Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Grad Ek’Balam na poluostrvu Jukatan u Meksiku nosi ime po cuvenoj istorijskoj licnosti sa istim imenom. Ek’Balam znaci “crni jaguar” na lokalnom Maja jeziku [koje je jos uvek koristi 85% stanovnika u drzavi Jukatan]. Samo jako vazne osobe su nosile imena po zivotinjama a “crni jaguar” je zauzimao najvisu poziciju. Ogromna piramida u daljini ima oblikovanu glavu jaguara koja je vidljiva sa mesta sa koga je ova slika napravljena. Sve zgrade na ovom trgu su iz najvaznijeg kulturnog perioda Maja, takozvanog kasnog klasicnog perioda [700-900 godina]. Sam grad postoji mnogo duze i na mnogim zgradama su vidljivi tragovi kamenja koje je ranije bilo upotrebljeno na starijim objektima. Kamen nije tesan [maje nisu znale za gvozdje?] vec su ukrasi oblikovani [izvajani] narocitom tehnikom “stucco” pa zatim obojeni uglavnom jarkim bojame koje su jos uvek ponegde vidljive.

Atmosferu na ovom trgu okruzenom znacajnim objektima tesko je danas zamisliti bez svih boja i bogato ukrasene odece tadasnjih stanovnika. Najveci broj zgrada je religioznog karaktera ali su neke tekodje koriscene i za zivot velikodostojnika. Danasnji posetioci se zale da je uspon na ove piramide jako tezak, stepenice su visoke i po vise od 50 cm i jako strme. Glavni razlog njihovog postojanje i nije penjanje vec su gradjene kao tribine sa kojih su posmatrane razlicite ceremonijalne pretstave Maja. Ovaj grad je bio potpuno obrastao u dzunglu i tek nedavno je otkriven, dve piramide vidljive levo i desno samo kao zelena brda jos nisu ni otkopane. Ceo Jukatan je potpuno ravan i ako negde ugledate uzvisicu najverovatnije je u pitanju pramida pokrivena zelenilom. Ovo je najautenticnije sacuvani grad ove drevne civilizacije i na mene je ostavio mnogo jaci utisak nego mnogo poznatija “Chichen Itza”. Cak su i natpisi u gradu dvojezicni, spanski i maja. Jezik Maja koji je u proslosti pisan piktogramima [slicno kao kineski] danas se pise latinicnim slovima i uci u skolama. Za razliku od drugih sacuvanih Maja gradova ovde je jos uvek dozvoljeno penjanje na sve piramode i utisak je, verujte mi, nezaboravan.

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE MicrosoftInternetExplorer4 /* Style Definitions */
table.MsoNormalTable
{mso-style-name:"Table Normal";
mso-tstyle-rowband-size:0;
mso-tstyle-colband-size:0;
mso-style-noshow:yes;
mso-style-priority:99;
mso-style-qformat:yes;
mso-style-parent:"";
mso-padding-alt:0cm 5.4pt 0cm 5.4pt;
mso-para-margin-top:0cm;
mso-para-margin-right:0cm;
mso-para-margin-bottom:10.0pt;
mso-para-margin-left:0cm;
line-height:115%;
mso-pagination:widow-orphan;
font-size:11.0pt;
font-family:"Calibri","sans-serif";
mso-ascii-font-family:Calibri;
mso-ascii-theme-font:minor-latin;
mso-hansi-font-family:Calibri;
mso-hansi-theme-font:minor-latin;}
-->

Ko nije video Egipat,

taj, ipak, ima jedno čulo manje

ima jedan život ljudski,

dok se nije video Egipat,

a drugi pošto se vidi… Jovan Dučić

Grof Luis Hamanod bio je nadaleko poznat kao okultista i psihoterapeut. Zahvalni pacijenti darivali su ga nesvakidašnjim poklonima. Ali, najneobičniji od svih poklona, doneo je grofu mnogo problema. Tokom posete Luksoru 1890. godine izlečio je od malarije tamošnjeg šeika.

Šeik je insistirao da grof primi na dar mumificiranu desnu ruku davno preminule egipatske princeze. Grofici se bizarni poklon nije svideo, od samog početka. Njena prvobitna odbojnost se, pošto je saslušala celu legendu, pretvorila u mešavinu odvratnosti i užasa.

Legenda kaže da je egipatski faraon Ahnation, jeretički Tutankamonov tast, u sedamnaestoj, poslednjoj godini svoje vladavine, oko nekih verskih pitanja, došao u sukob sa svojom ćerkom. Njegova osveta je bila strašna. 1357. godine pre naše ere, po nalogu oca i faraona, sveštenici su devojku najpre silovali, a potom ubili. Odsekli su joj desnu ruku i potajno, odvojenu od tela, zakopali u Dolini kraljeva. (Po egipatskom verovanju, osoba sahranjena nekompletnog tela, nema pristup u rajske predele).

Nijedan kustos nije hteo da primi jezivi eksponat. Grof odlaže neželjeni dar u sef svoje londonske kuće. U septembru 1922. godine grof i njegova žena otvaraju sef i ostaju sleđeni od užasa. Nisu mogli da prepoznaju poklon, usahla i mumuficirana, tri hiljade i dvesto godina stara ruka, delovala je potpuno sveže!

Grofica insistira da se ruka uništi, a grof, i sam po prvi put uplašen, prihvata njen predlog. Postavlja samo jedan uslov: princezina šaka mora biti propisno sahranjena. Pripreme su okončane na Dan mrtvih, 31. oktobru 1922. godine. U pismu upućenom dugogodišnjem prijatelju, arheologu lordu Karnarvonu, grof Hamond, da tančina opisuje ceremoniju sahrane. Šaku je pažljivo položio u ložište kamina, čitajuči poglavlja iz egipatske “Knige mtrvih”, kada se, iznenada, prolomio jak udar groma, a kuća utonula u tamu.

Ulazna vrata su popustila pod naletom iznenadnog, snažnog vetra. Od siline vetra, grof i grofica su se našli na podu, a u kući je zavladila neprirodna hladnoća. Kada su došli sebi i podigli pogled, ugledali su žensku figuru “obučenu u kraljevsku odoru starog Egipta, sa vijugavom zmijom oko glave, sa znamenjem faraona”. Umesto desne šake, visio je okrvavljeni patrljak. Prikaza se nadvila nad plamenom iz kamina, da bi sledećeg trenutka nestala. Nestala je i šaka, na grofovo i groficino olakšanje, zauvek.

Četiri dana kasnije ekspedicija Haurda Kartera i lorda Karnarvona našla se na pragu senzacionalnog otkrića, grobnice Tutankamona. Planirali su da je otvore, uprkos upozorenju uklesanom na spoljne zidove. Grof iz bolničke sobe, gde se oporavljao od pretrpljenog šoka, šalje molbu starom prijatelju, moleći ga da odustane. Piše, između ostalog:

“Sada pouzdano znam da su stari Egipćani posedovali moć i znanja, koje naš um ne može da pojmi. Za ime Boga, preklinjem te, budi oprezan! “

Međutim, iskušenje svetske slave, bilo je suviše veliko. Lord Karnarvon ulazi u grobnicu i nedugo zatim, umire od ujeda malaričnog komarca. U trenutku njihovog ulaska u grobnicu, u celom Kairu nestaje struje. Nedugo zatim, jedan po jedan, umiru članovi ekspedicije, potvrđujući time legendarno “prokletstvo faraona”.

Pre pet hiljada godina na obalama reke Nil, u severnoj Africi, razvila se, po mnogo čemu neverovatna civilizacija strarog Egipta, Kraljevina Gornjeg i Donjeg Egipta. Egipat je na svoj način obeležio i Aleksandar Veliki, darivajući mu prekrasni grad Aleksandriju. Čarima Egipta nisu odoleli ni Hektor Poaro ni Džejms Bond. Danas letimo ka toj destinaciji. Inšalah, to jest, ako Bog da. Na aerodromu je velika gužva, jer je u toku njegovo renoviranje. Red za predaju prtljaga je veliki. Uvijamo kofer i torbu i kofer u celofan, radi zaštite. Vreme prekraćujemo u kafeu, a kelner mi poručuje da je pivo “hladno kao taštin pogled”. Predajemo stvari, prolazimo pasošku i carinsku kontrolu. Mere obezbeđenja su pojačane zbog terorističkih napada u svetu, žandari patroliraju sa prstom na obaraču dugih cevi. Fri šopovi više ne postoje, cene su skočile, kupovina je postala besmislena, ali se nešto, ipak, može pronaći. Aviogenexov avion iz Kaira je tek stigao i vrši se njegovo čišćenje i tankiranje goriva. Posmatramo kako se utovaruje prtljag, između ostalog i naš, a na utovaru radi samo jedan čovek.

Ono što čovek može da zamisli

obično prevazilazi ono što vidi

budući da mašta prevazilazi stvarnost,

osim kada je u pitanju Kairo,

gde čovek vidi ono što ne može da zamisli Ibh Haldin

Let je, na momente, bio mučan, zbog jake turbulencije izazvane sudarom severnih i afričkih vetrova. Slećemo u Hurgadu i autobus nas prebacuje do aerodromske zgrade. Obavljamo poslove oko egipatske vize i pasoške kontrole. Neočekivano, posebno dugo zadržavaju Bosance. Kada, napokon, stižemo do pokretne trake za preuzimanje prtljaga, torbu pronalazimo, ali kofera nema. Sivi “Samsonite” kofer u osmoslojnoj najlonskoj foliji nije tu. Odlazim da sa lokalnim vodičem i aerodromskom službenikom sastavljamo zapisnik o nestalom koferu (PIR). Ulazimo u bus i naš vodič, Bojana nas informiše o planu vezanom za naš boravak u Hurgadi.

Stižemo u hotel “Roma”, popunjavamo prijavni list i sami nosimo stvari do sobe. Hol je prostran, a lift stakleni “a la Scareface”. Čekamo da se pojavi Al Paćino, sa tompusom u zubima. Soba je prosečna, ali buka iz obližnje tehno diskoteke zakiva neprekidno. Silazimo na večeru. Riba sa roštilja i slično. Solidno, ali kasnije ćemo utvrditi, monotono i sve oskudnije, kako vreme odmiče. Zato je arapski hleb fantastičan. Odlazimo u grad, u potragu za odećom. Šeron ulica sa visokim ivičnjacima, nepodesna je za šetnju i načičkana prosjacima i raznim probisvetima. Na ulicama su, uglavnom, samo muškaraca u tradicionalnim arapskim nošnjama ili dugačkim panalonama i košuljama. Kombi, linijski taksi, juri neprilagođenom brzinom, pozivajući klijentima farovima i sirenom, dosta agresivno za evropska merila.

Hurgada je smeštena na Crvenom moru i od sela je prerasla je u turistički centar. Tragove takvog preobražaja, primetni su na svakom koraku. Dan otpočine sa problemom nasleđenim od sinoć, nestalim koferom. Na sastanku grupe iznosimo u čemu je problem, a naši saputnici smišljaju najrazličitije teorije. Da li je prtljag krenuo iz Beograda, da li stigao u Hurgadu, da li ga je neko ukrao? Upoznajemo Bosanku Vesnu i Makedonce Romana, Stefi i Zvonka, kao i Dragančeta, koji će nas usput zabavljati i izluđivati. Govori se o predstojećim izletima i problemima sa smeštajem. Mi, samostalno, menjamo sobu, za mirniju i sređeniju, na drugom delu hotela. Doručak je obilan, a posle njega, polazimo opet u potragu za novom garderobom. Prolazimo celu ulicu. Kafedžinice kao iz avanturističkih filmova, mračne, oronule sa klijentelom skromnog budžeta, magarci i koze po ulicama, policija i vojska na punktovima, naoružani mitraljezima, sa prstom na obaraču, koji ne uliva poverenje, naprotiv. Kupujemo majice i šorceve, od kvalitetnog pamuka, po fiksnim cenama. Popravlja nam se raspoloženje, još bismo se sad, nenadano, cenjkali. Na trgu sa skulpturom sirene, pijemo lokalno pivo “Sakara”. Svetsko, a arapsko. Posle ručka odlazimo na bazen, gde razgovaramo sa Stefi i Zvonkom, tek venčanim makedonskim parom.

Crveno more ima najlepšu podvodnu floru i faunu, koju možete ispitati ronjenjem ili krstarenjem podmornicom sa staklenim dnom. Površina mora je 450 hiljada kvadratnih kilometara, a najveća dubina je preko dva kilometra. Danas idemo na izlet na koralna ostrva, tzv. “Snorkling”. Posle doručka, kombi nas je odvezao do neugledne like, gde zadužujemo peraja i maske i ukrcavamo se na jahtu. Prva destinacija je rajska plaža.

More je prelepo, a suncobrani prirodni sa krošnjom od palminog lišća. Kupamo se bar pola sata, skupljamo školjke. Ukrcavanje na jahtu je uzbudljivo, zbog prekratkih merdevina. Odlazimo do prvog koralnog ostrva. Posmatramo raznobojne korale i ribice. Skačemo sa jahte u more. Pozivaju nas na ručak, ima ribe, ćevapa, raznoraznog povrća i neograničene količine koka-kole i vode u putnim frižiderima. Hrana je dobra, ako nije i bolja nego u hotelu. Odlazimo do drugog koralnog ostrva i tamo plivamo. To je nešto najlepše na ovakvim izletima. Lokalni vodiči iz morskih dubima vade nekakvo bodljikavo stvorenje, za koje tvrde da je otrovno i ubijaju ga. To objašnjavaju činjenicom da jede korale, a to nije dobro za turizam, pa samim tim ni za biznis. Usput susrećemo i fotografišemo delfine. Kopt (egipatski hrišćanin) iz prodavnice suvenira u hotelu, nam za sreću poklanja svetu egipatsku bubu, skarabeja, balegara, koji je imao značajno mesto u pogrebnim ritualima drevnih Egipćana. Nada se da ćemo kupovati u njegovoj radnji. Ne želimo da ga razočaramo, ali ni ohrabrimo, pa ga ostavljamo u dilemi. Nada umire poslednja, kaže stara poslovica.

U Luksoru su 1997. godine islamski fundamelisti silovali i poklali nemačke i japanske turiste. Otad je policija i vojska svugde prisuta, a ako ocene da su turisti životno ugroženi, imaju dozvolu da ubiju napadača. Turisti putuju u konvojima, praćeni žandarmerijom. Ali o tome kasnije. Romanu je iz sobe nestalo 50 $. Mi smo uzeli sef i u njega pohranili sve vrednije stvari. Večera je oskudna, mučimo se sa bodljikavom ribom nalik na piranu. Dohranjujemo se orjentalnim kolačima. Večeras nas je Aleks pozvao u svoj kafe da probamo nargile (šiše). Duvan može imati miris jabuke, ananasa i grejpa i nimali ne liči na pušenje cigareta (mnogo je bolje!). Pijemo crveni čaj od hibiskusa, karkadu. Potom nas Abdul, drugi masažer, vodi u radnju njegovog brata Šamse da nešto kupimo. “To će biti dobro i za vas i za njega”, kaže nam usput. Izabrali smo suvenire, svinge, dve piramide, maramu, bele pantalone i galabiju. Lukavi brat sa digitronom u ruci otkucao je bezobraznih 150 $. Namrštismo se. Stiže čaj dobrodošlice, a na dobar prijem treba odgovoriti dobrom kupovinom. Naša prva i poslednja ponuda je 50 $. To je dotuklo brata, progutao je knedlu, iskolačio oči i rekao nam “imamo posao, samo dajte bakšiš ovim siromašnim prodavcima, dajte im po deset dolara”. Dadosmo im po dolar. “Nije to u redu” reče nam on, mi besno pogledasmo Abdula, a on reši da spusti loptu, tako što će nas častiti pivom u lokalnoj birtiji. Noć smo proveli mešajući lokalna piva “Skaru” i “Stelu”. Abdul nam je otvorio dušu, pa smo saznali da mu je jedna Nemica slomila srce i pritom nam je pokazao njenu sliku. Pogledasmo ga sa razumevanjem i počesmo da tešimo tog simpatičnog i pomalo dosadnog pljačkaša naših novčanika i našeg vremena. Još nam je rekao da su bili zajedno četiri godine i ona mi sada stalno šalje mejlove, ali on na njih ne odgovara. Nije htela da dođe da živi u Egiptu, jer su plate male. Ovde muslimani i hrišćani (Kopti) žive u slozi i dele isti mentalitet i trgovački duh. Egipćanima treba dosta potvrda da bi izašli iz zemlje. Prosečna plata je 150 $. U hotelima rade za 150 egipatskih funti. Pri povratku Kopt koji radi u prodavnici suvenira u hotelu, nam predlaže da nas odvede do crkve. Ljubazno smo mu se zahvalili i odbili ga. Posle dužeg i sadržajnog razgovora sa Abdulom odlazimo u diskoteku iz hiljadu i jedne noći u kojoj caruje tehno, dim i znoj.

Četvrtak smo iskoristili za kupanje. Sa recepcije smo uzeli kupone za peškire. Za doručkom smo isprepadali kelnera koji je hteo da se ženi. Roman je za mladu Bosanku Maju, koja je nesrećnom kelneru zapala za oko, tvrdio da je njegova žena. Gde je burma, nije se dao prevariti lukavi kelner i ponudio mu par kamila i više nego mizernu sumu egipatskih funti. Biznis je kao nikakav brzo propao, kada je Roman naveo probleme sa ispašom i prilagođavanjem kamila u zemlji Makedoniji. Konačno su nam, za dolar napojnice, popravili svetlo u toaletu. Da sam paranoičan, tvrdio bih da namerno kvare stvari, kako bi mogli da ih popravljaju i zarađuju na muci turističkoj. Inače sobe spremaju muškarci, što se i vidi po čistoći. Ceo hotel ima samo jednu četku za WC šolju i skromnu količinu sredstava za čišćenje. Ali se zato mesingani rukohvat stepeništa glancaju do besvesti. Plaža nije loša, ležaljke su čak udobnije od hotelskih kreveta, a tu su i bazen i tuš. Plivali smo dugo, iako je duvao jak vetar. Staroegipatski bog sunca Ra nas je grejao i štitio. Pravo sa plaže otišli smo na ručak. Obed je bio prosečan, ali su problemi nastali kod plaćanja računa. Dali smo dvesta funti, to jest četiri novčanice od po pedeset funti. Kelner se vraća usplahiren i govori nam da smo mu dali tri novčanice od po pedeset funti i jednu od pedeset pjasera, stotog dela egipatske funte. Mi ga oštro demantujemo. Primiče se i lokalna publika, pita ima li nekih problema, spremna da pomogne u rešenju istog. Nema, kaže kelner, sve je O.K. Odlazimo nanervirani i obilazimo radnje, a nagomilani bes iskaljujemo na Koptu, koji je za papuče odredio bezobrazno previsoku cenu. Udruženim snagama, krećemo u napad, a rezultat je sasvim pristojna cena. Sa smeškom napuštamo radnju, uz tradicionalni arapski pozdrav “Good bisnis, my freind!”

Neka vas ne začudi kada u Egiptu ugledate muškarce kako stoje sasvim blizu jedan drugome, drže se za ruke i grle, pričaju i ispijaju čaj, puše nargile, igraju domine ili mice. Valjda treniraju da znaju šta da rade kad se jednoga dana dočepaju žene ili … Žene su za to vreme zatamničene u kućama. Obilazimo i prodavce papirusa, koji nam na poklon darivaju obeleživače stranica knjiga, papiruse sa našim imenima napisanim hijelografima i na arapskom.

Ustajemo u 6:30. Dobijamo oskudan lanch paket. Putujemo kroz pustinju, prati nas žandarmerija, par žgoljavih i onižih policajaca u džipu naoružanom mitraljezom. Stižemo u Safagu, gde će se formirati karavan. Kamile, masa turista, kratak predah uz lošu kafu. Put nas vodi pored trošnih kuća i policiskih i vojnih punktova, siromašnih seljaka, naslednika felaha, koji primitivnim alatkama obrađuju njive. Dolazimo do Nila. Šipražje, džubre i Nil. Dečaci koji se ovde kupaju, često se zaraze bakterijama i kasnije umiru. Uboge udžerice bez kanalizacije, vodovoda i elektrike, mesto su gde ovi ljudi žive. Beda i siromaštvo, na mestu gde je nekad carevala kolevka civilizacije.

Stižemo u Luxor, drevnu Tebu. Spoljni zidovi kuća oslikani su poput stripa, a unutra, zanatlije izradjuju raznorazne suvenire i prodaju ih turistima. Prvo smo zastali da razgledamo Memnonove kolose, visoke 20 metara, jedine ostatke veličanstvenog hrama Amenhotepa III. U vezi sa njima postoji legenda, koju objašnjava neobičnu pojavu. Naime, meštani su zapazili da svakog jutra, po izlasku sunca, statue ispuštaju nejasan zvuk, nalik tužnoj, harmoničnoj pesmi. Po legendi, Memnona, sina Aurore i Titonusa, kralj Egipta i Etiopije poslao je u pomoć Troji, koju je opsedala grčka vojska. Memnon u žaru borbe, ubija Antilohusa, sina Nestora, ali u povratku strada od Ahila. Aurora žali za izgubljenim sinom, a on joj odgovara ovim lelekom, kaže legenda.

Prekoputa su navalentni trgovci, ali ipak, razumniji od onih u Hurgadi. Kupujemo ranac za deset funti. Nastavljamo ka hramu kraljice Hatišesput, u Deir el Bahriju, gde se 1997. godine desio masakr šezdeset dvoje zapadnih turista. Od tih vremena obezbeđenje je, kao i svugde, brojno. Ali, stekao sam utisak, da je i fudamentalizam u porastu. Turistićki vozić nas dovozi do podnožja hrama. Prvo moramo zadovoljiti zov prirode u toaletu, proslavljenom u knjizi Pola Sasmana “Kambizova izgubljena vojska”. Obilazimo hram užurbano, jer po programu nemamo baš puno vremena za to. Hram je čudesan splet hodnika, terasa i kolonada u podnožju visoke stene, koji posetioce prosto ostavlja bez daha. Hijeroglife, staro pismo, Egipčanima je, po legendi, podario bog Tot (u liku ptice Ibis, koji je zapisivao rezultate merenja duše pokonika).

Hatšepsut je prva žena faraon, najvažnija vladarka XV veka pre nove ere. Udala se za svog polubrata Tutmesa II i prvo sa njim, a potom samostalno, vladala Egiptom. Nije vodila ratove, gradila je ekonomiju. Tokom njene vladavine Egipat je doživeo najveći teritorijalni razvoj. Podigla je obeliske u Karnaku. Nosila je mušku odeću i lažnu bradu.

Na osnovu DNK analize i jednog drevnog zuba zaključeno je da mumija pronađena 1903. godineu jednoj grobnici u Dolini kraljeva, pripada nikom drugom do čuvenoj faraonki Hatšepsut. Vođa egipatskog arheloškog tima Zahi Havas tvrdi da na to ukazuje što zub za koje je utvrđeno da pripada Hatšepsuti, tj. da se savršeno uklapa u vilicu pomenute mumije. Mumija identifikovana kao Hatšepsut predstavlja gojaznu ženu pedesetih godina, koja je, najverovatnije, bolovala od dijabetisa i raka jetre.

Spomenici faraonske kulture su impozantni, a arapski vodiči uvek spremni da ukažu na neki interesantni detalj i za to dobiju neku desetinu funti. U letu slikamo i žurimo na vozić, koji če nas odvesti do autobusa. Kasnimo pet minuta, ali ćemo čekati još petnaest minutana grupu arogantnih Italijana, koji putuju sa nama. Pozivanje na dogovoreno vreme na njih ne deluje. Nema izvinjenja. Mediteranska opuštenost ili što bi običan narod rekao čist bezobrazluk.

Uputili smo se do doline Biban el Muluk, smeštene u podnožju piramidalne planine El Gurn, u dolinu kraljeva (Kings Valley). U njoj se nalazi groblje osamnaest egipatskih suverena. Ovo groblje kraljeva osnovano je iznenadnom i neočekivanom odlukom Tutmesa II da izmesti svoj grob iz pogrebnog hrama i sahrani ga na tajnom, nepristupačnom mestu. Time je grubo prekinuta tradicija duga 1700 godina. Njegov glavni arhitekta Ineni, iskopao je grob, vertikalni otvor u izolovanoj jaruzi, usecajuči stepenice u stenu. Njegov primer sledili su kasniji graditelji. Grobnicu su gradili ratni zaobljenici, koji su po okončanom poslu ubijani. Međutim ni ovako izmeštanje grobova, nije ih poštedelo od pljaćke. Neke mumije su premeštane i po tri puta, a na nih je stavljana oznaka sa imenom oko vrata. Pošto ni ovde nisu našle mir, mumije četrdeset farona, na kraju su smeštene u Kairski muzej, ispraćene poštom naroda, koji je iste grobnice nemilice do tada pljačkao. Pronađeno je oko 60 grobnica, a za posetioce je otvoreno samo 11. U blizini je dolina kraljica, gde u 110 grobnica počivaju princeze i prinčevi, a najznačajnija je grobnica kraljice Nefertari.

Egipćani su verovali u zagrobni život. Ka, duša umrlog, odlazila bi u podzemni svet, da bi mogla da prepliva reku, koja je svet živih delila od sveta mrtvih. Za to joj je bilo potrebno telo, te su, stoga, stari Egipćani balsamovali svoje mrtve i snabdevali ih hranom i pićem. Kada bi prešli na obalu mrtvih stupali bi pred sud vladara podzemnog sveta, Ozirisa. Anubis, bog šakal, je merio duše umrlih na Vagi istine. Na jednom tasu je bila duša, a na drugoj pero. Duša je morala da bude, što bi se danas reklo, light. Pravedni bi odlazili u raj, a grešne bi proždiralo čudovište, polu lav, polu krokodil. Odlazimo do Doline kraljeva, gde posećujemo grobnice Ramzesa III (Medinet Habu, pravougaona tvorevina), VI i IX. Zidovi su bogato dekorisani, a čovek prosto oseća drevnost i grandioznost ovih spomenika. Nažalost, nismo posetili Ramzeseum, memorijalni hram Ramzesa II (mada kažu da je danas u jadnom stanju sa par pilara i statuama faraona), niti Medinet Habu.

Tutankamon je Egiptom vladao od svoje devete godina do devetnaeste, kada je preminuo (1320. godine pre nove ere). Njegova mumija bila je zatvorena u tri sarkofaga, prvi je bio od pozlaćenog drveta, drugi sa staklenom pastom, a treći od masivnog zlata i težio je oko dvesta kilograma. Nedavna izvršena kompjuterska tomografija baca novo svetlo na njegovu misterioznu smrt. Snimak lobanje pokazuje da nije ubijen udarcem u glavu, kako se, do skora, sumnjalo. Devetnaestogodišnji faraon nije umro ni od moguće infekcije prelomljene noge. Misterija i dalje čeka da bude razrešena. Sarkofag je prvi put otvorenio 1922. godine tim predvođen britanskim arheologom Haurdom Karterom. Sam Karter ovako beleži taj događaj:

“Topli vazduh koji je izlazio iz odaje, pretio je da ugasi sveću, ali su mi se oči navikle na takvu svetlost. Iz izmaglice počele su da izranjaju čudne životinje, statue i zlato, svuda se širio sjaj zlata. Na trenutak, drugima je to verovatno ličilo na večnost, zanemeo sam od čuđenja i divljenja…”

Vraćamo se u sadašnjost. Iz svakog budžaka vrebaju Arapi, takozvani vodiči, koji samo gledaju da im se nešto udeli i maltretiraju unezverene turiste. Jedan trgovac suvenirima nudi tri figure za pet funti. “O.K. kažemo mi, daj mi“, a on će meni, “ali mojih funti, sudanskih”. Nonšalantno smo ga iskulirali, na šta je on još dugo je za nama prosipao prokletstva, nalik onim faraonskim.

Prelazimo Nil brodićima. Po reci plove posebne jedrilice, felukume. Pravimo predah za ručak, na obali Nila. Prosto je neverovatno koliko su ovdašnji, švedski stolovi jednolični, bez obzira na pređenu kilometražu. U ponudi je i meso od goluba, koje, po predanju, deluje kao afrodizijak.

Popodne je predviđeno za obilazak hramova Karnak i Luksor. Prvo smo posetili grandiozniji hram Karnak, najveći hram podignut u čast bogova (u konkretnom slučaju bogu Amon Ra), čija je gradnja trajala dve hiljade godina. Prošli smo kroz kolonadu sfingi sa glavom ovna i telom lava. Hipostilnu dvoranu poznavaoci svrstavaju u najviše domete egipatske arhitekture, a čine je 134 stuba visoka 23 metara sa otvorenim papirusovim kapitelima, koji u obimu imaju oko 15 metara. Pored skulpture skarabeja, mnogobrojni turisti kruže za sreću. Obišli smo ovaj veličanstveni hram, divili se monumentalnosti figura i stubova, ali smo se pre grupe, vratili u klimatizovani autobus, da bismo izbegli nametljive lokalne smorove. Treba se kloniti i žandara, koji su se priklonili opštem trendu maltretiranja turista i pelješenja njihovih skromnih budžeta. Potom obilazimo daleko skromniji hram Luksor. Izgradio ga je Amenofis III, proširio Tutmes III, a završio Ramzes II. Sa obe strane su kolosalne statue Ramzesa II i Tutmesa III, u sedećem položaju, visoke 14 metara. Obelisk, se pravio uvek u paru, jedan je još uvek ovde, a njegov parnjak šepuri se u Parizu, na trgu Konkord. Zauzvrat, Francuzi su Egiptu poklonili sat, koji je radio samo jedan dan. Posebno su nam bile simpatične figure majmuna (babuna), koji su se radovali izlazećem suncu. Videli smo džamiju sagrađenu na “temeljima neotkopanog hrama” (Avi el Nadad), kao i malu crkvicu. Amenofis III je pored zidina hrama izgradio sveto jezero dimenzija 120×70 metara, za ritualna kupanja. Vremena za obilazak Luksorskog muzeja, nažalost, nema. Treba da se priključimo karavanu i na znak žanarmerije krenemo nazad. U Hurgadu smo stigli u kasnim večernjim časovima, umorni ali zadovoljni.

Subotu smo proveli na plaži, u kupanju i odmoru, dok je ostatak grupe išao u Saharu i posetio beduinsko selo. Beduini čine 2 % stanovništva Egipta. Crveno more je najtoplije na svetu, a mi bi rekli i slanije i gušće. Opušteno smo se provodili, ako zanemarimo prodavce raznoraznih đinđuva i nepotrebnih usluga. Na ulici smo uzeli par papirusa za poklone. Posebno su omiljeni sa likom kraljice Nafertiti, žene faraona Ehnatona. Njeno ime znači “lepota koja je došla.” Njen muž je prezren, jer je odbacio tradicionalne egipatske bogove u korist jednoga, Atona. Još gore, razvlastio je sveštenstvo. Premestio je prestonicu, dvesta kilometra južnije i nazvao je Aketaton. Potonje generacije su gledale da izbrišu svaki spomen njegovog imena i uništavale njegove spomenike. Nefertiti je vladala po smrti muža, promenivši ime u Smenkare. Nasledio ju je Tutankamon, Ehnatonov sin iz veze sa drugom ženom. Veče smo proveli u diskoteci, ali nismo ni malo bili zadovoljni izborom muzike, niti miomirisima koji su se širili sa podijuma, pa smo ranije otišli na spavanje, jer sutra završavamo boravak u Hurgadi i krećemo za Kairo.

Obično kаdа pomislimo nа Vеliku Britаniju svimа prvа аsocijаcijа budе London, pivo i ludi provod. Nаrаvno, Englеzi su nаm mаlo i nаmеtnuli tаkаv stаv svojim ponаšаnjеm, аli nе trеbа zаborаviti dа jе Englеskа jеdnа od nаjstаrijih civilizаcijа kojа jе i nаjmаnjе rаzаrаnа, pа zаto krijе u sеbi nеvеrovаtnа mеstа i grаdovе, do kojih rеtko imаmo priliku dа odеmo.

Jеdаn od nаjvеličаnstvеnijih grаdovа u Britаniji, dеfinitivno jе istorijski Bаt (Bath Spa). Prvi utisаk kаdа sе izаđе sа pеronа vozа i prvi put uglеdа pаnorаmа grаdа, jе zаistа nеvеrovаtаn. Dirеktno sе ulаzi u grаdsku vrеvu i utisаk jе kаo dа si vеć uvеliko dеo grаdа а nе tеk pridošlicа. A аko sе osvrnеmo nа istoriju grаdа, njеgovа еvolucijа jе, nаjblаžе rеčеno, krаjnjе zаnimljivа.

Bаt jе ponikаo nа mеstu prirodnih vrućih izvorа vodе i do dаnаšnjеg vrеmеnа jе zаdržаo rеputаciju jеdnog od nаjаtrаktivnijih bаnjskih grаdovа kojе Englеskа imа dа ponudi. Grаd jе smеštеn u dolini Avonа, tаko dа gа okružuju vеličаnstvеni zеlеni brеžuljci i prеlеpа rеkа Avon. Fеnomеnаlnа аrhitеtkurа grаdа oglеdа sе kroz grеgorijаnski stil. Skvеrovi i ulicе oivičеni su еlеgаnthim gаrdskim kućаmа čijе fаsаdе su uglаvnom izrаđеnе od bаtskog kаmеnа bojе mеdа. Zаhvаljujući svom izglеdu i poziciji, Bаt jе dobio mеsto nа UNESKO-voj listi grаdovа koji sе ubrаjаju u svеtskа nаslеđа.

Istorijа

Po lеgеndi, grаd jе otkrivеn 850 godinа prе novе еrе, kаdа sе proculo zа iscеlitеljskе moći vrućih izvorа. Kаsnijе Bаt jе bio kеltski grаd zаštićеn sа pеt utvrđеnjа smеštеnih u brdimа.U rimsko dobа, Bаt jе postаo vrlo vаžno mеsto, poznаto kаo “Vodа Sulе” (Aquae Sulis) u čаst kеltskе boginjе Sul, nа komе jе ostаo vеliki trаg riskе impеrijе.

Nаkon povlаčеnjа Rimljаnа iz Britаnijе, grаd jе potpаo pod vlаdаvinu sаksonаcа i postаo jеdаn od vаžnijih rеligioznih cеntаrа sа vrlo bogаtim i moćnim mаnаstirom u komе sе krunisаo i krаlj Edgаr.

I kroz srеdnji vеk Bаt sе konstаntno rаzvijаo аli tеk u 18-om vеku Bаt dobijа svoju nеzаvisnost kаo modеrаn grаd.

Kаdа jе dr. Vilijаm Olivеr prvi put promovisаo rimskа kupаtilа i kupаnjе u tеrmаlnim izvorimа u mеdicinskе svrhе, Bаt jе postаo rеlеvаntаn socijаlni cеntаr koji jе privlаčio bogаtе i poznаtе ličnosti.

Tokom 18.-og vеkа , Bаt sе proširio i od mаlog srеdnjеvеkovnog grаdа sа sаmo 2.000 stаnovnikа prеrаstаo u živ, brzorаzvijаjući grаd sа skoro 30.000 stаnovnikа koji i dаn dаnаs stаlno privlаči posеtiocе i turistе širom zеmljе i inostrаnstvа. Dаnаs, Bаt sе ubrаjа u еkskluzivnе grаdovе u Britаniji, а i u svеtu zаjеdno sа Rimom, Firеncom i Edinburgom.

Rimsko kupаtilo

U sаmom srcu grаdа , u sеni bаtskе kаtеdrаlе, smеštеno jе rimsko kupаtilo, jеdno od nаjvеćih tеkovinа rimskog cаrstvа u Britаniji.

Po lеgеndi, nа mеstu sаdаšnjеg rimskog kupаtilа, prvi put sе tu okupаo pаstir koji jе imаo lеpru, još 850. Godinа prе novе еrе i koji jе nаkon kupаnjа u mutnoj vrućoj vodi odmаh osеtio olаkšаnjе , а zаtim i bio izlеčеn. Ali tеk u vrеmе Rimljаnа, nа tom mеstu jе sаgrаđеno kupаtilo. To jе bilo jеdno od omiljеnih riskih kupаtilа nаrеdnih 300 godinа. Nаkon odlаskа Rimljаnа, kupаtilo jе postеpеno nеstаjаlo, а ponovo jе otkrivеno u 18-om vеku. Nаkon togа kupаtilo jе rеstаuirаno i obnovljеno.

U rimsko dobа kupаtilo jе privlаčilo posеtiocе iz cеlе Evropе, а bilo jе jеdno od sаmo dvа kupаtilа u Englеskoj kojе imа bаzеn.

Bаzеn jе smеštеn u sаmom cеntru kupаtilskog komplеksа. U bаzеnu sе nаlаzi vrеlа vodа iz izvorа kojа dаjе bаzеnu smаrаgdno zеlеnu boju а vrеlа vodеnа pаrа konstаntno stvаrа еfеkаt sаunе nаd vodom. Vodа dolаzi u bаzеn dirеktno iz izvorа pа kroz “vodovod” kupаtilа. Nа putu do bаzеnа skupljа minеrаlе iz brdа.

Iznаd bаzеnа, u komplеksu rimskog kupаtilа nаlаzi sе еkskluzivnа sаlа i rеstorаn u komе gosti mogu dobiti i lаširаnu izvorsku vodu. Rismki rеzеrvаor koji lеži ispod sаlе jе još uvеk u stаnju dа obеzbеdi polа milionа gаlonа vodе dnеvno, nа konstаntnoj tеmpеrаturiu od 46*S.

Bаtskа kаtеdrаlа i crkvа

U divnom okružеnju, porеd rеkе Avon, nаlаzi sе bаtskа kаtеdrаlа. Onа jе originаlno sаgrаđеnа 676. Godinе а 300godinа kаsnijе Edgrа jе krunisаn zа prvog krаljа cеlе Englеskе.

Sаdаšnji vеličаnstvеn izglеd zgrаdе uglаvom dаtirа iz 15-og vеkа i rаnog 16-og vеkа. Sаgrаđеnа jе od strаnе bišopа Bаtа i Vеlsа, Olivеrа Kingа, kаo rеzultаt snа u komе jе on čuo glаs dа krаlj žеli dа sе obnovi crkvа. Konаčno jе kаtеdrаlа, zаjеdno sа crkvom u potpunosti zаvršеnа uz pomoć Elizаbеtе I. Nеvеrovаtnе rеzbаrijе nа spoljаšnjosti i unutrаšnjosti crkvе nаjboljе sе mogu opisаti sаmo slikom.

Crkvеno dvorištе kojе jе odmаh isprеd kаtеdrаlе i ulаzа u nju jе postаlo omiljеno mеsto zа rаznе zаbаvljаčе а niz živopisnu ulicu i skvеr nаlаzi sе vеliki broj kаfеа, suvеnirnicа i prodаvnicа.

Kаtеdrаlа jе nеkаd bilа poznаtа i kаo “lustеr zаpаdа” zbog nеvеrovаtno vеlikih prozorа koji omogućаvаju dа jе kаtеdrаlа stаlno ispunjеnа svеtlošću.

Porеd riskog kupаtilа i kаtеdrаlе, U Bаtu sе mogu vidеti izuzеtnе grаđеvinе u grеgorijаnskom stilu. Dеfinitivno trеbа vidеti i Skvеr Svеtog Džеjmsа (St. James’s Square) , Krаljičin skvеr, Krаljеvsko pozorištе (Theatre Royal) а i prošеtаti porеd rеkе Avon.Šеtnjа ulicаmа grаdа jе prаvo uživаnjе. Tu su i čuvеnе ulicе Krаljičinа ulicа ( Queen Street), Stаrа Bondovа ulicа ( Old Bond Street)….

Prеlеpа rеkа Avon okružujе Bаt, dodаjući mnogo nа njеgovoj lеpoti i аtrаktivnosti. Nеkаdа jе onа činilа grаnicu izmеđu dvа krаljеvstvа, mеrsijе i Vеsеksа, а Bаt jе smаtrаn nеutrаlnom tеritorijom. Sаdа sе prеko Avonа pružаju prеlеpi kаmеni mostovi, а rеkа sе koristi uglаvnom zа rеkrеаciju i uživаnjе.

Pаrkovi i vrtovi su još jеdаn dеo koji doprinosе аtrаktivnosti grаdа. Royal Victoria Park nаprаvljеn jе po nаlogu krаljicе Viktorijе i grаndiozаn jе. Botаničkа bаštа posеdujе višе od 2.000 rаzličitih biljnih vrstа, а Grеgorijаnski vrt jе tipični osаmnаеstovеkovni mаli grаdski vrt.

I porеd svih lеpotа grаdа, posеbаn doživljаj jе vidеti Bаt noću.Kаo i vеćinа grаdovа u Vеlikoj Britаniji, tokom rаdnе nеdеljе nеmа mnogo ludog provodа, аli kаdа dođе vikеnd,….

Nаkon togа, slikе ovog grаdа zаuvеk ostаju urеzаnе u sеćаnju.

Čarolija pivskih mehurića

Čekamo…

poput psa,

nekoga, nešto…

neku novu nadu,

slučajni osmeh u prolazu,

poneku lepu reč…

Na samom jugu Nemačke nalazi se pokrajna Bavarska. O ne, nije ona oduvek bila deo Nemačke države. Šetala se iz ruku Francuza i Austrijanaca, dok spletom kojekavih političkih manipulacija nije pripojena Pruskoj. Za vreme dok je bila nezavisna država, Bavarska je bila kraljevina. Najpoznatiji njen vladar je kontraverzni kralj Ludvig II. Godine 1864. Ludvig II, sa svega osamnaest godina stupa na presto na kojem će ostati sve do prerane i misteriozne smrti (udavio se-udavljen? đavo će ga znati?! u dubinama jezera Štarnberg) 1886. godine. Oko njegovog lika koji više dolikuje današnjim zvezdama šou biznisa, isprepletane su raznorazne priče, legende i mitovi. No o tome ćemo kasnije…

Minhen, prestonica Bavarske od 1503. godine, poznata je po pivu, berecama i belim kobasicama pravljenim od iznutrica. Naravno i po zgodnim Nemicama, koje su nam ulepšavale letovanja na Jadranu. Po tehničkoj robi (kad ga Nemac napravi….) Kada predahnete, bacite pogled na impresivne građevine i doživećete prosvetljenje. Monumentalne građevine, zagonetne crkve, negovani vrtovi i raskošni muzeji čekaju da ih otkrijete. Prvo malo o istoriji ovog grada…

Krajem X monasi osnivaju manastir koji nazivaju Apud Munihen, a 1158. godine Henri the Lion, moćni saksonski vojvoda osniva naselje Minhen, na reci Išar, pritoci Dunava. Kraljevska porodica Vitelsbah 1180. proglašava Minhen za rezidenciju. Godine 1390. Minhen već broji oko 10.000 stanovnika. Napoleon mu je dodelio ulogu kraljevske prestonice i u skladu sa tim formirao je grad širokih bulevara i prostranih trgova. Najznačajniji vladar, kome Minhen duguje današnji izgled, je kralj Ludvig I (vladao od 1825.-1848.). On je Minhen uzdigao do kulturne i duhovne prestonice Evrope, sprečivši, u tom trenutku industijalizaciju, zahvaljujući čemu danas Minhen predstavlja izuzetak od ostalih gradova u Nemačkoj, pošto mu je industrijska zona nalazi van gradskog jezgra. Nakon I svetskog rata dolazi do velikih promena u Minhenu, nastupa glad i siromaštvo, opisani u delima Eriha Marije Remarka. Zato ne čudi velika popularnost Nacional-Socijalističkog pokreta, pa Mihen postaje njegovo središte. Adolf Hitler 1923. godine maršira sa pristalicama na Minhen. Na svu sreću, ali zakratko, vlasti brutalno guše ovaj poduhvat. Deset godina kasnije, Minhen je već u gvozdenim rukama “Firera”. Hitler je ambiciozno započeo program izgradnje, u skladu sa specijalnom ulogom grada, ustanovljenog kao „Prestonica nacističkog pokreta“. Tokom II svetskog rata Minhen doživljava ogromna razaranja, tako da su pojedini delovi grada potpuno uništeni, a čak 70% zgrada je razrušteno. Početkom 1950. godine dolazi do naglog razvoja grada i već 1962. godine Minhen ima preko milion žitelja. Ovde su održane Letnje olimpiske igre 1972. godine i Svetsko prevenstvo u fudbalu 1974. godine. Olimpijske igre iz 1972. godine ostaće zabeležene i po krvavom terorističkom napadu na izraelske sportiste, a o čemu je Spilberg nedavno snimio vrlo uspešan film.

Iako kosmopolitiski (stranci danas čine više od petine ukupne populacije grada, u čemu I mi, Srbi, značajno učestvujemo), Minhen je dovoljno kompaktan, tako da možete da ga obiđete tokom jedne posete. Počev od glavnog gradskog trga Marienplatza ređaju se monumetalna zdanja Stare i Nove Većnice i sat Glokenšpil, sledi Nacionalna opera i pozorište, Nimfenburg palata (Schloss Nymphenburg) sa sjajnom galerijom porculana, palata porodice Vitelban, Kraljevska rezidencija (Residenz) sa izuzetnim muzejem u kojem su pohranjeni eksponate iz kolekcije nakita koji su pripadali kraljevskoj porodici. Posetite glavnu gradsku crkvu Frauenkirhe i crkva Svetog Petra. U crkvi Frauenkirhe pronađite otisak noge u podu crkve. Stanite na to mesto i osmotrite crkvu. Sa tog mesta nećete videti ni jedan od prozora. To je, po legendi, trag samog Đavola. Katedrala je zidana od 1468.-1488. godine. Iskoristite posetu Minhenu da obiđete njegove raskošne muzeje i galerije: Staru Pinakoteku, Novu Pinakoteku (gde se nalaze Van Gogovi “Suncokreti”) i Pinakothek der Moderne sa delima iz oblasti primenjene umetnosti. Ako ste više orjentisani ka tehnici ne propustute sjajni Muzej Nemačke, najveći tehnološki muzej na svetu. Osnovao ga je 1903. inženjer Oskar fon Miler. I posle, a i pre svega svetsko čudo Pivski vrtovi i Hale, nezaboravni kvart grada, posvećen pivu i ovoj industrijskoj grani koja je proslavila grad. Ako je vreme lepo prošetajte jednim od najvećih gradskih parkova u Evropi, Engleskim vrtom (Englischer Garten) i razgledajte Kinesku pagodu. U letnjem preiodu, neka vas ne začudi, ako pored vas protrči go (gola) džoger(-ka). Nije ovo Švajcarska, pa da se guše ljudska prava i slobode u ime licemernog morala.

Na slavnu bavarsku istoriju vešto je nakalemljen plod neverovatnog posleratnog ekonomskog buma (impozantna zdanja hi-tech giganata, kao što su “BMW”(posetite njihov muzej!), vazdušna kompanija “MBB” i koncern elektronike “Siemens”). Minhen je vrlo značajan bankarski centar Nemačke, najveći posle Frankfurta. Ulice mirišu na kolače sa cimetom i pečeno kestenje. Umorni od pešačenja i puni utisaka posetili smo čuvenu pivnicu “Hofbräuhaus”. Pivnicu je osnovao Vilijam V 1589. godine. Ovde je vatrene govore držao propali umetnik, osrednji moler, iskompleksirani kaplar i suludi kancelar, a pivnica ima mali muzej, u kome o tome nećete saznati ništa. Spremao sam dugo govor (naravno ne kao gorepomenuti čikica), kada dođe stamena konobarica obučena u Volkstracht, da naručim:

“Fräulein, Geben Sie mir bitte eine Portion Weißeswürste und für trinken helles Bie fom fasr, Bittesehr!”

kad ja tamo a ono nasmejani zemljak iz Banjaluke nas upita: “Šta ćete ljudi?” Setih se preporuke da se kada gradski sat otkuca 11 sati i oglase s njegovih 43 zvona, više se ne naručuju bele kobasice. Takođe i podatka da stanovnik Minhena godišnje ispije 190 litara hmeljnog napitka. Minhenski propis o pivu iz 1487. godine je najstariji pisani propis iz oblasti hrane. Svoje mesto zauzima i mali orkestar. Nekada, kada su Nemci pevali, svet je strepeo. Na svu sreću ta vremena su prošla, pa svi veselo pevušimo:

“In München steht ein Hofbräuhaus,

eins, zwei, drei, g’soffa’…”

Brišem brkove od pivske pene i za svoju dušu i na užas okoline smelo pevušim varijaciju na pesmu iz osamdesetih “99 word for boobs”. Sledi Suzana koja izmiče uspaljenom zavodniku, pa, logičnan vrhunac “Life is Life!”. Kad smo već kod muzike, u Minhenu je živeo od 1864. godine Rihard Vagner, a baš iste godine rodio se njegov imenjak sa takođe čuvenim prezimenom Štraus. Oni koji se ne mogu odreći duvana, izabraće zimske bašte koje se greju, a ako povedu kućne ljubimce, mogu ih “zagrnuti” ćebićima koji su uredno složeni. Par naših saputnika, psovali su mihenske kafedžije, pošto su se, nesmotreno, ogrnuli ovim ćebićima, pa posle nikako nisu mogli da se “reše” životinjskih dlaka koje su “pokupili” usput. I još jedna dobra vest za ljubitelje pasa; u Minhenu je njihov ulazak u prodavnice sasvim normalna stvar. Sada, kako reaguje pas, kada mora da čeka svoju vlasnicu dok bira, bira….. bira, bira….razmišlja…dvoumi se…hoće……………….neće……………hoće…………..mogu samo da zamislim!

I vreme je da osetimo malo predprazničko nemačko ludilo, pa krećemo u jurnjavu po prodavnicama. Isti brendoviu prodavnicama kao u Beogradu, manje kvalitetna roba jeftinija nego kod nas, a za kvalitet treba posegnuti dublje u novčanik. Kao posledica pretprazničke euforije dugi redovi pred kasama i razbacan veš po podu radnje. Izgleda da smo, ipak, bar u nečemu, pristojniji od raspomamljenih Nemica. Ili je u pitanju strast. Ali pobogu govorimo o Nemcima! Za one sklone teorijama zavera (postoji “Milka” sa lošijim sastavom, koja se pravi u Bugarskoj i ona “prava” za zapadnoevropsko tržište) informacija da “ta čokolada” košta u Minhenu 3,50 €. Koliko para, toliko muzike! Uspeo sam da u toj opštoj euforiji “pokupim” meke poluduboke cipele “Thimberland” nekih pola sata pred polazak autobusa. U nastupu iznenade domišljatosti (s obzirom na cenu istih) upitah prodavca imam li pravo na povraćaj PDV-a. “Natürlich!” odgovori mi on uzbuđeno. Priupitah ga i koliko bi to iznosilo, da l’ vredi da se zezam zarad toga, a on krajnje ozbiljnog lica reče 17 €. “Pa to nije malo!” uzviknuh. “Nikako” odgovori on saučesnički. Preostalo vreme proveo sam na železničkoj stanici pokušavajući da nađem “tax free office”. Ljubazni činovik u banci, reče mi da od 1. januara 2008. godine ovi biroi postoje samo na aerodromima i izlaznim carinarnicima Evropske Unije, pa da dobijeni dokument overim na mađarskoj granici, a novac će mi biti uplaćen na račun. Još čekam…

Bajkovita Bavarska sagledana iz ptičije perspektive

* ( u zagradi su orginalni nazivi dvoraca i period u kojem su sagrađeni)

No vratimo se našem junaku sa početka priče. Ludvig II je bio izuzetno napredan i moderan mladić. Svi njegovi dvorci imali su tekuću vodu, a poneki čak i toplu. Komfor je takođe bio zagarantovan, moderni toaleti, kuhinje i posluga za pripremanje raskošnih (kraljevskih) obeda, a meso se okretalo na automatskom roštilju po nacrtima Leonarda da Vinčija. Sa duhovne strane, Ludvig je bio mecena umetnika. Pod njegovim pokroviteljstvom nastale su najpoznatija Vagnerova dela. Sa njime je delio strast prema starim germanskim legendama i misterijama, a neki tvrde da je postojala i medjusobna strast, koje je realizovana i u burnoj telesnoj ljubavi. Prvi put su se sreli 5. maja 1864. godine, a 51-godišnji Vagner o tome beleži:

“Avaj, on je tako zgodan i razborit, dobrodušan i ljubak, tako da mi se čini da će se njegov život izgubiti u ovom grubom svetu, poput kratkotrajnog, božanstvenog sna…”

Ludvig II je dugo pokušao da prikrije svoju homoseksualnost, ali je na kraju raskinuo veridbu sa Sofijom Habsburškom. Vagner je, pak, od njega tajio svoj brak sa ćerkom Franca Lista. Kao odjek takve ljubavi i tih zanosa svoreni su veličansveni dvorci. Spomenimo najpoznatije: Nojšvanštajn i Linderhof. No raskošan život imao je svoju cenu. Bavarski konstitucioni monarh upao je u dužničku krizu u iznosu od 15 miliona tadašnjih maraka. Oto fon Bizmark mu savetuje da se obrati narodu i iznese mu svoje probleme. On to kategorički odbija a, bavarski parlament ga proglašava neuračunjivim i zatvara u dvorac Štanberg. Dan posle utamničenja, 13. juna 1886. godine, tela Ludviga II i lekara koji mu je postavio dijagnozu, pronađena su na obali jezera, u podnožju dvorca. Poput svog vlasnika, Ludvigov intimni dnevnik zaturen je u vrtlogu II svetskog rata.

Hoenšvangau , (Hohenschwangau, 1832.)

Na pošumljenom brdašcu koje se smestilo između dva jezera, u idiličnom alpskom pejzažu, nalazi se dvorac Hoenšvangau. U XII veku bio je sedište lordova Švangau. Ludvigov otac, Maksimilian II, kupio ga je 1832. godine i preuredio u romantični dvorac. Ovde je odrastao mali Ludvig II i prvi puta se susreo s pričom o Labuđem vitezu, Lohengrinu (Knights of Schwangau, Schwan na nemačkom labud).

Kada se popnete na prvi sprat, pronaći ćete odaje Labuđeg viteza. Ista prostorija je služila kao soba za obedovanje. Prvo što ćete primetiti su predivni murali, koji ilustruju legendu o vitezu Lohengrinu. Na drugom spratu su sobe kralja i prinčeva. Kraljevska spavaća soba je spiralnim stepenicama povezana sa kraljičinom sobom, koja se nalazi sprat niže. Soba mladog Ludviga II oslikana je motivima prirode, a plafon slikom zvezdanog neba. Zvezde su noću sijale, jer su se na tim mestima nalazile male uljane lampe. Takvo romantično okruženje odredili su prinčevu kasniju sudbinu.

Nojšvanštajn (Neuschwanstein,1869.-1886.)

Jedan od najlepših dvoraca ikad napravljenih, bajkoviti zamak koji je poslužio kao inspiracija za Diznijev, bio je ostvarenje sna kralja Ludviga II, ali nikad nije bio potpuno dovršen. Od ukupno 65 soba, 14 je završeno i stavljeno na uvid posetiocima. Dosad je dvorac posetilo 50 miliona posetilaca. Neli tvrde da je ova “promašena investicija” kao i život odvojen od stvarnosti, kralja koštao i prestola i života. Igrom sudbine, danas ovaj dvorac donosi izuzetni profit bavarskoj državi. Pod uticajem drevnih legendi, 13. maja 1868. godine bavarski suveren piše Vagneru:

„Nameravam ponovo da izgradim dvorac u stilu starih nemačkih tvrđava, mesto je najlepše koje se može pronaći….“

I zaista, mesto je predivno, visoko iznad Alpskog jezera, na Labuđem brdu, u blizini huka vodopada visokog 45 metara. Kamen temeljac je postavljen 5 septembra 1860. godine, a prvo je podignuta kula. Romantični dvorac je sagrađen po uzoru na Vartburški dvorac iz Vagnerovog dela. Prisutne su primese vizantrijskog i gotskog stila. Građen je po projektima minhenskog arhitekte Eduarda Ridela, a planovi su često korigovani u skladu sa željama mladog suverena. Unutrašnjost krase zidne ilustracije saga o Nibelunzima i Parsifalov Gral za koje je zaslužan Kristijan Janko. I mnogi drugi heroji iz Nemačkog srednjeg veka našli su svoje mesto na njegovim zidovima. Iako zidan iz mašte i satkan od bajki i mitova, ovaj dvorac je bio tehnološki vrlo moderan za to vreme. Iskoristivši snagu potoka, koji se obrušava niz brdo, dvorac je osigurao tekuću vodu na svih svojih pet spratova. Dvorac je imao centralno grejanje vrelim vazduhom, liftovi i primitivni interfon, pomoću kojeg je Ludvig II komunicirao sa poslugom. U kuhinji dvorca iznad roštilja se nalazi dimnjak za odvod dima, u koji su ugrađene lopatice, koje bi se okretale, kako je dim prolazio. Lopatice pokreću mehanizam koji okreće meso na tom istom roštilju. Kako genijalno, morate priznati! Dvorska kuhinja je izvedena u svodovima I mermernim stubovima, a prostorijom dominira štednjak na drva. Obložena je keramičkim pločicama. Sudopera je izrađena od klesanog komada mermera. Kuhinja je imala i toplu vodu. Putem mobilne ploče hrana je iz kuhinje dostavljana u trpezariju. Trpezarija je dekorisana scenama iz Vagnerovih opera. Na stolu je prikaz Zogfirda koji ubija zmiju. Ako ogladnite , pribor za jelo nalazi se u komodi.

Prestona dvoran je dekorisana u vizantijskom stilu, a do nje se stiže spiralnim stepenicama. Dugačka je dvadeset, a visoka 15 metara. Planirano je mesto I za tron, koji nikada nije postavljen. Kandelaberi su od mesinga, pozlaćeni. Luster, težak 1800 kilograma ima 96 svetlećih mesta I predstavlja vernu kopiju vizantijske krune. Pod je urađen u tehnici mozaika sa preko dva miliona kamičaka različitog porekla. Mozaik predstavlja primerke flore I faune do tada poznate.

Tavanica spavaće sobe je u intraziji, izrađene od hrastovine bez čvorova. Prikazane su scene iz opera “Tristan i Izolda”. Sobom dominira krevet sa baldahinom. Garderobna soba jedina nema plafon u duborezu, već je freskopisana. Tema je lipa. Pogledajte stočić sa škrinjom za nakit, na kojem je prikazano kako kralj koristi pravo prve bračne noći. Vrata prema sobi za prijeme ima čipkaste okove. Soba za prijeme je stubovima podeljena na salonski deo I deo za prijeme sa kanabetom. Obratite pažnu na tešku svilu sa ručnim vezom. Luster ima 48 svelećih mesta, sa ukrasima od plavog kamena.

Do radne sobe se dolazi prolazeći kroz “jamu”. “Jama”, je prostorija u kojoj jer veštačkim putem do savršenstva stvoren utisak prave pećine, sve sa stalagmitima I stalaktitima, osvetljenim plavim I crvenim svetlom. Ovde ćete čuti taktove Vagnerovih opera. Muzičku dvoranu, njen frontalni deo krasi prikaz začaranog vrha Klintosa. Iznad vrata je grb Ludviga II ijedino na ovom mestu u dvorcu direkno se spominje Ludvig II. Od 1935-1939. godine u mesecu septembru, ovde su izvođeni koncerti u Vagnerovu slavu. Tradicija je obnovljena 1969. godine. Dvorska kapela ima prozore u vitražima, koji prikazuju život Luja IX. sa kojim je Ludvig, po majci, bio u rodbionskim vezama. Posebnu pražnju treba posvetiti raspeću.

Do dvorca se može doći peške, minibusom, taksime ili kočijama. Od Minhena je udaljen 120 kilometara. Sav je sreća da nije ispunjen testament uvrnutog vladara, koji je zahtevao da se dvorac uništi posle njegove smrti.

U blizini vodopada, a na dvesta metara od dvorca nalazi se Marijin most (Marien Brücke) odakle možete posmatrati dvorac i Alpsko jezero ili se otisnuti u prijatnu šetnju. Zbog toga je i postavljen baš na tom mestu, kako bi majka Ludviga II mogla da uživa u prirodi. Po konstrukciji most je samonoseći.

Linderhof (Linderhof,1870.-1878.)

Posle posete Versaju 1867. Ludvig II je na zemljištu Linderfhofa (u pokrajni Verdenfelser) na mestu malog dvoraca, sagrađenog prvenstveno za lov, podigao novo zdanje. Dvorac je zidan u slavu Savršenoj Monarhiji (Apsolutizmu) koju su uživali francuski kraljevi. Njegov rokoko stil, asocira na vremena Burbonske dinastije.

Linderhof je jedini projekt Ludviga II čije je dovršenje doživio. U njemu se povlačio da bi se odmorio i uživao u usamljenosti. Ispred ulaza u dvorac nalazi se terasa s jezerom. U sredini jezera je pozlaćena skuptura nimfi a iz njihove sredine izlazi vodoskok visine oko 30 metara. I u ovom slučaju, za snabdevanje dvorca pitkom vodom, iskorišćen je prirodni pad potoka. U blizini dvorca nalazi se Venerina pećina, inspirisana Vagnerovom operom. Ulazak u pećinu je blokiran velikim kamenom, koji se otvara pomoću tajnog mehanizma. U njoj je nekad Ludvig II slušao Vagnerovu muziku vozeći se čamcem u obliku labuda.

Herenkimze (Herrenchiemsee, 1878-)

Ovaj dvorac nikada nije dovršen. U nizu raskošnih palata ekstravagantnog kralja, ovaj dvorac je podignut poslednji, na ostrvu Herreninsel (muško ostrvo) koje se nalazi na najvećem bavarskom jezera, Kimze. Kralj je u njemu boravio samo devet dana. Zamišljen je kao identična kopija Versaja, u slavu Luja XIV. Kamen temeljac postavljen je 21.marta 1878. godine. Dvorac i park oko njega noću su bili osvetljeni električnim svetlom od 1884. godine. Sagrađen je od mermera, unutrašnjost je prepuna porculana i zlata, prava je oda kiču, jer je nastao kao metastaza rokokoa i baroka. Najpoznatija soba ima 17 ogledala, koja su postavljena nasuprot 17 prozora istih dimenzija, sa pogledom na vrt. Dok prolazite kroz sobu, imate utisak da je soba nasred parka. Celu sobu uveče osvetli čak 2 hiljade sveća.

Kraljevsku spavaću sobu, optočenu sa 22-karatnim zlatom, u mermeru i parketu rađenom u intarziji, Ludvig II nije koristio nikad. Spavao je na drugom mestu u dvorcu. I ovde se ne završava spisak bizarnosti. S jedne strane njegove stvarne spavaće sobe nalazio se mali toalet, a sa druge kupatilo i garderober. Nakon što bi kralj obavio potrebe “gde i kralj ide peške”, toalet bi se liftom spušta sprat niže, gde bi bio očišćen i vraćen kralju na uslugu. Što se kupatila tiče, spiralne stepenice vodile su do okruglog, mermernog bazena, zapremine od 60 hiljada litara vode, kojeg okružuju zidovi i tavanice oslikani figurama Venere, rimske boginje ljubavi i njenih sluškinja.

Virzburg (Würzburg, 1720.-1744.)

Ova građevina je najlepši primer južnonemačkog baroka. Dvorac je 1981. godine svstan na UNESCO-vu listu zaštićenih kulturnih dobara.

Johanisburg (Johannisburg,1605.-1614.)

Ova dvorac nalazi se u Ašafenburgu. Najbolji je predstavnik dometa nemačke renesanse. Na mestu sadašnjeg dvorca, nekada se nalazio srednjovekovni zamak, koji je 1552, godine izgoreo u požaru.

Nenad M. Perić

Kažu da vremena menjaju i mesta i ljude.

Tako se sad, u Londonu, na svakih 10 metara, da ne kažem i na ulazima i na izlazima stanica podzemne železnice, nalazi po jedan Starbucks kafić, na svakih 30 metara bar po jedan pacov, a na svakih 50 metara i dalje je po jedan pab. Istorija je i dalje posao za istoričare, a tradicija se ovde i dalje poštuje. Samo se sad i u Starbucks-ovim kafićima, kao i u pabovima, gostima, pored pića, nudi i besplatan pristup bežičnom internetu, što je za svaku pohvalu. U ovoj eri globalnog otuđenja, ljudi se, opet, sve više povezuju, pa makar to bilo i samo elektronski.

To elektronsko povezivanje meni samo na prvi pogled izgleda dobro, ali je naučno dokazano da povezivanje sa ljudima preko društvenih mreža na internetu može, u najmanju ruku, dovesti do oboljenja srca, moždanog udara, demencije, slabljena imunološkog sistema, kao i do promene hormona i funkcionisanja arterija i ne znam čega sve ne… Neki hormoni, poput oksitocina, koji su dobri za ljudsko zdravlje, izlučuju se samo pri fizičkom druženju sa ljudima. Isto tako je dokazano da se, kad ljudi pričaju „oči u oči” smanjuje stres. I… da sumiram, nema ništa bez „živog” kontakta sa prijateljima. Ako ih još iko ima?!

Vođena tim motom, bejah u prilici da neke nove prijatelje, koji su me po prvi put pozvali u goste, upitam kako da stignem do njih kad izađem iz metro-a, jer sam u međuvremenu negde, na nekoj polici za knjige, bila zaturila onu dobru, staru A-Z mapu Londana, koju sam bila kupila i uvek sa sobom nosila još od devedesetih. Rekoše mi da, kad izađem iz podzemne železnice, prođem pored paba i armije skupljača dobrovoljnih priloga za sve moguće i nemoguće svrhe, da onda pored Mc Donalds-a produžim tom istom stranom do KFC-a, da pređem ulicu i kad naiđem na prvu kockarnicu, da tu skrenem levo. Još mi rekoše i da su oni u tom istom ulazu, u kome je i kockarnica, i da kad stignem tu, pritisnem interfon. Akcenat je ovde, to je više nego očigledno, na brzoj hrani i još bržoj zaradi novca. A sve što je brzo, to je i kuso. Vidim ja to odmah, mada ovde nisam bila već nekoliko godina.

Usput videh i dve prodavnice mobilnih telefona. Oni su u i dalje u trendu, a sad su mnogi modeli i na specijalnoj ponudi. Ne mogoh, a da ne primetim i da se one nekad tako popularne, crvene, javne telefonske govornice sad uveliko koriste kao mesta za povraćanje. A ponekad one služe i kao mesta za uriniranje. Ma gde da pogledam, vidim samo bankomate, kamere, reklamne postere i natpise na kojima piše velikim belim slovima na žutim ili crvenim trakama „SALE“ „RASPRODAJA“, a ljudi kupuju, uglavnom, samo ono što im je stvarno neophodno.

Sve velike ulice su ovde manje više iste i skoro sve je automatizovano. Ni manje keša, ni više kreditnih kartica u opticaju?! Credit crunch je baš uzeo maha. Zato su i neki ulični prosjaci na gubitku, jer niko više nema ni „siće” po džepovima. A sad, kao nikad ranije, među prosjacima ima i bankara. A ima i beskućnika, od kojih svaki drugi kraj sebe ima i psa. Imam i ja mog Džonija, ali mi on nije ovde. On nikada nije ni izašao iz naše avlije, a kamoli van granica Srbije.

U povratku iz posete me kod Mc Donalds-a zaustavi jedna beskućnica, ispred koje je, na komadu kartona, stajao natpis, koji je bio sve što je ostalo od jedne kutije. Na njemu je pisalo na engleskom da je ona gladna i da traži pomoć. Ja tad izvadih iz svoje torbe onaj sendvič za poneti, koji sam nešto malo ranije bila kupila, i pružih joj ga, a ona mi se zahvali i reče da joj to ne treba.

- Zar nisi gladna?- upitah je ja.

- Jesam, ali meni iz Mc Donalds-a uvek daju obroke. Ja sam ovde redovna. - ogovori mi ona.

- A ako ti dam novac, hoćeš li ga potrošiti na alkohol?

- Neću. Ja ne pijem već godinama. Novac mi treba da kupim drogu. – odgovori mi ona.

Pitam se kako će se kroz ovu krizu provući ona, ali i oni brojni nezaposleni iz drugih kategorija, čija ukupna cifra već odavno prelazi dva miliona? I šta će biti sa onih šest hiljada londonskih restorana, koji su sada uglavnom prazni?

Ovde se sad najjeftinije putuje autobusima. I jednako dugo se čekaju svi ti autobusi, kao i unapred zakazani pregledi kod lekara. Da budem malo preciznija, jednako kasne i jedni i drugi. Razlika je jedino u tome što kad kasne autobusi, onda se pojave po dva ili čak tri, jedan za drugim, što još nije ni viđeno, pa ni registrovano, u slučajevima kašnjenja lekara. U privatnom sektoru je i ta priča dosta drugačija. Tamo važi ono staro pravilo:

Koliko para, toliko muzike.

London i u credit crunch-u i dalje odiše onim, njemu tako svojstvenim kosmopolitizmom, a oni malobrojni, koji su u ovom velegradu igrom slučaja i rođeni, to i ne moraju da kažu. To se uvek brzo i lako zaključuje po njihovim akcentima. Teško njima sa nama strancima i našim akcentima! A teško i nama strancima sa njima! Ipak, ma koliko to zvučalo paradoksalno, ovde broj stranih turista raste sa svakim padom funte, jer oni ovde sve kupuju za evre. To ih sad ovde košta manje nego ikad ranije. Eh, kamo sreće da sam i ja ranije imala i primala platu u evrima!

Ponekad mi se učini da su jezici nacionalnih manjina sve češće i sve više u upotrebi, pa se može dogoditi i inverzna situcija, tj. da Englezi počnu učiti poljski, umesto da Poljaci uče engleski jezik.

U krajevima u kojima ima dosta opštinskih stanova i doseljenika iz svih bivših i onih, još postojećih a malo naseljenih svetskih republika sa mnogo iseljenika, skoro da i nema crnih taksija.

U ovom vrzinom kolu svi i dalje žure da stignu do nekih ulaza i vrata. Na ulazima još nekako i prolaze, ali je sve više onih vrata, koja ostaju zatvorena i zaključana. Neka su i blindirana.

Zabeleženo je u nekim medijima da neke tinejdžerke ovde, u poslednje vreme, mnogo češće nose noževe, nego ruževe i ručne torbice. A primećeno je i da neki tinejdžeri, kao i neki malo stariji momci, nigde ne idu bez redovne doze kokaina. Za svaki slučaj, da im se nađe! Ne znam da li među njima ima ijedne osobe bez tetovaže?! Ako i ima, one se sigurno ne sreću u javnom prevozu. Za sve to vreme neki drugi tinejdžeri, već godinama, ne dižu glave sa knjiga o Hariju Poteru. Čuh nedavno da će knjige o njemu i u Srbiji da uvrste u obaveznu lektiru.

Sve u svemu, opušten, nonšalantan i boemski sa jedne strane, a opet i otmen, odmeren i prefinjen sa druge, takođe i razuzdan i neumeren, grandiozan i impozantan, pijan i trezan, sve to je on. Jedan je London, metropola u večnom pokretu, i jedinsven je i u credit crunch-u.

Ne kažu slučajno da vremena menjaju i mesta i ljude.

VIDA NENADIĆ

London

2008

Oludeniz je smešten u srcu jugozapadne obale Turske, u oblasti sasvim opravdano nazvanoj „Tirkizna obala“ –  zbog nestvarno plave boje mora i suncem okupanih plaža Egejskog mora. Belčekiz plaža, duga tri kilometra, ocenjena je kao jedna od „najlepših plaža sveta“ od strane nekoliko renomiranih turističkih magazina, britanskih i evropskih novina i sajtova koji se bave putovanjima. U prilog ovoj tvrdnji treba dodati i činjenicu da su upravo u ovoj uvali snimani neki od kadrova poznatog filma “Plava laguna“. Boja mora u ovom delu mediterana izdvaja se po bogatom spektru nijansi plave boje – od akvamarina do tirkiza.

Na kraju plaže nalazi se plava laguna okružena finim peskom boje zlata i skoro nepomičom vodom. Ovaj nacionalni park, tačnije, prirodni rezervat pod najstrožijom zaštitom države, ostaje poznat i po činjenici da je najčešće fotografisana laguna na Mediteranu.

Oludeniz je okružen oštrim padinama planine Babadag, obrasle četinarskom šumom, što doprinosi stvaranju posebno prijatnih klimatskih uslova, pogotovo tokom vrelih letnjih dana. Ovaj neobično visoki masiv pruža gotovo jedinstven panoramski pogled izdižući se nad čistim i toplim vodama južnog Egeja. Badabag se odlikuje još jednom posebnom karakteristikom, koja ga odvaja od većine morskih letovališta: ovde se su prisutne neobično povoljne termalne struje koje izuzetno pogoduju vazduhoplovnim sportovima.

Meka za paraglajdere

Upravo se ovaj ambijent ubraja u pet svetskih centara za paraglajding i smatra se “mekom“ za ljubitelje ovog ekstremnog sporta.

Paraglajding je jedan od najmlađih vazduhoplovnih sportova i jedan od najlakših i najjednostavnijih načina da se ostvari san o letenju. Ovaj sport se intezivno razvija i širi u poslednjih petnaest godina i sve više uzima maha u sportskom vazduhoplovstvu. Sve što je potrebno je dobra volja i malo slobodnog vremena a za uzvrat se dobija mogućnost velikih avantura, putovanja, izazova i pogled na neverovatne lepote predela iznad koji se leti.

Let paraglajderom

U ovom sportu se ne iskače iz aviona kao što se često misli. Potrebna oprema se lako pakuje u jedan ranac (oko 15kg težine), i potreban je neki vid prevoza do najbližeg pogodnog brda. Kada se pronađe odgovarajuća lokacija, potrebno je manje od deset minuta za pripremu. Posle nekoliko koraka zaleta duž padine brda i uz povoljna strujanja vazduha može se poleteti odmah. Prednost sporta je da nema potrebe za aerodromima ili bilo kakvom drugom skupom infrastrukturom. Pilot odlučuje gde i kada će da poleti. Za sletanje je samo potrebna najmanja livada. Ne postoji jednostavniji način za letenje.

Paraglajding – više od letenja

Avantura paraglajdinga u Oludenizu počinje samim polaskom sa plaže, tridesetominutnom džip-safari vožnjom koja sama po sebi predstavlja nenadmašnu pustolovinu.  Vožnja živopisnim obroncima planine Babadag pruža jedinstveni prizor zadivljujuće planinske flore i faune.

Vožnja se završava dolaskom na mesto poletanja, smešenom na 1.900 metara nadmorske visine. Iskrcavanjem iz džipa užurbano se pristupa oblačenju opreme  I smeštanju u red za poletanje, rame uz rame sa ostalim entuzijastima, ljubiteljima ovog uzbudljivog sporta. Kada pomoćno osoblje da signal za poletanje, dolazi do dugo iščekivanog momenta istine. Sledi nekoliko koraka zaleta duž padine brda i uz povoljna strujanja vazduha može se poleteti momentalno.

Adrenalin na vrhuncu!

Zamislite da ste ptica. Širite krila I polećete. Osećate svu silinu vazdušnih struja kako se prijatno nižu preko vaših obraza. Osećate vetar u kosi. Pogled vam se pruža preko fascinantnih planinskih predela na horizontu.  Spuštate pogled ka tirkiznoj vodi plave lagune I peščanim  plažama koje se pružaju odmah ispod vaših stopala, koja se slobodno lelujaju na 1.750 metara nadmorske visine. Ovaj jedinstveni doživljaj samo retki srećnici imaju prilike da iskuse.

Trajanja leta

Visina i dužina leta najvećim delom zavise od vremenskih uslova. Međutim, u Oludenizu postoje neka ustaljena pravila kada je dužina trajanja leta u pitanju. Od ukupno pet termina za poletanje u toku dana, najduži let je onaj u 11 časova pre podne, usled najpovoljnijeg dejstva termalnih struja. Taj let najčešće traje oko 45 minuta, I praćen je mirnim I ravnomernim spuštanjem, praveći krugove, tačnije osmice duž obale mora. Zbog toga ovaj termin najtoplije preporučujem svima onima koji su zainteresovani da isprobaju čarobni doživljaj paraglajdinga – u Oludenizu.

Evo mog putopisa u malo nestandardnoj formi. Nadam se da ćete uživati :)

Prva pomisao na ovu ekskurziju…je bila opet još jedan dosadan put autobusom…kojem se uvek ne vidi kraj.Atomosfera u autobusu je već pri samom ulasku, zauzimanju mesta pridavala neku dozu isčekivanja za kretanjem na još jednu avanturu.Uz šalu,pesmu,neudobno spavanje u autobusu,prelazimo jedan deo puta prema Sloveniji i stižemo do same granice.Duge pauze,redovi kao i nestrpljivi vozači stvarali su sve stvarniju sliku putovanja,u neki deo zemlje koji jos nismo obišli.Mada je verovatno mnogim ljudima oko našeg autobusa prolazila samo jedna misao kroz glavu kako ce preći granicu i doći možda do svojih domova,prijatelja ili pak na odmor,stižemo do destinacije koju cemo obići i otkriti nešto novo.

Prešli smo i tu dugu dosadnu kolonu na granici,pečati su lupljeni u pasoš,naša avantura kroz Sloveniju može da počne.Jedina nama zanimljiva destinacija  bila  je i te kako poznata Postojnska jama…jedna od najvećih atrakcija Slovenije.Lepota Postojnske jame izaziva strahopostovanje prema onome što su priroda, reka Pivka i možda patuljci, kap po kap, dan po dan, milionima godina unazad isklesali. Postojnska jama nalazi se kod grada Postojne .U unutrašnjosti pećine je temperatura konstantna i iznosi od 8°C do  10°C,tako da vam trebaju pantalone, puniji duks ili jakna i patike. Ako ste stigli nespremni za ovu avanturu, možete iznajmiti kabanicu i čizme.Najveća dubina ove jame iznosi 115 metara.Pećina je takođe bogata biološkim vrstama,jedna od najpoznatijih je i takozvana čovecija ribica(Proteus anguinus).Ime je dobila po svojoj boji koja podseća na boju kože čoveka.Na moju veliku žalost kao i ostalih drugara mi tu ribicu nismo uspeli da vidimo jer je bazen bio zatvoren.Čast da je vide u prirodnom okruženju imaju samo speleolozi, dok je za turističke svrhe napravljen veštacki bazen, u kojem nekoliko ribica boravi dva meseca, a zatim se vraćaju u prirodno okruženje.Kroz pećinu nas je vodio vozić, kao i turistički vodič koji se pobrinuo da nam dočara unutračnje lepote pećine.Kroz jamu je moguć obilazak na više jezika.Obilazak sa vodičem traje 90 minuta i za to vreme obiđe se pet uređenih kanala. Prvi obilazak počinje u 9 casova i možda je to najbolje vreme za šetnju tajanstvenim kanalima, jer je tada najmanja gužva.Kroz pečinu tj jedan deo je zabranjeno slikanje,pečina je osvetljena lampama koji dočaravaju sam obilazak jame.Spuštajuci se sve niže u pećinu prizori su sve lepši stalaktiti i stalagmiti-od kojih je po obliku najpoznatiji “Petao”.(jer po svom obliku podseća na ovu životinju)Takođe postoji i kao mali bazenčić u koji se ubacuju novčici pri čemu se zamisli želja.U jami takođe je moguće pogledati fosilne ostatke dinosaurusa,kao i najveći školjku ,.Za vreme Božicnih praznika, kao deo obavezne dekoracije, postavljaju se jasle sa slamom i figuricama, deciji crkveni hor peva Božicne pesmice, a posetiocima ostaje samo da uživaju u ovom nesvakidašnjem ambijentu.Posle obilaska jame,na samom izlazu možete preuzeti svoje slike ,koje su kamere iznutra napravile dok ste vi uživali u voznji vozićem.A ako imate potrebu možete se opustiti uz kafu,čaj,sok ili nešto za jelo u prelepom ambijentu oko Postojinske jame,kao i uživati u šetnji u parku oko jame.Vredno je otići i pogledati taj prizor jer priroda je najlepši stvaratelj.

03. april, četvrak – Put za Damask

Dočekala nas je tamna i teška sirijska noć. Zavodila nas je kako to samo Orjent ume. Tek se, na mahove, iza oblaka pojavljivao bledi Mesec i obasjavao nam put. Put za Damask. Kada je prorok Muhamed, po povratku iz Meke, došao do kapija Damaska, nije hteo da iđe u grad. Razlog je bio taj, što čovek samo jednom ulazi u Raj, a on je čekao onaj nebeski. Od svetog Pavla, čuvenog hrišćanskog misionara, koji je pre dolaska u Damask, pod imenom Savle, proganjao hrišćane, postoji verovanje da “put u Damask” označava prekretnicu u životu. Susret sa ovim gradom je susret sa samim sobom, sa svojom prirodom, sa neostvarenim željama, prikrivenim strahovima, sa zavodljivim, ali i podivljalim strastima, sa herojskim u nama, ali sa bednim aspektima ljudskog života na ovoj planeti, koja nam je samo data na korišćenje. Damask je ime dobio po arhitekti Damascenu, koji je na ovom mestu podigao antički grad. Od tog velelepnog grada, danas su ostale samo bedemi i kapije. Isti arhitekta zaslužan je za čuveni Trajanov most kod Kladova, kao i Trajanov forum u Rimu.

Za Damask se tvrdi da je najstariji, u kontinuitetu, nastanjeni grad sveta, mada se za istu titulu vatreno bori i obližnji Alep. Ugnezdio se u oazi, koju je stvorila reka, usred Sirijske pustinje. U hijeroglifskim tablicama pronađenim u Egiptu, pominje se pod imenom Dimaška, kao jedan od osvojenih gradova u XV veku p.n.e. (u pismo Tutankamonove udovice hetitskom kralju). U iskopinama u dvorištu Omajadske džamije, pronađeni su predmeti iz trećeg milenijuma pre Hrista. Damask je tačka u kojoj se spaja drevno i moderno. Puls grada je vrlo živ, a utihne tek u vreme molitvi. Pogledajte panoramu grada sa obližnjeg vidikovca na brdu Kasjun i shvatićete svu grandioznost ovog mesta.

Sirija se često naziva kolevkom civilizacija i kapijom istorije. Ovde je nastao prvi alfabet na svetu, koji se danas čuva u Nacionalnom muzeju. Kao, uostalom, i prvi notni sistem. Zbog toga je i bio plen mnogih zavojevača: Jevreja, Asiraca, Vavilonaca, Persijanaca, Grka, Rimljana, Vizantijaca, Turaka, Engleza i nezaobilaznog Napoleona Bonaparte. Pre svega zbog svog izuzetnog geografskog položaja, raskrsnice trgovačkih puteva između Mediterana i Istoka. Sve do I svetskog rata, Sirija (Velika, Bilad al-Šam) je obuhvatala današnju Siriju, Liban, Jordan, Izrael i Palestinu. Njena arhitektura bila je miks uticaja Egipta, Vavilona, Persije i Rima. Zemlja sa bezbroj raznolikih i inspirativnih prejzaža, od polja pšenice, preko nepreglednih maslinjaka i plodnih vinograda, sve do pustinjskih predela Al Hama (al-Cham), sa čuvenom oazom, drevnom Palmirom. Obale Sirije zapljuskuju talasi Sredozemnog mora. Granicu sa Libanom krasi planinski masiv Istočna planina Liban, sa najvišim vrhom od 2.814 metara nadmorske visine, koji je tokom cele godine prekriven snegom. Za razliku od Istočnog, Zapadna planina Liban, prekrivena je gustim šumama. Reka Orontes je prirodna granica između ta dva planinska masiva, obrazujući plodnu ravnicu.

Sirijska Arapska Republika kako glasi zvanično ime države Sirije, nalazi se na Bliskom Istoku, politički i vojno je vrlo trusno područje. Nabrojmo samo susede Sirije: Liban, Irak, Izrael, Jordan i Tursku. Sa dve od ovih zemalja Sirija nema rešeno razgraničenje; sa Izraelom na Golanskoj visoravni i sa Turskom.

Rimski imperator Hadrijan u II veku naše ere je ovaj grad proglasio za metropolis. Godine 1076. zauzimaju ga Turci Seldžuci. Sin turskog generala, sultan Saladin (Salah ad Din) proglasio ga je za prestonicu ujedinjene Sirije i Egipta 1154. godine. Sledi otomanska vladavina, kratkotrajna egipatska vlast Muhameda Ali Paše (1831.-1840.), dolaze Mongoli, pa Memleci. Druga invazija Mongola pod vođstvom Tamerlejna, završava se pustošenjem grada, a svi viđeniji ljudi prebačeni su u Samarkand. Otomanska kontrola nad Sirijom završila se ulaskom Arapi u Damask, na kraju I svetskog rata, 1918. godine. Osnovano je Nezavisno arapsko kraljevstvo Sirije na čelu sa kraljem Fejsalom iz porodice Hašemit. Kraljevina nije bila dugog veka, a kralj Fejsel se “preselio” na tron Iraka. Vlast preuzimaju Francuzi. Period francuske vladavine je obeležen je naglom modernizacijom i izgradnjom saobraćajnica, ali i brutalnom represijom, izazvanom pobunom religiozne sekte, Druza. Aprila 1946. godine Sirija postaje republika. Godine 1956. nastupa kriza oko Sueckog kanala, a egipatski predsednik Gamal Ebel Naser zahteva ujedinjenje Egipta i Sirije. 1. februara 1958. godine dve države se spajaju u Ujedinjenu Arapsku Republiku, a sve dotadašnje partije u Siriji prestaju sa radom. No, država nije bila dugog veka. Sirijski entuzijazam brzo je splasnuo, pošto je postalo jasno da se zajedničkom državom vlada iz Kaira. Projekt Ujedinjene Arapske Republike neslavno je okončan 1961. nakon vojnog udara u Siriji. Godine 1973. izbio je sukob nazvan Oktobarski rat, u kojem je Sirija napala područje Golanske visoravni u pokušaju da ovu teritoriju preuzme od izraelske vlasti. Uprkos početnim uspesima, na kraju je Izrael izašao kao pobednik. Nakon mukotrpnih diplomatskih pregovora, koje je predvodio Henri Kisindžer, Sirija je dobila mali deo Golanskih visoravni, što je u Siriji, upotrebljeno u unutrašnje političke svrhe. Tri godine kasnije, u susednom Libanu, buknuo je građanski rat, a Sirija je stala na stranu hrišćana. Njeno vojno prisustvo u susednoj zemlji, završeno je tek nedavno. Međutim, velika sirijska populacija u Libanu, lakše je nalazila zaposlenje, jer je pristajala na manje nadnice. Tako je 200 hiljada Sirijaca dobilo libanske pasoše.

Kritičari siriske parlamentarne republike smatraju da je režim autoritativan i samo na rečima demokratski. Pokojni Hafez al-Asad je pet puta, uzastopno, na referendumu, izabran za predsednika. Njegov sin, Bašar, izabran, takođe, na referendumu, održanom jula 2000. godine, nije imao protivkandidata.

Od 1878. godine kada ga je naseljavalo 150 hiljada, Damask je, danas, grad sa 5-7 miliona žitelja. Ovako široka procena, karakteristična za ceo region, posledica je ratnih zbivanja. Hrišćani žive u četvrtima Al Mariamie, Al Kaimarie i Haret al Jehud. Jevrejska zajednica je skoro išćezla, posle sukoba Arapa i Izraelaca. Deo Golanske visoravni je i dalje okupiran od strane Izraela. To ćete primetiti još dok popunjavate prijavu za sirijsku vizu, kada odgovarate na pitanje da li ste posetili okupiranu Palestinu. Naime, ako u pasošu imate izraelsku vizu, nećete vam dozvoliti ulazak u Sirijsku Arapsku Republiku. Najčešće se to rešava, pošto vam Izraelci vizu uz pasoš izdaju na posebnom papiru.

Železnica koja je povezivala Damask sa Bejrutom i Medinom bila je završena još 1908. godine. Ulice Damaska zakrčene saobraćajem. trasirane su još u doba Rimljana. Uske i krivudave ulice, protežu se duž rimskog bedema. Ulica prava, poznata još iz Biblije, kao ulica kojom je prošao oslepljeni Sveti Pavle. Išao je u susret svešteniku Ananiji, koji će ga krstiti, u kapeli, koja danas nosi sveštenikovo ime. Apostol je posle toga neko vreme živeo u Damasku, i to upravo u ovoj ulici.

No, vratimo se našoj priči. Topla je, aprilska noć, a mi u šetnji sirijskim glavnim gradom. Obučen sam u tradicionalnu arapsku odeću, hadžab. Ne znam gde pre da pogledam, toliko novog, zanimljivog za oko evropskog putnika. I uprkos našim predstavama i lošim rejtingu Sirije u zapadnim medijima, neka neverovatna sloboda i opuštenost. Mlada devojka mi prilazi i traži pomoć za narod Palestine. Uputili smo se prema čuvenom bazaru. I onda, odjednom, ostah bez daha. Pokriveni Suk al Hamadija (Souq al-Hamadiyyeh) zemaljski je prikaz, definitovno, arapske bajke. Metež ljudi, svetlost iz prodavnica i bezbroj rupa na krovu, koje su posledica čestih francuskih bombardovanja, dvadesetih godina XX veka. Nema ovde čega nema, ta raskoš Orjenta, ne može, a da ne opčini, čak ni razmaženog Evropljanina. Ali ništa ne vidim, od celokupne slike, ne mogu pogled da usmerim ni na jedan jedini detalj. Sve se plašim, nešto ću propustiti, dok opojni mirisi začina i parfema, samo dodatno, upotpunjuje egzotičnu sliku. I zvuci. Hipnotisan sam poput zmije, koju fakir navodi na igru. Bezgranična, pozitivna energija uvodi me u nezaboravne trenutke. Kao da mi se otvaraju vrata raja. Vatromet boja, ukusa i mirisa, na dužini od samo pola kilometara. Ovaj bazar ne ostavlja nikog ravnodušnim. Lavirint bezbroj malih uličica i slepih prolaza. Trgovci koji brišu prašinu sa svojih tezgi i nude vam marame, začine, sušene guštere i slepe miševe, oklope kornjača, šrafove, sablje, slatkiše, čarape i kao da nema kraja ovom spisku. Čak ni u mašti. U poslastičarnici uzimamo beli sladoled uvaljan u sečene pistaće.

Šarmu ovdašnjeg bazara nije odolela ni engleska kraljica, Elizabeta II, pa je baš ovde naručila venčanicu. Ne čudi, onda, što je stari gradski suk renoviran i stavljen pod zaštitu Uneska 1979. godine. On je samo jedan od ukupno 11, koliko ih u gradu. A sredstvo za ovu radnju, novac, podarili su nam Feničani. Lepljiv od znoja i masan od krvi. Novac u rukama, pevušim hit velike srpske rok grupe “Ekatarine Velike”. Zastupljeni su ovde i moderni proizvodi izvikanih svetskih firmi. Prodavnice se najčešće otvaraju oko 10 sati prepodne, a prodavci su, po pravilu, muškarci. Nažalost, kada se radnje zatvore i navuku teške žaluzine, čarolija nestaje, a mesto se prepušta, na milost i nemilost, uličnim prodavačima, poput onih po beogradskom Bulevaru ili Zelenjaku. Nastavljam drevnim ulicama obasjanim raznobojnom svetlošću uličnih svetiljki, ka dućanu iz kojeg dolazi zvuci akustične gitare.

Onda je vreme da otkrijem gastronomski Damask, smešten po uskim ulicama, u širokim pokrivenim dvorištima. Samo na prvi pogled, tu se sakrilo neverovatno carstvo namenjeno uživanju, spremno da, bez upozorenja, napadne sva vaša čula. Limunada sa svežom nanom, jagnjetina sa jogurtom, zapečeni kozji sir u lopticama, sočni bifteci u aromantičnim travkama, libansko vino “Ksara“, krem čorba od špargle i mleka, salata od peršuna, fatuš salata i premazi od leblebija. Uz uslugu koja dolikuje nekoj kraljevskoj iz davno prohujalih vremena. Sirijska kuhinja obiluje raznolikošću ukusa, ali dominiraju mediteranski uticaji. Zahvaljujući plodnosti zemlje i bogatstvu useva, kuvari su pravi umetnici.

04. april, petak – Hedonistička prestonica Bliskog Istoka

Iz sna me budi plačni, nazalni mujezimov glas. Pogledavši kroz prozor, vidim vitke obrise Isusovog minareta Omajadske džamije. Trg Mučenika je ujedno i strogi centar grada. Grad je imao sedam kapija za ulaz u grad; Bab Šarki (Bab Sharqi), Bab al Džabije (Bab Al-Jabieh), Bab Kisan (Bab Keissan), Bab al Sagir (Bab al-Saghir), Bab Tuma, Beb al Dženik (Bab al-Jeniq), i Bab al Faradis (Bab al-Faradiss). Istočna (najstarija) kapija, Bab Šarki, otkrivena je 1950. godine, tačnije, pronađen je njen trijumfalni luk, obnovljen i podignut na nivo ulice. Nju je, početkom III veka, izgradio komadant rimske legije i kasnije imperator Sever Septimus Karakala. Godine 636. kroz nju je u Damask umarširala prorokova vojska. Grad je predat bez borbe posle šest meseci uporne opsade.

Hrišćanstvo je u Damask dospelo tokom I veka nove ere, nakon čega je grad postao sedište episkopije. Do kraja IV veka većina stanovništva je primila hrišćanstvo. Prisetimo se, na trenutak, predanja iz Biblije. Kralj Irod želeo je da se oženi ženom preminulog brata. Jovan Krstitelj je to smatrao za težak greh, pa ga je kralj zato utamničio. Na zahtev ćerke potencijalne mlade, da joj pokloni glavu svetitelja Irod je odgovorio pozitivno. Na proslavi, posle plesa, pred Salomom, se našao poslužavnik sa željenim poklonom, glavom Svetog Jovana Krstitelja. Glava se danas nalazi u Damasku, u Omajadskoj džamiji, a ostatak moštiju u Jerusalimu, u Izraelu. Tako ovaj svetac, simbolično, spaja ljute neprijatelje, Siriju i Izrael.

No, pozabavimo se, najpre, sudbinom Omajadske (Velike) džamije. Nastala kao hram Jupitera, širenjem hrišćanstva postala je katedrala posvećena Svetom Jovanu Krstitelju. Sa prodiranjem islama (661.750.) Damask je proglašen za sedište Omajadskog kalifata. Hrišćani su pristalice Muhamedovog učenja ljubazno dočekali. Podelili su sa njima svoje hramove, i u njima, zajedno, se molili. Jedan broj crkava su im prodali, a mislimani su ih pretvorili u džamije. Ustanak muslimanskog stanovništva 1860. godine propraćen je uništavanjem hrišćanske četvrti i masakriranjem hrišćana. Danas nigde u arapskom svetu ne vlada tolika verska tolerancija kao u Siriji. Muslimani čine oko 85 % ukupnog stanovništva.

Današnja džamija potiče iz VII veka. Stradala je u požaru 1893. godine, ali je obnovljena. Mermerna džamija ima tri minareta, izgrađena u različitim stilovima. Najznačajniji je minaret Isusa Hrista, za koga muslimani veruju da će se pojaviti na ovom mestu i obračunati sa đavolom. Izuli smo se, uzeli ogrtače i našli se u prostranom dvorišu. vreli beli mermer greje naša stopala, a odsjaj zasenjuje. Petak je i velika je gužva u bogomolji. Korintski stubovi ograđuju celo dvorište. Unutrašnjost džamije je raskošna sa dosta mozaika i pozlate. Ljudi dremaju, sede, mole se. Žene i muškarci su odvojeni. Zelenkasti sarkofag, mesto je i hrišćanskog hodočašća, pošto u sebi krije odsečenu glavu Svetog Jovana, kojem se i muslimani klanjaju. Kupola je tirkizana i grandiozna. Za vreme vladavine predsednika Hafeza al Asada, 7 hiljada kvadratnih metara je dodato, u formi bašta, koje opasuju Saladinov mauzolej. Džamija ima četvoro vrata Al Barid, Al Noufara, Al Sagha i Al Amara, tri minareta, 4 prostrane hale: Abi Bakerova, Omarova i Al Huseinova, kao i tri kubeta u dvorištu. U sredini svetilišta se nalazi ogromno kube koje se naziva “Orao”, visoko 45 metara. Pozlaćeni mozaički portreti se smatraju nalepšim u svetu, a na njima su prikazi palata, drveća i voća. Na jednom od severnih stubova je solarni sat, dok se astronomski sat nalazi na Nevestinom minaretu. Velika džamija je treća po važnosti u islamskom svetu. Damask ima više od 200 džamija od kojih je samo 70 otvoreno. Obavezno posetite Al Sulejmanovu džamiju, delo čuvenog arhitekte Sinana.

Grčka pravoslavna patrijaršija Antiohije nalazi se u starom Damasku, blizu ulaza u Ulicu pravu kod Lučke kapije. U patrijaršiji se nalazi crkva Presvete Bogorodice. Apostoli Pavle i Varava su osnovali Antiohijsko sedište 42. godine. Osam godina je njome upravljao Sveti Petar u svojsvu patrijarha. Prvi vaseljenski sabor u Nikeji, 325. godine, priznao je prevlast Antiohijske patrijaršije nad ostalim istočnim crkvama. Drugi vaseljenski sabor. održan 381. godine u Konstantinopolju je to samo potvrdio. Prvi raskol desio se usled Vaseljenskog veća u Efesu 431. godine.

Razgledajte ostatke nekadašnje citadele i drevne palate. Saladin (Salah al Din Jusuf Ibn Ajub) je ujedinio muslimane i vodio ih u sveti rat (protiv krstaša), a 1187. godine je osvojio Jerusalim. Svojim vojnicima nije dozvoljavao da ubijaju civile, niti da pljačkaju ili oštete gradove. Obolelom neprijatelju, Ričardu Lavljeg Srca, lično je poslao zaleđenu vodu i voće, da li radi islamske etike ili kao vid uhođenja protivničkog kampa, ostaje nepoznanica. Iscrpljeni mnogobrojnim obračunima, Saladin i Ričard su u septembru 1192. godine potpisali primirje. Njime je krstašima ponovo omogućeno da posećuju Jerusalim, bez bojazni od napada muslimana. Saladinov mauzolej sagrađen je 1193. godine, a mermerni sarkofag sa njegovim ostacima smešten je u prijatnom vrtu pored severnog zida Velike džamije.

Azem palata (Al Azem), nalazi se južno od džamije. Sagrađena je 1749. godine, u kombinaciji crnog bazalta i belog krečnjaka. Palata je danas Muzej umetnosti i popularne tradicije Sirije (Museum of Arts and Popular Traditions of Syria). U hrišćanskoj četvrti nalazi se kapela Svetog Pavla, podignuta na mestu, gde je jedan od apostola spustio sveca kroz prozor, kako bi ovaj uspeo da pobegne od jevrejskog progoma. Fotografišem eksponate u sobama muzeja, iako je to zabranjeno. Iznenada, objektiv fotoaparata kadrira bademastim očima lepe Fatime. I njen srdačni osmeh. Mimikom mi pokazuje da slobodno slikam, nema ni traga od obezbeđenja. I tako me je ova simpatična devojka, poput vodiča, sprovela iz sobe do sobe.

Arapske žene uglavnom su obučene u duge mantile ravnoga kroja, sa glavama povezanim u marame. Ili su zabrađene u crne čadore, i izgledaju skoro bestelesne, poput duhova. Na bazaru par dama pod feridžama, s zanimanjem zagledaju seksi donji veš. Izgeda da se iza debelih zidova damaskih kuća, odvija vrlo zanimljiv ljubavni život. Posmatraju nas radoznalo, bez straha i stida. Njihove krupne oči su našminkane do savršenstva, pošto je to jedini deo tela, otkriven pogledima neznanaca. Arapi nose marame i ako su one crveno-bele boje, onda su beduinske, a ako je šara crno-bela, onda su palestinske, poput one koju je nosio preminuli vođa palestinskog pokreta Jasar Arafat. Tumarajući po beogradskim indijskim radnjama, pronašao sam slične marame, u širokom dijapazonu boja i odabrao narandžastu za svoju pustinjsku misiju. Za razliku od našeg, zapadnog sveta, na istoku se ne uvažava isticanje i posebnost. Tamo život teče tiho i sporo, u okvirima, već zacrtanih pravila i normi. Svako iskakanje od ovog poretka stvari, ne dočekuje s preteranim simpatijama. Ali ritual kupovine je nešto sasvim posebno, skoro sveto. Ako pokušate da dešifrujete cene ispisane arapskim pismom. nažalost, nećete uspeti. Nisu to one nama poznate, arapske cifre. Ali tu je uvek srdačni i predusretljivi trgovac, sa isukanim kalkulatorom u rukama. Posle napornih pregovora, dogovor je postignut, širok osmeh i srdačan stisak ruke, ispratiće vas iz radnje. Izlazite sluđeni, s robom u ruci i prazninom u novčaniku.

Kada smo umorni i prašnjavi stigli u sirijsku prestonicu prva pomisao nam je bila odlazak u hamam. Trebalo je osloboditi se tog nepotrebnog tereta, peska koji je vetar u pustinji strpljivo nanosio na nas. Još nam je krckao pod zubima. Hamam je u stvari kupatilo i veoma važno mesto u životu muslimana. Ovde se vodi briga o telu, ali ostvaruju i socijalni kontakti. Nekad ih je bilo oko 200, a i danas je njihov broj zavidan. Hamam je orjentalni odgovor na finsku saunu. S tom razlikom da se ovde ne zagreva kamenje, već se u prostoriju uvodi već zagrejana vodena para. Onda se telo pere maslinovim sapunom, koji bogato peni. Istovremeno se telo i masira, ali nimalo nežno, nešto poput onoga što danas zovemo piling. Time se odstranjuje površinski mrtvi sloj ćelija.

Ovako osveženi, bili smo spremni da se prepustimo hedonističkom doživljaju prve vrste, koji se sastojao u ispijanju jakog čaja od nane i pućkanju nargila, koje su u arapskom svetu poznatije pod imenom šiš. Možete izabrati duvan sa raznim voćnim ukusima. A potom sledi bogata gastronomska ponuda kebabi, namaz od leblebija i belog luka poznat pod nazivom humus, mutabal, tabula, fatuš, burgul, muhamara, k’be libanie, nešto nalik na pitu sa mesom, šavurmi, knafe, puding sa ovčijim sirom i plodovi urminih palmi. Naravno sve to uz prvoklasne arapske hlepčiće slične našim lepinjama i koktele od egzotičnog južnog voća. A onda još šoljica arapske kafe sa dodatkom kardamona pred polazak, što bi rekao buntovni pesnik šezdesetih Bob Dilan.

Nedavno je u Damasku otvoren novi restoran “Bavabat Damask” (Vrata Damaska) koji odjednom može da ugosti čak 6 hiljada posetilaca. Njegova igradnja je trajala pet godina, a ima šest restorana koje nude specijalitete šest aziskih nacionalnih kuhinja. Obrok za dve osobe košta oko 710 sirijskih funti (oko 10 €).

Nacionalni muzej (National Museum), prikupio je i izložio kulturno, istorijsko i umetničko blago ove intrigantne zemlje. Nekada je u ovoj zgradi bio smešten vojni logor, Kasr al Hajr al Gabi (Qasr al-Hayr al-Ghabi). Ne propustite da razgledate rukopise iz XIV veka p.n.e, napisane prvim poznatim pismom, statuu iz Marija, staru preko 4 hiljade godina, statue iz Palmire od mermera i terakote, oružje, stare hirurške instrumente i još mnogo toga.

Posle ovakvih avantura po ovom čudesnom gradu, kako biste lakše podneli rastanak od njega, nabavite nekakav prigodan suvenir. Da li će to biti čuveno staklo u vidu čaša ili vaza, sablje dimiskije, majica ili knjiga, damast tkanina, orjentalni slatkiši, libansko vino “Ksara”, kožni taburei, ćilimi, nargile, arapska odeća ili kožne papuča zakrivljene pri vrhu, raskošan nakita, morate sami odlučiti. Još pre tri milenijuma duvači stakla su ovladali proizvodnjom bojenog stakla, mnogo vekova pre Venecije. Za proizvodnju stakla crvene boje, jer se u njegovoj proizvodnji, navodno, koristi zlato. Ruke veštih alhemičara na delu.

05. april subota – Manastir u kojem se još govori jezikom božijeg sina

Sejdnaja se nalazi na nekih 30 kilometara severno od Damaska i leži na 1313 metara nadmorske visine. Mesto je poznato po pravoslavnom manastiru posvećenom Bogorodici, koji čuva njenu čudotvornu ikonu. Manastir je sedište Stare patrijaršije Antiohije. Lokalno stanovništvo nam je pokazalo mesto gde je Kain, po Bibliji. ubio svog brata Avelja. Da biste ušli u malu kapelu, gde se čuva ikona, morate se prethodno izuti. To je mala mračna soba, obasjana samo svetlošću sveća. Kod istočnog zida nalazi se otvor s srebrnom mrežom, iznad koje su različiti predmeti, lanci od zlata i srebra, pokloni mnogobrojnih hodočasnika. Iza ove mreže i unutar otvora, koji je iskopan u zidu, nalazi se Bogorodičina ikona. Po predanjima, ova čudotvorna ikona izlečila je mnoge obolele. Zidovi kapele pokriveni su sa mnoštvom znakova zahvalnosti izlečenih vernika. Za ovu ikonu veruje se da je jedna od četiri ikona, koje je lično naslikao Sveti apostol i jevanđelist Luka.

Justinian I, car vizantijski, dok je prelazio Sirijom, došao je na ovo mesto. Tu se njegova vojska ulogorila, i ubrzo je ostala bez vode. Kada su počeli već da očajavaju, car je u daljini video predivnu gazelu. Dao se odmah u poteru za njom. Nakon izvesnog vremena, umorna gazela se zaustavila na jednom kamenom brežuljku, na kome se nalazio izvor sveže vode. Ne pružajući caru šansu da odapne strelu, gazela se, iznenada, pretvorila u ikonu Bogorodice, koja je blještala veličanstvenom svetlošću. Tada se sa neba prolomio moćni glas:

“Ne, ne smeš me ubiti Justiniane, već podigni ovde, na ovom brdu, crkvu za mene”.

Nakon tih reči, božanska svetlost i veličanstvena figura iščezoše, iznenada kao što su se i pojavile. Justinian se vratio zamišljen. Odmah je naredio da se izradi nacrt za buduću crkvu. Vreme je prolazilo, a arhitekte nisu izlazile pred cara sa prijektom. Bogorodica se opet oglasila, i caru u snu, prikazala plan za veličanstveni manastir. Manastir je, uskoro, zadobio takvu slavu, da se, po važnosti, pominjao odmah iza Jerusalima, kao mesto hodočašća. Od tog vremena, monahinje iz svih krajeva Sirije, Egipta i ostalih delova sveta, dolaze ovde. U kasnom VIII veku, izvesna prečasna Marina bila je igumanija manastira. Desilo se tako da u manastir dođe monah pustinjak, grčki hodočasnik iz Egipta, poznat pod imenom Teodor. Kada je odlazio, igumanija ga zamoli da joj u Jerusalimu kupi Bogorodičinu ikonu. I sam monah bio je iznenađen čudima, koja je ikona stvarala, pri njegovom povratku. Ovi događaji iskušavali su ga, da vrednu ikonu zadrži za sebe. Svaki put, neka tajna, nevidljiva, sila sprečavala ga je u tome. Nakon mnogih, uzaludnih pokušaja, monah je bio primoran da ikonu preda igumaniji, ispovedajući joj svoje nečasne namere. Sa suzama zahvalnosti, igumanija mu je dala oprost. Od tog vremena, ikona se nalazi u manastiru i predstavlja predmet dubokog poštovanja.

Pored crkve iz XVIII veka sa tri kupole, u okviru manastira nalazi se biblioteku, muzej i sirotište. U manastiru se nalazi trenutno 39 monahinja koje vode brigu o manastirskom kompleksu i o deci koja su smeštena u sirotište. Školu koja se nalazi pri manastiru, pored dece bez roditeljske brige, pohađa i 125 dece iz grada. Manastir ima metohe u Siriji i Libanu, na površino od oko trista jutara zemlje. Odatle se manastir snabdeva maslinama, voćem i povrćem, žitaricama i stočnom hranom. U manastiru se gaji i raznovrsna stoka: koze, ovce, krave i živina. te tako se može da se manastir sam izdržava.

Manastir Svetog Đorđa nalazi se na planinskim padinama, na visini od 1500 metara. Sastoji se od glavne pećine i male crkvice, koja potiče iz vizantijskog perioda. Sagrađena je na ostacima paganskog hrama. Ikonostast potiče iz šesdesetih godina XX veka. Do pećine vode kamene stepenice. U njoj se nalazi jednostavni ikonostas i oltar. U dvorištu se nalazi knjižara koja prodaje duhovne knjige, ikone i ostale religijske suvenire. U manastiru živi i radi šestoro monaha.

Nastavljamo ka Maluli, koja se udaljena nekih 60 kilometara od Damaska. Malula je aramejsko selo uklješteno u stenama. Ime je dobila po aramejskoj reči, koja označava “ulaz”. Kroz taj ulaz prošla je Sveta Tekla. Kuće su stepenasto sagrađene na stenama, jedna iznad druge. Stanovnici pored arapskog govore i aramejski, jezik kojim se služio i Isus Hrist. U selu se nalaze dva stara pravoslavna manastira; Svete Tekle i Svetih Srđa i Vlaha. Manastiru Svete Tekle je jedan od najstarijih u Siriji. Potiče iz IV veka. Na južnoj strani manastira nalazi se grob Svete Tekle. U manastiru se nalazi široka pećina, sa starom crkvom, u kojoj je kameni sto, dok je oltar uklesan u steni. Između svetilišta i crkve je vodena fontana sa čudotvornom vodom. Čudotvorna voda se koristi za piće i njom se umiva. Sadašnji manastir sazidan je krajem XVIII veka. U manastiru probamo domaće vino, a kupujemo koziji sir oblikovan u kuglice i spakovan u tegle, obilno zaliven maslinovim uljem.

Manastir Svetih Srđa i Vlaha podignut je 297. godine. Nalazi se na brdu iznad manastira Svete Tekle. Ova dva svetitelja su poreklom iz Sirije. Sadašnja crkva počiva na temeljima paganskog (Apolonovog) hrama. Poseban otvor vodi do njegovih temelja koji su na 3 metra ispod osnove hrišćanskog hrama. Na Prvom Nikejskom saboru, održanom 325. godine, zabranjeno je služenje na paganskim oltarima. Prešlo se na ravne, hrišćanske oblike. Sastavni deo hrama je kedrovo drvo, staro i do dve hiljade. Hram u manastiru ima vrlo retku ikonu Tajne večere, gde je taj biblijski događaj prikazan u klasično istočnjačkom maniru; Isus sedi na jednom kraju stola i služi svoje učenike (koji su raspoređeni u polukrug). Takav prikaz karakterističan je za domaćinstva na Bliskom istoku. Porcija sa hranom se prvo nasipa najudaljenijem gostu, pa mu se šalje u krug. Takav primer ishrane imali smo prilike da vidimo u pustinji.

Pauzu pravimo u čuvenom «Bagdad kafe 66». Tek kasnije ćemo shvatiti da ih ima tri. Sa leve strane put se odvaja ka Libanu, to jest Bejrutu, a ako bismo krenuli desno stigli bi u Irak. Nažalost, zbog loše situacije u obe zemlje, ovaj put, ćemo ih zaobići. Utehu pronalazimo u odličnom kiselom mleku. I dok psi laju, karavani prolaze, a mi nastavljamo put. Autobusom, naravno, jahanje kamila nije baš najudobniji način transporta, verujte mi na reč. Usput susrećemo samo pastire i njihova stada.

06. april nedelja - Grobnica lepe carice Zenobije lancima okovane

Put kao izvučen lenjirom, kroz pustinju, na kraju, posle prevaljenih 250 kilometara od Damaska, doveo nas je do čuvene oaze, Palmire. Antički grad se prostire na površini od čak šest kvadratnih kilometara. Teško je to dočarati rečima, to treba, neizostavno, videti. Njeno originalno ime potiče iz aramejskog jezika i glasi Tadmor, što prevodimo kao „palma”. I lokalno stanovništvo koristi ovaj naziv. Grad je imao strateški značaj na ptu svile, koji se protezao od Kine do obala Mediterana. Japanska arheološka ekspedicija je u pećinama istočno Palmire pronašla dokaze postojanja paleolitskog čoveka na ovom tlu. Ispod Belovog hrama pronađeni su materijalni dokazi da je ovde postojalo naselje oko tri hiljadite godine pre nove ere. Pod imenom Tadmor prvi put se pominje u asirskim spisima (pronađenim u Kapadokiji) u ranom drugom milenijumu pre Hrista. U Starom zavetu se navodi kao deo Solomonovog carstva. Jevrejski istoričar Flavije Josif tvrdi da je Palmiru osnovao baš Solomon. Možda se baš ovde nalaze rudnici cara Solomona. Odavde potiče ulje kojim su balsamovane egipatske mumije. I još postoje termalni izvori koje su koristili stari Rimljani. Palmira se nalazila u sastavu moćnog Persijskog carstva, koje je srušio i pripojio svojoj helenskoj državi Aleksandar Veliki.

Rimljani su 41. godine p.n.e. pokušali da osvoje Palmiru, pod vođstvom Marka Antonija. Saznavši za to, stanovnici grada su prebegli na drugu obalu Eufrata, udaljenom od grada punih dvesta kilometara. Za vreme vladavine Tiberija (14.-37.) Palmira potpada pod Rimljane, u sastavu provincije Sirije. Tokom II veka grad doživljava snažan procvat, kada je Trajan pripojio Petru i preuzeo kontrolu nad putevima karavana. Trgovci iz Palmire, brodovima su prevozili indijsku svilu. Godine 129. grad posećuje Hadrijan i proglašava ga za Palmiru Hadrijana (Palmyra Hadriana), što je nosilo i izvesne povlastice. Grad je imao sopstveni poreski sistem, kojim je finansirano održavanje i dalja izgradnja grada. Smena dinastija u Persiji, pogoršala je odnose Perisje i Rima i otežala trgovinu.

Rimski car Valerijan je 258. godine postavio za namesnika Sirije, vladara Palmire, Odenta. Dve godine kasnije rimski imperator katastrofalno je poražen i zarobljen. Odbranu rimskog istoka od Persijanaca, preuzima sam Odent. Ubrzo je postao vladar čitavog regiona, ali nije dovodio u pitanje rimsku dominaciju. Godine 267. strada u atentatu. Nasledio ga je maloletni sin Vabalat, u čije ime je vladala njegova majka Zenobija. Neki čak tvrde da je bila umešana u muževljevo ubistvo. Kako god, za razliku od njega, kraljica Zenobija nije oklevala da se otrgne rimskoj kontroli. Za caricu se proglašava 270. godine p.n.e. Za sebe je tvrdila da je potomak čuvene Kleopatre i u skladu sa tim se i ponašala. Relativno je lako zauzela Egipat i celokupnu Siriju, stavivši pod svoju kontrolu sve bitnije trgovačke puteve. Zenobijina vladavina, iako prosvećena i puna tolerancije, nije dugo trajala. Izgleda da se njeni poduhvati nisu dopali rimskom caru Aurelijanu koji je na nju krenuo 272. godine. Prvo je povratio Egipat, a zatim Malu Aziju. U bici kod Emese je porazio celokupnu Zenobijinu armiju i zauzeo Palmiru za samo jednu noć. Zenobija je bila odvedena u zarobljeništvo. Tokom puta u Rim, njen sin je preminuo. Sama carica sprovedena je u zlatnim lancima. Rimski imperator joj je, ipak, poštedeo život i oženio je za jednog rimskog senatora, sa kojim je živela u Tiburu, uživajući u žuboru raskošnih fontana i bujnoj vegetaciji.

I pored zarobljavanja njihove vladarke, žitelji Palmire su se već sledeće godine, ponovo pobunili protiv rimske vlasti. Aurelijan je preduzeo još jedan pohod na Palmiru i ovoga puta je razorio grad do temelja. Od ovog osvajanja, Palmira se više nikada nije oporavila. Značaj Palmire opada. Početkom IV veka, Dioklecijan je grad dodatno utvrdio. Vizantijska i arapska vladavina (od 636. godine) nisu ostavile većeg traga na gradsku infrastrukturu, osim nekoliko bogomolja. Oko 800. godine započelo je osipanje stanovništva, a grad je definitivno napušten posle zemljotresa 1089. godine. Poput Petre, u XVIII veku, su je sasvim slučajno, “otkrili” dvoje engleskih turista.

Dok prolazimo ispred impozante kanonade korinskih stubova, zamišljam kako je to nekada izgledalo. Stubovi imaju prečnik 95 centimetara i deset puta veću visinu. Smenjuju se grandiozne građevina: Belov hram, Trijumfalna Hadrijanova kapija, pozorište. Centrom arheološkog kompleksa dominiraju tetrapiloni. Lokalitet je podeljen na četiri dela:

Ø Veliku kolonadu (The Great Colonnade) i spomenike duž nje (najupečatljiviji su u sumrak ili u rano jutro),

Ø Hram boga Bela,

Ø Nekropolu (komleks grobnica)

Ø Arapski zamak, odakle je pogled na arheloški lokalitet veličanstven.

Hram posvećen bogu Beli (pandani su mu Zevs i Jupiter) je kockasto zdanje, dimenzija 205 puta 210 metara. Sagrađen je u II veku p.n.e. i ima dve odaje. Pronađite u hramu astrološke i zodijačke simbole. U centru hrama nalazi se statua Jupitera sa likom Bela i žrtveni oltar. U vremena kada je ove prostore držala Vizantija, Belin hram su koristili hrišćani. Od VII veka u njemu su se vršili muslimanski verski obredi. Tek mu je u XX veku vraćen prvobitni izgled. Međutim, blago iz njega, opljačkao je i odneo u Rim rimski imperator Aurelije. Pored hrama posvećenog bogu Beli, nalaze se i hramovi posvećeni vavilonskom bogu Nabo i bogu plodnosti Balšaminu.

Dioklecijanov logor (Diocletian’s Camp) nalazi se u samom gradu, i ako nastavite dalje, ka jugu, naići ćete na kompleks grobnica. Grobnice u Palmiri (nekropole) su građeni na četiri različita načina. Najčešće u vidu podzemnih kula. Za razliku od Egipćana, ovde se mozak nije vadio kroz nos, već otpozadi, niti su im stavljane posmrtne maske. U posebnim posudama čuvane su njihove suze. Vodič vas vodi do grobnica poznatih ličnosti i istovremeno, objašnjava tipove skulptura i samih grobnica.

Na našu sreću, Palmira nije još komercijalizovana. Malo je turista u Siriji, mada je ovo vrlo zahvalna turistička destinacija. Blagorodna klima pogoduje gajenju urmi, smokava, vinove loze i drugih poljoprivrednih proizvoda. Kažu da beduini, putujući pustinjom, jedu samo urme i piju kozije mleko. I mada je grad prašnjav (ipak se nalazi usred pustinje) i izgledom nalikije na siromašno predgrađe, veče tu tvrdnju demantuje. Upale se neonske reklame, zablistaju izlosi sa venčanicama, delikatesima, poput odlične gorke čokolade, koje se ni Belgija ne bi postidela!

U Palmiri treba obići Nacionalni muzej sa eksponate sa ovog lokaliteta. Maketa arheološkog nalazišta može vam pomoći da bolje organizujete svoj obilazak. Zenobiju ćete pronaći na kovanim novčićima. Razgledajte i skulpture u dvorištu muzeja.

Krstaši i asasani

Krećemo nazad, ka Damasku, krećući se blizu granice sa Libanom, a naš usputni cilj je krstaški zamak Krak de Ševalje (Crac de Chevalier). On je predstavljao bedem u odbrani teritorija pod kontrolom krstaša. Svojim izgledom, dosta nam govori o borbama između severnih zavojevača i domorodačkih branioca, tokom krstaških ratova. Konačno smo pronašli očuvani zamak, a ne samo gomile ruševina i kamenja. Ovaj veličanstveni zamak i danas, izgleda onako kako je izgledao i pre otprilike 800 godina. Sagrađen je u periodu od 1150. do 1250. godine. Godine 1271. osvojo ga je sultan Baibar. Zamak ima dva dela; spoljni i unutrašnji zid. Ta dva zida su razdvojena jarkom, sada ispunjenim ustajalom vodom. Nakon što prođete kroz impozantnu kapiju visoku 5 metara, debeli zid i kule, koje su branile zamak, naći ćete se u dvorištu. Prolaz, koji vodi do ogromnog zasvođenog hola, prekriven je. U holu možete videti bunar i nekoliko poljskih nužnika. Kapelu i dvorište je sultan Baibar pretvorio u džamiju (još uvek je tu propovedaonica). Spoljni zid ima trinaest kula. Na poslednjem spratu Kule kraljeve ćerke, domaćini su nam priredili moćno gastronomsko slavlje, posle kojeg smo se, poput guštera, sunčali na zidinama ovog zamka i uživali u veličanstvenoj panorami.

Od domaćina smo čuli i priču o strašnim ubicama, asasinima. Ime su dobili po arapskoj reču hašišijih (onaj koji uživa hašiš), jer su ga uzimali, spremajući se za svirepa ubistva. Radi se o militantnoj sekti, koja je imala baze u Siriji i Persiji. Red je 1090. godine ustanovio Hasan el Saba. Čak je i slavni Saladin par puta bio meta ovog reda. Asasinima glave dolaze Mongoli 1273. godine.

Put nas, dalje, vodi do grada Alep, starog pet hiljada godina i drugog po veličini u Siriji. Krasi ga carska palata podignuta u XIII veku. Sa njenog tornja osmotrite ceo grad i nećete zažaliti. Zatim se zaputite do Grandiozne džamije i utvrdite zašto je dobila to ime. Sada je vreme da se uputite ka jednom od najlepših bazara, dugom čak 12 kilometara. A nama je vreme za povratak u Damask.

I na kraju nešto možda, vama, beznačajno, ali meni vrlo važno. Sva ova čudesa, ne bi bila moguća, da nije bilo ove male grupe probisveta, koji su mi svojim nestašlucima ulepšali put. Od srca ih pozdravljam!

Nenad M. Perić

Nase putovanje pocinje hladnog januarskog jutra. Hoteli su rezervisani, vremenska prognoza pesimisticna, mi – nepokolebivi. Napustamo dragi Novi Sad i docekujemo svitanje na autoputu u blizini Zagreba… Slovenija nam otvara vrata Evropske Unije. Nema granica… za nas.

Kroz Villu Opicinu stizemo u maleni Borgo u blizini Trsta. Tu se nalazi najveca pecina otvorena za turisticke posete (prema Ginisu) – Grotta Gigante. Ulazimo nas dvoje i vodic. „Samo“ 119 m do dna, tricavih 500 stepenica dole (i isto toliko do gore) u tisini. Cuju se kapi kako padaju sa stropa. Po neka padne i na nas. Najveci stalagmit, Ruggero, visok je 12 m i sirok 4 m. Unutrasnjost je prelepo osvetljena – sve deluje nestvarno.
[U pecini je zabranjeno slikanje. Otvorena je svakog dana izuzev ponedeljka. Ulaznica je 9e po osobi. Tacan raspored ulazaka i ostale informacije na: www.grottagigante.it.]
Idemo za Trst kroz Villu Opicinu, panoramskim putem odakle puca prelep pogled na Trst.

Ostavljamo auto na parkingu gde je nekada bio cuveni Ponte Rosso i smestamo se u nase prenociste. Odlazimo da proverimo da li su zlatne godine Trsta zaista zavrsene.
Trst je predivan grad, cist i zategnut, prostran i otvoren. Grand Canal, Piazza Unita d’Italia, Piazza della Borsa… tvrdjava San Giusto, uske ulicice, strme i neravne… primorske…

… noc…

Danas je veliki dan – Venecija ceka na nas! Ali Maksimilijan je svojoj Sarloti napravio letnjikovac bas ovde, blizu Trsta. Kako da ga mi zaobidjemo? Ah, Castello Miramare…

Maksimilijanova kolekcija biljaka iz razlicitih delova sveta u Miramare parku redovno se odrzava i po zimi…

Put od Trsta do Duina proglasen je jednim od 10 najlepsih obalskih puteva sveta… Italijani ga koriste za uzivanje i najrazlicitije fizicke aktivnosti.

Narednih stotinjak kilometara poprimamo sve karakteristike prosecnog italijanskog vozaca za koga je postovanje ogranicenja brzine greh (ali moramo da naglaslimo da se svih drugih saobracajnih propisa uredno drze, nece vas obilaziti na punoj liniji, i nece ablendovati, svirati ako idete sporije od njih (znaci oko ogranicenja)… ali atmosfera nosi)…

Smestamo se u Hotel Delfino u mestu Mestre, u neposrednoj blizini Venecije. [Hotel je apsolutno savrsen. www.hoteldelfino-mestre.com 3 nocenja sa doruckom smo platili 138e. Parking u hotelu kosta 10e/noc, autobuska karta do Venecije je 1.1e u jednom pravcu. Autobus staje preko puta hotela, voznja traje 10 minuta. U hotelu se prodaju i karte za javni prevoz - karta za 12h (autobus + brod) kosta 16e, 24h - 18e... 72h – 33e. Detaljniji pregled cena karata na www.actv.it/english/navigazione.php?pagina=tariffe_vaporetto]

Uskacemo u cuveni autobus broj 4 i hrlimo u Veneciju. Autobus nas ostavlja na Piazzale Roma. Reka ljudi nas je odnela do Ponte della Costituzione, mosta sa kojeg se pruza pogled na deo Grand Canal-a. Venecija nas je vec razoruzala. A jos nista nismo ni videli.

Tipicno za nas, odmah odlucujemo da skrenemo sa glavne turisticke staze i skrecemo dublje u Sestiere Canareggio, deo Venecije poznat po mostu sa tri luka (Ponte dei Tre Archi), najstarijem jevrejskom getu na svetu (1516-1797) i Ponte Guglie.

Protrcavamo most Rialto gde su se nekada prodavali svila i zacini, stizemo do Piazza San Marco, ali pada vece. Dani su kratki u januaru. Vraticemo se sutra… Ceka nas San Giorgo Maggiore, Murano, Burano…

… noc…

Nakon toplog caja i slatkih kroasana u hotelu, vreme je za pokret. Kupujemo 12-casovnu kartu i uskacemo u autobus. Danas Piazzale Roma napustamo brodicem (vaporetto) i krecemo na voznju duz Grand Canal-a [linija broj 1]. Voznja Grand Canalom je must-see i tek kada nju dozivite, mozete reci da ste zaista bili u Veneciji. Tek tada pocinjete da shvatate mali delic posebnosti Kraljice Jadrana.
Ono sto je fascinantno jeste zivot koji se odvija redovno, bez obzira na turiste. Na kanalu je ogroman broj brodica, camaca… od hitne pomoci, preko karabinjera, pa do onih manje popularnih koji prevoze otpad… Grand Canal je venecijanska zila kucavica i sve se odvija na njemu. Pored nas se smenjuju fantasticne scene, camci, stare palate, dokovi, stanice, mostovi, gondole… Venecija u malom…

Na kraju Grand Canala, na stanici San Marco-S. Zaccaria, hvatamo vaporetto #2 do ostrva San Giorgo Maggiore. Isola di San Giorgo Maggiore, strateski locirana u centar paznje svih posmatraca sa trga Svetog Marka inspirisala je cak i Monea da naslika cuveni San Giorgo Maggiore u suton [http://en.wikipedia.org/wiki/San_Giorgio_Maggiore_at_dusk].

Mi koristimo prelep, suncan dan da se popnemo na zvonik crkve San Giorgio Maggiore odakle se, ukoliko imate vise srece od nas, mogu razaznati cak i Dolomitski Alpi. I bez Alpa, pogled je fantastican – venecijanska laguna pruza se oko vas kao na dlanu. Ne verujemo da smo ovde i da samo jednan treptaj deli Duzdevu palatu, baziliku i zvonik San Marco od Santa Marie i Grand Canala [Ulazak u crkvu je besplatan, a izlazak na zvonik se placa 3e po osobi. Karta se kupuje unutra. U crkvi se nalaze i 2 Tintoretijeva platna – Last Supper i Fall of Manna].

Vracamo se na San Marco i u trku hvatamo liniju 41/42. Ispred nas je relativno duga voznja od nekih 35-40 minuta oko manje popularnih delova Venecije do stanice Fondamente Nove, gde nas vaporetto napusta kopno Venecije i vozi nas na Murano.
Murano je “radnicko” ostrvo.

Jedino ovde smo imali priliku da vidimo cupave Italijane sa grubim rukama, nezainteresovane za turiste, ali i komade stakla, bez ikakve prave namene (osim zauzimanja prostora), skupe samo zato sto su ih potpisale veste ruke duvaca stakla sa Murana. Istina, “komadi stakla” koketiraju sa umetnoscu, a neki od njih i jesu umetnost.

Sa stanice Faro, linijom LN (Laguna Nord) stizemo na Burano za nepunih pola sata. Burano je oko 7 km udaljen od Venecije i na njemu zivi oko 4000 ljudi!!! Ovo nas je iznenadilo… Ostrvo je poznato po tradicionalnoj cipki koja se naveliko izvozila po svetu od 16. do 18. veka. Burano je zivi svedok venecijanske istorije – u zlatno doba grada, morali ste da trazite dozvolu za krecenje kuce. Uz odobrenje dobili biste i nalog u koju boju smete da ofarbate vasu kucicu. Druga prica kaze da su ostrvljani uvek bili ribari, ali da su pri povratku kuci imali problem sa raspoznavanjem sopstvenih domova, jer je u laguni magla cesta pojava. Zato su kuce farbane u razlicite, jarke boje, kako bi ih ribari lakse raspoznavali. Kako god, ovo sarenilo predstavlja autenticni duh Burana.

Prozori Burana zasluzuju poseban set fotografija.

Voznja nazad do stanice Fondamente Nove [linija LN] traje oko 40 minuta. Da bismo videli i Canareggio sa mora, koristimo liniju 51/52 koja nas vozi kroz Canal Canareggio i ispod Ponte dei Tre Archi i Ponte Guglie, do Palazzo Labia, sve do Grand Canala.

Nakon tople cokolade i kratkotrajnog punjenja baterija ponovo se gubimo u uskim, nepravilnim ulicicama. Ovo je, pored voznje Grand Canalom, obavezan deo posete Veneciji – dozvolite sebi da se izgubite. Svaka ulica krije neki restoran, izlog, most.

Iznenadite se slepim ulicicama koje se zavrsavaju drvenim dokovima na obalama Grand Canala. Tu se desavaju najlepse stvari…

Sumrak i vece koristimo za voznju Grand Canalom po mraku, koja nas vodi kroz igru svetla na venecijanskim fasadama. Nocu, najupecatljiviji utisak ostavljaju most Rialto i pogled na San Giorgio Maggiore.

Brodom #2 stizemo do autobuske stanice na Piazzale Roma duz sirokog poteza vode koji deli Isola Guidecca i Sestiere Dorsoduro, deo grada u kojem se nalazi Santa Maria della Salute.

… noc…

Opusten dan rezervisan samo za setnju, fotografisanje. Bar smo tako mislili u pocetku.

Od drvenog Ponte dell’Accademia do Santa Maria della Salute stize se kroz uske ulicice, pored modernih galerija Murano stakla, umetnickih dela i ulaza u Muzej/Kolekciju Peggy Guggenheim. Unapred zamisljena slika Salute u mojoj glavi okrenula se naglavacke kada smo stigli do crkve. Zbog ovoga…

Santa Maria della Salute je podignuta u znak zahvalnosti zastitnici Serrenisime za kraj druge epidemije kuge koja je ubila trecinu populacije Venecije 1630 godine. Polozaj za njenu gradnju strateski je odabran kako bi duzd i njegova svita mogli lako da dodju do nje sa Piazza San Marco preko pontonskog mosta koji se postavljao za tu priliku svake godine, 21. novembra, kada se u crkvi odrzava Festa della Santa Maria della Salute
Na oltaru se nalazi skulptura koja predstavlja Santa Mariu pored koje kleci mlada zena, Venecija i zahvaljuje joj se. Sa druge strane je kuga, starica koju tera andjeo.

[Ulaz u crkvu je besplatan, a fotografisanje unutra dozvoljeno bez blica. Placa se samo ulaz u Treasury.]

Na mestu susreta Grand Canala i Canal Guidecca je Dogana di Mare, neka vrste carine… oblik zgrade podseca na brod. Na njenom vrhu je statua Fortune koja gospodari svetom (koji drze dva dzina). Fortuna se okrece u pravcu vetra zahvaljujuci jedru koje drzi. Odavde je kontrolisan promet trgovackih brodova…

Pogled sa spica ispred Dogana di Mare prati linije zvonika crkve San Marco, ostrvo San Giorgio Maggiore i ostrvo Guidecca i crkvu Il Redentore, izgradjenu u znak zahvalnosti za kraj prve epidemije kuge koja je ubila 3/5 stanovnika Venecije za 18 meseci 1347/8 godine.

A onda, dan je doneo sneg - stvar koju turisti u Veneciji retko vidjaju.

Piazza San Marco je iznenadjena snegom, maske na tezgama se uzurbano pakuju i sklanjaju, neki turisti sire kisobrane… Sve je i dalje zivo. Ulazimo i u baziliku San Marco ukrasenu replikom jedine prezivele anticke kvadrige… [Ulaz je besplatan. Placa se za Pala d'Oro i originalnu kvadrigu sa Hiosa koja je sa krstasima u Veneciju stigla iz Istanbula. Fotografisanje unutra je zabranjeno, ali svi slikaju, cak i sa blicem.]

Cipkasta duzdeva palata, jedna od retkih gradjevina u Veneciji sa 2 uredjene fasade (jedna ka trgu i jedna ka Grand Canalu) svedoci o bogatstvu nekadasnje drzave. To je jedina srednjovekovna palata u Italiji sa lodjama na prizemlju i punim zidovima na spratu. Ostale su gradjene obrnuto kako bi se lakse odbranile… Fantasticni lukovi na prvom spratu teraju pogled da zaluta, ali deveti luk se lako primecuje – odatle je duzd objavljivao smrtne kazne. Zato su stubovi oko njega crveni… krvavi…

Neizbezni, lazno romanticni Ponte dei Sospiri (most uzdaha) ususkan je izmedju duzdeve palate i zatvora. Ime je navodno dobio po uzdasima zatvorenika koji su tuda prolazili i bacali poslednji pogled na voljenu Veneciju. Tu se gubi romantika. A kad malo bolje razmislimo, sa mosta se ni ne vidi grad… [Okolne fasade su trenutno u fazi restauracije tako da je most "na nebu"... Il cielo dei sospiri...]

Ostaje jos jedino Arsenal, i danas vojni objekat u kojem je mocna Venecija proizvodila i po 3 broda (Galere) na dan (!!!) Glavni ulaz (Porta Magna) cuvaju lavovi.

I to nije sve sto se desilo tog dana… ali je sve sto cemo deliti sa vama.

Jos jedan osvrt na 3 savrsena dana u Veneciji…

… noc…

U povratku skrecemo i u Ljubljanu… Zategnuta, cista, pokrivena snegom, preplavljena mladim ljudima… ali i dalje – hladna… bez mirisa i bez boja. Redak osecaj – nista unutra…
Popeli smo se i na tvrdjavu…

Nase putovanje je zavrseno. Sneg primecujemo tek na autoputu u Srbiji… Sve je i dalje isto… A mi drugaciji…

Kraljica Jadrana zadrzava krunu.

“…
zvezdama cemo pomerit’ pute,
suncima zasut’ seljanske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute…” [Laza Kostic]