Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Sećam se kao da je juče bilo. Prelepa zemlja okupana Suncem. Dani dugi i topli, savršeni za beskrajne šetnje i istraživanja, tek skrojena prema našim željema. Drugačiji ljudi, mirisi, zvukovi, drugačiji asfalt, drugačiji automobili, … drugačije, skoro pa sve.

A na svakom koraku simboli. Već pomalo izbledeli, taman toliko da prikažu pravu sliku trenutnog stanja. Trenutne duhovne snage naroda koji je jednom uspeo da pobedi tiraniju i krene nekim putem za koji je verovao da vodi u bolje sutra. Među svim tim simbolima sa vremena na vreme pojavljuje se i on. Nikada suviše često ali uvek dominantno. Prisutan je on na Kubi. Njegov duh živi u narodu koji je smatrao svojim.

Sasvim nenadano, odustavši od posete Orijentu (istok ostrva), odlučismo se da posetimo Santa Klaru. Razlog samo jedan. Santa Klara je mesto u kojem se odigrala jedna od odlučujućih bitaka Revolucije. Bitka kojom je on komandovao.

Zato nije slučajno što je upravo tamo napravljen velelepni mauzolej, muzej i spomenik posvećen samo njemu. Prilikom ulaska ostavljamo na prijavnici skoro pa sve. Time nam se daje do znanja da je on za njih bio i ostao svetinja i da na tom mestu nema prostora za neozbiljne fotografije zagrljenih turista u šarenim košuljama. U prvoj prostoriji dominiraju njegove lične stvari. Šetamo se okolo, pokušavamo da razjasnimo pojedinosti o njegovom životu. Sve oko nas je tiho, grobno tiho ali osvetljeno belim svetlom, svetlom nade.

I u tom momentu nesto čudno počinje da se budi u meni. Osećam da se nalazim na nekom posebnom mestu i u posebnom trenutku. Osećanja se mešaju. Tuga, ponos, gordost, tuga. Mnogo tuge. Kao da je baš malopre ovuda prošao i otišao dalje. I znamo da ga nikada nećemo stići niti dostići.

Na kraju muzejske postavke nalaze se vrata. Vrata koja vode ka njegovom večnom prebivalištu.

Stojati na rukohvat od mesta na kome počiva je nešto sasvim posebno. Njegovi ostaci su postavljeni iza kamena u zidu, jasno naznačenog, na koji pada mala petokraka načinjena od belog svetla. Prostorija je zamračena, a temperatura i vlažnost su uporedivi sa mestom u Boliviji na kojem je pronađen.

Ništa nisam mogao da izgovorim, samo sam stajao i gledao u taj kamen. I u tu malu zvezdu. Koliko je samo snage izbijalo iz nje, koliko želje da se nešto promeni, stremljenja ka boljem, plemenitijiem, ljudskijem.

Izlaskom iz mauzoleja osećao sam se pobeđeno. Osećao sam se sićušno, sasvim maleno. Imao sam prilike da osetim i dotaknem makar delić jedne jasne vizije, jedne velike želje i požrtvovanja. Bilo je nečega u njemu, neke energije koju je mogao da podeli sa drugima.

pisano decembra 2004

Manastir Dečani je najlepše od svega što sam do sada video u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Njegova lepota i mir kojim je okružen su nešto jedinstveno i neponovljivo. Trenuci koji sam u njemu proveo su mi toliko dragi, da sam odmah počeo da kujem plan kako da se još neki put vratim. I poželeo bih svakome da pokuša da poseti ovo izuzetno mesto.

Manastir Dečani nalazi se neposredno izvan istoimenog mesta na krajnjem zapadu Kosova i Metohije. Na sedamnaestak je kilometara od Peći, na putu koji prema Đakovici ide duž granice sa Albanijom. Smešten je pod obroncima Prokletija, u živopisnoj dolini na ulasku u klisuru reke Dečanske Bistrice. Okružen je gustim kestenovim i borovim šumama.

Danas se do manastira može doći samo organizovano, uz pratnju, ili sa posebnom dozom hrabrosti i lucidnosti što je recept koji smo Peca i ja primenili. Ka manastiru se skreće u centru Dečana, ali nigde nema oznake, pa je potrebno da se ja vama neko ko zna put. Nakon sporog kretanja izlokanim putem između nekolicine albanskih kuća, dolazi se na kontrolni punkt koji drže italijanski vojnici. Tu neki skreću levo ka Albaniji, do oni koji žele u manastir ostavljaju nešto od dokumenata, a vojno vozilo ih sprovodi sve do kapije.

Manastir, posvećen Hristu Pantokratoru (Svedržitelju), kao svoju zadužbinu i mauzolej osnovao je kralj Stefan Dečanski. Bilo je to vreme sukoba medju vlastelom. Stefana je potisnuo sin Dušan. Umro je u Zvečanskom gradu (neposredno izvan Kosovske Mitrovice), a sahranjen je u manastiru, u crkvi, u kovčegu pored oltara. Kovčeg se otvara tokom posebne molitve.

Nakon Stefanove smrti, radove na izgradnji dovršio je njegov sin car Dušan. Crkvu Vaznesenja Hristovog izgradio je fra Vita iz Kotora između 1327. i 1335. godine. Ovaj klasičan pravoslavni hram on je obogatio romantičnom obradom, te crkva ima elemente koji se mogu videti u ahtiketkuri katoličkih crkava. Manastir nikada nije paljen, te je verovatno stoga i najlepši koji imamo. Freske su skoro u celini sačuvane, a ima ih preko 1.000 pojedinačnih i scenskih, svrstanih u više od 20 ciklusa. To je najveći očuvani izvor podataka o vizantijskoj ikonografiji. Takođe, i ikonostas je originalan, kao i veći deo pokretnih predmeta. Od prvobitnog nameštaja, sačuvani su mermerni presto (koga je mogao da koristi samo kralj), krstionica u priprati i dva sarkofaga. Riznica je najbogatija u Srbiji, sa oko 60 ikona koje datiraju od 14. do 17. veka.

U svojoj burnoj istoriji, manastir je ostao poznat kao važan duhovni centar u kome je razvijana crkvena umetnost, misionarski i prevodilački rad i druge duhovne aktivnosti.

Posle kosovske bitke, manastir su poharali turci. Obnovila ga je Kneginja Milica sa sinovima (despotom) Stefanom i Vukom. Tokom celog srednjeg veka bila je tu i bolnica za monahe, a sam manastir je dugo bio prosvetni centar. Kasnije su ga turci štitili, o čemu svedoče brojni sultanovi fermani (naredbe). Manastir je dugo bio i sultanova baština za gajenje sokolova.

Ostale manastirske zgrade su izgubile prvobitan izgled, ali i ovako čine lep prizor. Konzervatorski radovi traju još od tridesetih godina prošlog veka. Na njih se nastavljaju i radovi uređenja manastira. Tako je u toku veliki posao izgradnje novog kuhinjsko - magacinskog bloka i perionice, koji će rasteretiti malu kuhinju koja danas opslužuje ceo manastir. Ta današnja zgrada izgrađena je po ugledu na nekadašnju dečansku trpezariju, takozvanu “Savinu trpezariju” koja je izgorela u požaru 1948. godine.

Dalje od manastira, u klisuri koja od njega počinje, nalaze se monaške isposnice, takozvani belaji. Ima ih 5 - 6. Najznačajnija je ona koja potiče od Svetog Stefana a nalazi se visoko u steni. Nekada je imala visoko prizemlje i četiri sprata. Nažalost, njen zid se od starosti srušio pre neku godinu. Ulaz je bio na prvom spratu, a bio je moguć samo merdevinama koje su se u slučaju potrebe uvlačile. Unutra je oslikan živopis. Nešto dalje je i isposnica Svete Jelene, njegove sestre, koja je bila bugarska kraljica (takođe sahranjena u crkvi manastira).

Spomenik je nominovan za upis u Listu svetske kulturne i prirodne baštine 1994. godine.

Manastir uspeva da se održi zahvaljujući vojnoj zaštiti italijanskih snaga u okviru Kfora, koje su blokirale svaki neovlašćen pristup. I pored stalnih provokacija albanaca, oni dobro obaljaju svoj posao, a monasi sa njima ostvaruju dobru saradnju. Zahvaljujući vojnoj pratnji Kforovih vozila, manastir povremeneo posećuju Srbi hodočasnici iz drugih delova Kosova i Metohije kao i iz unutrašnjosti Srbije.

Nas je, mada nenajavljene, srdačno dočekao otac Avakum. On je tu 11 godina, a poreklom je iz Peći. Kaže da su pre današnjih, tu boravili stari i bolesni monasi koji nisu mogli da se dovoljno staraju o manastiru te je sve bilo prilično zapušteno. Danas je ovde ukupno 34 mladih monaha. Aktivno rade duborez i upravo obnavljaju ikonostas jedne od srušenih crkava sa Kosova koga je neki sveštenik spasao. Te poslove počeli su na jednoj davnoj kupljenoj mašini, ali su u međuvremenu nabavili dve moderne mašine iz Italije. Sav posao oko dizajniranja rade modernom tehnikom, uz pomoć kompjutera. Takođe, bave se i ikonografijom, izdavaštvom, misionarskim i humanitarnim radom. Prave vino (videli smo nove bacve, metalne) i rakiju. Njihov mir kombinovan je sa zanosom kojim prilaze svojim obavezama. Bogosluženja se vrše po drevnom tipiku (pravilu) Svete Gore Atoske.

P i r i n, Bugarska

Krajem novembra u cilju razbijanja monotone svakodnevnice resismo da provedemo nekoliko dana u Bugarskoj i popnemo se na Pirin, po visini drugi vrh Balkana.

Sumrak, 26-tog novembra; hladno beogradsko veče. U blizini gradića Pejton, na mestu polaska planinara Pobede neubičajena gužva; čak i za ovo Društvo, poznato po masovnim akcijama u planinskim vrletima. Dva autobusa sa 90 ljudi kreću put Bugarske u cilju priprema za osvajanje Kilimandžara. Tu su još Novosađani i planinari iz Republike Srpske. Posle uspešnog ispenjavanja Ledničkog i Koprovskog štita u Tatrama na redu je drugi vrh Balkana. U zimskim uslovima očekuje nas Vihren sa svojih 2915 metara iznad mora. Predpostavljam da organizacija uspona neće biti suviše teška. U ekipi je, što neko reče, “Alfa tim Pobede”. Samo u jednom autobusu 15 Monblanaca, koji su prošle godine stali na “Krov Evrope”. Malu nelagodnost unosi brojnost grupe i mnogo novih. Uprkos tome raduje me činjenica da se članstvo širi i da među njima ima mnogo mladih.

22 časa, polazak. Pauza kod Starog Hrasta. Posle par sati vožnje prva prepreka. Naizgled nepremostiva. Jedan od autobusa se pokvario. Ekipa majstora “Niš Ekspresa” ulaže ogromne napore da osposobi autobus za dalji put. Planinari su mirni. Posle svega što smo prošli na mnogim putevima ovo što se dešava i nije mnogo deprimirajuće. Ionako ne znamo šta nas sve čeka. Posle obećanja da će vozilo uskoro biti spremno, drugi autobus nastavlja put granice sa Bugarskom. Kako smo izgubili mnogo vremena preskačemo obilazak Sofije i krećemo direktno ka Rilskim manastirima. A tamo još veće iznenađenje. Kod manastira srećemo kolege iz PD “Železničar”. Izgleda mi, da je sav planinarski svet Srbije krenuo u osvajanje Bugarskih vrhova.
Mobilnim telefonima stalno smo u vezi sa drugim busom. Oni su negde na granici. Dogovaramo se da se uveče nađemo u Banskom. Oko 20 sati stižemo u dogovoreno mesto. Raspoređujemo se po privatnim kućama. Smeštaj je odličan. Posle sat vremena stiže i “pojačanje” iz drugog busa. Svi smo premoreni dalekim putem.

Nedelja, pola šest ujutro. 57 planinara se sprema za uspon. Jednim autobusom krećemo. Nadamo se da ćemo prevozom doseći što veću visinu. Kod doma Đenadica, na 1770 m stajemo. Dalje idemo peške. Bacamo teške rančeve na leđa. Zveckaju cepini, dereze, treking štapovi… Proveravaju se radio stanice. Tačno je 6.50, krećemo! Mogu slobodno reći da u svom planinarskom iskustvu još nisam doživeo tako dugu i gustu kolonu ljudi na nekoj visokoj planini. Prolazi mi misao da je možda bezobrazluk krenuti na skoro 3000 metara u zimskim uslovima, sa toliko ljudi. Ali, izgleda da nas planina ipak prima jer je vreme neverovatno lepo. Zahvalni smo joj na tome. Odmaramo se u domu “Vihren” na 1950 m. Potrebno je ogromno strpljenje u koordinaciji stotinama metara dugačke kolone. Mnogo nam znače “Motorole” koje se nalaze na čelu i kraju. Na 2280 metara stajemo. Nailazimo na zaleđen sneg. Očigledno je da dalje mogu samo oni koji imaju svu opremu. Vođstvo odlučuje da svi koji nemaju opremu moraju nazad. Sa vidnim razočarenjem pola grupe se vraća. Ipak je planina ta koja odlučuje. Skupo plaća onaj ko ne posluša. 27 dobro opremljenih planinara nastavlja dalje.

Prolazimo jednu strminu iznad koje su stene. Gore nema mnogo snega. To je naša sreća, jer bi u suprotnom ovaj deo bio lavinozan i teško bi ga bezbedno prešli. Oko podne ostala je poslednja padina pred vrhom. Kako nema opasnosti, grupa se rastura i svako svojim smerom ide gore. Tišina je oko nas. Samo se čuje vetar i teško disanje penjača. Vidan je umor, ali i volja da se izađe. Oko 13 sati svi smo na visini od 2915 metara. Temperatura je -4 stepena Celzijusa. Vetar je jak ali ne previše. Slikamo se. Mnogi su prvi put na ovoj visini. Ne vredi opisivati vidik. Jednostavno vidimo sve! Ceo Balkan je pred nama, tačnije, ispod nas. Jedino se Rila približila sa svojih 10 metara iznad nas. Siguran sam da je ovaj položaj idealan za uspostavljanje radio amterskih veza. Uskoro se čujemo sa našim amterima čak iz Zaječara. Šaljemo poruku u Beograd da se nalazimo na vrhu. Divan je osećaj izgovoriti u mikrofon: “Dvadesetsedam planinara je na vrhu Pirina!” a znati da se to čuje stotinama kilometara unaokolo. Javljaju se mnogi amateri, čestitaju nam.

Krećemo dole. Čeka nas skoro 1200 metara silaska. U sumrak stižemo do doma, a po mraku ulazimo u autobus. Vraćamo se u bazu.
Sledeći dan, pre podne polazimo za Blagojev grad. Tamo se zadržavamo nekoliko časova. Po planu, u 15 sati polazimo ka Makedoniji. Cilj nam je Plačkovica. Po prelasku granice, dočekuju nas makedonski planinari. Pratimo njihov auto do skretanja za planinarski dom. Odatle se peške spuštamo i za 30-tak minuta stižemo u dom na 1107 m. U kući je gužva. Uprkos svemu deo grupe ostaje do jutra na nogama. Tu je gitara, pesma, igra. U 6.15 izjutra krećemo na vrh Turtel, 1607 m. Posle Pirina ovo nam izgleda kao dečija igra. Uz put obilazimo predivnu pećinu. TV relej nam se čini tako blizu, a ipak treba nam par sati do njega. Oko podneva 45 planinara se nalazi pored antene na vrhu planine. Pored nas tu su i Makedonci. Ponavlja se ista priča sa Vihrena. Čujemo se sa Beogradom preko radio veze. Čini mi se da smo u tehnološkom pogledu mnogo napredovali. Pored mobilnih telefona koji su uglavnom pokriveni mrežom samo u nižim predelima sada imamo i stanice koje sjajno rade na većim visinama. Time smo dobili da nam usponi postanu daleko sigurniji. Naročito ako se ima u vidu brojnost naših planinarskih grupa.

Vraćamo se. U 14 sati smo kod busa. I dalje nas prati fenomenalno vreme. Krećemo put Beograda. Ubrzo su svi u autobusu zaspali. Očigledno je da je umor veliki. U Srbiji nas dočekuje gusta magla. Vozač je prinuđen da uspori, zbog čega stižemo tek u 2 sata posle ponoći.

Pozdrav…

Na rubu pustinja Lut i Kavir, zoratrustrijanske izbeglice 643. godine pre nove ere osnovale su naslje koje je danas preraslo u gradic Jazd. To naselje je pod imenom “Tornjevi tisine”,danas pod zastitim UNESKA, prvo klimatizovano selo. Tornjevi su prikupljali svaki dasak vetra i uvlacile unutar podzemnih prostorija radi rashladjivanja..

Ovo naselje osim naucne i istorijske tajne cuva jos jednu tajnu, ljubavnu. Ona dvadesetogodisnja lepotica Semira student engleske knjizevnsti u Sirazu a on Ali dvadeset sedmogodisnji advokat, sada polaze ispit za 1.klasu. Njihovi roditelji im ne dozvoljavaju, zato ljubav mora da bude tajna. Vidjaju se na mestima gde dolaze uglavnom turisti. U “Tornjevima tisine ” na rubu pustinje su najlepsi zalasci Sunca, ali kada nemaju vremena vidjaju se u gradu, u muzeju “Aleksandrov zatvor”, koji je dosta modifikovan posle tolikog vremena. U bivsim celijama vise nema krikova bola tu su samo ljubavna saputanja.


U Jazdu se nalazi najveca dzamija za sada u Iranu, Kabir dzamije. Tu se Aliju i Semieri cesto krisom susrecu pogledi, kada sa porodicama idu u podnevnu molitvu sa svojim roditeljima.

U “Hramu vatre” gori “Sveta vatra” koju su zoratrustrijanci zapalili u hramu Nahid-e-pars 476 godine pre nove ere, prenosena je i cuvana iz hrama u hram. Danas se cuva u Jazdu iza refleksnog stakla da moze da se vidi ali ne i da se fotogarfise. Ispred hrama nalazi se velika fontana zelja. Samira i Ali su bacili novcic da ce “Sveta vatra” omeksa srca njihovih roditelja i dozvole im njihovu ljubav, ja sam isto bacio novcic sa istom zeljom.

Saznajemo da su putevi ka Damavandu i dalje blokirani tako da je nasa ekspedicija, silom prirode privedena kraju.Spremamo se povratku kuci,srecni sto smo upoznali prelepu zemlju koju cine divni ljudi Husein, Ferzaja, Masud Hamze i njegova porodica, Mustafa Zamani, Semira, Ali,………Tuzni sto nismo izvrsili cilj nase ekspedicije.

Ceka nas cetiri dana povratka u Beograd.Sta reci na kraju posle 24 dana,6.000km,sest gradova “crnih bisera irana”,odlaska u proslost skoro 3.000godina .

Kada smo supruga i ja trazili destinaciju za medeni mesec prva ideja bila je Krit. Veliko ostrvo, puno znamenitosti, puno istorije i odlicne kritike na sajtovima koji se bave ovom problematikom. Odlucili smo se za kontiki, dosli da utanacimo detalje I nas na licu mesta ubedili da se preodomislimo i otputujemo na Rodos, uz obrazlozenje da ce nam se sigurno vise svideti nego ono sto smo naumili- iako smo kasnije ukapirali da sa grckim ostrvima nema promasaja, kko god da neko zamislja dobar provod .

Krenuli smo oko 10, par sati leta i jos toliko na granici( daleko smo od EU), jos oko pola sata do hotela, tek na plazi smo bili istog dana. Prvo prijatno iznenadjenje - na raspolaganju su dve gradske plaze od kojih je jedna na mediteranskoj strani a druga na egejskoj. To znaci da je na jednoj vetrovito i veliki su talasi, a na drugoj je mirna voda - udaljene su stotinak metara jedna od druge. BIla je sredina septembra, plaze prepune kao da je Jul, pa posto smo osetili vodu u oba mora krenuli smo u istrazivanje grada. Par preporuka smo vec pokupili od vodica - “kolaci u gradu su veoma skupi???”( skupi malo sutra, kada se prospe pogled po nizu poslasticarnica imate utisak da ste zaista videli sve dugine boje i njihove valere).

Bilo je vrlo prakticnih napomena” na ostrvu ima mnogo plaza ne isplati se da sedite na jednoj …”. Ovo se ispostavilo kao susta istina i iz ove perspektive doci na Rodos i sedeti na jednoj plazi je cisto gubljenje vremena.

E sada, da biste menjali plaze treba vam prevoz koji najgrublje moze da se podeli na dva i cetiri tocka. Mi smo probali i jedno i drugo, pa mogu slobodno da kazem posle oba odrana kolena, da mi cetvorotockasi nekako vise leze. U gradu je prilicna guzva, otprilike kao na Brankovom mostu u radno vreme. Ulice su strme, dobar deo grada je na brdu, a posto tamo ima samo par kisnih dana u godini asfalt je kao impregniran mesavinom peska, motornog ulja i onoga sto ostane od guma, dakle nalik na sveze osusen sapun- ne skrecite naglo.

Moram jednostvano da naglasim da ni jedan put u celoj guzvi oko centra nisam cuo da je neko zatrubio onom ispred sebe niti sam doziveo da me taksista “isece”- cela ta bulumenta motora, bicikala pesaka I automobile, funkcionise kao dobro organizovana kosnica u kojoj nema nervoze bez obzira na temperaturu od preko 30 stepeni. Ah, da, cuo sam da ima I saobracajaca negde…nisam ih video doduse, ali kazu da postoje. Sve ovo sam napisao samo da bih ilistrovao atmosferu koju zaticete. Ako je tako u gradu gde je vreva, zamislite kako izgleda voziti se uz obalu, prepunu zelenila, dok vas sa jedne strane opija miris mora a sa druge mirisljavo mediteransko rastinje.

Hoteli su nacickani uz magistralu, sve lepsi od lepseg, svracali smo u one koji su nam se sa puta cinili drugacijim, na kaficu, giros ili sladoled. Naravno I na plazu- bacis peskir pored vode brckas se prosusis se malo I ponovo na sledecu destinaciju. U mnostvu automobila za iznajmljivanje odlucili smo se za malu Micru kabrio – sto bi znacilo da smo se cvarili usput. Mala ribarska mesta, hotelski kompleksi, gradici na mediteanskoj obali smenjivali su se jedan za drugim.

Vlasnici malih kafana uglavnom su se trudili da nas sto bolje ugoste a kada bi saznali da smo “ honeymooners”, otimali bi nam fotoaparat iz ruke I slikali nas zajedno. U Falirakiju( gradic) smo se upoznali sa grkinjom koja govori engleski kao da je ceo zivot provela u Londonu( tako netipicno za grke) iako se nije makla sa Rodosa( a i zasto bi?), ali je Faliraki, saznali smo kasnije, tradicionalno okupljaliste engleza (nema kafane bez bar deset vrsta piva). To bi otprilike znacilo da tokom leta London dodje kod nje. Doduse, kaze( smejuci se) da nije bas tako interesantno kada svo to pivo krene da tera po svome u neke sitne sate…Ko voli…

Stari grad Rodos je posebna prica- srednjevekovni stil gradnje, uske ulicice, tvrdjava vitezova koji su za sediste svog reda odabrali bas ovo ostrvo, sitna kaldrma koja dovodi do ocajanja dame u stiklama i veliki izbor nacina da potrosite sto vise para. U istoj ulicici mozete kupiti jeftin kacket i skupoceni “princes cut” dijamant poznatog trgovca dragim kamenjem. Mozete slusati dok sedite u nekom od brojnih restorana ulicnog muzicara sa gitarom koji svira za baksis i lici na teksasanina, ili tradicionalnu grcku muziku uz neizbeznog Zorbu.

Mozete divaniti po diskotekama ili tavernama izabrati neki od ogromnog broja restorancica od kojih je svaki posebna prica ili se opredeliti za nocno kupanje. Nocni zivot je bogat, ali za provod u kasne sate treba malo konsultovati recepciju hotela u kojem ste odseli. Rodos postuje i one koji zele mirno letovanje pa su nocni klubovi van uzeg gradskog jezgra. U ponudi su razni izleti, prema interesovanju- ostrvo Simi, dolina leptirova, troslojni anticko-sredjevekovno-moderni gradic Lindos, ali ko ima vremena neka obavezno poseti Prasonisi koji je sa ostatkom ostrva povezan pescanim sprudom. To je desetak metara siroka granica izmedju dva mora koja je raj za wind surfere i radoznale turiste.

Medjutim, najlepsi su izleti u spostvenoj reziji. Putevi su puni parova koji istrazuju ostrvo svaki na svoj nacin i tesko da cete cuti dve iste price. Na kraju Rodos je na mene ostavio utisak letovalista koje vam ne dozvoljava da provedete odmor u letargiji- zahteva da ga istrazujete- njegove plaze, njegovu kuhinju i njegove ljude.

“Lagano umire onaj koji ne putuje,

koji ne čita, ne sluša muziku,

onaj koji ne nalazi zadovoljstvo u sebi…”Pablo Neruda

Više puta sam sebi obecala da zimi, na minusu neću ici severnije od Beograda/ jer sam letnje dete, i zimu mrzim!/ , ali put me je naveo da Novu 2008. godinu dočekam u Beču!

Naravno, nisam se pokajala.

Sigurna sam, da nigde kao na zapadu , ne možete da osetite tako intenzivno novogodišnju atmosferu…miris cimeta i peciva, punča i kuvanog vina, okićene ulice, raskošne jelke..sve to doprinosi da grad dobije jednu svećanu notu i da vas,bar za momenat, izmesti iz naših problema i strahova i nekako nas natera da se osećamo bogato, da trošimo, kupujemo, pijemo, jedemo, slikamo, obilazimo, kao da smo najbogatiji na svetu.

A jesmo, bogati smo svaki put za jedno novo iskustvo, jedno novo putovanje, naše stvarno sa utiscima i fotografijama /a za mnoge čitaoce gdedestinacije, virtualno/ali ipak putovanje!

Odavno sam odustala od agencija! Zašto, ako znate jezik, imate internet i dobru volju/ ai vizu/ ne biste sami sebi organizovali putovanje?

Opcija Beograd - Beč- Beograd je sledeća:

-automobilom / trošak oko 200 - 250 eur/

-autobusom / oko 60 eur , oko 10 sati/

-vozom / oko 62 eur , nepunih deset sati, tacan i na vreme!/

-avionom/ ili 190 eur ako ranije rezervisete ili oko 300 eur/.

Opet, podsećam da je vrlo bitno kada se kreće na put, jer bez obzira na komfor koji pruža avion, u zimskom periodu može vam stvoriti niz peripetija/ magla, sneg, led/ i da vam avion ni ne poleti!

Tako da je moj izbor pao: vozom!

Pre nego što predjem na sam opis Beča, još da napomenem, da sam lično vrlo prijatno iznenadjena madjarskim carinicima koji su verovatno prošli obuke evropske unije, ljubazni, fini i brzi!

Odlaskom iz Beograda na -4, Beč me sačekuje na -7!Sneg..ali kada napada, ujutru ga više nema! Čisti se i negde nosi!!!Rad , red i disciplina, tako bih u tri reči opisala Austriju! Odgovor je svakako u kaznama koje su velike za nepridražavanje pravila!

Metropola, kao sto je Beč, zahteva obilazak od nekoliko nedelja.Naravno, opet ponavljam, mnogo ćete više a i lepše doživeti Beč po lepom vremenu.

Za početak, uspela sam da obidjem Belvedere: bivša letnja rezidencija princa Eugena, sada je tu smeštena nacionalna galerija

Belvedere se nalazi u ulici Princ Eugen 27. Ulaz je 12,50 eur. Više na www.belvedere.at

Ausrijanci veličaju svog umetnika Gustava Klimta, zapravo je ceo Beč u njegovim radovima, ali ima i dela Paul Sezana, Herberta boeckog, Van Gogha..

Zatim, u samom srcu Beča, nalazi se Graben, i katedrala Sv.Stefana, gotička prelepa katedrala.

U pešačkoj zoni, odatle , prolazite pored crkve Sv.Carla, pa na Operu i nailazite na predivan Rathause- gradsku skupstinu.

Na trgu ispred Rathausa se i ove zime održavao božićni sajam sa lepim drvenim kućicama gde se prodaju suveniri, kuvano vino i punč, kobasice i perece, razni roze prasići -plišani, plastični- koji po predanju donose sreću.

Ono što sam ovoga puta propustila da fotografišem zbog vremenskih /ne/prilika je:

Prater, najomiljeniji gradski park sa velikim točkom pomoću koga , kada nema magle i snega možete da vidite Beč kao na dlanu.

Zatim, nisam slikala Šembrun/ Schonbrunn/ jedan od najpoznatijih dvoraca na svetu, prepun jezerca, fontana i lavirinta.

Nisam stigla ni do Hofburga, nekadasnje bečke carske palate, interesantnu po tome sto je svaki vladar do 1918. ostavio svoj trag.

Beč je podeljen u nekakve zone ili krugove, oni to zovu bicirung/ ne znam kako se piše/ i negde u 13 , čini mi se nalazi se, na moje iznenadjenje skluptura našeg Vuka Stefanovića Karadžića.

Još više me je iznenadio natpis ispod, na ćirilici/!/ i latinici!

U neposrednoj blizini Vuka, nalazi se neobična prelepa zgrada, delo austrijskog umetnika Fridriha Hundertwassera/ www.hundertwasser-village.com/, koja dominira celim kvartom.

Zgrada ima neravne podove, vrtove na krovu i jedinstvene prozore. Zovu je bajkolika kuća a sam Hundertwasser je rekao da je želeo da pokaže kako sa malo mašte može materijalizovati raj na zemlji!

Kao Gaudi u Španiji/koji beše arhitekta/ Hundertwasser se oslanja na prirodu, traži inspiraciju u biljkama i životinjama, a s obzirom da je bio likovni umetnik, arhitektonsko rešenje mu je fenomenalno uspelo.

Fazon je što taj kompleks zgrada zapravo služi za stanovanje, i ima oko 50 ak stanova , u kojima živi oko 200 ljudi. Eto, kako praktično može biti lepo.

Zaobljeni tornjevi, nepravilni prozori, keramička linija, stubovi, krovni vrtovi, ukrasi, pločnici…sve to čini sklad.

Postoji još jedna interesantna stvar: priča se da se on zapravo prezivao STOWASSER, i da je kasnije prevedeno njegovo prezime u Hundertwasser, što nam govori da je možda imao i neko naše poreklo.

No, ono što vam svakako predlažem je da posetite ovo zdanje / čak je i zimi lepo/, obidjete galeriju/ ulaz je besplatan/ i osetite bar na trenutak ” raj na zemlji”…

Umorni od obilaska i šetnje predlažem jednu od mnogobrojnih poslastičarnica u centru sa bogato-ukusnim kolačima i tortama/ oko 3 eur/, espresso u Segafredu / oko 2 eur/ ili fenomenalan kakao u Starbucku / oko 3,5 eur/.

Ili ako ozbiljno ogladnite obavezno svratite u neki Hojrige, tipični austrijski restoran, na knedle, sladak kupus sa kimom i kobasice.

Za večernje varijante SKYBAR / jer vas zaista vodi do neba/ sa fenomenalnim pogledom na centar Wiene, jedino što svakako morate biti prikladno obučeni i računati na mnogo veće cene pića/ oko 10 eura/!

Ponoć.Neizbežan vatromet osvetlio je veći deo centra! Ljudi su nazdravljali šampanjcima, šoljama sa punčom, sa jedne od bina čula se Madonina “Jump..”, italijani sa svojim “auguri..”.

Bilo je preko desetak bina , iako na različitim trgovima, činilo se kao da je jedna celina jer su ih ljudi povezivali.

Ono na štoa su posebno ponosni austrijanci u ovom trenutku je evropsko prvensvto u fudbalu u junu ove godine, tako da je grad pun plakata i reklama nagoveštavajući “ludnicu” tokom prvenstva!

I onda već drugog januara radnje se otvoriše, a rasprodaja koliko voliš!? Od giganta IKEA / čiji sam fan!/ do radnji u ulici Marijahilfer ili nekog tržnog centra.

E, da moram da vam dam komentar na sledeću slicicu: naime , ispred IKEA nalazi se ova kućica. Ubacite 1 eur zakačite psa/ tako reći parkirate ga u kućicu/ dok ste vi u kupovini!

I za kraj,ono što svakako osim divnih uspomena morate probati i poneti kao suvenir iz Beča je čuveno, njeno veličanstvo MOCART KUGLA! Neobičan i jedinsven spoj čokolade, marcipana i badema.Kugla može biti i medaljon ili liker varijanta, kakva god, aristokratski upakovana, zlatna sa likom Mocarta, svaki put kada je budete probali osetićete taj skoro neopisiv osećaj slasti koji će vas na momenat podsetiti na veličanstven Beč.

Od dolaska Islama na ove prostore, oko 3. veka nove ere u vreme vladavine Safavija, Esvahan je 500 godina sa manjim prekidima u tri perioda bio prestonica Irana. Velelepne i ogromne džamije, trgovi, mostovi su rekonstruisani i spremni za turiste. Po nekim procenama 500.000 turista godišnje poseti Esvahan. Svi veliki samiti muslimanskih zemalja i seminari održavaju se u ovom dvomilionskom gradu.

Masud Hamze, naš domaćin, 45-togodišnji nacionalni heroj iransko-iračkog rata, jedini je od tri sina porodice Hamze preživeo rat. Taj aplinista nas je u srž iranske zajednice, porodicu. To ne nudi ni jedna turistička agencija na svetu.

Turista je ovde svetinja, ali postoje neki kodeksi ponašanja pogotovo sada u vreme Ramazana. Žene obavezno nose marame na glavi osim dok su u hotelskoj sobi, kratke pantalone i šorcevi su zabranjeni. Isto je i sa jelom i pićem, sve van sobe je zabranjeno ali neće vam zameriti ako pojedete neki “sendvičić” ili popijete neki sok. Nije lako obići Esvahan na prazan stomak. Sve je otvoreno za posetu ali posle podnevne molitve.

Sve sam mogao da ispoštujem osim da ne uđem za vreme molitve, kao nemusliman i da fotografišem. Neki mi nisu zamerili a neki i jesu ali nisu bili grubi.

Imao sam čast da petak, u Islamu neradni dan, provedem na planini Sofe 2.100mnv a posle u podnožju na istarskom ručku porodice Hamze i njihovih prijatelja.

Uspon na Sofe je alpinistički ali bez konopa, dereza i cepina, na suvo. Nije lako. Mustafa Zmani, alpinista, kaže da im je ovo uobičajeni trening. Meni je bilo bitno šta se vidi sa nje. Jedan od prisutnih mi na uvo reče: ”Eno je tamo nuklearka”, u tren sam imao na aparatu teleobjektiv sa telekonverterom, bila je daleko, slikao sam. Prišao mi je jedan od prijatelja i sa osmehom na licu rekao da ne slikam: ”To je tv antena ili tako nešto” i bilo bi bolje da obrišem to što sam slikao. Osetio sam hladno oko srca, imao sam sreću što sam gost narodnog heroja. Kao da ništa nije bilo, nastavili smo uspon, popeli se, fotografisali u “dozvoljenim pravcima”.

Porodični ručak posle ramazana, nema veze da li je na podu ili na travi ,redosled je istovetan: puno pirinča, jela sa pasuljem i peršunom, kukuruzom, nezaobilaznim safranom, jogurtom zacinjenim nanom, feta sir, hleb kao lis papir. Mesa jako malo. Za dezert tulumbe i kandirano voće,mmmm…..Puno smeha, pesme, zadirkivanja mlađarije. Tu je i stidljiva Tina, ima 6 godina, rođena je u Holandiji. Žene sede zajedno sa nama ali na drugoj strani “gozbenog ćilima”, sve je na trpezi i svi se sami poslužuju.

Pošto smo se okrepili vreme je za opuštanje, noćni život. Naša turistička “biblija” Lonely Planet Iran piše da noćni život, diskoteke, kafiće, turisti mogu samo da sanjaju. Greše, našli smo jednu “Čaj-hanu” ili ti Kuću čaja.U Iranu se čaj kaze čaj. U njoj se uživa u pijenju čaja, pušenju duvana iz “nargila”i prići. Postoji odvojena prostorija samo za parove. Žene same ne mogu da uđu, ulaze kroz odvojena vrata. Isto je i u džamijama, pekarama, mesarama sve je odvojeno. Čajhane rade do početka Ramazana u 6 ujutru, tada prestaju sva telesna uzivanja.

Oni koji nisu za opuštanje mogu veče da provedu gledajući kako su se spremali iranski ratnici za borbu. Zurhane, Iranski nacionalni sport, star oko 2000 godina. Sprave sa kojima vežbaju teške su i do 50kg a šou traje oko dva časa uz ritam bubnja i uzvike molitve glavnog tremera. Uh, baš sam se umorio. Četiri dana, obilaženja, gledanja, čitava mi je enciklopedija u glavi.

Čeka nas dug put za Siraž, autobus je poluprazan, nema guranja sa Bobanom. Vozač je ljubitelj iranskog“popa”, malo za promenu……

Iako mozda sam mogao da ovaj clanak napisem i ranije,odlucio sam sad…Neznam kako ovaj grad izlgeda,tjekom zime ali kad sam ga ja video tjekom moe vizite prosljeg ljeta,ovaj grad je zracio od blesak ljetnog zivota.Iako tjekom ljeta a i tjekom zime glavne turisticke destinacije u Hrvatskoj su Jadransko More ,Plitvicka Jezera,Zagreb i Sljeme mogli bi ste da odvoite i par dana pa ako ne i vise da posetite ovaj mali ali preljepi grad u severozapadnom delu Hrvatske.Varazdin ima dugu istoriju kako srediste kulturnog zivota u Hrvatsku.Za oni koi nisu dosada znali ili mozda culi nikada Varazdin je bio glavni grad Hrvatske sve dok nije izgorio u pozaru 1776 godine,nakon toga se administrativno srediste Hrvatske vraca u Zagrebu.Varazdin je grad koi je gradzen u baroknom stilu,tesne ulice preljepe male kucice,sve u svemu daju ednu sliku kompaktnosti,da ovaj grad izlgeda zaista preljepo.Moram da vam Izdvoim par stvari koi bi ste mogli vidjeti u ovom gradu.Dok smo hodali po te male ulice i gledali ljepe kucice niasli smo na nekoliko interesantne gradbe koi se zaista izdvajaju od svih ostali.To su:Stara gotska tvrdzava iz 14 stoljeca koja ima svoju impozantnu okolis,danas prestavlja Gradski muzej;onda mogao bi da izdvoim i Staru galeriju izgradzena u rococo stilu koja prestavlaj isto tako jedan muzej;gradba koja je isto tako ljepa i ocarava svoim izlgedom e i Varazdinski Nacionalini Teatar;onda gradska katedrala….Ima sto puno toga da se vidi,sobzirom da je Varazdin mal grad onda mozete da pretpostavite da na tako malo prostora vidite puno ljepih radova svjetske arhitekture u Rococo i Barokonom stilu.Ne bih da duzim u sledecem redu ostavlajm da uzivate samo u slike i ljepote par od ovih arhitetkturnih remek dela da uzivate…

Ono sto jos moze da se pise o istoriju u kulturne dogagaje za Varzdin je puno,mogao bih da izdvoim ono sto u Varazdinu privlaci njavecu paznju turista tjekom ljeta a to su:poznati festival Barkone Veceri koi se odrzava jos od 1971 godine i jos popoznatii Spancir Fest krajem avgusta pocetka septemvra svake godine.Ove dve zanimljive manifestacije su turisticki magnet za ovaj grad prikazuju pravi lik Varazdina onakav kakav je i u ostalom ljepi,mali,zanimljivi i pun topline grad :)

U blizini Varazdina nalazi se i poznato banjsko mesto koe sluzi za odmor i relaksaciju a njegova primarna cel je mesto za rehabilitaciju bolestinih ljudi,ljekovite vode,tople banje,ljepa okolis i toplina mestana to su Varazdinske Toplice koi zaista daju jedan drugi lik ovog grada,Varadinske Toplice nalaze se na 10-15 km od Varazdina.Ne samo Varazdinske Toplice cak i ostali gradovi u ovom delu Hrvatske su zaista lepi Cakovec,Koprivnica …..

Ako vas put odvede na ovaj del Balkana ili ovom delu Hrvatske nemojte propustiti prilku da posetite ovaj grad,pravo je mesto gde mozete uzivati u bogatoj avstroungarskoj arhitekturi pomojesanom gostoprimstvo tamosnih ljudi karakteristicno za Balkance :) Moja sljedeca poseta me ispirirala da u ovo doba napisem ovaj clanak mozda idem sad u zimno vreme pa se jos vise zacaram ljepotom ovog zaista preljepog grada!!!Moj svajet…posetite ga imate sto da vidite!!!

Najvece,najlepse,naj,naj ulice u Iranu zovu se, ne po ratnicima, verskim i politickim vodjama, nego po pesnicima. Hafez najveci iranski poeta svih vremena, Ferdusi iranski Homer, Sa’adi .

Grad zaljubljenih Siraz,iz njega je potekao Hafez a tu je i sahranjen.Hfezov mauzolej,mesto gde dolaze zaljubljeni,oni koji vole a i oni koji imaju ljubavne probleme. Ako imas ljubavnih problema uzmi bio koju zbirku hafezovih pesama nasumice otvori stranu i procitaj pesmu, ona ce ti dati odgovor kako da resis ljubavni jad. U okviru mauzoleja je teatar i cajhana.

Karim-kanova citadela cini centar Siraza, dvomilonskog glavnog grada Fars provincije. U okviru citadele je hamam i muzej sa fotografijama iz tog vremena.

Dragulj Siraza je Mauzolej Saha Seraga, svetskoj javnosti poznat iz filma “Baraka”. Na ulazu velikim slovima pise zabranjeno fotografisanje a na garderobi gde ostavljate cipele pitaju da li ste musliman. Ako niste ljubazno vas zamole da ne ulazite u mauzolej.Iskoristio sa guzvu,nisu me pitali,ne proveravaju detaljnije veroispovest. Da li mi je srce lupalo od straha ili od lepote, ne znam. Mauzolej je Svetsko cudo,sve vreme vas prati molitve iz Kur’ana, koju kao da pevaju “farineli ” pomislio sam da je zenski glas.

Bilo mi je potebno opustanje “cajhani”,bilo je bas opusteno. Sreli smo Dimitria, bankara iz Moskve, jos jedan “nevernik”, takodje putuje po Iranu i odusevljen je.

Uobicajeni prevoz u Sirazu je motocikl,rekao bih porodicno vozilo,ulice su bez guzve, na Bazaru se prodaje svasta pa i led.

Siraz se uveliko sprema da bude turistici centar ove regije a to se vidi po gradnji velelepnog gotela “Siraz” na ulasku u grad.Bice gotov sledece godine.

Vrucina,umor,glad spremamo se da napustimo Siraz,otkazali smo hotelsku sobu.Pet sati poslepodne Ramazan jos nije istekao,nismo izdrzali u parkicu smo navalili na sendvic.U jednom momentu nam prilazi gospodin u odelu.Na 33 stepena u odelu,znaci samo jedno.Solidan engleski,ko smo,sta smo,zasto smo u Sirazu,fotoaparat,aaaaa.Sta sam slikao,mozda vojsu ini nesto slicno,jel moze da pogleda.Sve to veoma ljubazno,sa smeskom na licu.Dolazimo do recepcije hotela,dalja provera,poja se pretvara u fotosesn.Gospodin je Mohamed Reza i drzavni sluzbenik.Na kraju razgovora nas je lepo odvezao na autobusku stanicu.Bog zna kako smo se ljubazno rastali.

Autobus za Yazd,jos jedna turbo noc,spora voznja i brza pesma,Menzura Masajeva azrbejdzanska pevacica ,gomila mesa koja peva.

Kilmainham Gaol je nekadašnji zatvor koji je danas pretvoren u veoma zanimljiv muzej. Nalazi se na nekih 10 kilometara od centra grada, ka zapadu (Grange Road, Rathfarnham, Dublin 16), nekih 15 minuta hoda dalje od Ginisove fabrike.

Kilmainham Gaol kao nijedna druga gradjevina predstavlja burnu istoriju Irske od kraja osamnaestog do početka dvadesetog veka. Za vreme svog postojanja, od 1796. do 1924. godine, kroz ovaj zatvor su prošle generacije pet različitih pobuna i ratova za nezavisnost Irske i otpadnici tokom čuvene Velike gladi.

Ovaj kazamat posetiocima pruža realističnu i dramatičnu sliku zatvorskog života u tim zabranjenjim bastionima namenjenim kažnjavanju i prevaspitavanju. Takodje, šetnja zatvorom je svojevrsno putovanje kroz neke od temeljnih, najvažnijih i najuticajnijih trenutaka moderne irske istorije.

Poseta obuhvata organizovan obilazak sa vodičem, i posetu muzejskom delu a traje izmedju sat i dva, u zavisnosti od toga koliko ste raspoloženi da se posvetite razgledanju zanimljivih predmeta na izložbi. Ulaznica košta 5,30 evra (manje za studente, decu i grupe). Grupe se formiraju u odredjenim vremenskim intervalima, pa treba imati sreće da se dodje u pravo vreme ili pogledati izložbu dok se čeka da se grupa formira. U punoj sezoni, tokom leta, navala je velika pa se čekanje oduži.

Gradnja i izgled

Po izgradnji, daleke 1796. godine, zvan je “Novi zatvor” kako bi se razlikovao od starog zatvora kojeg je trebalo da zameni. Taj raniji zatvor nalazio se nekoliko stotina metara dalje. Bila je to potpuno neuslovna velika, bučna buvara u kojoj su deca, žene i ljudi zajedno bili smešteni u ogromne prostorije. Oba su, za to vreme, bila na dalekoj periferiji, na brdašcetu sa koga se u daljini video Dablin.

Kilmainham Gaol je kompaktna dobro utvrdjena gradjevina. Zidovu su visoki neki 6 metara i teško se mogu savladati. Na oluke su postavljeni gvozdeni šiljci koji onemogućavanu pentranje.

Istočni, stariji deo zatvora, po izgradnju smatran je modernim zatvorom jer je umesto masovnog smeštanja zatvorenika imao ćelije. Prvobitna ideja je bila da one budu samice, ali je u pojedinim periodima u njima bilo koliko god je to moguće ljudi. Iznad ćelija danas se nalaze natpisi sa imenima poznatijih posetilaca koji su ovde odsedali.

Zapadno krilo je kasnije dogradjeno i još je modernije. U njemu, centralno mesto je ogroman hol u iz koga se vide sva tri sprata i ulazi u svaku od pojedinačnih ćelija. To je omogućavalo mnogo jednostavniju kontrolu. Takodje, nešto je lepše (ako to uopšte može biti u zatvoru) a veliki stakleni krov i taj otvorfeni centralni prostor daju puno dnevnog svetla. Svetlo je imalo i posebnu namenu jer je odavalo uticaj da ga onaj odozgo šalje kako bi pomogao pokajanje.

Istorijat

Gradnja Kilmainham Gaol podstaknuta je strahom od mogućeg širenja slobodarskih ideja Francuske revolucije. To se pokazalo tačnim, jer je već 1798. godine podignut prvi ustanak u Irskoj. Vodje pokreta poznatog kao Ujedinjeni irci (United Irishmen), bili su prvi politički zatočenici. Sličnu sudbinu imale su i vodje kasnijih pobuna - 1803., 1848. and 1867 godine, medju kojima su najpoznatiji Robert Emet i Čarls Stjuart Parnel.

Tokom Velike gladi, u devetnaestom veku, umrlo je oko milion iraca - 25% stanovništva. Broj zatvorenika peo se tada sa očekivanih 700 na čak 9000. Većina njih je osudjivana zbog manjih zločina. Neki čak i namerno, jer su u zatvoru dobijali tri obroka dok se napolju bukvalno masovno umiralo od gladi. Stopa smrtnosti u zatvoru tada je bila tek 1%. Ipak, tužna su svedočanstva o deci koja su tamničena po nekoliko dana ili nedelja zbog kradje hleba ili nekoliko krompira. Najmladji zatvorenik imao je samo sedam godina. To sigurno nije doprinosilo njihovom osvešćavanju i izvodjenju “na pravi put”. Mnogi su tada poslati u Australiju na izdržavanje kazne.

Zatvor je došao u središte pažnje početkom dvadesetog veka. Posle neuspelog i burnog Uksršnjeg ustanka 1916. godine, britanska vojska je ugušila pobunu a vodje su se predale i završile u zatvoru. Njih 14 je tu i pogubljeno, u dvorištu istočnog krila. Danas su tu samo jarbol sa irskom zastavom i dva krsta. Jedan označava mesto na kome je streljano 13 pobunjenika, počevši od vojnog komandanta Padraiga Henrija Pirsa koji je prvi streljan 3. maja 1916. godine. Streljački vod je brojao 12 vojnika, 6 u stoječem i 6 u klečećem stavu. Osudjeni je imao bukagijama sputane noge, povez preko očiju i crvenu oznaku na grudima gde su vojnici nišanili.

Na suprotnom kraju blizu ulaza kroz koji je kamionima odvožen kamen, nalazi se krst koji označava mesto na kome je streljan Džejms Konoli. On je bio teško ranjen u pobuni i na streljanje je doveden iz bolnice. Kasnije je utvrdjeno da je imao gangrenu nogu i sepsu na grudima. kako nije mogao da hoda, samo je unesen u dvorište i tu kod ulaza posadjen na stolicu da bi ga tako streljali.

Pogubljenje vodja ustanka je kao nijedan drugi dogadjaj uticalo na promenu toka istorije. Irci su se ujedinili više nego ikada i krenuli u rat za nezavisnost koji je okončan uspehom. To je dovelo do konačnog odvajanja najvećeg dela irskog ostrva od Britanskog kraljevstva i formiranja Slobodne države Irske (Irish Free State).

No, ni to nije prošlo tako lako jer su se onda irci medjusobno podelili što je dovelo do gradjanskog rata.

I tokom rata za nezavosnost i tokom gradjanskog rata, zatvor je radio punom parom. Konačno, posle pogubljenja četiri republikanca 1922. godine u neposrednoj blizini mesta gde su ranije streljani heroji uskršnjeg ustanka, pritisak i negodovanje su toliko narasli da je Kilmainham Gaol konačno zatvoren 16. jula 1924. godine.

Grejs i Džozef

Zanimljiva priča vezana je za Džozefa Planketa i njegovu devojku Grejs Giford. Džozef je bio pesnik i jedan od ključnih vodja Uskršnjeg ustanka. Grejs je bila protestantkinja koja je zbog njega promenila veru i prešla u katolicizam. Interesantno je i da je njena sestra učinila isto i udala se za drugog vodju Tomasa Mek Donaha koji je takodje streljan u Kilmainham Gaolu.

Grejs i Džozef su bili zakazali venčanje na Uskršnju nedelju te 1916. godine. Medjutim, on je celog života imao disajne probleme koji su se pojačali pa je morao da ode u bolnicu na hitnu operaciju. Stoga je venčanje bilo odloženo. Po izbijanju ustanka, na Uskršnji ponedeljak, Džozef se pridružio pobunjenicima, borio se sa njima, da bi po slomu bio uhapšen, odveden u zatvor i osudjen na smrt.

Neposredno pred njegovo pogubljenje 4. maja 1916. godine, Grejs i Džozef su se ipak venčali u zatvorskoj kapeli. Svedoci su im bila dva zatvorska čuvara. Po venčanju, dozvolili su im nekoliko zajedničkih trenutaka, da bi zatim ona morala da napusti zatvor a on odveden na streljanje.

Grejs je kasnije bila uključena u republikanski pokret i bila je aktivan član Šin Fejna. Zbog protivljenja Anglo - Irskom ugovoru koji je podelio ostrvo, i sama je bila u ovom zatvoru tri meseca. Posle gradjanskog rata živela je kao komercijalni umetnik i bila je poštovani član kulturnih krugova Dablina. Sahranjena je uz sve vojne počasti na groblju Glansevin.

Dvoje preživelih

Poslednji zatvorenih Kilmainham Gaola bio je Eamon de Valera. On je takodje bio voda Uskršnjeg ustanka i osudjen na smrt. Medjutim, pozvao se na svoje američko državljanstvo (rodjen u Njujorku, sin irskih emigranata). Kako je te 1916. godine Velika Britanija bila u Prvom svetskom ratu čiji je uspeh umnogome bio neizvesan i zavisio od američkog učešća, britanci nisu hteli da sebi prave dodatne probleme pa su ga ostavili u životu. Još tada je važilo pravilo da za amerikance važe drugačiji zakoni!

Eamon de Valera je bio matematičar, učitelj i političar. Njegovim oslobadjanjem 16. jula 1924. godine Kilmainham Gaol je zatvoren za upotrebu.

Eamon se uključio u politički život i kasnije je u tri navrata bio Premijer pa zatim u dva mandata i predsednik Republike!

Drugi preživeli zatvorenih je bila Grofica Markievič. Rodjena je u Londonu, a otac joj je bio plemić, avanturista i istraživač Arktika. Studirala je slikanje u Parizu gde je upoznala nekog poljskog grofa, udala se za njega i rodila mu kćerku. Medjutim, valjda zbog gena, mesto je nije držalo pa je napustila porodicu i nastanila se u Dablinu, gde se brzo pridružila nacionalnom pokretu. Čak je i formirala paramilitarističku organizaciju koja je obučava mlade u korišćenju oružja. Za vreme Uskršnjeg ustanka bila je u vrhu, i komandovala je važnim reonom. Zajedno sa drugim vodjama bila je osudjena na smrt. Na sudjenju je prkosno uzvratila da ostaje kod svojih uverenja i da se ne kaje. Medjutim, nije streljana zbog pola. Oslobodjena je opštom amnestijom i nastavila je svoju političku borbu zbog koje se čak i ponovo vratila u ovaj zatvor.

Obnova zatvora

Po zatvaranju, Kilmainham Gaol je ostao simbol borbe za samostalnost i gradjanskog rata. Medjutim, kako nije bio upotrebljavan, polako se urušio. Po obnavljanju kulturne i istorijske svesti i poverenja u Republiku, 1960. godine formirano je Društvo za obnovu koje se latilo posla. Tokom 6 godina rada, mnogobrojni dobrovoljci, medju kojima je bio i veliki broj nekadašnjih političkih zatočenika, vredno je obnavljalo tamnicu koju su nekada toliko mrzeli. Uspelo im je da obave veliki posao tako da je renovirani Kilmainham Gaol na pedesetu godišnjicu Uskršnjeg ustanka 1966. godine otvorio njegov poslednji zatvorenik - tada predsednik republike Eamon de Valera.

Radovi su nastavljeni i posle toga, tako da je današnji oblik nekadašnji zatvor dobio tek 1980. godine.

Ostale zanimljivosti

Zatvorenici su u ćelijama bili 22 sata dnevno. Dva preostala sata su imali za šetnju. Neki su i radili - kako bi obezbedjivali opstanak zatvora koji nikada nije dobijao dovoljno sredstava od države. Bio je to težak rad - tucanje velikih kamenih blokova sve dok se ne iskrune u sitan kamen.

U zatvoru je snimljeno puno igranih i dokumentarnih filmova (The Italian Job, 1969; In the Name of the Father, 1993; Michael Collins, 1996), televizijskih emisija i serija, a u poslednje vreme i muzičkih spotova.

“Slobodni ste” je rečenica koju ćete čuti od vodičan na kraju obilaska. To je verovatno bila najželjenija rečenica svih koji su ovde bili zatočeni.