Rols-Rojsa a i puno poznatih ljudi živi ovde. Jedan od poznatijih je i onaj ludak Reul koji je vođa sekte koja tvrdi da smo mi svi klonirani vanzemaljci. Njemu je zabranjen ulaz u Francusku gde je rođen pa živi ovde vrlo blizu francuske granice. Preko puta jezera vidi se francuska granica i selo Evian gde se puni poznata mineralna voda. U centru Montrea nalazi se statua Fredija Merkjurija a u obliženjem gradu statua Čarlija Čaplina koji se 50-tih godina preselio u Veve bežeći iz Amerike i lova na veštice (komuniste). Statua Čarli Čaplina u prirodnoj veličini u njegovoj prepoznatljivoj odeći i pozi, kako gleda u Le Man je jedna od, meni, najdražih fotografija sa ovog puta.

Veve je pun Amerikanaca jer je u ovom mestu centar Neslea. U starom delu grada nalazi se stara zgrada Nestlea koji je jednim delom pretvoren u muzej ishrane, a nova, ogromna, upravna zgrada u stilu NATO oktagona nalazi se u samom centru Vevea.

10. dan

Danas je planiran šoping u Medriziju. Put nas je vodio kroz Altdorf (Staro selo) gde se nalazi ogromna skulptura Vilijema Tela, za kojeg ljudi veruju da potiče upravo odavde a jos više veruju da će na osnovu ovog moći jos malo da oderu jadne turiste.

Put ka Medriziju je veoma zanimljiv zato sto se više putuje ispod zemlje nego iznad. Bezbroj manjih tunela su samo uvertira za najduži tunel u ovom delu Evrope - Gotard! Tunel Gotard dugačak je 17 km a brzina je ograničena na 80km. U tunelu je veoma toplo i posle izvesnog vremena, čovek se pomalo oseća pomalo neprijatno. Mobilni telefoni i radio u tunelu funkcionisu bez problema.

Medrizi se nalazi u italijanskom kantonu Ticino i poznat je po FoxTownu - ogromnoj outletu u kojoj sve poznate svetske modne marke imaju svoju prodavnicu. Ne bi to bilo ništa novo niti posebno da se ne radi o velikim sniženjima koja su ovde stalna. Zbog toga je ovo svratište brojnih ljudi iz Švice ali i Italije (Milano je odavde na samo 50 km) koji dolaze ovde u potrazi za jeftinom markiranom garderobom. Da bi se ovaj outlet obišao potrebno je bar 2-3 sata bez zadržavanja. FoxTown radi od 11 do 17.00h.

Posle napornog šopinga, otišli smo na kafu u Lugano. Ovde svi pricaju italijanski i primećuje se drugačiji temperament. Ljudi su življi, brže se vozi, a svi su veoma moderno obučeni. I Lugano ima svoje jezero koje se, naravno, zove lugansko.

11. dan

Bern zaista ima fantastican položaj za odsedanje dok ste u Švajcarskoj, jer se nalazi tačno u sredini; u centru Svajcarske, tako da su svi krajevi zemlje dosta blizu. Bern - Ženeva 150 km. Ženeva, koju Nemci zovu Genf, jeste romanski kanton smešten na jugoistoku zemlje.

U novom delu Ženeve, smešten je centar Ujedinjenih Nacija za Evropu, u koju je nemoguce ući ukoliko se niste najavili nedelju dana unapred za organizovano razgledanje. Kapija je udaljena preko 200 metara od zgrade, tako da nista ne može da se vidi sem zastava članica UN. Posto smo mi primljeni pre 2000. godine naša zastava je skroz na kraju, tako da se uopste ni ne vidi. Interesantno je da je Svajcarska tek pre 2002. godine pristupila UN, iako je sedište UN ovde već 50 godina! Švajcarcarska nije član ni Evropske Unije a glavni problem oko učlanjenja je klauzula “bankarske tajne”. Priključenjem Švajcarske EU, banke bi morale da otkriju račune u bankama, a one to ne žele ni da čuju.

Elem, ne bi UN bile UN da ispred zgrade nema nekih demonstracija. Demonstriracije su bile upućene protiv krvoprolića u Africi, a to se sve dešava na platou posvećenom borbi protiv nagaznih mina kojeg simbolizuje skupltura drvene stolice, visoke 25 metara, kojoj fali jedna noga.

Tačno preko puta UN nalazi se OMPI WIPO, centar za zaštitu intelektualne svojine, gde npr. može da se registruje neki trade-mark. U blizini se nalazi i UNHCR kao i muzej Ariana. Jedan bogati ženevljanin je za svog života skupljao vredne i retke primerke staklenih predmeta, koji su danas izloženi u muzeju koji je nazvan po njegovoj majci Ariani. Nažalost, muzej je bio zatvoren, mada su sama zgrada i park vrlo impozantni. U parku se nalazi veliko zvono, poklon japanske vlade, koje može da se udari okačenim balvanom i poželjena želja će vam se ostvariti.

Spustili smo se do zenevskog t.j. lemanskog jezera. U pogled, odmah upada zenevski gejzir koji ide do 100 metara u visinu. Izleda zaista predivno a tek posle sam shvatio koliko sam bio srećan sto sam ga uopšte video, posto su ga uveče ugasili kao i većinu fontana u gradu. I Švajcarci štede struju. Bio je dobar osećaj videti gejzir uživo jer sam ga do sada uglavnom viđao na TV-u kada nam uvode nekakve sankcije.

Tu je odmah i poznati most Mont Blanc, koji nazalost nije bio okićen zastavama.

Šetnjom uz kej, došli smo do mesta gde je 1898. ubijena Sisi, Njeno Visočanstvo Elizabeta, Kraljica Austrije. Nedaleko od tog mesta, sto godina kasnije, podignut je spomenik. Ubio ju je italijan, anarhista.

Veoma je interesantan i cvetni sat koji pokazuje tačno vreme, a nalazi se na trgu sa skuplturom ujedinjenja zenevskog kantona konfederaciji. Ovaj trg je poznat i po tome sto se ovde noću skupljaju prostitutke a sve kako je to opisao Paolo Koeljo u romanu “11 minuta”.

Jezero se moze obići i biciklom koji se može besplatno iznajmiti. Zaista cudno. Besplatno pa u Zenevi, koji je, inače, najskuplji grad u Švajcarskoj.

Stari grad, na brdu iznad jezera, je opet potpuno drugacije iskustvo, jer odiše drugačijom atmosferom. Sve je dosta mirnije i staloženije. Ovde su pored neizbeznog Munstera i Banhofa smešteni kafići i hoteli. Naizgled neugledan hotel “De Armours” ugostio je Bila Klintona dok je kao predsednik SAD boravio u Ženevi. U blizini je i kuca Kavina, koji je uz Cviglija na istoku i njega na zapadu, bio osnivač protestantskog pravca u hrišćanstvu. Par koraka dalje, nalazi se i kuća gde je osnovan Crveni Krst. Da se imalo više vremena ko zna šta bi se još naslo na par koraka.

Sišli smo do reke Rone na kafu. Videli smo kako labud roni u Roni.

Počinje lagana kišica a mi napuštamo Ženevu i krećemo ka sledećoj destinaciji.

Na pola sata vožnje nalazi se Lozana sa sedištem Olimpijskog komiteta. Naravno, ceo grad odiše duhom Olimpijskih igara, a mi stižemo do Olimpijskog muzeja koji je nažalost bio zatvoren pošto smo stigli kasno. Srećom, najzanimljivi deo muzeja je ispred samog muzeja u prelepom parku. Prvo našta se naleti, kada se popnete uz pokretne stepenice, koje nisu radile jer smo zakasnili, jeste statua Dražena Petrovića, proslavljenog hrvatskog košarkaša. Tu je i statua u obliku muškog torzoa koji se otvara, ali ni to nije radilo jer smo zakasnili. Veoma je interesantno i mesto gde se svaki dan u 12.00, uz himnu, pali Olimpijska vatra, ali i na to smo zakasnili. Interesantno je videti i prečku postavljenu na visinu koju ne možete ni prstima da dodirnete a a predstavlja trenutni svetski rekord u skoku u vis.

12. dan

Danas smo imali zakazan ručak sa starim prijateljima koji su nas odveli u japanski restoran Kabuki u centru Berna, Prostor je veoma zanimljiv zato što je to ustvari prerađena industrijska hala sa puno restorana različitih kuhinja. Pored naseg Kabukija, nalazi se turski restoran gde mogu da se jedu pljeske i kobaje. Pošto se sa japanskom kuhinjom srećemo prvi put, mi smo pustili da nas naši prijatelji uvedu u čari ove hrane i naruče hranu umesto nas. Naša kelnerica je bila Mitchuki; prava pravcata Japanka koja zna nemački. Kako je to čudno kada Japanci pricaju nemacki… Elem, prijatelji su imali odličnu idelju, koju smo oberučke prihvatili a to je da probamo od svega po malo. Prvo što je stiglo to je naravno sake. Sake može da služi topao i hladan; mi smo uzeli onu prvu verziju. Sake, iako kažu da je rakija, ukusom liči na vino i to veoma blago. Pije se uz vodu, a mi smo za tu priliku uzeli jednu flašu gazirane i jednu negazirane vode koja se meša a sve iz razloga što je gazirana voda isuviše jaka pa može da “ubije” (preseče) blagi ukus japanskih jela.

Počeli smo sa mešanom salatom sa algama i salatom od lososa. Odlična salata koja može, prakticno, da zameni celo jelo - idealno za vegetarijance.

I u Japanu se prvo jede supa. Nabiaki Udon, supa sa prilično dugačkim rezancima, stigla je zajedno sa jednim pohovanim škampom, koji je, jadan, virio iz supe. Supa se jede podignuta od stola, uz usta i po japanskom bontonu treba da se srče dok se ispija. Ja sam je malo srknuo i, zaista, u restoranu se niko nije okrenuo. Sa supom je stigla i tempura sa škampima i povrćem. Tempura se jede sa tempura sosom.

Za glavno jelo dobili smo, neizbežni, suši i sašimi. Suši se pravi od presne ribe raznih vrsta i to je uglavnom losos ili jegulja. Osnovna stvar kod sušija je da od momenta ulova ribe pa do njenog konzumiranja, ne sme da prođe više od 12 sati. Suši je ustvari kombinacija pirinča koji je oblikovan u vidu kvadra i tanko sečene presne ribe koja se stavlja odozgo. Jede se tako sto se prvo zamoči u soja sos, u koji se prethodno rastopi wasabi (japanski hren zelene boje) i potom pojede u jednom zalogaju. Može biti i obmotan i crnim omotačem koji je ustvari neka vrsta povrca. Sašimi je vrlo sličan sušiju s tim što se on pravi od tunjevine, račića i služi se uz neku vrstu japanske turšije…i japanci prave zimnicu. Sve se ovo naravno jede japanskim štapićima koji se od kineskih razlikuju po tome sto su kraći i nisu konstatnog preseka; najtanji su na delu sa kojim se uzima hrana. Mi smo od naše druge konobarice Maki tražili štapiće da ponesemo kući ali je ona uz izvinjenje objasnila da ne može da nam ih da, ali smo zato zauzvrat dobili neke druge; kao suvenir. Za kraj smo jeli sladoled od zelenog čaja, za koji smo konstatovao da bojom podseća na wasabi, pa smo pomislili da se šef nije zeznuo. Konobarica se slatko nasmejala.

Generalni utisak o japanskoj kuhinji je da je to veoma blaga hrana sa neuobičajenim ukusima koje svakako treba probati. Domaći gurmani bi rekli da je to bljutava hrana, jer se ovde ne koriste jaki začini, dim i zaprška.

Tema drugog dela dana je bila odlazak u Floridu, restoran Floridu. Krenuli smo okolnim putevima i stigli smo do Twanna koji je, ustvari, seoce okruženo vinogradima. Vina iz ovih krajeva su veoma cenjena a proizvode ga porodice sa dugom tradicijom. Interesantno je da svaka porodica u Tvanu ima svoj grb i svoje vino. Naravno, ovo vino može i da se kupi a cena po boci je od 20 franaka pa naviše. Mi smo vino (belo) probali u jednom malom restoranu, koji podseća na onaj iz Alo-Alo, uz sir koji je sečen toliko tanko da se providi. Ovo sve je posluženo sa kiselim krastavcima i crnim hlebom.

Put nas dalje vodi u Biel t.j. Bienne na francuskom. Biel je poznat po francuskoj gimnaziji, muzičkoj i tehničkoj školi čiji su đaci izumeli kola na solarnu energiju. U Bielu je smešteno i Ministarstvo za sport, čija zgrada gleda na jezero. Da, opet jezero.

Biel je na dva dana ugostio i Getea lično, pa su mu u čast istakli tablu na kući u kojoj je “živeo”. Švajcarci zaista od svega znaju da naprave atrakciju. Najlepši deo Biela je svakako Ring, glavni trg, kojeg čine autentične zgrade stare preko 100 godina, čineci zajedno svojevrstan prsten.

Hotel Florida je zamišljen kao američka Florida. Palme, golf, ružicasti flamingosi. Kompleks Florida čini sam hotel, dancing bar, restoran, golf tereni i mali zoo vrt. Unutar restorana nalazi se prava mala džungla u kojoj čak rastu i orhideje. Kroz prozor mogu da se vide flamingosi kako se drže u grupi i grickaju neku hranu iz jezerceta. Nisu na meniju. Narucili smo Parfait Mocca flambé sto je ustvari sladoled preliven čokoladom koja se flambira. Flambiranje se vrši likerom koji se zapali i onda takav zapaljen se kašičicom preliva preko čokolade koja se topi.

Stigli smo kuci na kiflice sa sirom. Ko kaze da Japan, Florida, Srbija i Švajcarska nisu međusobno povezane.

13. dan

Brdo iznad Berna se zove Gurten do kojeg se dolazi uspinjačom. Put traje 3 minuta, visinska razlika je oko 230m a povratna karta košta 9 franaka. Pogled na Bern je fantastičan a pogotovo kad se popne na kulu od lameliranog drveta visine 25 metara.

Gurten je, inače, poznat po Gurten festivalu, koji se održava svake godine tokom jula. Najavljene grupe bile su Placebo, Nena, Die Artze, Kosheen i ostali. Cena karte za jedan dan je 65 a za sva četiri 185 franaka. Neki drugi put…

Prevoz: lepo, udobno, dva sedišta samo za mene, ali putnici ugrejani rakijom, i ko zna još čime, samo su vikali: “Majstore, može klima da se uključi?” :-( Oni su se baš onako pijani dobro zezali i urlali, a mi smo se jadni smrzavali i patili od nesanice. Sve to moglo je brzo da bude zaboravljeno da sutradan ceo dan nije bilo hladno i oblačno. Znači, prvi utisak je bio ko me ter’o .
Prvi dan: stigli u osam, produžili do brane i Pivskog jezera. Oduševljavali se, sklanjali znak za zabranu parkiranja i naveli vozača da krši zakon, slikali branu bez dozvole (opet kršili zakon), izvinjavali se šefu brane zbog kršenja zakona i hvatali maglu. Dolazak u kamp ispraćen razočaranjem što se tiče WC-a (usran i nema vode, kasnije je bila malo bolja situacija), zatim zavlačenje u vreće za spavanje i cvokotanjem i opet ko me ter’o. Skiper najavio ručak za pet sati kada se vrate sa raftinga, a bilo je dvanaest. Oko jedan dolazi do preokreta situacije. Pošto je jedno mesto upražnjeno Sneža uskače u ekipu, oblačimo je (čitaj lomimo prste) u odelo, odlazi, a ja zaključavam baraku i nenametljivo određujem jednom dečku da ide samnom u šetnju: Samo ti Snežo idi, Dule će da mi pravi društvo. Dule šta će, kud će, vodi me na sam sastav Pive i Tare i ja otkrivam da mogu da idem preko velikog rečnog kamenja, a da se nijednom ne razbijem. Pešačimo dva sata. Izležavamo se na livadi. Zalažemo se čipsom i štrudlom i gledamo vrhove planina obavijene maglom, svraćamo u kafanu sa njlomom umesto prozora, ali kafa sa ondašnjom vodom je idealna, odlazim u kamp, tuširam se gotovo hladnom vodom, ali više ne osećam hladnoću. Raftingaši stižu umesto u pet u šest i petnaest, ručamo u skoro sedam, zbog napora i izgladnelosti dobijam migrenu i odlazi u pola devet na spavanje (lepo sam vam rekla da sam svilena i da ja to ne mogu tako lako). Glava prolazi, u pauzama spavanja čujem Snežu kako se smeje u drugoj baraci gde je pravila sedeljku ova mlađa ekipa. U jednom momentu se budim i čujem neki huk: u veš-mašina je ostala uključena; zatim, sledi pitanje gde sam ja i ukapiram da je to huk Tare.
Drugi dan: ustajem prva u kampu, uživam u pogledu na reku, tišini i svežem vazduhu. Doručak nam kasni sat vremena i umesto da se spustimo u deset to radimo dva sata kasnije. Danas Sneža mene oblači. Odelo suvo, muke, otkrivam kako je teško u njemu se kretati uzbrdo i to dva puta noseći uzbrdo sa još dve devojke opremu za 23 ljudi radi smeštanja njenog najvećeg dela u autobus, dok momci pripremaju čamac. Dolazi džip, smeštamo se i idemo 18 km uzvodno. Kratki kurs i ulazimo u vodu i otkrivam da mi nije tako teško da podnosim hladnoću (stalno nešto otkrivam). Voda mirna, veslamo, ovo je super, nije strašno kada odjednom neka čudna promena u vodi. Prolazimo prvi buk i ja psujem Snežu (tebe se nisam setila u tom momentu), priznajem svoj kukavičluk, ali niko sad neće da uzme dva groša da me pusti iz kola. Prolazimo još dva buka i ja opet otkrivam: Hej, pa ja mogu i ovo. Baš mi se svidelo i ambijent i rafting i veslanje i druženje i što sam deo grupe i što treba nešto složno da uradimo i kad ne uspemo što se kao svađamo, a posle smejemo. Izašli smo na jednu plažicu i u šumi videli mali vodopad, posle smo Sneža i ja ravnopravno sa muškim pile rakiju da se zagrejemo. To je prvi put da vidim nešto u rakiji. Momci su posle na jednom mestu skakali, mi smo grickali integralne. Na kraju nas je jedna ekipa starijih muškaraca dobro isprskala veslima, a bili smo tako blizu kampa. Ćute, vragolasti osmesi na licima, približavaju se i tuširanje počinje. Polazak je bio zakazan najkasnije za tri, krenuli u 5 i petnaest. Svaki deo tela prijatno boli i put provodim u spavanju na momente i u gunđanju što se ne isključi klima. Snežu smo hteli više puta da isključimo, ali nismo imali daljinski. Sada znam kako održava dobru liniju: puno energije troši na brbljanje i smeh.
Zaključak: išla bih opet, ali kada je lepo vreme i na više dana. Stalna napetost da se ispoštuju termini malo deprimira.
Ovo ti je za nauk da mi ne tražiš detaljne izveštaje. Bukvalista sam.
Pozdrav

Pripreme za prvi odlazak na drugi kontinent zahtevaju treći stepen koncentracije!

Desetine saveta koje smo prikupili nekoliko dana pre putovanja, poklonjeni kao rešenja za stotine problema koje bismo mogli imati tokom boravka u Egiptu učinili su da torbe zatvorimo sa blagom zebnjom - jer, po informacijama koje smo dobili, odlazimo u zemlju čije lepote svakako oduzimaju dah, ali kao i svaka previše zavodljiva lepota, i ova pod feredžom krije nebrojene opasnosti za Belog čoveka: neispravnu vodu; zaraženo voće, povrće, meso; plahovite kamile, vodiče kamila ali i kairske vozače; dnevne vreline i noćne hladnoće; džeparoše u odeći lopova; lopove u odeći policajaca; loše policajce u odeći vojnika; surove vojnike u odeći terorista kao i sve ostale neočekivane obrte sudbine koji se mogu poroditi samo u glavama isuviše brižnih majki i zajedljivih rođaka koji će ovo leto provesti u lavoru.

Zbog svega navedenog, a sa željom da budućim putnicima olakšamo odlazak na odmor, opisujemo vam Egipat u 34 slike. Ukoliko bude koja više ili manje, nećete zameriti. Oslanilo nam se pisanje putopisa…

Aleksandra - zahvaljujući neuništivoj ažurnosti organizatora iz agencije «Kon-Tiki», ovoga leta, za razliku od prošlog nije putovala pod pseudonimom «gospođa Krivokuća», ali je to ovoga puta bilo gotovo nevažno. U Egiptu žene niko i ne oslovljava (ne računam prodavce sa Hailili Bazaara, to nisu Egipćani već Sinovi Đavola Trgovine, vidi pod «H») Sva pitanja, komentari, zahtevi za bakšišom i još bakšiša upućivani su «glavi porodice», tj. meni. Brošurica koju smo imali pri sebi nije bezrazložno sadržavala i sledeću rečenicu «Nije neobično da žena prekine školovanje i posveti se, na zahtev porodice, kućnim poslovima i mužu».

Ain Soukna (interno zezanje - «Aiiii, sokna!») - Tridesetak hektara zemlje oteto od pustinje i pretvoreno u modernu oazu. Četrdesetak kilometara od grada Sueca, oko 120 km od Kaira, na obali Crvenog mora. Ograđeno visokim zidom, raj za porodice sa decom koja ne smeju u vodu preko kolena. Palme, ptičice, patke, komarci, nenapadni nosači kofera i ponekad previše pričljivi konobari. Uzgred, na zvaničnoj prezentaciji hotela u kojem smo bili lepo piše: zvanični jezici - engleski, italijanski i «jugoslovenski».

Automobil - često Zastavina 128-ica ili «kec». Sva vozila su razlupana više ili manje. Egipćani tvrde da uopšte nije važno da li je automobil star ili nov - važno je da ima motor, volan i sirenu. Kako se ne poštuje nijedno od postojećih bazičnih pravila «ponašanja u saobraćaju», signalizacija se obavlja rukama, sirenama ili vikanjem. Semafori uglavnom ne postoje, prelazi za pešake su im značajni koliko nama table iz vremena NOB-a na zgradama u Beogradu a saobraćajci ponekad zaustave nezamislivi protok vozila ne bi li, na trotoaru u međuvremenu okupljenu grupicu od 30-ak ljudi nekako propustili na drugu stranu ulice. Rasulo začinjeno činjenicom da je u nekim delovima grada saobraćaj organizovan nadvožnjacima u više nivoa svakako je inspirisalo Lik Besona da u «Petom elementu» (koji počinje i završava se u Egiptu) scenu opšte jurnjave «kroz nivoe» prelije muzikom Khaleda, autentične zvezde RAI zvuka, koji se, naravno, sluša i u Egiptu.

Bakšiš - Pokretačka sila kompletnog egipatskog društva. Ključ koji otvara vrata restorana, autobusa, muzeja, ali i svih grobnica i sarkofaga (ako vas uhvate da fotografišete tamo gde se to ne sme dajte bakšiš i eksces će biti zaboravljen). Običajna obaveza, znak lepog vaspitanja (onoga ko daje), inicijator širokih osmeha i polurazumljivih «Zenk ju, mistr!» mrmljanja. Kako su prosečne plate mizerne (od 2000 - 3000 dinara, dok su cene jače od beogradskih) bakšiš je zapravo institucija koja obezbeđuje preživljavanje mnogima.

Voda - po priči - ispravna, ali se ne preporučuje za piće. Kako su nas mame učile, nismo je pili, čak je ni za pranje zuba nismo koristili. Cena flaširane vode varira od imena («Nestle» je prilično popularna), doba dana, mesta na kojem je kupujete, te svakako procene prodavca. Pola litra vode može se kupiti za 2 funte (cca. 20 dinara), ali i za 8,5 funti, zavisi na koga naletite, pri čemu vam to sa bakšišom dođe i svih 10.

Vodič - apsolutno neophodan ne samo radi objašnjavanja kompleksnosti drevne istorije već i kompleksnosti momenta. Ključna rečenica: «… kada stignemo tamo nemojte pristajati na jahanje kamila jer ti pošteni sinovi Ali Babe vole da turiste odvedu u pustinju i onda ih ucenjuju…».

Giza - prvi susret sa piramidama za mnoge turiste. Prvi susret za mnoge sitne preprodavce džidža-bidža sa turistima koji se prvi put sreću sa piramidama. Sve u svemu zabava jedna, sačinjena od vučenja za rukav, nasilnog nabijanja čaršava na glavu (za novac, naravno!), «Tejk a pikčr of mi vid ju maj frend, Serbija!» i sličnih lokalizama koje pomalo ometaju užitak u onome zbog čega se dolazi - a to su, jel’te, piramide, o kojima će kasnije biti više reči. Sve ostale podatke o Gizi možete pročitati u svakom iole ozbiljnom udžbeniku, te vas više ne bismo gnjavili monumentalnošću trenutka.

Grad Mrtvih - svakako najbizarniji kvart Kaira. Zapravo bivše groblje, gotovo nepoznate površine (širi se!), na kojem trenutno živi oko 3 miliona ljudi, naravno najnižeg staleža. Utočište za sirotinju i begunce, naseljavano tokom mnogih godina, ponajviše tokom Izraelskog upada u Egipat 1973. Po predanju, policija ne zalazi u taj deo grada a elektrifikacija im je omogućena (ne i svima uvedena) pre 2-3 godine. O vodovodu nema govora. Grad Mrtvih se inače ne nalazi van grada već u širem centru, i okružen je pristojnim, ili čak prenaglašeno elitnim naseljima.

Digitalni aparat i kamera - apsolutno neophodni.

Đ - vidi pod Dž!

Egipat - «Od svih zemalja na svetu Egiptu je najviše nalik Jugoslavija» reče Naser Titu, verovatno prilikom otvaranja treće boce slovenačkog vina sa pogledom na zoološki vrt na Brionima, za koje je isti (Naser, ne Tito) zapisao da predstavlja otelotvorenje muslimanskog raja. Kako ne znamo kako izgledaju muslimanski raj i Brioni, možemo samo da potvrdimo da je prvi iskaz apsolutno tačan: previše opušteni ljudi («Uan minit» - prevod: 5 minuta, «faj’ minits» - dva sata), sistem koji zapošljava ljude reda a ne rada radi, očajna organizacija, potpuno odsustvo urbanističkog plana - sve to fascinantno podseća na našu otadžbinu. Još kad rašire osmeh i mahnu iz rasklimatanog Yuga, imate sve.

I videli smo i … - ovu tačku koristimo kao utočište za ono što neće ući u «pojmovnik». Dakle, videli smo: «Al Haram Hospital»; kamile; pustinjske guštere; egipatske mačke; Lunu Lu u Muzeju (živu, ne kao eksponat); fantastičnu džamiju na visoravni iznad Kaira; veoma lepu Koptsku crkvu u starom delu Kaira; Zamalek - jednu od najpoznatijih četvrti u kojoj se nalazi i naša Ambasada i o kojem je pisao B.Miljković; svašta smo videli, a nešto se i otima zapisivanju…

Jelo - bazirano na zelenišu, ovci i testu. Zeleniš je odličan ali ume da stvori probleme (vidi pod slovo «P»), ovca nije neka ali se uz malo bakšiša može doći i do piletine.

Kairo - Zavodljiv i štrokav, ponosan ali izubijan. Prosto mami na novi dolazak, koji ćemo u potpunosti posvetiti samo njemu. Svaki dodatni iskaz bio bi preteran, jer ga za 2.5 dana svakako nismo ni upoznali, već jedva osetili… Preletali smo ga oko 20 minuta, od aerodroma do hotela (koji je, takođe, «U Kairu») putovali potpuno praznim ulicama (4 ujutro) oko sat vremena… Oko 25 miliona stanovnika, preko milion automobila.

Letovi JAT-a - puni iznenađenja! Primislio sam da im oprostim čekanje na Kairskom aerodromu od 01.30 («morate dva sata ranije da dođete») do 05h («malo kasnimo…», «…pomerite putnike iz Damaska koji su zaspali da biste imali mesta») da su mi dali zemičku više za doručak, ali kako mi to nisu uslišili, nemam ništa lepo o njima da kažem.

More - nije Crveno :) već tirkizno, sklono bežanju (oseke čine da se povlači i po 50 metara od plaže), toplo ponekad preko granice prijatnosti. Dovoljno slano da se može plutati bez ograničenja i napora.

Memfis - drevna prestonica Egipta. Zahvaljujući već opisanoj ažurnosti Egipćana tek od 1960. proglašen Nacionalnim blagom - što je Egipćanima dalo elegantnih 3000 godina da raznesu sve što su mogli sa tog lokaliteta. Zapravo, od Memfisa nije ostalo bukvalno ništa, osim gradića koji se ponosi tzv. Muzejom sa pet statua i prljavim toaletom. Tužno.

Ol Inkluziv! (eng. «All Inclusive», egip. «Aj ofer džast van drink for jor ol inklusiv arejndžment»). Kako kaže naš vodič, «Egipćani još uvek vežbaju taj koncept». Što bi značilo - nisu sva pića na «A.I» karti, traje od-do, mrko te gledaju (jer ne nosiš novac u džepu, samim tim - nema bakšiša), te ukoliko u lokalnoj radnji vide oznaku koju ti okače o zglob po dolasku u hotel, cene udvostručuju. Ipak, omogućava pristojan izbor hrane i pića za glavne obroke, ležaljku, peškire, sportske rekvizite i slično.

Proliv - gotovo neizbežna pojava, ma koliko se trudili. Nalogodavac svih kretanja, glavni organizator života i neprijatelj pred kojim je naša medicina nemoćna. Na sreću, egipatski farmaceuti nisu.

Piramide - kao što su fabule o njihovom nestanku prilično nestvarne tako deluju i uživo. Kada se pojave na horizontu, ovlada vas utisak da ulazite u razglednicu ili filmski set. Kada ih konačno dodirnete rukom ili se popnete na stepenik, osetite impozantnu veličinu i želju za večnošću.

Polumesec i zvezda - jedina dva nebeska tela (počeli smo da pomišljamo da su artificijelni, jer se nit’ pomeraju nit’ menjaju) koja se zapravo vide na nebu tokom noći. Samim tim izabrani simbol arapskog sveta nije slučajan…

RAI - vrsta arapske «groovy» muzike, čiji su najglasniji predstavnici svakako Chab Mami i Khaled. Iako geografski više pripada Alžiru i Maroku, perfektno funkcioniše kao prateći soundtrack sa mp3 playera u putovanju kroz pustinju.

Sfinga - zaista impresivna, bezvremena, od momenta kada je otkrivena ponovo prekrivena velovima predanja, nagađanja, lokalnih legendi i misterija. Svakako, ponovo ćemo vas uputiti na relevantne istorijske udžbenike u cilju dodatnih saznanja, a mi idemo dalje sa našom pričom.

«Smuz Operejtor» - (eng. Smooth Operator, pesma Sade Adu) stalni segment repertoara lokalnog zabavljača/pevača u Ain Soukni čiji je engleski toliko loš da nam čak nije smetala ni ta travestija da muškaraca peva tipično «žensku» pesmu…

Stella Di Mare - Hotel sa 4 jake zvezdice, udobne sobe, blago plastični a prirodni travnjaci, 3 bazena. Osoblje ostavlja čiste peškire formirane u oblik labuda koji pluta pored srca, sve posuto cvećem. Svakako za preporuku! Još ukoliko poslušaju naše sugestije o izgradnji bara «iznad vode», uvođenju Fashion TV-a u izbor kanala i ideju o terenu za fudbal u senci (jer, igrati na 45 Celzijusovih može biti zabavno samo 2×10 minuta, čak i kad pobeđujete!) i ostale genijalnosti za koje se nadamo da će nam doneti gratis odmor od 15 dana sledećeg leta, biće to hotel i po!

Suec - nekadašnji centar regiona, uništen ratom sedamdesetih godina dvadesetog veka. Zamišljam ga kao Malu Veneciju Afrike, prečicu koja se mornarima ostavlja više vremena za pijančenje i ajnc, kapetane sa lažnim povezima preko oka koje drže da bi ih posada više poštovala, mirisi začina i «tajni teret metaka u korpama sa paprom» (D.Rundek)

Taksi - Imenica koja je verovatno, porodila sličnu - «taksimetar» - što u Egiptu nije slučaj! Sve vožnje se ugovaraju unapred i na «viđenje» - ali do najsitnijih detalja - tako da se vozač onemogući u pokušaju da naplati po principu «Aj told prajs per person, not per ol of ju!»

Urbanizam - još jedan biser Kaira, ali i države Egipat koji zahteva posebnu pažnju. Većina zgrada u Kairu je ili u očajnom stanju ili - nedovršena a useljena. Lokalni zakon kaže da se državi ne plaćaju komunalije dok se zgrada ne završi. Logika samim tim nalaže - živećemo u nedovršenim kućama! Kilometri gradališta, poluzapočetih useljenih zgrada od crvene cigle koja lagano žuti od pustinjskog vetra «dorađeni» su činjenicom da ukoliko ne plaćate komunalije - nema komunalaca, što bi značilo: đubrišta dosežu drugi sprat zgrade… Konačno, svako podiže zgradu gde mu se hoće, što ne važi samo za grad već i pustinju kao takvu - Princip «satelitskih naselja» ovde je unapređen u «intergalaktička naselja» tako da stambeni blokovi (poluzavršeni, a useljeni, naravno!) niču niotkuda iz pustinje.

Funta, Egipatska - Domaća valuta, koje se državljani Egipta odriču baš onako kako smo mi to činili u periodu obožavanja Nemačke Marke.

Hailili Bazaar - prašnjavi, gromoglasni krah vaspitanja, znanja, humanosti, matematike, logike i biologije, koji su određeni članovi naše ture smatrali šarAmantnim… Neopisivi grabež ne robe, već kupaca od strane prodavaca, koji se zasniva na nekoliko ključnih rečenica («Helou Serbija! Kam in hir! Ju ar laki men! For medam! Baj for medam! Baj for lak!»), otimanju torbi iz ruku ne sa lopovskim namerama već idejom odvlačenja u «radnje». Začini, krpice, tabureti, srebro, zlato - sve je dostupno i sve je podložno cenjkanju, o kojem mi kao osobe koje nisu u tom pomoru nisu kupile NIŠTA ne možemo mnogo da dodamo. Gluma u kojoj uživaju tokom cenjanja podseća na latinoameričke serije što zaista ima određenog šarma i pokazuje poneki zlatni zub u osmehu, ali su cene i snižene takve da se sve može pronaći i u radnji u Vlajkovićevoj, na primer.

Havaga - u slobodnom prevodu «Glupi beli klipan koji je dozvolio svojoj ženi da hoda nepokrivena sa gomilom para u džepu koje je svakako donela da potroši kod nas, samim tim prodajmo im nešto po paprenoj ceni!». «Havaga» zaista označava bele lakomislene turiste u njihovom žargonu, a zdrava arapska logika kaže da niko ne prevozi novac u džepu hiljadama kilometara tek tako već da bi ga potrošio. Ukoliko prodavcu kažete «Aj em not a havaga» dobićete gromoglasni smeh kao odgovor.

Hilton - bezobrazno raskošni hotel na obodu Kaira. Soba dužine cca. 17 metara, kreveti za jednog u kojem može da spava troje i kupatilo veličine terena za skvoš.

DŽogani Fantastiko - apsolutna zvezda naše grupe. Neumorni džuskač (na plaži, na terenu, u restoranu), najradoznalija osoba u svakoj situaciji (zli jezici bi rekli: «Šta se čudite njegovim pitanjima, on to nije učio u školi!»), sada ponosni vlasnik nekoliko statua sa Hailili Bazaara i svakako dovoljno impresija da će se njegov naredni «projekat» zasnivati na «Džuska Ekipa do Egipta» konceptu… Ujedno, centralni lik mog omiljenog citata, koji je izgovorila Aleksandra pri konačno uspešno izvedenom begu sa Hailili Bazara - «..’bem ti bazar kakav je kad se radujem što vidim Džoganija!»

Šta dalje?… - otići ponovo, ovoga puta pratiti tok reke Nil sve do Luksora, zatim naglo skrenuti ka Šar(a)m(antnom) El Šeiku ili nekom sličnom mestu. Onda otići još jednom, ukoliko je moguće barem na 3 meseca u Kairo. Tek tada, verujemo, stvara se prava slika.

(tekst je pisan u zimu 2004/5)

Da li posetiti Egipat ili ne?
Otići, obići (kulturno-istorijske spomenike), pobeći.

Da li Srbi mogu da budu kao Japanci?
Da, kada odu u Egipat na Veliku turu. Samo trče od hrama do hrama, od piramide do piramide i brzo slikaju, pošto im vodič daje 20min za razgledanje i slikanje, nakon što ih je prethodno smorio pričom od 10 rečenica o egipatskim bogovima sa sledećim zaključkom: “Ovde tu boginju prikazuju kao njegovu dojilju, ovde kao sestru, ovde kao ženu”. Zbunjenim turistima se nameće pitanje da li su Egipćani živeli u incestu i promiskuitetu, a vodič daje još konfuzniji odgovor. A, tek čuvena rečenica:”Ovde ga škrope vodom”. Šta pomisliti drugo nego: ovaj je progutao papagaja.

Utisci pojedinih turista o egipatskoj velikoj turi?
Između ostalog: ” Velika maltretatura”!

Da li su Egipćani (Arapi) gostoljubivi narod?
Izuzetno, svi će vam reći,” you are very beautiful”, i pokušati da vas uvuku u prodavnicu da bi vam prodali najfiniju egipatsku robu (made in China), ručni rad, po ceni za koju ćete posle par dana saznati da je pet puta veća od uobičajene. Ako vam neki Egipćanin pokaže rukom na neki spomenik ili sliku, očekuje bakšiš; ako vam pokloni nešto “For free”, očekuje bakšiš.

Higijena i Egipćani?
Još uvek se nisu sreli. A, mi mislili da na našim ulicama ima smeća.

Statistčki podaci o Kairu
Oko 20 miliona stanovnika. Površina manja od Beograda. 70000 ljudi po kilometru kvadratnom. 12cm zelene površine po čoveku. Nad gradom je stalno oblak smoga. Po stanovima živi i po 20-30 ljudi. Jedu, spavaju na smenu. Kada nije njihovo vreme za spavanje, lutaju ulicama. Saobraćajna buka traje 24 sata. Arapi kao semitski narod imaju pojačano čulo sluha, tako da u saobraćaju ne koriste saobraćajne znake, propise, semafori gotovo da ne postoje kao ni pešački prelazi. Sve ovo zamenjuju sirene te one nadjačavaju buku motora. Pošto je broj stanovnika velikog grada narastao zbog priliva sa sela, a u gradu nisu našli posao, stoka se uzgaja u stanovima glavnog grada. Tri puta smo videli preterivanje stada ovaca i koza u ulici gde postoje 4 saobraćajne trake. Asfaltirane su samo velike prometne ulice. Deca rade po 12 sati u školama tepiha za 200din dnevno. Polutke mesa vise okačene na ulici, a pored prolaze vozila. Žilav narod.

Šta imate da kažete o Hurgadi?
Ko voli šareniš, nek izvoli!
Hotela ima oko trista. Ako neki hotel ima 4 zvezdice, to znači da je imao 4 zvezdice kada je sagrađen. Politika kaže: hoteli se ne renoviraju (takođe, i ne održavaju) nego kada skroz propadnu onda se ruše i grade novi.
Veliki plus za Hurgadu je ronjenje u Crvenom moru.

Arapi kao muškarci?
Jedino im je bitno da si žensko. Nisu probirljivi. Valjda što ne mogu da izlaze sa njihovim devojkama u noćne klubove. Dobile smo ponudu da se obe udamo za kapetana na belu lađu. Kaže čovek pošto se nas dve volimo onda nam to ne bi smetalo. A, volimo se zato što nas je video dok jedna drugu mažemo kremom za sunčanje. Hteo je valjda da nas i zvanično pozove u noćni život pa je na pauzi imeđu dva koralna grebena otišao u kabinu i presvukao trenerku. Vratio se u košulji i belim pantalonama. Nije ga pokolebalo to što su pantalone vidno prljave. Plan mu je propao pošto smo otišle na snorking.

Klima?
U Hurgadi početkom decembra i do 28 stepeni, severnije malo niže. Jedino što sunce počinje oko 4 da zalazi.

Uticaj na zdravlje?
Pogubno. Devojka postaje baba za 4-5 dana. Klima sve isušuje. Muškarci su svi u Hurgadi niski i kao slamčice.

Krstarenje Nilom?
Ovo preporučujem. Sve je čisto, hrana ukusna, osoblje ljubazno, organizuju se zabave uveče. Završava se u Asuanu gde je beda kao u svakom drugom gradu. Odatle se ide autobusom još 300 km do Abu Simbela (fantastičan hram koji je podigao Ramzes 2). Na taj kratak put se polazi u tri ujutro i ostaje se oko 2 sata. E, na ovoj tački našeg putovanja rekli smo: “No pasara”.
Cenjeni, smoreni, vodič je tražio 60eura da nas napravi ovcama na ovom izletu, ali neki članovi grupe izvršiše revoluciju i prekršiše egipatski zakon o kretanju turista između gradova pod pratnjom turističke policije i odoše u Abu Simbel za 35eura kombijem koji vozi na crnjaka. Inače, brod se zvao Ehnaton. To je drugo ime Amfiozisa 4, faraona koji je bio revolucionar u neku ruku. Raspustio je svo sveštenstvo u Tebi, ukinuo sva božanstva, i naredio da se poštuje samo božanstvo Sunca čiji sveštenik je bio on. Naravno, nije dugo vladao. Njegova žena je bila Nefertiti.Valjda nas je inspirisao.

Piramide
Fantastične. Hotel nam je bio u Gizi odmah prekoputa. Gledali smo ih svaki dan sa prozora kada smo bile u Kairu. Unutra su prazne. Nema ni hijeroglifa. Jedini natpis je u Kefrenovoj piramidi i to da je neki Italijan bio tamo 02.03.1818. Hodnici do odaje sa sarkofagom su uglavnom jako niski te ljudi idu savijeni, kao u sauni je, i jako je zagušljivo.

Kairski muzej
Vodič očekuje od vas da obiđete ceo muzej za 45min. Bio je baš velikodušan. Natpise pored eksponata mogu da pronađu oni koji su se setili da ponesu lupu.

Hm, baš zvučim ogorčeno mada sam zahvalna na ovom iskustvu. Sada mnogo više volim Srbiju. A, razgledanje spomenika iako je bilo kratko i sa lošim vodičem ipak me je ispunilo. To tek sada ovde vidim. A u stvari non stop smo se smejali i zezali. Treba otići, ali ne treba puno očekivati i biti spreman na kulturni šok.

. C U B A .

…novembar…2006.god…

Priča o Kubi uvek neminovno povlači oprečne reakcije čitalaca, slušalaca. Nisam ni vreme provedeno tamo, ni neka kasnija razmišljanja ograničavala razmatranjem političke situacije, naprotiv. Upoznavala sam Kubu sa svom njenom tugom i srećom, njenim ljudima koji su njena prava vrednost, s ambijentima koji su savršenstvo prirode i savršenstvo ljudskih ruku koje opstaje unazad vekovima.
Toliko se mnogo puta iznenadim kad čujem stavove koji se tiču politike i od svojih prijatelja i sugradjana, da zaista nisam osećala slobodu da nekoga ko živi na dalekoj Kubi pitam nešto o tome. Ono što vidi se, to su posledice svih dešavanja na Kubi decenijama unazad. Nestašica skoro svih osnovnih stvari, ali svejedno izobilje elementarne ljudskosti. I to je ono što Kubu čini najinteresantnijom, ta snaga i energija ljudi koji tamo žive, optimizam s kojim provode svaki dan. To je celo bogatstvo.

Let do Kube je bio tek prvi stepen svega zanimljivog što nas je čekalo. Po prvi put sam videla okean, po prvi put sam letela iznad njega i niti jednog momenta nisam bila u mogućnosti da sklopim oči. Činilo mi se da bi jedan takav jednostavan potez bio kruna nemarnosti i nehaja prema snazi i moći koja se pružala ispod nas. Tom beskraju plavetnila. Tako sam ja to sve zamišljala. A u stvarnosti, sve što se moglo videti bila je samo nepregledna količina oblaka, kao kakav šlag, ulupano belance ili onaj slasni krem za princes krofne…

Ma baš svašta mi se motalo po glavi , ali najviše treperavo iščekivanje da ugledamo ostrvo. Ostrvo, za koje ću kasnije saznati da pomalo liči na neku zemlju gde sam ja živela, da budi nostalgiju za nekim mojim radostima iz detinjstva. Možda zato što sam tad imala toliko malo godina da neke stvari osim što nisam shvatala, nisam ni imala potrebu da znam.

Na malim televizorima iznad naših glava vidim da se približavamo. Na displeju je data putanja aviona, trenutna spoljašnja temperatura, nekih smrznutih 50 stepeni u minusu. Zamišljam da puca staklo od hladnoće i da mi počinjemo da smrzavamo. Kao i mnogo puta u životu, razmišljam o totalno nebitnoj stvari. Jer kad bi puklo staklo ne bi imali šanse da se smrznemo, već bi se nešto strašnije desilo. A možda upravo iz tog razloga razmišljam bas o tome. Pa to je toliko manja verovatnoća da se desi, mnogo manja od neke uobičajene greške do koje može doći, a da sam o tome čitala ili čula da je uzrok nesreće u avionima. Tako da, dokle god me osećaj ne vara da će najverovatnije staklo pući, a mi se posmrzavati, sve dotle se ništa neće desiti.

Približavamo se. Osećam lagano poniranje aviona, prolazak kroz oblake, smenjivanje svetla i tame, male turbulencije izazvane onim šlagom i krofnama. Zatim jedan brzi spust kroz visinu, nagli bljesak svetlosti koja dopire kroz male okrugle prozore. Tako sićušni, a kroz njih vidite prostranstva koja su kilometrima daleko. Ili miljama, ako niste odavde. Odatle. Odavle. Odande. Odakle smo?

Ja sam sad na putu u neku drugu zemlju. Zemlju koju je davno neko nazvao rajem kakav ljudske oči nisu videle. Da ne ponavljam citat Kolumba, već toliko puta vidjen kadgod je o Kubi reč.

I ostavljam iza sebe samu. Noge su mi čvrsto na podu aviona. Čekam da dotaknem tlo raja. Obaveštenje stjuardesa o dolasku, temperaturi u Havani, dobrodošlica. Welcome. Wilkomen. Bienvenido. Cuba libre! Cuba libre? Stigli smo.

Glavni grad: La Habana

Zvanični jezik: španski

Površina: 110,900 km²

Populacija: 11,5 miliona / 2,2 miliona stanovnika Havane

Vremenska zona: CET -6

Jose Marti: “Ser cultos es la unica forma de ser libres”

Aerodrom u Havani. Hose Marti. Nakon par dana obilaska Havane shvatili smo da veliki deo svega ima njegovo obeležje. Bio je pesnik i revolucionar i kao da jos uvek na svakom koraku, sa svakom njegovom statuom i likom čujete sjajnog govornika. Aerodrom je klimatizovan, užurbanost se ogleda u putnicima, pristiglim i onima koji odlaze dok se na sjajnim crvenim plastičnim stolicama baškari po neki kubanac sa cigarom u ustima. Nakon kraćeg vremena smo se okupili s grupom koja ide dalje istim vozilom, modernim klimatizovanim kombijem koje stoji u redu pored onih starih, raznobojnih automobila američke auto industrije 50tih, šezdesetih godina. Jednom sam negde procitala da obilazak Havane tim vozilima predstavlja čist retro glamur. Složila bih se.

Vrata aerodromske zgrade bešumno klize otvarajući nam Havanu, po prvi put možemo da udahnemo vazduh tog grada. Kroz zastakljene prozore zgrade spoljašnjost je delovala kao vrlo prijatna dok posmatrate palme koje se njišu visoko iznad. Realnost je bila nešto drugo. Vrelina. Vruć vetar.

Prvo doživljavanje Havane je kao i kod većine turista moralo biti tek ono što smo mogli videti kroz prozore kombija. Naspram mene sedi Doña Cubana, ne znam joj ime. Lepa kubanka koja mirno sedi, ali iz nje izbija život. U njenim očima su vatra i suze. Sreća sto je tu, ponovo. Suze jer dugo je nije bilo. Obraća nam se na španskom jeziku. Zvuči prijatno premda ne razumem bas sve. Vozimo se ulicama zavijenim u bujno zelenilo. Listovi nisu nežni, tanki, oni bujaju svom svojom snagom. Imam utisak ako ih dodirnem da ce iz njih poteći tečnost koliko su nabubreli… Klima na Kubi je idealna… Prosečne temperature na Kubi se kreću oko 25 stepeni celzijusa… temperatura mora je konstantno izmedju 24 i 28 stepena…