Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Svima koji ste kod nas napisali putopis, svima koji ste ih ocenjivali i komentarisali, ..  ma svim posetiocima sajta gDestinacija.com želimo srećnu 2008. godinu!!

Da vam bude slađa, lepša i uspešnija nego prethodna…

Ovaj sajt je nastao u 2007. , dobio je nagradu za najbolji blog u istoj godini - tako da će biti teško da ponovimo takav uspeh.  Ipak trudićemo se, a nadamo se da će te i vi  pomagati u tome.

Zbog vas organizujemo nagradnu igru gde najbolji putopis nagrađujemo zimovanjem na Jahorini. Ovo je u saradnji sa Kabezom, koja organizuje putovanja.

Srećno!

Osoba sam koja voli biti svugdje. Doslovno. Da se mene pita, uvijek bih mogla putovati u bilo kojem pravcu, i bilo bi mi odlično. Uz veliku podršku mojih sponzora (mama, tata hvala:) tako sam se za Uskrs našla u Parizu. I sada želim s vama podijeliti neke moje impresije.

Kada krećete na putovanje autobusom, a još ako su sve osobe u busu vama poznate, a većina još i vaši najbolji prijatelji, znate da se sprema nešto odlično. A ako ugledate autobus i shvatite da je star samo 3 tjedna (aha! - najnovija tehnologija i dizajn), barem ste sigurni da ćete imati osnovne uvjete (čist bus i ono za podmetnuti noge).

I evo nas…krećemo. Nakon neprospavane noći i gledanja filmova, našli smo se u Milanu, prekrasnom gradu. Ući u La Scalu nije se moglo propustiti, ipak, jedna od najpoznatijih opernih svjetskih pozornica mora biti popraćena mojim pogledom. Prekrasna katedrala na čijem krovu smo se sunčali također je primila mnogo posjetioca. Nakon Milana, slijedi još jedna noćna vožnja. Taman kada se udobno smjestite na zadnjem sjedalu autobusa, i kada  sa supu(a)tnicima uspijete posložiti glave, ruke i noge tako da bi se barem malo ispružili i zaspali, slijedi jedna vijest: francusko je pravilo da se nakon 2,5h vožnje treba stati na pola sata. A baš ste se mislili naspavati!!

No dobro, noć prolazi odlično. Za vrijeme stajanja se na velikim parkiralištima okupimo i igramo odbojku. Ludilo!
Slijedi rano nedjeljno jutro. Spavam. Odjednom se probudim i podignem pogled. Što vidim? Ajme meniii!! Jel ja to sanjam ili sam zbilja u 5.elementu (onaj film)?

Totalno uzbuđena, počnem gledati oko sebe. I stvarno, velebne staklene zgrade uzdižu se oko mene. Samo…ne sanjam. Shvatim da se nalazim u modernom Parizu, poslovnoj četvrti. Ne mogu vjerovati što gledam. Preda mnom se vide najbolji hoteli i poslovne zgrade. Ali nije to obično, već prekrasno. Nakon mojih izljeva iznenađenja, i drugi se polako bude i iznenađeno prate. A do tada ja mislila da su Slavoluk pobjede i Eiffelov toranj ono najbolje u Parizu. I tako smo izašli iz busa i u pola sedam ujutro bili sami na ulicama novog Pariza. Začuđujuće je bilo što je u nekim zgradama u određenim katovima bilo upaljeno svijetlo, pa pomislih: nije valjda, ljudi, da i na Uskrs radite! Ali izgleda da je tako. Ipak se radom zarađuje.
U trenutku kada smo vidjeli Eiffelov toranj, nekima je zastalo srce. Ne zato što je to nešto impresivno (kako neki kažu, samo hrpa željeza dobro posložena), već zato što je to simbol Pariza u smislu: vidim toranj, sada znam da sam tu. Slijedi panoramski razgled grada. Fantastično. Ne mogu vjerovati (iako sam bila u mnogim europskim gradovima) da baš u svim ulicama ima predobrih i prelijepih građevina koje bi čovjek satima mogao pregledavati.

Prekrasan grad, nema što.   Nisam mogla vjerovati da me same građevine mogu toliko impresionirati. A tek hrana i sve ostalo!?

Slavoluk pobjede je viši od našeg nebodera na Trgu, a oko njega se široko prostiru velike aleje. Svaka je po nečemu posebna, no u svakoj se nalaze poznate trgovine.

Penjanje na Eiffelov toranj ne smijete propustiti ako ćete ikada biti tamo. Usporedbe radi: pješice možete do drugog kata i treba vam desetak minuta. Kada dođete gore, vidite da je u podnožju tornja još uvijek ogromna gužva i da ostatak vaše grupe još uvijek stoji tamo gdje ste ih ostavili i čeka u redu. Bez veze, pomislite! Da, puno je bolje malo se prošetati i dobiti pravi feeling. Na vrh odete liftom. Pogled s tornja je prekrasan. Ipak, Pariz je toliko lijepo planski uređen, da je preglednost na vrhuncu. Od tornja vidite i u kojem je smjeru Zagreb, samo 1085km zračne udaljenosti.

Poseban osjećaj je upoznavati Pariz pješice. Naravno, treba vam pola dana da bi prošli centar jer je glomazan, ali isplati se.
Slijedi Versailles, najpoznatiji dvorac, prebivalište Luja 14. Velebno izdanje koje pokazuje svu raskoš i kič onoga vremena. Ipak, prekičasto je.

Louvre, također nezaobilazan turistički objekt Pariza. Kada vam kažu da u istom danu imate vremena za Louvre i shopping, nemate mira dugo biti u njemu. Ipak, do tada sam mislila da je Mona Lisa prerazvikana. Ali prava istina: u cijelom muzeju ne vidite zaštitare, jer su u civilu, ali ispred slike Mona Lise, koja je na visokom zidu i u staklu, stoje dvije čuvarice. Istina je da te Mona Lisa gleda iz bilo kojeg kuta, gdje se god nalaziš. Ne znam ni o čemu bih sve mogla pisati o Louvreu kada je veći od našeg centra grada.
Ako ste u Parizu, ne smijete propustiti Disneyland. Svijet likova iz crtića, rollercoastera, mašte i eksperimentiranja. Naravno, jedan dan vam nije dovoljan da ga razgledate i obiđete.

O ulicama u Parizu da ni ne govorim. Jako su široke i prostrane, a promet je odlično organiziran. U cijelome gradu se nalaze podzemna parkirališta, koja, naravno, nisu za svačiji džep. Shopping je kao i u drugim europskim gradovima: kada je sniženje, jeftino je, ali uvijek si možete kupiti mnogo suvenira i lijepih stvari.

Jedna od karakteristika Pariza je što sadrži mnogo različitih kultura. Tako u Latinskoj četvrti možete za malo novaca jesti u grčkim, kineskim, japanskim, …restoranima. I upoznati nešto od njihove kulture.

Imala sam odličnu ekipu u Parizu, naravno da je to ključno za dobar provod i zabavu. No, to je grad u koji se uvijek ponovno vraćate. Biti u njemu je osjećaj koji se ne može opisati riječima, koliko god to zvučalo isfurano. Ipak, ako ikada imate priliku posjetiti Pariz, uživat ćete apsolutno u svemu. 
Što morate pogledati?

Notre Dame

Latinska četvrt

Arc de Triomphe

Musée du Louvre

Le Sacré Coeur

La Sainte Chapelle

Tour Eiffel

Putovanje od Skopja do Ohrida obično se savladava novim, modernijim putem koji preko prevoja (kako mu ono beše ime) silazi do Kičeva i dalje ka Ohridu.

Stari put odvaja se sada na usponu koji kreće nakon prolaza pored Gostivara i vodi preko Debra. Ako ne žurite i želite da uživate u prirodnim lepotama, obavezno barem u jednu stranu prodjite starim putem. Mada je sporiji i mada prolazi kroz delove Makedonije koji su nešto manje sigurni, lepota koju ćete videti i zanimljivosti koje možete naći uveliko prevazilaze uobičajenu turističku maršrutu.

Uživaćete u pogledu na mirno i široko Mavrovsko jezero, spustiti se kanjonom reke Radike, preći most preko hidrocentrale u Debru a zatim uz kanjon Drima stići do Struge i dalje do Ohrida.

Da pokušam da opišem par stvari koje sam zapazio putujući ovim predelima pre par godina.

Sveti Jovan Bigorski

Na putu Gostivar – Debar, u dolini reke Radike, na oko 1 kilometar od glavnog puta nalazi se jedan od najzanimljivijih manastira u Makedoniji. Reč je o Manastiru Sveti Jovan Bigorski. Ime je dobio po monahu Jovanu, graditelju prve crkve (veruje se 1020. ili 1021. godine), kao i po specifičnoj vrsti pećina “bigor” - pred kojom se nalazi.

Manastir je još od 16. veka duhovni i prosvetni centar. Sadašnja crkva izgradjena je oko 1800. godine, po ugledu na Svetogorske manastire.

Posebna vrednost ovde je izuzetan ikonostas – vrhunsko delo koje svakako treba videti. Veruje se da je, zajedno sa prestonim ikonama, rađen 5 godina i završen 1835. godine. Predstavlja scene iz Starog i Novog Zaveta, a sadrži ljudske figure, biljni i životinjski svet. Radjen je u dva nivoa, sa po tri reda ikona. Specifičnost su i dva pomoćna ikonostasa sa obe strane vrata. Ispred su dva prestola, jedan za vladiku a drugi za igumana.

U prostoru desno ispred oltara, nalazi se posebna relikvija - prigodna kutija sa moštima najpoštovanijih svetaca: Svetog Jovana, Svetog Trifuna, Svetog Kirila, Svete Julije, deo Časnog Drveta Isusovog, Svetog Jakova (brat Božiji), Svetog Pantelejmona, Svete Evstatije, Svete Paraskeve (Petke) i Ognjene Marije. Nekada su tu bile i mošti Svetog Haralampija i Svetog Nikite, ali su ukradene.

Neposredno po ulasku u crkvu je čudotvorna ikona Svetog Jovana. Nađena je 1020. godine na mestu gde se sada nalazi manastir. Zove se Sveti Jovan Triračec, zbog tri ruke koje ima ovaj svetac. Treća ruka je dodata zbog čudotvorstva. Zbog toga su manastir posećivali i muslimani. Kažu da je manastir rušen tri puta, a da je ikona sama odlazila i vraćala se dva puta.

U manastiru je i galerija ikona (mada se neke veoma značajne nalaze u Zavodu za zaštitu spomenika kulture). Najviše ikona (oko 3000) izradio je Dičo Zograf iz Tresonče. Njegov učitelj bio je Mihail Danil, iz Samurina u Epiru (danas na teritoriji Albanije). Meni se najviše svidela ikona Svete Petke, koja me je očarala svojom jednostavnošću i smirenošću.

Zanimljivosti ovog manastira su i veoma dobro očuvani konaci, kao i baldahin (pokrov). Konak bliži manastru je iz 1825. godine. Onaj na ulasku je zapaljen 1926. godine i obnovljen 10 godina kasnije. Ujesen 2003. godine je srušen i na njegovom mestu će se graditi novi.

Muška trpezarija ima 350 mesta, dok je u ženskoj danas galerija ikona. Muška trpezarija je rađena kao druga crkva - sa oltarom, freskama i čitaonicom. Tu je i mala trpezarija, koja može da primi do 80 ljudi, Poznata je kao Debarska soba, jer je obnovljena naporima ljudi iz ovog grada. U ovom delu konaka je i gostinska soba, koja izgleda kao stara soba iz Zapadne Makedonije. U njoj je kamin i drvorez na stropu. Zidove krase slike svih igumana manastira od početka 20. veka. Prvi među njima je Arsenije, koji je započeo obnovu manastira 1936. godine. Ispod je velika ostava za žito.

Manastir je imao zasade loze u Debru, stanove u Skoplju, ribnjak u neposrednoj blizini, zgrade u Gostivaru (danas su u njima škole) i masline u Elbasanu.

U manastru danas boravi 6 monaha i dvojica koji se pripremaju za to zvanje. Nas je veoma ljubazno dočekao otac Dositej. Reče nam da od 1995. godine obavljaju puno radova. Od 2001. godine imaju manje gostiju, zbog sukoba u tom delu zemlje.

Manastir Rečica

Ovaj novi, lepi manastir nalazi se na samom ulasku u Debar, iz pravca Gostivara. Smeštej je na jednoj isturenoj litici, sa koje se pruža izuzetan pogled na grad i veštačko jezero ispod njega.

Crkva u manastiru potiče iz 18. veka. Na tom mesti bila je jedna još starija, izgrađena u 16. veku. Nekada je manastir imao puno imovine, posebno loze. Kada su ga turci osvajali, rušili su ga topovima. Posle jednog pogotka iz zidova je potekla prava reka vina.

Manastir je izgrađen pre dve godine, a neki delovi se još završavaju. Upravo se ikonopiše trpezarija, a na poslednjem spratu se uređuje mala, takozvana “zimska” crkva.

Manastir je ženski. Metoh je manastira Sveti Jovan Bigorski. Nekada je služio za odmor njegovih monaha.

Danas se makedonci iseljavaju iz ovog dela zemlje. Sada je ostalo samo pedesetak porodica. Okolo su torbeši (vidi dalji tekst o nacionalnim manjinama) koji poštuju manastir.

Nama je prijatan domaćin bila monahinja Jule. Imali smo priliku da se susretnemo i sa igumanom manastira Sveti Jovan Bogorski ocem Partenijem. Boravak u konaku manastira je moguć, ali uz njegov blagoslov.

Modrič

Ovo zanimljivo selo nalazi se na putu Debar - Struga, u neposrednoj blizini Albanije. Iznad se uzdiže planina Jeblanica, a iza je samo Drenok, skoro na makedonsko albanskoj granici. Selo je u dubokoj dolini medju stenama, zavučeno u planinama. Na području sela je 5 crkava za 2 sela. Pominjao ga je još Jovan Cvijić, koji je hvalio Modrič i Jablanicu.

Ovde je nekada bila tvrdjava Modrič. Uz Kodžadžik, bila su to dva značajna utvrđenja na čuvenoj Via Egnacia. Nekada su u ovom kraju od gradova postojali samo Modrič, Debar i Struga. Po padu tvrđave u turske ruke, (odolevala čak sto godina posle Kosovskog boja a pala je zbog izdaje), od stanovnika su nastali Modriča u Bosni i Modena u Italiji.

U nešto ranijoj istoriji, ovde su često upadali kačaci - albanski banditi koji su vekovima sve pljačkali. Stoga su se stanovnici sela štitili rešetkama. Tako je nastala i specifična terasa ‘teliz’. Njena osobenost je što je sa toaletom, da se ne izlazi napolje noću. U arhitektonskom smislu, zanimljiva je i “ostava” za seno pod nazivom ‘plevna’. Ranije su u kućama živeli svi, do 50 ljudi. Kuće su imale jednu veliku sobu za velike svečanosti i mala/e za spavanje.

U tursko doba ovde je zapaljena crkva Sveti Arhangel Gavril. Danas je na tom mestu barakica. Očekuje se da uskoro bude postavljen kamen temeljac za novu crkvu. Na tom mestu se odavno priprema hrana. Kažu da je ovo lekovito mesto i stoga se svake godine na praznik ovog sveca tu organizuje svečanost. U leto 2003. godine, domaćin svečanosti je bio Borče Mateski iz Ohrida, za zdravlje svoje žene. Tokom svečanosti, postavi se sofra na otvorenom, sa niskim stolovima i mušemama na zemlji. Okupi se puno naroda, dosta mladih. Domaćin je pripremio manastirska mandžu - pirinač sa malo paprike i začina. Borče je u obrok dodao i piletina, a inače se dodaje jagnjeće meso. Jelo je pogodno jer se lako sprema. Ako dodje više ljudi, samo se doda voda i pirinač. Obavi se i licitacija stvari koje su darivane, a sredstva se prilažu za izgradnju crkve. Ove godine, najveću cenu od 1.000 denara postogao je “petao sa jajima”.

Domaćin mi je bila porodica Popovski. Porodično prezime potiče od činjenice da je deda bio pop, početkom dvadesetog veka.

Mavrovo

Malo mesto Mavrovi Anovi, smešteno je na obali Mavrovskog jezera, u sedištu istoimenog nacionalnog parka. To je centralno mesto na magistralnom putu koji prilazi obalom jezera. Nacionalni part je planinskog tipa, sa veoma privlačnim stazama za skijanje i prvoklasnim smeštajnim kapacitetima. Jezero je veštačko, a preko brane se ide ka najboljim hotelima u reonu “Bistre”. Za više podataka o ovom lepom predelu, posetite www.bistra.com.

Nacionalne manjine

Kao i svuda po Makedoniji, i u ovom kraju živi nekoliko nacionalnih manjina. Njihovi pripadnici su grupisani u pojedinim krajevima, mada su manje - više izmešani sa većinskim stanovništvom.

Mijaci

Mijaci su do pre Drugog svetskog rata bili u Albaniji, a danas naseljhavaju dolinu reke Radike. Najveća sela u kojima žive su Lazaropolje i Galičnik. To su uglavnom staračka sela, jer su mladi otišli trbuhom za kruhom u grad. Ipak, okupljaju se 15. jula, na čuvenoj Galičkoj svadbi.

Snalažljivi su i inteligentni. Još u srednjem veku su tajno sagradili crkvu bez saglasnosti sultana. Nekada su imali i svoj jezik - boškački, za koji postoji i rečnik. Uglavnom se bave stočarstvom, ponajviše ovčarstvom. Prave sjajan ovčiji sir.

Kulturno sedište im je Manastir Sveti Jovan Bigorski. Ovu svetinju su obnovili mijaci i izrezbarili čuveni ikonostas. Trpezarija manastira je bila nevidjena za to doba.

Torbeši

Torbeši takođe naseljavaju dolinu reke Radike. U stvari, radi se o makedoncima koji su primili Islam. Kažu da su naziv dobili jer su “prodali veru za torbu vurde”. Mada je takav naziv malo pogrdan, široko je prihvaćen, i među njima samima. Puno ih se odselilo u Tursku šezdesetih godina prošlog veka.

Za torbeše se govori da su blagi u duši, dobroćudni, gostoprimljivi, povučeni, žilavi, radni i vredni. Ranije je dosta ulagano u njihovo obrazovanje (posebno zdravstveno) i otklanjanje predrasuda.

Nisam mislila ovo da kucam, mrzelo me, iskreno
ali sad kad sam posteno raskrvarila ruke na cadjavu siljatu lim\kozuru ovdasnjih mrsavih pecenih kestenova, osecam da moram… da moram makar da pomenem KAKO BRE to TREBA! da izgleda, kako to izgleda na sokacima Istambula
U oktobru

razjapljeni debeli kestenovi, istureni iz ljuske svaki kao da skoljka nudi svoj biser, mirisu tako da skoro mozes da pipnes, u kruznim limenim sudovima, izbusenim na dnu,da ih lepse ogreju komadici uglja, slozeni kao da tamnoputi prodavac na meru( a zaista meri sa apotekarskom preciznoscu) trguje suvim zlatom a ne pitomim kestenjem

Tramvaj posred njihove kao Knez Mihalove,mili sporo kao da je jedan od uzurbanih prolaznika,dok se krece prati zakonitosti pesaka, zastajkuje, probija se kroz guzvu kaldrmisane ulice

Turski nacionalni ponos dosta napadan za nekog sa ovih prostora jer sve je zatrpano turskim zastavama, ne mozes da okines fotku a da ti ne pojedu pola kadra no dobro- nedavno im je bio dan republike

Predvece mirisi finih cigara, raki, meze
I sve je to super, ali nigde ne mozes da sednes rado, ne umem da objasnim, ali je cena hrane i to sto iznesu pred coveka u zaista uvredljivoj disproporciji
Nastranu sto prave klopu koju mozes dobiti i na prekonedeljnom rucku kod mame koja je pri tom zaposlena u drzavnoj firmi
Ok, ima i pristojnih fancy restorana, korejski, italijanski, fusion, ali to je globalizacija i toga takodje ima kuci, i nisi po TO dosao u Stambol

Opet, kada se najmanje nadas, u vijugavom sokaku gde zene sire ves i vulkanizer se naslanja na bakalnicu, zazvece stakla i zadrhtis malo i od vecernje hladnoce a malo i sto covek sam, u pustoj perionici vesa, jedinoj osvetljenoj sa te strane ulicice svira sitar i prodorno peva sam za sebe od sete, cega li vec ne znam

I Allah akbarX4 sa vitkih minareta sto preboji svaki zalazak sunca uskovitlanim jatom golubova koje pokrene sa trga

Pa Aja Sofija, nemarno iskucani krstovi sa mermernih ograda, dramatican suspens na ulazu u Aju, stari majstori arhitekture kojima je konstrukcija kupola ocito bila maternji jezik i sada te drma bogougodno strahopostovanje bez obzira sto se bog sto je obitavao tamo sada iselio
Plava dzamija, stvarno dobar osecaj hodanja po kvalitetnom tepihu
Ulicni prodavci djevreka, dagnji
Dagnje su jedan od biohazarda koji se prosto mora probati, drugi su cufte od sirovog mesa uvaljane u sveze zacine

Bosforska obala, sendvici ribarski, voda koja vri od tumbanja talasa o nepravilnu obalu, meduze kao velike plasticne kese, ribe koje se uvijaju kao klupko kratkih crva o koricu hleba koju bacis

Usred bosfora kula,mali zamak, ne mozes joj prici sa kopna -sada kafic, ranije je o njoj visio debeli lanac koji je zagradjivao ulaz u bosfor eeej koliki je to lanac bio kada je zaustavljao borbene ladje on sam

U muzeju je#@te surovo oruzje buzdovan sestoperac-live, neka brutalna maceta li je handzar li je ne razumem se najbolje ali sa DVA siljka na vrhu, pa tako isto neka alatka ubojita sa svrdlom, vise lici na stolarski arsenal no na svijetlo oruzje odmah se setih “a predame staju redom preci moji, mucenici stari i junaci koji umirahu cutke na strasnome kolju” od Rakica(valjda) parce pesme
Samo nabijanje na “kolje”dobija potpuno novu dimenziju kada saznas da im se svako petljanje oko analnog otvora navodno kosi sa verom- tako da, sem sto te usmrti groznom i agonizirajucom smrcu, pride te i ponizi pred bogom

Anonimna dzamija gljivasto klobukstog izgleda,gljiva mislim da je muhara ima takav slican torzo, pa dzamija najpre lici na jednu golemu takvu i gomilu cerki pod klobukom njenim gde klosar, go ispod pasa, koristi cesmu za licnu higijenu u pustom dvoristu, a dzamija PRELEPA

Potom, prolazeci pored nekih nakicenih zidova neke od dzamija,pitamo “sta je to?” lokalac ce samo “i dont know”
“ali ali its beautiful!!!!!”
smekerski se nasmeje, krnjavi zubi i zizak u ocima

“turkey is beautiful”

vaistinu.

Nisam mislila ovo da kucam, mrzelo me, iskreno
ali sad kad sam posteno raskrvarila ruke na cadjavu siljatu lim\kozuru ovdasnjih mrsavih pecenih kestenova, osecam da moram… da moram makar da pomenem KAKO BRE to TREBA! da izgleda, kako to izgleda na sokacima Istambula
U oktobru

razjapljeni debeli kestenovi, istureni iz ljuske svaki kao da skoljka nudi svoj biser, mirisu tako da skoro mozes da pipnes, u kruznim limenim sudovima, izbusenim na dnu,da ih lepse ogreju komadici uglja, slozeni kao da tamnoputi prodavac na meru( a zaista meri sa apotekarskom preciznoscu) trguje suvim zlatom a ne pitomim kestenjem

Tramvaj posred njihove kao Knez Mihalove,mili sporo kao da je jedan od uzurbanih prolaznika,dok se krece prati zakonitosti pesaka, zastajkuje, probija se kroz guzvu kaldrmisane ulice

Turski nacionalni ponos dosta napadan za nekog sa ovih prostora jer sve je zatrpano turskim zastavama, ne mozes da okines fotku a da ti ne pojedu pola kadra no dobro- nedavno im je bio dan republike

Predvece mirisi finih cigara, raki, meze
I sve je to super, ali nigde ne mozes da sednes rado, ne umem da objasnim, ali je cena hrane i to sto iznesu pred coveka u zaista uvredljivoj disproporciji
Nastranu sto prave klopu koju mozes dobiti i na prekonedeljnom rucku kod mame koja je pri tom zaposlena u drzavnoj firmi
Ok, ima i pristojnih fancy restorana, korejski, italijanski, fusion, ali to je globalizacija i toga takodje ima kuci, i nisi po TO dosao u Stambol

Opet, kada se najmanje nadas, u vijugavom sokaku gde zene sire ves i vulkanizer se naslanja na bakalnicu, zazvece stakla i zadrhtis malo i od vecernje hladnoce a malo i sto covek sam, u pustoj perionici vesa, jedinoj osvetljenoj sa te strane ulicice svira sitar i prodorno peva sam za sebe od sete, cega li vec ne znam

I Allah akbarX4 sa vitkih minareta sto preboji svaki zalazak sunca uskovitlanim jatom golubova koje pokrene sa trga

Pa Aja Sofija, nemarno iskucani krstovi sa mermernih ograda, dramatican suspens na ulazu u Aju, stari majstori arhitekture kojima je konstrukcija kupola ocito bila maternji jezik i sada te drma bogougodno strahopostovanje bez obzira sto se bog sto je obitavao tamo sada iselio
Plava dzamija, stvarno dobar osecaj hodanja po kvalitetnom tepihu
Ulicni prodavci djevreka, dagnji
Dagnje su jedan od biohazarda koji se prosto mora probati, drugi su cufte od sirovog mesa uvaljane u sveze zacine

Bosforska obala, sendvici ribarski, voda koja vri od tumbanja talasa o nepravilnu obalu, meduze kao velike plasticne kese, ribe koje se uvijaju kao klupko kratkih crva o koricu hleba koju bacis

Usred bosfora kula,mali zamak, ne mozes joj prici sa kopna -sada kafic, ranije je o njoj visio debeli lanac koji je zagradjivao ulaz u bosfor eeej koliki je to lanac bio kada je zaustavljao borbene ladje on sam

U muzeju je#@te surovo oruzje buzdovan sestoperac-live, neka brutalna maceta li je handzar li je ne razumem se najbolje ali sa DVA siljka na vrhu, pa tako isto neka alatka ubojita sa svrdlom, vise lici na stolarski arsenal no na svijetlo oruzje odmah se setih “a predame staju redom preci moji, mucenici stari i junaci koji umirahu cutke na strasnome kolju” od Rakica(valjda) parce pesme
Samo nabijanje na “kolje”dobija potpuno novu dimenziju kada saznas da im se svako petljanje oko analnog otvora navodno kosi sa verom- tako da, sem sto te usmrti groznom i agonizirajucom smrcu, pride te i ponizi pred bogom

Anonimna dzamija gljivasto klobukstog izgleda,gljiva mislim da je muhara ima takav slican torzo, pa dzamija najpre lici na jednu golemu takvu i gomilu cerki pod klobukom njenim gde klosar, go ispod pasa, koristi cesmu za licnu higijenu u pustom dvoristu, a dzamija PRELEPA

Potom, prolazeci pored nekih nakicenih zidova neke od dzamija,pitamo “sta je to?” lokalac ce samo “i dont know”
“ali ali its beautiful!!!!!”
smekerski se nasmeje, krnjavi zubi i zizak u ocima

“turkey is beautiful”

vaistinu.

Malo kasnim sa pricom,ali opet vrijedi ispricati…

Radnja pocinje supljom,pijanskom pricom dva brata u nocnim satima u nekoj tamo diskoteci kada jednom pada na pamet ideja o odlasku u cuveni Monte Carlo na trku Formule 1.Naslusani prica od dva starija brata koji su na taj put krenula kada su bili nasih godina i nagledani vise puta snimljenog materijala koji su ostavili iza sebe pokrecemo temu o odlasku u tu malu drzavicu bogatasha.Naravno poslije te zimske noci u decembru ta prica se zaboravlja sve do nekih mjesec dana prije trke kada jedan od brace preko cuvenog MSN-a opet vraca temu u zivot….

Poslije duzeg dogovaranja,rezervisanja sobe u gradicu Diano Marina..nekih 45 min od Monte Carla(u daljem tekstu M.C) i nabavke GPS uredjaja sastajemo se u Trstu i kujemo plan putovanja.Ipak je to dugacak put,strana zemlja,gorivo,putarine pa se o troskovima i budzetu putovanja lagano dogovaramo uz domacu rakiju koja nas lagano uspavljuje…Subota ujutru,5 sati,ustajanje,spremanje i put moze da krene u 6h.Renault Laguna nas ceka spremna na parkingu ispred zgrade.Fino,onako toplo ljetnje jutro…ptice pjevaju,ljudi hrcu…Ubacujemo novi album Zeljka Samardzica u cd player i uz zvuke Mesec u vodi krecemo…ceka nas dug ali zanimljiv put,naravno kamera je tu.

Put je tekao polako,nismo zurili a kamera se palila na svaki bolji auto kojeg smo spazili u retrovizoru(kasnije smo zalili zbog glupo potrosenog materijala i istrosene baterije).Ono suncano jutru iz Trsta polako se pretvaralo u tmurne oblake nalik planini Mordor iz Lord of the Rings trilogije.Kisa koja je pocela padati je znacila dve stvari,uzbudljiviju trku ali I manjak otvorenih kabrioleta sa manekenkama po M.C.Mamini sendvici I grickalice su nas drzali na zivotu tokom puta ali dolaskom u Diano Marinu osim kulturnog turka na recepciji sacekala nas je I glad pa smo onako pokisli(jer ko ce nositi kisobran u M.C.mislim stvarno) kao pravi studenti trazili sto jeftiniji restoran da bi pojeli sta drugo nego pizzzu..kraljevski obrok.Picerija je bila od nekih turaka koji su bili gostoljubivi toliko da smo cekali jedno 20 min da narucimo a kada smo se malo proderali,konobarica nas je odmjerila u fazonu “Sta hocete,sacekajte malo”.Na kraju nas je usluzio kuhar,debeli turcin,koji na nas odgovor da smo iz Bosne je ispalio k’o iz topa,o pa mi smo braca I to..ne znajuci da u BiH postoje 3 konstitutivna naroda(da se izrazim onako politicki).Iako ne pripadamo narodu koji je on imao na umu ,drago nam je bilo da smo “nashi” jer ko zna sta bi nas u pizzi sacekalo narocito poslije onog naseg deranja,da ga tako nazovem,na konobaricu..

Punog stomaka bacamo se na spavanac u kraljevskom apartmanu od 40eura..naravno tu su ljudi busili rupu,trazili naftu ko ce znati sta su radili tako da se nismo nesto ni naspavali I onako bunovni krecemo da izvidimo situaciju u M.C.

Monte Carlo,tabla je tu,dobrodosli na jedno petnaest jezika osim nasheg naravno,lutanje I trazenje slobodnog parkinga uz paljenje kamere svakih 2 minuta jer od silnih Lamborghini-ja,Ferarri-ja Porsche-a zavrti ti se u glavi.Setnja po stazi prepunoj manekenki(manekenaka) I bogatih muzeva koji su dosli da se isprse I pokazu koliko love na racunu imaju.Tu su naravno nezaobilazne jahte onih malo je***ijih igraca,od B.Ecclestone-a koji je setao na metar pored mene a ja sa svojih 180cm sam ga gledao kao da je djecak neki posto je mnogo nizak ali normalan cikica dok Flavio Briatore(stari brijac I smeker) na svojoj jahti ispunjenoj inicijalim FB je bio go do pasa sa 4 modela koja su se samo smjeskala,onako “nevino”…ispunjeni utiscima sjedamo u renoica I picimo nazad u nasu malu rezidenciju..sutra je veliki dan.

Ustajanje u 5h ujutro iako trka pocinje u 14:00 je bilo ,kako kaze moj stariji brat,sa razlogom da bi se naslo dobro mjesto za gledanje..na kraju ce se ispostaviti da je bilo uzaludno.Opet,frka,panika,parking mjesto ali sva sreca da su oni oblaci nestali I da nas je sunasce obasjalo..Trazili smo karte da kupimo za sektor Rocher koji je najjeftinij I gdje karta kosta 80e ali smo mi dobili za 140,posto smo na dan trke uzeli tako da smo fino prosli sto se tice karata..eh sad mjesto I gdje je taj sektor,kako naci? Na bratovo poznavanje njemackog I moje talijanskog,engleski se podrazumjeva,dosli smo u zemlju gdje niko ne prica nijedan drugi jezik osim francuskog..istina je kad kazu:French are asshouls.Nogama,rukama,ocima smo se sporazumjeli I krenuli ka brdu nekome gdje se nalazi sektor Rocher..Kada smo stigli,imali smo sta da vidimo.Ljudi po drvecu,deke ponijeli I sjede od juce na mjestima..satori,pivkan,rostilj..ciganluk pravi.Ni nama nista drugo nije ostalo vec da se popnemo na obliznje brdo odakle smo vidjeli jedan dio staze,u stvari smetala nam je jedna grana pa smo je kao prave drvosjece odsjekli..jedna nevjerovatna stvar koja nam se desila je ta da smo od citavog brda na kojem ima masa ljudi sjeli bas pored para iz Banja Luke iz koje smo I mi inace.Jacina motora nam je probijala usi iako smo bili daleko od staze,nevjerovatno za opisati..na brzinu kojom idu se morate najeziti da ste najveci nepoznavalac formule I auta…Iako smo gledali trku nismo znali ko je pobjedio,vec smo poslije culi na tv-u..

Sta da vam kazem,Monte Carlo je imaginaran svijet za nas “smrtnike”,grad snova,zelja,krema drustva..grad u kojem stan od 90 kvadrata kosta 35miliona evra,grad u kojem Mercedesova S klasa se koristi kao taxi,grad u kojem mozete uspjeti samo ako imate Visa golden karticu,grad u koji kad dodjete se zapitate gdje ste vi u svemu tome…ali opet,otidjite u Afriku pa pogledajte one siromasne I gladne I tada cete shvatiti sve.Ako volite F1 i raskos otidjite u Monte Carlo ali kupite neke bolje karte ako imate mogucnosti jer ce vam se pokazati u daleko ljepsem svjetlu nego nama…I da,nemoj slucajno da jedete u centru ili na obali..izaci ce vas dve pizze I dva piva 45eura :D

- Bela pustinja Egipta -

Uplasen belinom papira, razmisljam kako da na isti prenesem impresije sa najnovijeg puta. Neverovatno, nedozivljeno, savrseno… reci upotrebljene mnogo puta u dosadasnjim putopisima. Sta sada reci da ne ponavljam? A ipak ovo je bilo bas tako, savrseno i nedozivljeno. Cini mi se da bi i jednom Andricu ponestale reci, a kamoli meni ”malom putopiscu”. Plasim se da nisam u stanju docarati ovako nesto, da preteram ne mogu sigurno.
U tekstu o Wady el Rayanu vec je ispricana prica o pustinji. Ova oblast je prelepa i zasticena zona i kao takva, za moj ukus, suvise ispresecena putevima. Iako sam odlucio da zavrsim obilazak Egipta i polako se spakujem za povratak u moj Beli grad i dalje je tinjala zelja za necim jacim, divljijim i surovijim. Kao i obicno, sticajem okolnosti, a one uvek nadju onog ko ih trazi, dolazim do informacije da je moguc put u Belu pustinju, za jedan vikend, sto sam jedino mogao sebi priustiti. Uprkos odluci, ovako nesto moja avanturisticka priroda nikako nije mogla da propustiti.

Preko vozaca dolazim do Sirganija, vodica u agenciji “Sahara explorer”. On mi salje veoma zanimljiv plan puta za jedan vikend. Vrlo brzo smo se dogovorili i sredinom novembra 2007., u vreme kada je idealno krenuti u pustinju cekali smo prvi vikend kako bi posli. Planiranje ovog puta je za mene veoma jednostavno, jer Sirgani organizuje sve. Moje je samo da krenem, presrecan novim susretom sa pustinjom.

U cetvrtak uvece, 15. novembra, oko 21 sat, posto sam se nakon posla probio kroz suludi saobracaj Kaira i stigao u hotel, cekam Sirganija. Sa nama krecu jos Temir, kao i Omar sa svojim dzipom. Idemo, dakle, sa dva terenca. Na moje pitanje zasto dva vozila, dobijam uzbudljiv odgovor da je suvise riskantno ici sa jednim. Osmeh! Namera je da duboko zadjemo u pustinju (par stotina km.), a u slucaju kvara na kolima povratka - nema!

Oko deset sati stize Sirgani sa ogromnim terenskim vozilom GMC. Nesto vece ne znam da li sam u zivotu video, a da nije kamion. Ulazim, tacnije penjem se u kola i nije mi jasno kako on uopste vidi auto ispred. Sva “normalna” kola okolo su u visini vrata. Uskoro nam se prikljucuje i Omar sa njegovim terencem. Opremljeni smo za put na Mesec. Imamo satelitski telefon, mobilne telefone, dve radio stanice, satore, baterijske lampe, vrece za spavanje, podloske, opremu za izvlacenje iz peska, dva GPS-a, vojne karte, hranu, vodu… Tu je i Siragani iskusni vodic i aktivni reli driver, sto mi tada ama bas nista nije znacilo.
Nakon sat vremena probijana kroz downtown, tri “crna” Arapina i ja prolazimo naselje 6. oktobar i konacno izlazimo iz Kaira. Put nas vodi na zapad. Uskoro gubimo signal za moblini telefon. Vozimo se asfaltnim i solidnim putem kroz pustinju koju po mrklom mraku i ne vidimo. Mimoilaze nas ogromni kamioni i nije nimalo prijatno, s obzirom da ovde nije obicaj da se obaraju svetla. Uz dve pauze, nakon skoro 400 km. oko 2 sata iza ponoci stizemo u oazu Baharea. Pomalo sam razocaran jer to je ustvari manji gradic gde je nekada bila sama oaza. Uopste mi ne lici na ono sto sam zamisljao. Ipak, kamp je na mestu oaze i to je vec nesto drugo. Smestamo se u vrlo ljupke kolibe od pruca. Spavamo u vrecama, potpuno zatvorenim, pa smo sigurni od eventualnih skorpija, kojih ovde itekako ima (jedna je ubola Omara prosle godine). Dobili smo i cebad, jer je tokom noci veoma hladno.

Ustajemo oko osam, doruckujemo i krecemo do centra Baharee kako bi natocili gorivo. Inace, nas kamion trosi nevidjeno, narocito kada se vozi kroz pesak. Ovde nailazimo na veliki i prakticno nepremostiv problem. Nema goriva u Baharei! Cisterna koja snabdeva ovaj gradic se prevrnula na putu i samo jedna pumpa ima gorivo, a tamo je ogromna guzva. Ovo bukvalno moze znaciti da ne mozemo dalje. Niko ne zna kada ce sledeca cisterna doci. Mozda cak i za koji dan. Na jedinoj pumpi na kojoj jos ima goriva je na desetine vozila. Ne mogu da verujem da prisustvujem sceni iz perioda sankcija iz devedesetih u Srbiji i to usred arapske zemlje u kojoj je nafta cesca nego voda! Sirgani, majstor svog posla zove jednog prijatelja. On uskoro stize i kao “clan ugledne porodice” iz oaze prilazi gomili ljudi. Svi cute, Sirgani parkira kola pored, lik uzima pistolj za gorivo i sipa direktno u nas auto, a odmah zatim i u drugi. Ja zapanjen, niko rec da prozbori, a do malopre je bila svadja, gurnjava, tuca. Tako obavismo misiju sipanja goriva i oko jedanaest sati krenusmo dalje na zapad prethodno se zahvalivsi coveku koji je bukvalno spasao nasu akciju – White desert!

Vozimo se dalje asfaltnim putem i prolazimo tzv. crnu pustinju. Prekrivena crnim vulkanskim kamenom odaje utisak kao da prolazimo kroz rudnike uglja. Oko podneva Sirgani proverava koordinate na GPS-u, konsultuje se radio vezom sa Omarom i skrecemo ulevo, pravo u pesak. Ispred nas je venac planina. Treba ga preci, i popeti se na visoravan, a za to ima samo par mesta kuda je moguce uspeti se. GPS je cudo! Ne znam kako su nekada ljudi sve ovo radili. I poce nasa prava avnatura. Vezujemo se u kolima specijalnim “seat beltovima”. Uspinjemo se uz planinu i izlazimo na kamenu visoravan. Sirgani rece, od sada pa do sutra uvece ljudi nema, nicega nema, samo pesak, kamen, sunce i mi…

Posle oko sto kilometara stizemo do kraja visoravni i mesta koje predstavlja ulaz u White desert, nazvanog “the Door of the heaven”. Dole, vidimo ogromno prostranstvo beline koju kao da je prekrio sneg.
Silazimo sa visoravni i plan za danas nam je da zaobidjemo Belu pustinju odemo na njenu juznu granicu tu prespavamo, a sutradan udjemo u nju. Uskoro smo u pustinji, onakvoj kako je obicno zamisljamo. Najfiniji pesak dokle god pogled doseze. Pescane dine su neverovatnih oblika i velicina. Mnogo, mnogo vece i brojnije nego u Wadiju. Sirgani, reli vozac, upita - hocemo li kao na trci?! Uz osmeh, rekoh - of course, my friend go ahead, i ubrzo se pokajah. Luda voznja, krajnje luda… penjemo se na vrhove dina, letimo preko njih. Dok se uspinjemo ne znamo sta je sa druge strane, kolika je visina nakon prevoja. Sumnjam da i on zna. Kada dodjemo na vrh padamo, letimo, zabadamo se u pesak, pa opet izranjamo, zanosimo se levo, desno, bukvalno vristimo, iza nas ostaju tragovi i oblak podignutog peska. Omar nas ne moze stici. Ruke me bole od drzanja, trbusni misici i noge od napregnutosti, a opet osecaj je mocan. Pomesani osmeh i strah! Par puta se zaglavismo u dubokom pesku. Par puta sam mislio – ovde je kraj!

Oko sesnaest casova podno lepe pescane dine nadjosmo mesto prikladno za logor i ostavismo nas terenac da se odmori. Postavismo satore, nalozismo vatru i kako su zimski meseci sunce ubrzo potonu na zapad. Uskoro smo prekriveni milijardama zvezda, cekamo da nam se mlecni put prelije na glavu. Veoma gladni i iscrpljeni pecemo meso, miris rostilja se siri i ubrzo dobijamo goste. Pustinjske lisice sede okolo nas i cekaju svoj deo obroka. Kao dobri domacini posluzismo ih, na sta se one oglasise nekim cudnim glasom. Nesto izmedju lajanja i smeha, u prevodu – hvala ili sukram. Nakon vecere Omar zamota neku cudnu cigaru. Kaze, takav je obicaj, beduinski, hasis. OK, rekoh, ‘ajde da probamo, kazu svi Beduini to puse, a svako u pustinji je Beduin, zar ne? Hm, nisam osetio bog zna sta, mozda malo relaksacije, mozda video malo vise zvezda na nebu nego sto ih je zaista bilo i to je sve. Verovatno je adrenalin iz lude voznje bio jaci od “cudne cigare”.

Oko osam ujutro ustajemo, skupljamo satore i krecemo ka centru i najzanimljivijem delu Bele pustinje. Ovde je pustinja uz pomoc vetra i sunca napravila svoje eksponate. Zamislite na stotine predivnih belih spomenika, raznih oblika i velicina. Cutimo, ja opcinjen prizorom, a ova trojica se smeskajuci, sigurno navikli na zaprepascenje onih koje dovedu. Obisao sam mnogo planina, mnogo savana, prasuma, kanjona, reka, jezera… mnogo toga, ali ovako nesto do sada nisam video. Beli kamen razlicitih oblika, potpuno uglacan. Vidim spomenike u obliku zivotinja, pecurki, tu je i sfinga, piramide. Umetnost! Umetnost destrukcije! Milionima godina ovaj vetra oblikuje svoje spomenike. Jeza me prolazi, i razmisljam koliko smo mali, koliko je nas zivot samo tren. Sapatom pricamo, da ne narusimo tisinu mesta.

Arapi stadose da se pomole. Okrecu se ka jugu i klanjanju. Ja ih gledam i uz svo postovanje svacije religije, ne mogu se oteti pomisli da je to na ovom mestu besmisleno. Ljudi, okrenite se oko sebe, nalazimo se u hramu Bozijem, kakav jug, kakav istok i zapad, ovde, na ovom mestu je Majka priroda napravila svoj hram. Njemu se treba pokloniti!
Zavrsise oni molitvu i nastavismo mi dalje. Najednom usred pustinje – scena za pamcenje. Drvo, zeleno, zivo! Nisam siguran da li je fatamorgana ili onaj hasis jos deluje, ali ja zaista vidim palmu. Nestvarno. Ma kako pustinja bila surova, zivot ipak pobedjuje, cak i na ovom mestu.

Nakon sat vremena dolazimo do male Hydra oaze. Sirgani kaze da je ova oaza, nekada bila veoma vazna za karavane koji su se kretali ka jugu. Ako je ne bi nasli smrt bi bila neminovna. Meni se cini da ta prica vazi za svaku oazu. Ponekad su mi se planine cinile surove, ali sada vidim da je pustinja jos opasnija i da kaznjava svaku gresku. Umismo se u oazi i krenusmo dalje. U senci jednog brda napravismo pauzu za rucak i zatim krenusmo ka vencu planina. Trebalo ih je preci i vratiti se nekako na asfaltni put. Skoro sat vremena smo lutali, trazeci prolaz. Nemoguce je preci planine na bilo kom mestu. Uskoro nadjosmo kuda se moze spustiti. Pomalo strmo, ali nista u odnosu na ono sto smo vec prosli. Posle dva dana truckanja izadjosmo na asfaltni put koji nas vodi u Bahareu. Asflat je melem za nasa umorna tela. Uz put se nalazi tzv. kristalna planina, sacinjena od kristala, koju kratko posecujemo i nastavljamo put ka oazi. Tamo stizemo oko osam uvece, veceramo u beduinskom restoranu. Bio je plan i da se okupamo na toplom izvoru, ali je taj deo zatvoren. Stoga krenusmo ka Kairu. Oko jedan posle ponoci stigosmo do mog hotela. Uprkos umoru odmah sam prebacio slike na lap top, sredio ih i razgledao. Potpuno ispunjen onim sto sam doziveo, strovalio sam se u krevet i vec savladan prvim snom poslednje sto sam pomislio toga dana je koliko bih samo propustio da nisam posetio White desert!

Pozdrav…

Na sajam automobila u Ženevu smo krenuli iz Graca 12.3. u kasnu noć.Četiri studenta na privremenom boravku u Austriji su se na ovaj put,dugačak ravno 1000km,odlučila iz ljubavi prema automobilima,putovanjima i avanturi.

Nakon raznoraznih kombinovanja,računanja i pregledavanja raznoraznih sajtova po netu,odlučili smo se na put automobilom i nakon 10 časova u jutro u 8 stižemo u grad,središte UNESCO-a,Crvenog Krsta,Zenith-a,Ženevske konvencije itd. ,a za smještaj biramo studentski hostel.

Prvi dojmovi su uglavnom vezani za veličinu i ljepotu ženevskog jezera,te raskoš kuća pripadnika,za švicarske pojmove, srednje klase.To zaključujemo po tome što su te kuće smještene uz glavnu magistaralu,veoma prometnu i bučnu žilu kucavicu ovog grada.Po dolasku,parkiranju(1h/1 franak) te potvrdjivanju rezervacije,odlučujemo se da odmah idemo na sajam. Auto smo ostavili te se odlučujemo za gradski prevoz. Obzirom da smo išli sa kraja na kraj grada,mogli smo da se uvijerimo u ljepotu i sredjenost središta ovog grada,razočarani smo roletnama na njihovom Hiltonu,ali nas impresionira sve ostalo.Ne primjećujemo puno visokih zgrada i uvidjamo da je tamo neka mješavina moditeranske(iako mediteran nije baš blizu) i moderne arhitekture.U Ženevi se priča francuski jezik,a sama Francuska je udaljena 20-ak km. Sporazumijevamo se sa domaćinima na engleskom,koji oni nerado i loše govore.

Nakon 15-ak minuta udobne vožnje stižemo da Palexpo centra,sajamskog prostora na periferiji Ženeve,u blizini aerodroma.Ulaz plaćamo po 14 CHF(cca. 8€) i napokon ulazimo u Halu 1 jednog od 4 najveća sajma automobila na svijeru(pored Detroita,Frankfurta i Pariza). Tu nas dočekuju najveći od najvećih,Ferrari,Lamborghini,Bugatti & CO. Oduševljava nas pojava najbržeg serijskog automobila na svijetu,Veyrona,koji izgleda zadivljujuće i moćno i dok miruje na crveno tepihu Ženevskog salona.Tu su i nove nade,skorije,ali već dokazane marke,italijanski Pagani,švedski Koenigsegg i oni “uvijek zadnji” na nedeljnim utrkama Formule 1,holandski Spayker.Tu su i,od nama dostupnih marki,Škoda,VW,Opel,Seat…

U Hali 2 upoznajemo se sa novitetima iz FIAT-a,te uvidjamo da su Italijani posebno pazili pri izboru hostesa, koje su na ostalim štandovime sasvim “prosiječno” izgledale… Nemojte me pogrešno shvatiti,ali sam bio pomalo razočaran. Ove djevojke,posebno za ovu priliku dovedene oz Italije,zajista su plenile izgledom.Nakon FIAT-a dolazimo do Alfe ROmeo,na čijem štandu se nalazio najljepši auto sajma,competizione 8C.Cuore sportivo nas je očarala i razočarala činjenicom da prave samo 500 komada po cijeni od cca. 150000€

Nakon obilaska ove hale,gladni,bacamo se u potragu za nekim pristupačnim i solidnim restoranom.Greška u koracima,odlazimo u restoran na principu naših menzi,biramo jedno od dva ponudjena jela,placamo ih po 20CHF i ostavljamo većinu hrane u tanjiru.Stvarno loše i neukusno.

Nakon pauze u Hali 3 ili 6(čudna podijela segmenata) srećemo uglavnom američki program,koji je stvarno nešto najlošije što sam vidio,takav spoj nekvaliteta i neukusa se rijetko gdje sreće.Ali tu su i Mercedes i BMW,koji dominiraju prostorom kao kraljevi na dva trona,koji će uskoro da se sukobe…

Pri povratku sjedamo u pogrešan bus,vožnja u pogrešnom pravcu i natrag traje nekih 20-ak min i dodatno nas umara,shvatamo da smo u potpunosti “profulali” Halu 7,halu sa dodatnom opremom i dijelovima.Napokon sjedamo u pravi bus te na putu do hostela 3/4-ice popuštaju pred umorom i uspijevaju zaspati. Već je prošlo 32 sata kako nismo spavali,te su nam se kreveti u hostelu činili kao najljepši madraci na kojima smo ikad spavali.

Budimo se oko 22h naveče i idemo u šetnju gradom.Glavna ulica-šetalište je prilično prazna,kafići zatvoreni,javni prevoz nailazi na pola sata,te se nakon dva sata obilaska vraćamo u hostel,koji je izuzetno blizu centru.Sutra u jutro smo odmorni i odlučni da upoznamo sve ljepote ovog grada, odjavljujemo se i krećemo u obilazak. Danas je već mnogo življe,radni je dan,pa svi nekuda žure,na svakom koraku su ambasade i predstavništva raznih zemalja,a na jezeru primjećujemo vodoskok sličan onom na adi u Beogradu,ali mnogo viši,tj. najviši na svijetu-visok 140m.U daljini je i svetionik,koji se,kako kasnije saznajemo,nalazi na ostrvcetu posvećenom Ženevskom istraživaču Jean-Jacques Rousseau.Centrom grada dominira Katedrava Svetog Petra.

U parku Bastiona dolazimo do zida koji slavi poznate dogadjaje i ličnosti protenstantske revolucije.Jedna zaista impozantna gradjevina u mermeru,sa isklesanim ličnostima i dosta latinskih,francuskih i engleskih citata,meni u velikom broju nepoznati. Od dvatesetak parkova posijećujemo dva,malo je vremena,pijemo kafu u Starbucks-u i krećemo natrag,na put dug samo 1000km…

- Durmitor -

Pre nekoliko godina mala grupa od cetvoro planinara je bila na jednom veoma lepom i aktivnom “letovanju”. Radi se Nacionalnom parku Durmitor, sigurno jednom od najatraktivnih na nasim prostorima. Danijela i ja smo otisli prvi i popeli se na četiri vrha visine preko 2000 m. Zapravo, bili smo na dve celodnevne ture i osvojili Planinicu, Šupljiku, Savin kuk, Istočni vrhu Šljemena, Šljemena i Milošev tok.

Koji dan kasnije priključili su nam se nasi prijatelji Zoran i Bojan. Odmah po njihovom dolasku u Žabljak spremili smo svu neophodnu opremu, kao i hranu za četiri dana boravka u planini. Imali smo nameru da se popnemo na najznačajnije vrhove Durmitora, polazeći iz visinskih logora. Plan kretanja i boravka u masivu smo razradili još pre polaska. Pre svega ciljevi su nam bili vrhovi na kojima nismo bili ili koje smo ređe posećivali.
Pošli smo od Crnog jezera natovareni ogromnim rančevima. Posle oko sat i po jakog hoda stigli smo na Lokvice. Pošto u planinarskom skloništu nije bilo nikoga, imali smo mogućnost da se “luksuziramo” i spavamo u njemu, dok su šatori ostali neraspakovani. Sutradan, oko 7 sati, krenuli smo ka Valovitom dolu. Po dolasku u Valoviti do, trebalo nam je dosta vremena da nađemo koliko toliko povoljna mesta za podizanje šatora. Bili smo pomalo razočarani kada smo uvideli da je izvor podno Bobotovog kuka presušio skoro u potpunosti. Na sreću, u blizini šatora je bilo nekoliko vrtača punih prošlogodišnjeg snega. Isti smo topili i tako došli do neophodne vode. Nakon smeštaja, krenuli smo ka Bezimenom vrhu. Prešli smo izohipsom preko Valovitog dola i došli na prevoj između Bezimenog i Rbatine. Posle nešto muka, prelazeći sitan sipar izbili smo do pred sam vrh. Poslednji deo uspona je u steni i nije posebno eksponiran. Imali smo nameru da pređemo grebenski prelaz ka Bobotu, ali smo od nje odustali i preorjentisali se na Rbatinu. Ona je bila mnogo zanimljivija, pošto na njoj nikada do tada nismo bili. Danijela i Bojan su sišli do logora, sa zadatkom da istope dovoljno snega za rehidrataciju, kao i za potrebe sutrašnjih poduhvata. Stepa i ja smo ispeli Rbatinu. Uspon je nemarkiran i kreće se uglavnom preko dosta strme travnate površi. Potrebno je uočiti najbolji smer uspona i silaska. Ipak, brzo smo stigli na sam vrh. Sa Rbatine se pruža fenomenalan pogled na Žabljak i okolne vrhove. Jako dobro se vide udoline u drugom delu masiva – Donja i Gornja Ališnica. Posle kraće pauze, tek toliko da se povratimo od napornog penjanja, krenuli smo ka Kobiljoj glavi koja se grebenski pruža od Rbatine ka zapadu. Kako je ovaj vrh i visinski i daljinski dosta blizu nije nam trebalo mnogo truda da dođemo do njega. Pred veče smo stigli u logor i odmorili se. Noć je bila potpuno vedra i zvezdana. Lepo se video mlečni put. U toku večeri uživali smo u velikom broju meteora koji su sagorevali u zemljinoj atmosferi i davali predivnu sliku.

Po planu, Bobot nas je očekivao u petak ujutro. Posle sat vremena hoda, sa dušom u nosu, stigli smo na mesto odakle se pruža odličan pogled na Škrku. Nakon malo pentranja markiranim smerom u deset sati bili smo na najvišoj tački Crne gore, Bobotovom kuku (2523 m). Kako su nam šatori bili blizu, imali smo dosta vremena i zadržali se neuobičajeno dugo. Pri silasku, Stepa i ja smo odlučili da se popnemo na Đevojku. Uspon nije markiran i iz daljine izgleda opasno. Stoga smo poneli svu opremu koja je potrebna za penjanje – užad, pojaseve, karabinere, prusike… Međutim, uskoro smo uvideli da i nije toliko teško ispeti ovaj vrh. Problem predstavljaju jedino stene koje su jako krušljive. Uz to treba paziti da se pogodi najbolji mogući smer uspona, a naročito silaska. U povratku ka logoru, popeli smo i Lučin vrh. Inače, u to vreme videli smo puno planinara koji su se penjali ka Bobotu. Išli su iz više pravaca. Bilo je tu raznih planinara, od iskusnih, prekaljenih “gorskih vukova” do običnih turista koji su potpuno nespremno krenuli u planinu. Neki su plaćali i vodiče iz Žabljaka, kako bi ih bezbedno odveli i vratili sa Bobotovog kuka.

Većina se nije štitila od Sunca nikakvim kremama, što je bila ogromna greška. Sunce je bilo veoma jako, a na toj visini se može reći i ubitačno. Možemo samo zamisliti kako im je bilo posle tog dana.
Oko podneva smo počeli sa raspremanjem šatora. Tačno u 13 časova krenuli smo ka Ledenoj pećini. Zalihe vode su bile na izmaku i morali smo brzo da se snabdeti nekako. U Ledenoj pećini smo natočili vode, koja potiče od istopljenog snega i leda. Isprva smo mislili da podignemo šatore ispod Paljevina, kako bi bili blizu Oble glave i pokušali uspona na ovaj atraktivan vrh, ali smo ubrzo odustali od toga i brzim korakom krenuli ka Lokvicama. Zapravo, bili smo zaplašeni jakom grmljavinom koja se približavala. Po dolasku u Lokvice smestili smo se u sklonište. Kiša nije pala i olujni oblak nas je zaobišao. Iako umorni od celodnevnog nošenja stvari i uspona na četiri vrha, Stepa i ja smo oko 6 sati uveče odlučili da sa malo stvari izvršimo “brzinski” uspon na Južni vrh Međeda. Za 40 minuta bili smo na prevoju, a za manje od sat vremena stajali smo na vrhu Međeda. Nekoliko minuta smo posmatrali zalazak Sunca, a zatim hitro krenuli dole. Uspeli smo da za videla stignemo u sklonište. Bili smo jako umorni, ali i zadovoljni što smo bili na još jednom vrhu.

U subotu ujutro smo krenuli ka Žabljaku. Razlog zbog koga smo krenuli u subotu sa planine je taj što smo Danijela i ja nameravali da u nedelju ujutro krenemo na Kopaonik! Na Žabljaku je tek nastupila prva avantura. Naime, trebalo je spakovati četvoro ljudi, četiri velika ranca, jednu torbu i gomilu sitnih drangulija u “jugić” i sa njim prevaliti put od 300 km do Valjeva. Ni sami ne znajući kako i to smo uspeli. Sa Žabljaka smo se prebacili do Valjeva, gde je Stepa ostao, a nas troje je nastavilo put vozom do Beograda. Kući smo stigli oko pola 11, oprali rpljav ves, popakovali onako mokar u kese i ranceve i već sutradan izjutra u 8 sati pošli autobusom na Kopaonik.

Danijela i ja smo proveli na Kopaoniku još 7 dana i bili na isto toliko vrhova. Najznačajniji od njih je svakako Pančićev vrh 2017 m, a zatim Velika Gobelja, Mala Gobelja, Vučak, Karaman…. Osim toga obišli smo i gejzir, crkvu Metođu, kao i druga zanimljiva mesta na Kopaoniku.
Time se završilo naše planinarsko letovanje za tu godinu. Bilans svega je 14 osvojenih vrhova iznad 2000 m visine i 6 vrhova ispod.

Pozdrav…

Kad god da sam putovao, i nasao se na nekom novom, nepoznatom mestu uvek sam zeleo da poznajem nekoga ko zivi tamo, da mi pokaze mesta kojih nema u turistickim vodicima, uvede ma na lokalne zurke i upozna sa domacim devojkama. Ako putnik zeli da iskusi lokalnu kulturu na najbolji moguci nacin on gleda da se poveze sa lokalnim ljudima. Nema boljeg i neposrednijeg iskustva nekog grada/regije nego kada se putuje u saradnji sa ljudima koji tamo zive. Jedan od uspesnijih nacina da se ovo ostvari je couchsurfing

U pitanju je medjunarodno udruzenje putnika koji nude i traze besplatan smestaj preko neta. Neprofitni sajt pokrenuo je entuzijasta, putnik i programer Casey Fenton koji je spremajuci se da ode na Island, slucajno nabasao na direktorijum email adresa studenata islandskog univerziteta. Poslao je svima email pitajuci da li moze da prespava kod njih na kaucu, i na njegovo iznenadjenje dobio je stotine pozitivnih odgovora. Iskustvo se pretvorilo u medjunarodni projekat i couchsurfing mreza sada ima preko 350000 clanova na svim kontinentima ukljucujuci i Antarktik (njih 33). To su uglavnom mladi ljudi(mada ima i onih od preko 80 godina) koji zele da putovanje ucine ne samo turizmom u smislu sightseeinga, posecivanja muzeja i lokalnih restorana, vec i kulturnom razmenom na individualnom nivou.
Nema boljeg zezanja u Parizu, Londonu, Njujorku nego sa Parizanima, Londonjanima i Njujorcanima. Koga interesuje kip slobode gde moze da se slika za mamu i kupi jeftinu kinesku sferu sa umanjenim kipom, koju kada promucka pada lazni sneg, kada moze da ide na privatne zurke u Bronks ili Bruklin? Zasto placati svuda iste hotele kada postoji mogucnost spavanja kod mladih ljudi zeljnih duhovne i iskustvene razmene? Na kraju krajeva, ko nebi primio na spavanje studente iz irske koji stopom ka Islamabadu prolaze kroz Beograd?

Moje prvo iskustvo sa surfovanjem kauca je bilo sjajno. Javio mi se francuz koji je prolazio kroz beograd. Kada je stigao kod mene, shvatio sam da je u pitanju izistinski svetski putnik koji je kupi riksu u Bangkoku i njome krenuo put Strazbura. Njegova iskustva bila su dragocena i nekako sam slusajuci njegove price o egzoticnim i malo poznatim mestima imao utisak i ja da putujem bez pomeranja, poput Herbertovih svemirskih navigatora. Benoit, kako se zove moj sada prijatelj uneo je u moju gajbu u bloku preko 160 zemalja za jednu noc. Brojne razmene su usledile, primao sam i bivao primljen, bez ijednog loseg iskustva.

Za Novu Godinu spremam se za Istambul. Ovoga puta necu spavati u hotelu ili hostelu. Cekaju me moji nepoznati prijatelji Turci, koji ce me voditi na jezive novogodisnje zurke za koje ne bih znao ni da postoje.Da nije Couchsurfinga ponovo bih u prolazu cuo muziku zaleci sto neznam nikoga sa te zurke i razmisljajuci kako bi bilo lepo da sam i ja tamo.

Za gdestinaciju
Paris Petrovski