Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

„Znaš koliko ja imam godina? Četiri“, upitao je i odgovorio Aleksa vlasnici apartmana Nikolas u Paliću gde smo odseli.

Pošto sam automatski slagao pri razgovoru o smeštaju i na pitanje „koliko dete ima godina“ odgovorio da ima tri i po, (pretpostavljajući da što je manje dete sledi veći popust) pretrnuo sam. „Imaćeš četiri za koji mesec, dobro, ulazi u sobu“, procedio sam polako crveneći.

Delovalo je da smo se izvukli.

Ali mali Vuk Branković se otima i u skoku gazdarici unosi tri prsta u lice dreknuvši: „A ako me neko ovde pita, onda imam tri…“

Sad već crven kao bulka, plaćamo ženi smeštaj i ulazimo u sobu. Kroz glavu mi prolazi scena kako sam ja bio odgovoran lažov, kad me tetka vucarala za sobom po vojnim odmaralištima, uvek sam je zvao mama, i bio bar godinu dana mlađi. Iznerviran optužio sam ženu da je ona kriva što sam ja slagao za godine. A ionako smo imali jeftin smeštaj, 1.000 dinara noćenje po osobi. Deca do dve godine ne plaćaju smeštaj, a za starije dete (do 12 godina) se plaća 500 dinara po noćenju. Naš „trogodišnji“ sin je preko telefona ipak dobio besplatan smeštaj.

Stavljam gazdarici dve i po hiljade dinara u ruke, ona odbija 500, ali pogađamo se da nam za tu sumu napravi doručak sutra. Ulazimo u sobu, i mali izdajnik počinje da divlja od nestrpljenja da odemo u zoo vrt. Tek kad smo ušli primećujemo da je soba perfektno sređena, čista, sa novim nameštajem, TV, klimom, frižiderom i što je najbitnije, izuzetno urednim kupatilom.

Na brzinu raspakujemo malu torbu i krećemo ka jezeru. Gazdarica nam kaže da je na nekih 500 metara, ali idemo prvo u grad da kupimo film za fotoaparat. Dolazimo kolima na parking u blizini jezera. Tmurno vreme, oblaci kao da se muče da porode kišu. Sve je setno, gotovo tužno. Žuti, crveni i smeđi listovi opadaju sa drveća pod talasima vetra, koji mreška olovno-sivo jezero…

Aleksa me na vreme izvlači iz apatije vriskom: „Trambolina!!! Bandžiiii“. Počinje skakanje, prevrtanje uz ciku. Pošto je on odlučio da nas vodi na Palić, uživamo u njegovoj predstavi. Na tzv. „Euro bandžiju“, ciči od sreće i uzbuđenja dok leti gore dole u rasponu od nekih 5 metara.

Srećom ograničenje za tu vratolomiju je 80 kiliograma, pa imam alibi da ne skačem i ja.

Uskačemo u kvadricikl ili kako se već zove skalamerija od dva bicikla koja su poprečno povezana klupom, nadstrešnicom. Pedale se teško okreću, sve škripi, ali zbog čudnog načina upravljanja jednom polugom vožnja deluje zabavno. Van sebe od sreće Aleksa nastavlja sa unošenjem nemira u dremljivu atmosferu. „Skloni seee…“, drao bi se kad bi se ispred nas našli šetači. Osećali smo se kao divljaci, i ućutkivali ga. Gospođe koje su šetale i po koji zaljubljeni par su se okretali za nama koji smo ubrzali vožnju „kao sveti Ilija“.

Pada mrak i ostavljamo kvadricikl. Pale se svetiljke i kišica previše sitna da bi padala na tlo lebdi u vazduhu dajući svemu baršunast izgled. Odlazimo na Riblju čardu.

Zanimljiv enetrijer, a pogled najviše privlači kaljeva peć. Naručujemo riblju čorbu koja se služi u kotliću uz rezance. Unutra je šaran, koji se topi u ustima. Čorba je vrhunska, a ko voli ljuto dobija još i tucanu papriku i ekstrakt ljute paprike u maloj bočici. Mala bočica je kao po izreci puna „otrova“ od ljutine. Par kapi je dovoljno da oljuti ceo tanjir čorbe. Milena naručuje bečku šniclu, Aleksi uzimamo pola porcije somovine na žaru, a ja naručujem prženog šarana, uz salatu, i domaći banatski rizling, šveps i „akvišu“ za Aleksu.

Hrana nije najjeftinija, ali smo računali da bi nas na ovako ekskluzivnoj lokaciji kakvu ima ovaj restoran na samoj obali jezera, mogao dočekati i „jači“ cenovnik. Som je odličan, a Aleksa koji „ne miriše“ ribu je ubeđen da jede žablje batake. Iz nekog razloga je hteo to da naruči kad sam čitao meni, ali nismo hteli da eksperimentišemo, naručili smo somovinu, isitnili je i rekli da su to žablji bataci. Nakon sat vremena jedenja, odlučujemo da prekinemo, jer su porcije preobilne. Ako idete sa detetom, njemu je siguno dovoljna polovina.

Punih stomaka odgegali smo se do sobe i pokrili velikim jorganima uz kablovske crtaće.

„Idemo prvo da vidimo lava, pa tigra, pa foke, i krokodile“, mantrao je Aleksa.

Za porodicu ulazak u zoo vrt iznosi 300 dinara, ali pošto službenik nije imao da vrati kusur ušli smo „na veresiju“. Životinje deluju srećnije nego u Beo zoo vrtu, deluje da imaju više prostora u kavezima, naročito jeleni koji se ponekad stotinak metara udalje od ograde. Od svih životinja najsimpatičnija je bila mlada, naoko depresivna, jednogrba kamila koja je stalno poturala glavu preko ograde da se mazi. Očigledno joj je falilo društvo, iako se nalazila sa još nekim mladim životinjama, ovcama, magarcem i svinjama…

Pogled na tužnu princezu pustinje u vojvođanskoj ravnici, nije dizao raspoloženje. Odlazimo do parkića u kom nije bilo dece. Naleti jeseni tresu jarko žuto lišće na zemlju. Majmuni koji su letos pravili predstavu za posetioce, sakrili su se u kaveze.

Na izlazu nalaćemo na trambolinu, a skakanje u trajanju od 10 minuta košta 50 dinara i cika tri deteta kao da tere mučaljive oblake.
Iz zoo vrta odlazimo do jezera, a kišica počinje da sipi. Čovek koji nam je juče iznajmio dupli bickl kaže da do zime nema nekih dešavanja na Paliću. „Ukoliko konačno dođe neka jača zima i jezero se zaledi, biće klizanja“, kaže on dok rasklapa bandži.

U povratku odlazimo u Horgoš na ručak u Guljaš čardu. Kompletan ručak po osobi košta 400 dinara. Opet u porciju staje kilogram mesa koji se ne može pojesti. Guljaš čarda ima pansion i mini zoo vrt koji smo na Aleksin nagovor morali da obiđemo. Gomila nojeva svinja i ovaca u blatu. A i svinje liče na ovce, imaju nekakvo kovrdžavo krzno.

Objašnjavaju nam da su to „mangulice“ prastara autohtona rasa koja navodno nema loš holesterol. „Makrobiotička šunka“ košta 1.200 dinara kilogram. Skeptično slušam priče o slanini koja ima blagotvorno dejstvo na krvne sudove, ali se odupirem porivu da kupim šunku himere i krećemo za Beograd.

Žena vozi, kišica pada po „šajbi“ lade uz ravnomeran zvuk brisača. Aleksa spava izmožden od skakanja i doživljaja. Polako sklapam oči uz misao da ću na Palić sledeći put doći tek kad prognoza bude obećala potpuno vedar dan….

Troškovi

Smeštaj 2x po 1000 dinara
Doručak 500 dinara
Ručak u Ribljoj čardi 2.157 dinara
Ručak u Guljaš čardi 1000 dinara
Kvadricikl 200 dinara
Bandži 200 dinara
Trambolina 50 dinara
Putarina BG-NS-SU 2x po 480 dinara
Benzin (45 litara*) 4.000 dinara

Ukupno: 11.067 dinara

ovo sam objavio i u časopisu Moja Posla

- V I S I T O R -

2211 metara nadmorske visine. Visitor. Pre dve godine boraveći nedelju dana u dolini Grbaje, na zimskom alpinističkom kursu, posmatrao sam ovu markantu planinu. Svako jutro budila me je ista slika. Polegla grdosija spavala je zimski san dok su sunčevi zraci milovali snegom prekrivene padine. Želeo sam da popnem taj vrh.
Grupa od 25 članova nekoliko planinarskih društava iz Srbije kreće put juga. Vreme je lepo mada hladno i niko ne zna kako će biti kada dođemo u planinske vrleti blizu albanske granice. U glavi mi se motaju razne misli. Mora da smo se razmazili. Pre nekih 90 godina isti ti Srbi išli su put albanskih gudura. Nisu razmišljali o hladnoći i gladi. Tako su nas bar učili u školama, mada posle svega što se događalo devedesetih više nisam siguran da je to i istina. Čini se da se narod, ponesen vihorom rata mučio kao i sada. Niko od njih nije igrao ulogu heroja koja će im kasnije biti dodeljena. Ljudi su jednostavno pokušavali da prežive teška vremena. Ali to nije tema ovog teksta. Krećemo…

Putujemo noću. U autobusu je san opio putnike. Kroz mrak i svetlost farova vozila koja nas mimoilaze, posmatram lica planinara. Face raličite, motivi isto tako. Pitam se šta ih tera da napuste tople domove i krenu u hladnu nedođiju, gde se i zveri zavlače u jazbine kako bi preživele zimu. Zar nije lakše uživati u toploj kućnoj atmosferi. Pitam se to za njih, a nemam odgovor ni za sebe! Da, lakše jeste, ali nije i lepše. Ostani kod kuće, zivi svakodnevnicu i budi isti kao i ostali. Čovek se mora po nečemu razlikovati, zar ne? Verovatno nikada neću naći odgovor na pitanje koje mi postavljaju mnogi. Ali nije na meni da odgovaram. Srećan sam kad penjem vrhove, srećan sam kad se nalazim tamo i to je sve!

Pogled mi zastaje na licu, za planinarske krugove, čuvenog i kontraverznog Zvonka. Koliko je samo on planina video? Izgleda da mu zavidim na tome. Kažu da je najlepši trenutak stati na vrh. To je tačno, ali kada god sam slušao starije i iskusnije planinare retko ko je pričao o tom trenutku večnosti. Svi su pripovedali o naporima na usponu, trud je taj koji se pamti.
Rana zora. Stižemo u Gusinje, poslednje naseljeno mesto pred vratima surovih Prokletija. Imam utisak da sam došao u mesto iz prošlog veka, put u istoriju. Oko mene džamije i kuće u turskom stilu. Autobusom stižemo do jednog izvora, a odatle nastavljamo peške do planinarskog doma u Grbaji. Smeštamo se u domu i uskoro krećemo na vežbalište kako bi od Blažine naučili mnoge korisne stvari koje će nam trebati na Mont Blanc-u.
Sledeći dan je mnogo zanimljiviji. Ustajanje je u tri sata izjutra. Kao i uvek, nervozan sam zbog toga i budim se svakih pola sata. U dogovoreno vreme ustajem i budim ostale. Mnogi mrmljaju nešto nerazumljivo. Mrak je i samo svetlost čeonih baterijskih lampi osvetljava oronulu prostoriju. Ovo su obično trenuci kada se ljudi dvoume da li da uopšte krenu na uspon. Kasnije im je u većini slučajeva drago što su pošli. Spremanje je završeno i krećemo put busa. Tamo smo oko pet i sobzirom na zimsko godišnje doba još uvek je mrak.

U šest sati nalazimo se u Plavu i polazimo na uspon. Na istoku je već nešto bleđe nebo i očekuje nas nov i lep dan. Formira se dugačka svetlucava zmija koja vijuga uz padinu Visitora. Uskoro uživamo u izlasku Sunca. Zraci se presijavaju po površini Plavskog jezera. Vidi se masiv Prokletija kao i ostale planine. Uspon postaje naporan. Srce mi pulsira u glavi. Nekoliko nas se odvaja i pojačava tempo. Osećam da mi dobro ide. Vidi se da sam naporno trenirao mesecima pre ovog uspona. Pokušavam da sinhronizujem korake i disanje. Lakše mi je kad razmišljam o koracima nego kada pogledam na gore. Ubrzo izbijamo na Južni vrh i celih 2200 metara. Skidam ranac, sedam na njega i lagano dolazim do daha. Uspon je bio vrlo brz i ostatak grupe je daleko iza. Pogledam okolo i umor nestaje. Vidim sve ono zašto sam i došao ovde. Kako sada izgledaju mali i nevažni svakodnevni problemi. Sve to je ništa u odnosu na večnost koja me okružuje.
Iznad nas kruži orao. Žao mi je što ne mogu da prepoznam o kojoj se vrsti radi. Suri ili neki drugi, divan je. Lagano kruži ne mašući krilima. Uhvatio je topli vazdušni termal i diže se visoko. Sećam se knjiga o tim pticama, koje sam pročitao. Mogu samo zamisliti kako nas dobro vidi, čak i sa te visine. Sa tri hiljade metara vidi plen bez problema. Onda se stušti brzinom od skoro 300 km/h i u trenu ga hvata snažnim kandžama. Mogu se opisati samo jednom reči - Savršenstvo! Njemu ne trebaju karte, busole, oprema. Tačno zna gde se nalazi i šta mu treba da preživi surove planinske uslove. Čula su mu besprekorna, umeća takođe. I posle svega kažu da smo mi ljudi najsavrsenija bića na svetu. Što više posećujem planine sve više shvatam koliki je priroda umetnik.
Sa Južnog vrha pokušavamo prečenje grebena do glavnog vrha Visitora. Snežne strehe su suviše opasne. Zato se spuštamo dole sa druge strane. Malo sam razočaran, ali na moju sreću vidimo da je uspon moguć sa zapada. Nas desetak ostavlja rančeve i prosto istrčava na vrh. U daljini je dolina Grbaje i zamišljam mesto sa koga sam pre dve godine posmatrao ovaj vrh. Da, sada sam tu i vrlo sam zadovoljan zbog toga. Što bi neki rekli u euforiji sam. Silazimo dole i nailazimo na pećinu. Nije mnogo velika, ali je prepuna ledenog nakita. Vreme nas gazi i zato ubrzavamo korak. Na Visitorskom jezeru se nalazimo sa ostatkom grupe koji nije išao na vrh. Jezero je potpuno zaleđeno i više liči na livadu koju je prekrio sneg. Pokušavam da cepinom probijem led, što mi tek posle puno napora i uspeva. Prolazimo kroz prelepu šumu. Okolo se vide mnogobrojni tragovi vukova. Ovdašnji meštani ih mrze i progone na sve načine, zbog navodne velike štete koju im nanose. Niko ne kaže kolika je ta šteta tačno. A još manje se neko pita kolika je šteta koju mi njima nanosimo. Koliko je samo životinjskih vrsta nestalo direktnim uticajem čoveka? Spisak je sve duzi i kraj mu se ne nazire.

Umor me sustiže i misli mi lete ka Grbaji i toplom čaju koji me tamo čeka. U sumrak izbijamo na asfaltiran drum i uskoro dolazimo do autobusa. Vozimo se do Gusinja, pa onda peške do Grbaje. Dan je bio dug i naporan. Potpuno smo iscrpljeni.
Ujutro obilazimo kanjon reke Grlje u dolini Ropojana. Upravo ovom dolinom je glavnina srpske vojske 1914. prešla u Albaniju. Tu je i graničarska karaula. Vojnici ne kriju iznenađenje što nas vide. Odavno nisu videli toliko ljudi odjednom. Naročito Srba, pošto im je okruženje uglavnom albansko. Grlja teče kao mirna reka i odjednom propada desetak metara formirajući predivan i bučan vodopad. Iza njega, reka je probila kanjon kroz krečnjačku stenu. Prolazimo kanjonom i dolazimo sa druge strane gde nas očekuje autobus sa vozačem.
Krećemo na dalek put. Noću stižemo u Beograd. Vrlo sam umoran. Znam da ću srediti utiske tek za koji dan. I znam da ću opet poželeti da odem i doživim planinske vrleti, bez obzira na cenu.

Pozdrav…

Imam 11 godina. Bila sam 3 puta na Thassosu.

Thassos je milina za ljude sa decom, a tako i za one bez dece.

Okružen je borovim šumama. More je tako čisto da ga jednostavno možeš piti.

Za one koji žele provod preporučujem glavni grad Thassos i Potos.

A za one koji žele da se odmore i da napune baterije je definitivno Pefkari.

A za one koji žele luksuz tu je hotel Aleksandar Bič i on se nalazi izmedju

Potosa i Pefkarija.

Na Thassosu definitivno ne smete sedeti u jednom mestu, obavezno treba iznajmiti renta-car. Možete iznajmiti neki auto ( 25e na dan) a za one koji baš ne bi da se kuvaju u autu (ako nemaju dece) preporučujem skuter (15e na dan).

Mesto gde preporučujem da se iznajmi renta -car je Hermes. U Hermesu gazde su jako ljubazne i uz malo cenkanja možete proći malo jeftinije. Policija nije problem jer je ni nema..

A što se tiče klope tu je definitvno glavo etno-selo Theologos. U Theologosu nipošto ne smete propustiti jagnjetinu u taverni Kostas. U kojoj je gazda Kosta, simpatičan čovek sa brčićima i uvek masnim rukama. I nipošto nesmete propustiti

Grčko veče u taverni Avgustos. Tamo ima svega od šveckog stola pa do trbušnog plesa, razbiljanja tanjira, igranja uz najbolju Grčku muziku…I to je to što se tiče Theologosa.

Plaže na Thassosu su predivne. Obavezno treba istraživati i treba obići sve moguće plaže i uvale jer ni jednoj ne mogu naći zamerku. A što se tiče krađa i svih tih gluposti, ne bojte se na Thassosu to sigurno nećete doživeti. Slobodno ostavite sve ( torbe, peškire, suncobrane…) na plaži, kada se vratite sve će biti na istom mestu na kojem ste ih i ostavili ( jedino ako ih vetar nije pomerio) Evo nekih meni najdražih plaža:

PSILIAMOS: Predvna plaža sa bistro čistom vodom i krupnim peskom, i neviđeno dobrim kafićem. Nema onoga da je ili tišina da se samo vetar čuje ili da čujete male bebe kako vrište i plaču. Taj već pomenuti kafić je direktno iznad plaže i uvek se iz njega čuje ne preglasna moderna muzika. Pored imate restoran da ako ste naumili da ostanete ceo dan na plaži možete da prezalogajite nešto, a klopa je ekstra garantujem.I obavezno se provozajte bananom

( ludnica je)

MAKRIJAMOS: Je posebno dobar kako za decu, tako i za sportiste. A za one koji ne vole da se kupaju u moru tu je bazen. Zaboravila sam da napomenem da je ulaz 2 eur-a. Makrijamos se drugačije zove mermerna plaža. Na sredini mora je uvek neka zezalica (tranbolina, tobogan…) A voda je plitka noge da ti otpadnu dok dođeš do dubine.Pesak je sitan, tako da je plaža raj za malu decu. E a malo dalje od peska i mora nalazi se mali zoo vrt sa par jelena, pauna i zečića. Plaža takođe ima košarkaški teren, fudbalski teren, odbojkaški teren…

NAPOMENA:Ne kupuj tamo sladoled jer je mnogo skuplji nego u ostalim prodavnicama i redovno je otopljen.

PEFKARI: Ta plaža se nalazi u istoimenom mestu Pefkari plaža je dugačka jedno kilometar, dva. Odmah iznad plaže su mnogobrojne taverne.Plaža ima krupan pesak i bistro čistu vodu (malo sam dosadna sa bistro čistom vodom, ali šta ću kad drugu na Thassosu nemožete naći)

NAPOMENA: Idite samo na kraj plaže jer u prednjem delu ima puno ježeva.

E a na plažama nema gužve to jest da bude peškir na peškiru, ma milina jedna. Na svakoj plaži možete da uživate u mirisu borovine i mora,i da se u potpunosti prepustite čarima Grčkog sunca. Aj dosta o plažama ajmo sada malo o mestima na Thassosu . Po meni najbolja mesta na Thassosu su definitivno Potos i Pefkari. Najbolja je ova kombinacija , odete u Pefkari tamo se čuje samo talasi i blagi povetarac. Nema kola smrdljivog i zagušljivog dima… Obavezno posetite kafić Esperiju (koji je ujedno i hotel) sa strava baštom i ljubaznim konobarima.A ako vam bude dosadno u Pefkariju (zato što je dosta miran) svako veče možete ići u Potos koji je udaljen dva tri min. hoda od Pefkarija.E tamo je već nočni provod malo drugačiji. Imate tamo razne prodavnice sa suvenirima i razne kafiće. Duž plaže se nalazi mnogo cool kafića za EXTRA noćni provod. Naravno ima tu još dosta mesta : SKALA POTAMIJA, THASSOS, LIMENARIJA, SKALA MARION…

THASSOS:Glavni grad nije ništa posebno.Tamo već možete naći malo više prodavnica sa kvalitetnijom odećom poput BENETONA.Obavezno posetite kafić Pandorina kutija. U kome radi jedna simpatična baka, koja izgleda da mnogo voli Srbe, zato što je napisala meni na Srpskom, i u jednoj svesci je napisala da joj oprostimo ako je malo spora zato što je već sada stara i ne može sve da postigne (na Srpskom naravno ) simpatično, zar ne?: ).

Klopa u svim restoranima je super.

Nipošto ne sme da vam se desi da ne probate Grčku musaku, giros, suvlaki…

NAPOMENA:Nemojte da jedete pizze jer su im odvratne.

Takođe možete da idete na jednodnevno krstarenje. Super će te se provesti garantujem vam. Zaboravila sam najvažniji deo da vam napišem Grci su super. Nema šanse da vas dođu poslužiti bez osmeha na licu.Preklinju vas da uđete baš u njihovu tavernu. Na Thassosu će te se osećati ko mega zvezda. Prolazite kroz ulicu i nema koji Grk vam se neće javiti.

Zabolela me je ruka od pisanja, idem ja da se odmorim a vi spakujte kofere i pravac na Thassos.

- Masai mara, Kenija

Nacionalni park na jugozapadu Kenije. Jedan od najatraktivnijih parkova u celoj Africi. Zajedno sa tanzanijskim Serengetijem, predstavlja deo istog ekosistema u kome se desavaju najznacajnije i najmasovnije migracije zivotinja na svetu.

Organizacija ovog puta je pocela vec mojim dolaskom u Afriku, ako ne i pre njega. Gledajuci Nacionalnu geografiju cesto sam mastao o obilasku Masai mare.
Kad sam stigao u Nairobi, batalio sam svaki posao i bacio se na skupljanje informacija kako bih mogao otici na mesto mojih snova. Posle nekoliko vikenda uspeo sam u pravljenju plana. Idem kao i obicno potpuno sam, jer nema zainteresovanih za ovakvu avanturu. Razlozi za to su brojni. Od stednje para, do umora izazvanog nocnim ludovanjem po klubovima Nairobija. Uostalom nije lako otici ceo vikend, vratiti se i u ponedeljak ici pravo na posao. Kao i uvek, nesto se mora zrtvovati kako bi se na drugoj strani dobilo. Za mene je to svakako mala zrtva, za druge ne! Moram priznati da sam vrlo zadovoljan sto sam uopste u mogucnosti da organizujem ovakav put samostalno. Ne zavisim ni od koga, a i drugi ne moraju da ispunjavaju moje zelje. Nekoliko dana pre vikenda otisao sam do agencije da ispitam sve uslove. Postojale su dve opcije. Jedna je da se putuje terenskim vozilom, a druga, naravno skuplja – carter avionom. Masai mara je udaljena oko 5 sati voznje od Nairobija. Iz dva razloga sam se, uprkos ceni, odlucio za put avionom. Prvi je sto je to daleko udobnije, zahteva manje vremena, a drugi i vazniji, sto mi to omogucava da vidim ovu zemlju iz vazduha. Avioncici lete vrlo nisko, pa je moguce videti mnogo toga. Imao sam da resim nekoliko problema oko placanja, menjanja para i tome sl. Moj najveci problem je bio vrlo trivijalan. Agencija preko koje se placa avion radi samo do 17 h, a ja do 18 pa i duze. Nekako su mi izasli u susret i dogovorili smo se da sve platim kada stignem tamo.
Dakle, da krenemo…

Oko 8 h izjutra, u subotu, krenuo sam iz compaunda ka desetak kilometra udaljenom Willson aerodromu. Odatle lete samo carteri ka raznim destinacijama sirom Kenije. Nakon formalnosti usao sam u avioncic. Bilo je mesta za svega 15 putnika, ali s obzirom da su samnom bile tri Amerikanke, koje su svaka tezila kao jedan hipo, bio sam vrlo zabrinut za sopstvenu sudbinu. Avion je ipak poleteo uprkos tezini. Buka u ovom avionu je velika, skoro da se ne moze pricati. Lepo mozete gledati kako pilot upravlja letelicom. Neposredno po poletanju pilot, koji je u avionu i stjuardesa i sve, nas je posluzio bombonicama i objasnio koliko traje let i sta cemo sve preleteti. Ne moze se reci da je let bio miran. Imao sam utisak da i najmanji povetarac leluja nas mali avion. Posle uzbudljivih 45 minuta stigao sam iznad aerodroma Masai mara, ako se uopste moze reci da je to aerodrom. Radi se samo o pisti, koja izgleda kao malo bolji makadam, a nesto kao carinarnica je mala koliba, gde su me odrali za 30 dolara samo da kazem - Dobar dan. Ali, zasto kazem iznad aerodroma? Zato sto je na isti trebalo sleteti. I to nije obicno sletanje. Avion se priblizo “pisti”, i s obzirom je na njoj bilo rastrkano par desetina Tomsonovih gazela, morao je opet da uzleti i napravi par krugova i tako dva puta da bi se najzad gazelice razbezale. Sletanje, kao i uzletanje je vrlo uzbudljivo.

Moram reci da je organizacija celog puta bila perfektna. Sacekao me vozac u Masai nosnji. Ubrzo sam saznao da je on poreklom sa tih prostora i da jako dobro poznaje ceo kraj, sto je od presudnog znacaja ako hocete viditi zivotinje. U suprotnom, mozete se vrteti u krug i ne videti nista iako su one tu negde. On obicno pita koja vam je “favorite animal” i vodi vas pravo u kraj gde ih ima. I mene je pitao, i kako sam ja mogao coveku da kazem da mi je favorite crna mamba?! No dobro, da ne sokiram coveka koji ce mi naredna dva dana biti sve, rekoh volim lavove, geparde, slonove… i normalne stvri (sve sto vole mladi). Vec na putu ka kampu videli smo nesto od bogatog zivotinjskog sveta tog kraja. Po dolasku u lodz Ilkeliani usledila je dobrodoslica uz sok, kafu, caj i Masai su me odveli do mog satora. Navikao na male planinarske satore bio sam sokiran izgledom mog novog doma. To uopste nije sator, vec kuca, napravljena od satorskog krila! Sastoji se od jedne sobe, kupatila i WC-a. Ispred je nadstresica i moze se sedeti uvece i uzivati u zvucima savane. Malo sam se umio i otpakovao sendvic, kako bi se okrepio za “game drive”. U neposrednoj blizini satora protice Talek reka. Posle zalogaja-dva cuo sam nesto kao - pufffff, i obratio paznju na mesto odakle je zvuk dolazio. Veliki hipo se nalazio odmah ispred. Video sam njegove tragove, jer tokom noci izlazi napolje kako bi se najeo trave. Znam da je on, iako biljojed, vrlo teritorijalna zivotinja i da je odgovoran za smrt najveceg broja ljudi. Prema statistici, (a statistika uvek laze!) kazu da posle komaraca (usled malarije) hipo-i ubiju najvise ljudi u Africi. Bice to duga i zanimljiva noc, kao i uvek u savani. Ali do nje ima jos dosta vremena i uzbudjenja. Oko 14 sati sam otisao na rucak u zajednicki sator-restoran, a posle vrlo dobre klope, u 15:00 krenuo na safari sa vozacem-vodicem i one tri debele Amerikanke. Dzip je mocna masina i srecom moze lepo da povuce. Nesto se razmisljam da je mozda i bolje sto sam sa njima. Ako nas lavica napadne, mene nece dirati. U poredjenju sa ovim slonovima ja sam vise nego nezanimljiv. Ulazak u park je vrlo blizu i vec posle pet minuta voznje nasli smo se u okruzenju iz Nacionalne geografije. Inace, u samom parku je zabranjeno kampovanje. Svi lodzevi se nalaze na obodu. Vozili smo se vrlo losim putem, sto i nije bilo strasno s obzirom na odlican terenac i prirodu koja me okruzivala. Vrlo je tesko opisati dozivljaj. Kazu da slike govore hiljadu reci, ali sam uveren da i one tesko da mogu predstaviti atmosferu Afrike. Pred suton naisli smo na krdo zebri, a okolo njih veci broj lavica skrivenih u visokoj travi, u zasedi. Napad ce uslediti tek kada padne noc. Zbog striktnog pravila da se ne sme zanociti u parku moramo napolje.

Oko 18 casova vratili smo se u logor. Usledila je vrlo ukusna vecera i nakon cega su Masai ratnici iz obliznjeg sela odrzali predavanje o njihovim obicajima i zivotu u divljini. Kada su se svi razisli osamio sam se i uzivao u zvezdanom nebu i zvucima savane. Cesto se u daljini culo preplaseno njakanje zebri, ali i rika lavova. Razmisljam, kakva li se sada borba za ostanak vodi, tu nedaleko od mene.
Oko ponoci sam otisao u moj sator kako bih se odmorio za sutrasnji dan. Taman sto sam legao dosao je jedan “ratnik” u sator i rekao mi na losem engleskom: ja sam dosao da te ugrejem?! Sta da radis?! Da te ugrejem? Koga bre da ugrejes?! Tek onda sam primetio da je nosio termofor sa toplom vodom koji je stavio u krevet kako mi tokom noci ne bi bilo hladno. Luskuz na nivou.
Nisam bas dobro spavao s obzirom na zvukove koji su me okruzivali. Moram priznati da je vrlo zanimljivo, ali ponekad i zastrasujuce. Moj prijatelj hipo cesto se oglasavao iz obliznje recice, a povremeno je i izlazio da bi jeo travu tik uz moj sator. Taj izlazak je bio pracen lomljenjem grana. Srecom nije bilo malaricnih komaraca.
Ustao sam pred samu zoru. Dosta je bilo hladno. Jos nije poptuno svanulo, uz pomoc baterijske lampe stigao sam do mesta odakle se krece na jutarnji safari. Mora se krenuti pre svanuca da bi se videlo sto vise zivotinja. Obisli smo dobar deo parka i zaista videli ogroman broj raznih zivotinja. Moj savet je da, ako idete na ovako nesto, obavezno nabavite dvogled. Mi smo ga imali u dzipu. On otvara potpuno nove horizonte. Broj zivotinja koje vidite tako se bukvalno udvostrucuje. Najzanimljiviji detalj jutarnjeg safarija je bio gledanje dorucka porodice od dvanaest lavova u vidu nesrecne zebre, tacno na mestu gde smo prethodnog dana videli zasedu. Kada smo stigli vec su je pojeli, i samo se videla krvava trava i kosti. Lavovi su lezali okolo nadutih stomaka potpuno nezainteresovani za nase prisustvo. Uskoro su se pojavili i “cistaci” sakali kako bi zavrsili gozbu. Iznad nas leteli su beloglavi supovi, cekajuci svoj deo, od koga, cini mi, se nije ostalo nista.

Nakon vrlo zanimljivog obilaska parka oko podneva vise se nije moglo videti mnogo zivotinja, jer su se povukle u sklonista. Vratili smo se u nas logor. Usledio je rucak i vecina ljudi se posle njega razisla po satorima na popodnevni odmor. Ja nisam zeleo da gubim vreme. Uz jednog Masaia krenuo sam u obilazak okoline logora. Pitao sam ga da me vodi dolinom reke kako bi videli krokodile ili nesto slicno, na sta je on pristao, uz simbolicnu napojnicu, naravno. Isli smo na safari, peske! Oprezno smo setali, razgledali okolinu i pricali. Njegovo poznavanje savane mi je ulivalo hrabrost. Rekao mi je, izmedju ostalog, da u ovim krajevima malarija nije retka, ali da koriste odredjene biljke u lecenju i prevenciji ove bolesti. Krokodile nismo videli, ali sam zapazio nekoliko prelepih orlova. Na moje pitanje ima li zmija, odmah je rekao – ne! Uocio sam da lokalci koji su zaduzeni za strance na pitanje o ovim zivotinjama uvek odgovaraju odrecno. Jasno mi je da je to samo posledica uputstva koje su dobili od agencija kako ne bi rasterali turiste. Vecina ljudi njih ne zeli da vidi. Zmija sigurno ima, mislim da u ovim krajevima ni crna mamba ne moze biti retka, a tek puff adder je domaca zivotinja. Sve u svemu posle skoro dva sata setnje zamolih mog vodica da me povede u obliznje selo njegovog plemena. Na ulazu me sacakao poglavica i par momaka koji su zeleli da se slikaju samnom. Uskoro su mi pokazali i raznorazne vestine: kako pale vatru, kako prave kolibe od blata i balege ili koriste koplje. Potom su me zene pozdravile i na kraju su odigrali ples dobrodoslice sa cuvenim Masai skokovima. Kupio sam par suvenira i pozdravio se.

Mnogo sam bio tuzan sto sam tako brzo morao napustiti savanu. Ujutro je trebalo ici na posao, pa sam posle podne, dzipom, otisao do aerodroma kako bih krenuo za Nairobi. Na arerodromu je dovoljno sacekati sledeci carter let. Oni slecu svakih pola sata i lete za glavni grad Kenije. Uvece sam stigao do Wilson aerodroma gde me je cekao vozac i odbacio do compaunda. Bio sam veoma zadovoljan mojom avanturom. Moj san o Masai mari se ispunio. Zao mi je sto nisam imao vise vremana da ostanem bar nedelju dana. Imam utisak da bih na ovakvom mestu bilo lepo cak i ziveti. Uprkos ostvarenju sna jednog dana moracu otici ponovo, narocito u doba velike migracije zivotinja iz Serengetija, koja se odigrava u oktobru. Zanimljivo je da kada migracija pocne skoro je nemoguce naci slobodno mesto u lodzevima. Ogoroman broj televizijskih ekipa dolazi svake godine. Potrebno je rezervisati cak i godinu dana unapred. Inace, tada se i cena boravka ili ulaska u park udvostrucuje. To je jedan od najznacanijih dogadjaja u Africi koji svakako ne treba propustiti.

Pozdrav…

Pocetkom avgusta 2007. sam se vratio sa Lefkade, proveo tamo 15 dana, isao sopstvenim prevozom i upoznao ovo izuzetno ostrvo. Ideja o Lefkadi kod mene je nastala vrlo jednostavno - prosle godine kada sam na nekom kalendaru video plazu Porto Katsiki. Tu je bio kraj nedoumicama gde cu provesti leto ove godine.

Putovanje do Lefkade: S obzirom da sam se informisao kog tipa je ostrvo Lefkada, automatski sam odlucio da otputujem kolima sto je izbor bez konkurencije jer smo samo na ostrvu presli oko 900 km i mogli da uzivamo u svakom njegovom kutku koji smo pozeleli da vidimo. Posto mi posao ogranicava letnji odmor, odlucio sam se na voznju “do kraja”, dakle od Beograda sve do Lefkade bez prenocista negde usput… To je nesumnjivo bila greska jer je put veoma naporan, narocito druga polovina. Dakle, moze da se vozi i do ostrva bez nocenja usput, ali ako niste od onih koji vole volan vise nego “leba da jedu”, manite se te ideje. Moj savet je - ako idete sopstvenim vozilom, obavezno negde u Grckoj prespavajte na oko pola puta - u mestima Kozani a najkasnije u Graveni jer se tu zavrsava auto-put koji je u izgradnji i u nastavku krece dugi Colin McRae po planinama koje se uzdizu do goleti. Asfalt je odlican, ali toliko vijuganje nece biti prijatno, narocito posle vec dugog puta do Gravene. Do Gravene je auto put fenomenalan, ali sipajte pun rezervoar obavezno odmah po ulasku u Grcku jer na auto putu prema Kozanima sve do Gravene nema nijedne pumpe, niti odmorista - niceg, samo auto put! Jedina varijanta za tocenje goriva su skretanja sa auto puta od 12-20 km ka manjim mestima, ali to je vec nepotrebno gubljenje vremena. Inace, cuo sam da ce do leta 2008. ceo auto put biti gotov tako da ce putovanje do Lefkade biti pesma i za nas jedna od jednostavnijih grcko-ostrvskih destinacija za putovanje sopstvenim vozilom jer je Lefkada npr. za razliku od Krfa, spojena sa kopnom putem.

Smestaj: Bili smo u Vasilikiju koji je veoma simpaticno mestasce na jugu ostrva. Kao baza za obilazenja autom se pokazao odlicnim jer ne mora do najboljih plaza da se prelazi skoro celo ostrvo kao sto je to recimo iz Nidrija, pa i iz Lefkade grada. Konkretno, preko interneta smo kontaktirali mnoge apartmane i odlucili se za Armonia Apartments koji je ispunio sva nasa ocekivanja koja smo imali pre nego sto smo krenuli na put. Vlasnik je Nikolas koji kao i vecina Grka radi tu sve, a krajnje je korektan lik. Inace, na Lefkadu ne treba icu u avgustu jer tada pristizu Italijani u nenormalnom broju pa je velika guzva svuda. Uz same Grke koji Lefkadu posecuju i za letovanje, a i za vikend, to je haos od guzve. Mi smo izasli pri povratku iz Lefkade u po bela dana 4. avgusta (subota) i spora kolona vozila koja je pristizala na ostrvo bila je dugacka bar 10 km. Ne mogu ni da zamislim kada je onaj poslednji iz kolone usao na ostrvo.

Mesta i cene: Vasiliki - simpaticno malo mesto sa svim sto je potrebno (supermarketi, taverne, par ok kafica, suveniri, neprevazidjen giros kod Yannis-a, setaliste…). U Nidriju smo bili dva puta uvece i bila je velika guzva, ali to mesto nije zadobilo neke nase simpatije - sve je nekako prenabudzeno… Lefkada grad je vec mali zivahan gradic sa veoma simpaticnim kucama i setalistima. Grad ima duha i treba zaci i neke manje, sporedne ulicice koje su fenomenalne. Agios Nikitas smo posetili jednom u toku dana u potrazi za Milos plazom, mesto je malo i prijatno, tipicno primorsko grcko. Sto se tice cena, najbolje krenite sa mislju da je sve 2-3 puta skuplje nego kod nas (sto i vecinom jeste) i opustite se, bez obzira koliko novca ponesete. Jednostavno, ovo ostrvo ne ide sa nekim zgrazavanjem o cenama i o tome kako je “pivo visestruko skuplje nego kod nas”. Moj savet je - ako vam je na prvu loptu nesto skupo, nemojte to kupiti, i okrenite se dalje. Cim vidite neku novu prirodnu lepotu, potpuno ce vam biti nebitno sta ste mogli a niste sebi priustili zbog cene.

Putevi: glavni putevi na ostrvu su novi, ali skoro svaki sporedni put je daleko losiji. E sada, nezgodno je sto do najboljih plaza vode upravo ovi sporedni. Naravno, i ovi glavni putevi ne iskljucuju gomilu krivina jer je skoro celo ostrvo brdo i planina. Putevi do zapadnih (najboljih) plaza su najcesce veoma zeznuti jer su to krivine i strmost puteva koje kod nas ne vidjamo. Ponekad sam se zaista zapitao da li ce mi auto izgurati nazad sa parkinga neke plaze, ali uz malo navikavanja, opreznu voznju i dobru koncentraciju, sve se izgura bez vecih problema. Grci uglavnom voze sto bi se reklo “neprilagodjenom” brzinom takvom da se cesto zapitate kako takvi ljudi nisu vec u ludnici, ali su bili i vrlo cesto fer. Dakle, po mom iskustvu, uglavnom su bili raspolozeni da propuste vozilo, da se pomere sa puta da drugi prodje, pa i da se vrate u rikverc da bi stvorili prostor.

Plaze: Ovo je posebna prica, nesto sto se ne zaboravlja i nesto zbog cega ce Lefkada svakome ko je iole ljubitelj prirode ostati u najlepsem mogucem utisku. Dakle, plaze su od pitomih, klasicno grcko-ostrvskih, sa zelenkastom providnom vodom (juzna strana) do spektakularnih, retko vidjanih, sa bojom plavetnila vode koje se vidja samo na najboljim razglednicama. Plaze na istocnoj strani nismo posecivali, ne zato sto su lose, vec zato sto su neuporedivo losije od onih zapadnih.

Plaze - Juzna strana: Plaze ovog dela ostrva smo posecivali prvih dana kako bismo “za kasnije” ostavili ono glavno - zapad. Naravno, iskljucili smo iz plana gradske plaze. Na juznim plazama mozete da u miru plivate jer talasi najcesce nisu veliki, a takodje i da ronite jer je voda providna. Doduse, malo onako amaterski sto sam ronio nista zanimljivo nisam video, cak nijednu skoljku. Ima tu i tamo poneki jez, poneka lepa ribica i to je to.

Agiofili: plaza br. 1 na juznoj obali po lepoti. Vrlo blizu je Vasilikija i moze da se ide do nje kolima po losem putu pa onda peske spustanjem do plaze ili brodicem iz Vasilikija. Posto smo isli kolima pa onda peske, preporucujem brodic iz Vasilikija jer je povratak dosta strm i veoma zamoran u povratku. Plaza fenomenalno izgleda a sa stepenika se pruza izuzetan pogled odakle svi fotografisu. Na samoj plazi nema ni hrane ni pica pa zato treba poneti sve potrebno sa sobom (i vodu).

Amousa - prosecna plaza sa dobrim prilazom i sa restoranom i kaficem.

Kastri kamping - Izuzetno sredjen kamperski prtostor sa svim potrebnim (market, restoran, internet…). Od plaze Amousa se ide losim prasnjavim putem do kampa, nakon cega se silazi do veoma lepe plaze (po meni br. 2 juzne obale posle Agiofili), a tu je izgradjen i nekakav bazencic u stenama koji je veoma zabavan. Odmah tu je i uzidana terasa kafica na obali…vrlo prijatno. Inace, pre samog Kastri kampa sa leve strane se vidi jedna mala, simpaticna plazica koju mozete posetiti na jedno pre ili popodne. Sve je ok, ali je malo neprijatniji ulazak u more zbog dosta krupnog kamenja (prosaranog jezevima:)

Mikros Gialos - plaza mesta Poros. Tolika je guzva bila na toj plazi, da smo odmah pobegli glavom bez obzira. Inace, guzva nije sto je plaza bog zna sta, vec zato sto je pored mesta Poros, pa moze da se lako pridje kolima, pa su tu marketi, pa ovo pa ono…

Afteli Bay - mala plazica do koje se dolazi asfaltnim putem. Tu je naka kucica, ribarski camcici i to je to. Simpaticno za obici, ali nista posebno zanimljivo.

Plaze - Zapadna strana: Ove plaze su okrenute ka otvorenom moru i u odnosu na juzne, deluje kao da su sa nekog drugog dela sveta. Velicina talasa i temperatura mora su dosta nepredvidivi i krecu se od mirne tople vode do hladne sa velikim talasima. U obzir dolaze i kombinacije. Sve zapadne plaze su okruzene brdima (severozapad) i stenama (jugozapad) koje postaju prave litice na samom jugozapadu kod plaza Egremnoi i Porto Kaciki. Severozapadne plaze su donekle pitomije. Karakteristika za sve zapadne plaze je boja vode u fenomemalnim nijansama od mlecno-plave, tirkizne, do tamno plave. Voda je i bukvalno plava jer nije providna, vec i kad zaronite i pogledate, videcete beskrajno plavetnilo. Da skratim, to je ona boja za koju kad je mnogi vide na fotografijama pitaju da li je to doradjeno u Photo shop-u.

Pa da krenemo od severa ka jugu:

Mili: Na samom severu se nalazi plaza Mili na kojoj vetar “nosi i kosi” i nemoguce je postaviti suncobran, i zato smo tamo ostali samo pola sata, ali je to raj za surfere kao i Agios ioanis koju nismo ni posetili.

Pefkoulia: Do ove plaze se lako stize, blizu je mesta Agios Nikitas i mnogi su ovom plazom odusevljeni. Prilaz je jednostavan s puta, postoji taverna, more je tirkizno plavo, ali nama je zasmetao ulaz u vodu koji je bio prepun velikog kamenja (bar na tom mestu gde smo bili) i uz vece talase koji su tada bili, kao i neprovidnu vodu, ulaz je bio prakticno nepristupacan.

Agios Nikitas: Gradska plaza na kojoj je guzva. Ima neki smek, ali pored ostalih na ostrvu - neka hvala!

Milos: Izvanredna plaza odmah do mesta Agios Nikitas, ali tezi je pristup. Jedna varijanta je pesaka oko 20 minuta preko brda sto nikako ne prija u julu i avgustu ili brodicem iz Agios Nikitasa koji je porazavajuce skup - 5 evra za povratno za pravac od nekih 400 metara. Na plazi je pirkao blagi vetric i cinio prijatnim vrucinu kraja jula. Plaza je dugacka oko 700 m i vrlo malo ljudi ima na njoj. Najvecim delom je okruzena brdom a njen juzni deo je pod stenama nalik onima sa jugozapada ostrva. Vrlo prijatna plaza.

Katizma: Najbolja, najplavlja i najlepsa boja mora na celoj Lefkadi - nesto sto se nikad ne zaboravlja! Pristup je ok putem i plaza je poluurbanizovana. Tu su i lezaljke, suncobrani, restorani, kafici, parking, paraglajding i ostalo. Najbolje je na severnoj strani medju stenjem koje je odvojeni deo plaze. Dakle, sve je tu, ali ipak i mirno. Fenomenalna plaza.

Avali: Pristup je asfaltnim putem, ali veoma strmim i krivudavim, a stize se putem za Kalamici plazu sa odvajanjem na desno. Takodje izuzetno lepa plava boja u raznim nijansama. Manja plaza koja pripada nizu plazica izmedju Katizma i Kalamici plaze. Potroji neki kafic u zelenoj boji koji pusta Boba Marlija, a da bi ambijent bio dodatno jamajcanski,uzgajaju tu i bananu. Kada smo bili tamo talasi su bili ogromni, tako da smo se na kraju “hrabro povukli”. Naravno, guzve nije bilo, par kampera i poluduivljina… Lep ambijent i plaza za koju smo se vezali.

Kalamici (Kavalikafte): Plaza ima na kraju (neverovatno) ali i parking, dok je dolazak do nje po asfaltnom, ali jezivo krivudavom putu. Na plazi postoji kantina i tu se iznajmljuju i lezaljke i ostalo. Popularna plaza na kojoj ima dosta ljudi. Plaza je prosarana velikim stenama kod ulaza u vodu, a boja vode je tirkizna i karakteristicna za zapadnu stranu ostrva. Kod stena koje sibaju talasi se ne treba zezati jer se u talasu lako gubi tezina i moguc je “let” do stene, a to bi bilo… Juzno od ove plaze, prakticno spojena za Kalamici je Megali Petra koja nema toliko stena i sira je od Kalamici. Do nje se dolazi peske setnjom po plazi i ta plaza je veoma dobra jer se prakticno na jednom mestu nalazi dva tipa plaze pa moze da se bira. Vrlo dobra plaza.

Gialos (Atani plaza): Ova plaza je najsevernija od tri koje su na jugozapadu (pored Egremnoi i Porto Kaciki). Od ove plaze pa sve do juga se krajolik intenzivno menja od pitomijeg ka strmijem. Dakle, Gialos ja najveca plaza na ostrvu dugacka oko 4 km. Pristip je putem, moguce je i parkirati, a na njoj su i dve taverne. Plaza je veoma dugacka i veoma siroka tako da tu ima mesta koliko zelite. Iznad nje su visoka brda ali ne toliko strma. Deo oko puta koji stize i gde su taverne je sa najvecim brojem ljudi dok je ostalo: par pa 200 m, porodica pa 200 m, nudisti pa 200 m i tako 4 km. Vrlo dobra plaza.

Egremnoi: Ova plaza je dugacka preko 2 km i celom duzinom je okruzena strmim stenama sa kojih nema nigde pristupa osim jednim stepenicama koje su strme i ima ih vec famoznih 350. Strmost tih stepenica zamara i pri silazenju, a za penjanje je potrebno da ste atleta - ili 10 stepenika pa pauza, pa jos 10… i tako do vrha. Ali, ova plaza je za mene bila najcudnija, potpuno vanvremenska. Iako na njoj (bar ispod stepenika) ima dosta ljudi, ni u jednom trenutku ne napusta osecaj mira, izolovanosti, prostranstva i zaborava na vreme. Kao da bi njom u svakom momentu mogli da prosetaju neki dinosaurusi i drugi reptili iz pradoba. Izuzetan osecaj i izuzetan ambijent sa sve tirkiznom vodom.

Porto Katsiki: Najpoznatija plaza Jonskog mora pored Navagio na Zakintosu i Mirtosa na Kefaloniji. Po mnogim izglasavanjima ova plaza je br. 1 na Mediteranu. Mnogo je vec receno o ovoj spektakularnnoj plazi i ona zaista oduzima dah, tako da je naravno i nas odusevila. Kada sam video ovu plazu na kalendaru, automatski sam resio da dodjem na Lefkadu, a nesto mislim da je slican slucaj i sa mnogim drugim posetiocima. Suvise je dobro, da bi se odolelo…

Za kraj, pored krstarenja do Itake i Kefalonije, preporucio bih i posetu svetioniku na samom jugu Lefkade i naravno, ne priblizavajte se ivicama.

- Wady el Rayan -

Vreme: juni mesec, 2007.; mesto: Kairo, Egipat. Ja vam necu pricati o piramidama, sfingi, Nacionalnom muzeju, Luksoru i svima poznatim atrakcijama ove zemlje. Jos manje me zanima Hurgada i Sarm. Ono sto zelim da opisem je nesto za sta verujem da je retko ko od Srba bio.
Wady el Rayan! Na oko dva sata voznje od centra Kaira (170 km.) Fayoum desert Roud-om nalazi se zasticena zona ustanovljena 1989. godine. Predstavlja jednistven rezervat prirode. Naravno, radi se o pustinji, ali i drugim interesantnim znamenitostima.
Fayoum roud prolazi kroz istoimeni gradic, koji predstavlja ulaz u zapadnu pustinju Egipta. Sama oblast Wady el Rayan-a obuhvata povrsinu od 1752 kvadratna kilometra i to je bioloska, geoloska i kulturno-istorijska regija od posebnog znacaja. Sa svojih 169 registrovanih vrsta ptica predstavlja pravi raj za ljubitelje posmatranja istih. Osim ptica ima jos gazela, sakala, nekoliko vrsta pustinjskih lisica i veliki broj reptila. Ono sto ipak ostavlja bez daha su geoloske pojave: pescane dine, granitne planine, vodopadi, dva jezera, izvor.

Informacije citam na Internetu i u vodicu koji sam nabavio i vec me hvata uzbudjenje pred put. Cesto sam putovao i obilazio prirodne lepote, ali prema ovome sto citam, mesto koje nameravamo posetiti je nesto zaista drugacije. Temperature tokom leta dostizu neslucene vrednosti i nije bas pametno tada ici, ali mi nemamo izbora. Stoga moramo biti oprezni i sve organizovati do tacnina. Ne bi bilo lepo da skapamo od zedji negde. Ne idemo preko agencija, pa je sve na nasoj domisljatosti. Razmisljam sta bi se sve tamo moglo desiti i pokusavam da napravim spisak svega sto bi nam u raznim okolnostima moglo zatrebati. Ekipa u sastavu Ivana, Panta, Aca, nas vozac Serif i ja se spremamo dve nedelje ranije za odlazak u duboku pustinju. Hteli bi da obidjemo celu zasticenu zonu i vidimo sve sta tamo ima. Planiramo da jednu noc provedemo u pustinji. Nemamo satore, vrece za spavanje, podloske… Lokalne kolege nas ubedjuju da ne idemo zbog prisustva skorpija i zmija i time samo podizu dozu adrenalina, cineci ovaj put vecom avanturom. Nisam ubedjen da cemo uopste videti mnogo zivog sveta u pustinji. Ipak, to nije africka savana. Sa Serifovim prijateljima obezbedjujemo sator, ali ne planinarski vec beduinski u kome cemo provesti noc. Namerno kazem provesti jer od spavanja nece biti nista. To zapravo znaci na otvorenom. Ne brinu me zmije i skorpije vec bica mnogo manje opasna ali svakako dosadnija – muve i nocu komarci. I vrucina danju, hladnoca nocu!

Takodje, idemo kolima, a svaka kola se mogu pokvariti. Koliko smo saznali kada se zadje dublje u pustinju nema signala mobilnie telefonije. Ipak, Serif organizuje sve preko svojih prijatelja i ubedjuje me da ce sve proteci kako treba. Nabavili smo i prirucni frizider u kome cemo poneti meso da napravimo rostilj, kada sunce zadje. Serif je obecao da ce se za to pobrinuti.

Vec sagoreli od zelje da krenemo docekasmo i dan polaska. Tog jutra, 1. juna, 2007. Serif je pokupio Ivanu, Pantu, a zatim i Acu. Uskoro stizu do mog hotela i krenusmo. Auto je polegao pod tezinom nas samih, ali i ogromne kolicine vode koju nosimo iz straha da ne ostanemo bez dragocene tekucine. Krecemo se na zapad, kroz pustinju. Uskoro prolazimo sa nase desne strane ogromno groblje koje izgleda kao selo. Grobnice su zapravo male kucice u kojima cak borave siromasni. Prolazimo i grad Fayoum. Citajuci roman o Ramzesu Velikom (Kristijan Zak) upoznat sam sa ovim mestom, nekada veoma vaznim centrom Egipatske drzave. Danas je to prljav gradic, prenaseljen kao i vecina gradova u Egiptu. Ubrzo skrecemo udesno i nakon 10-tak km. stizemo da ogromnog jezera Quaroun. Neshvatljivo je kako je usred pustinje nastalo ovoliko jezero. Izgleda kao more. Stajemo u nekom restoranu da se malo odmorimo i popijemo kafu. Ono sto me izludjuje je da nes kafu donesu u kesici. Uz to dobijete vrucu vodu, secer i mleko sumnjivog kvaliteta i sami muckate kafu. Nije mi jasno sta mi tu ustvari placamo.

Na obali jezera je stari brod koji sluzi za svadbena veselja Arapa. Ne bas preterano zadovoljni restoranom, nastavljamo nas put. Sunce se neumitno blizi zenitu i temperatura neumoljivo raste. Prolazimo selo Tunis, mesto gde se okuplja veliki broj slikara, vajara i ostalih umetnika, praveci svoja remek dela. Skrecemo ulevo i nakon samo nekoliko kilometara stizemo do ulaza u zasticenu zonu. Ovde je “check point” i mesto gde se placa ulaz. Cena je 100 egipatskih funti po osobi (oko 12 EUR). Samo par kilometara kasnije eto nas u pravoj pustinji izmedju pescanih dina. Jedino sto vidimo su pesak, pomalo zatrpan put i par baznih stanica mobilne telefonije. Interesantno, a potpuno logicno je da se ove stanice napajaju solarnom energijom. Odjednom sa nase leve strane vidimo dva velika jezera – gornje i donje. Opet iznenadjenje kolika su. Dolazimo do plaze, na kojoj je veci broj Arapa. Prema karti vidimo da se u blizini nalazi vodopad, ali je skriven rastinjem. Nasli smo ga. Nije preveliki i dosta penusa, odajuci sliku prljave vode. Nismo zeleli da se kupamo. Nastavljamo dalje.

Put vijuga izmedju pescanih dina, a bez naocara za sunce sigurno bi oslepeli. Klima u autu radi na maksimumu. Otvaram prozor da slikam i vrelina me primorava da se vratim unutra istog trenutka. Posle 20-tak minuta eto ih - El Mudawar planine. Fenomenalno izgledaju. To su zapravo velika brda peska koje se delimicno pretvorilo u kamen. Nastale su tektonskim kretanjem tla i dejstvom vetrova. Oblikom podsecaju na cuveni Kolorado , iako su mnogo manje. Serif izlazi iz kola i kaze stigli smo. Na nase pitanje – gde, da li si normalan, napolju jaje mozes skuvati za 10 minuta! Smireno odgovara: tu smo blizu naseg logora u kome cemo provesti noc. Pesak je suvise dubok da bi se u kolima spustili do podnozja jedne od El Mudawar planine, pa krecemo peske. Dole, “on the foot of the mountain”, u senci, sede dva Arapina ispred satora, cekajuci nas. Salam alejkum! Bog ti pomog’o junace! odgovaramo. Pored njih je nas sator. Veliki beduinski sator potpuno otvoren sa tri strane. Uzas! Tu cemo spavati? Jezero je blizu, znaci bice komaraca, nasi strahovi ce postati realnost. Vrece za spavanje nemamo. Ivana je ocajna, mi se zagledamo, kao nije nam nista. OK, sta je tu je, nema nazad. Je l’ avantura ili nije?

Kako bismo olaksali auto vadimo stvari iz kola i krecemo ka Springs oazi. Izlazimo na asfalt i nastavljamo dalje. Uskoro treba skrenuti udesno kako bi se stiglo do oaze. To je jednostavno nemoguce zbog peska. Odlucujemo da sutradan pozajmimo terensko vozilo od rendzera i ovaj deo zasticene zone odradimo. Sada nastavljamo dalje asfaltom. Slusamo muziku, uzivamo u klimi koja nas spasava od sigurne smrti ili bar nesvesti. Pricamo o svemu i svacemo i ne primecujemo da smo stigli… na potuno drugu planetu. Ne, ovo ne moze biti taj “treci kamen” od Sunca, ovo je mozda drugi, cetvrti, peti… treci nikako ne moze biti. Nalazimo se izmedju ogromnih pescanih dina. Izlazimo iz kola. Docekuje nas vetar koji vitla pesak. Jasno nam je zasto Arapi nose marame. Setamo po dinama, trcimo, ostavljamo tragove, smejemo se, totalno sludjeni okolinom.
Oko nas je pesak, pesaka i opet pesak, neverovatnih oblika. Fotografisemo i ostali bi mi ovde vecnost kada bi nam to nemilosrdno Sunce dozvolilo. Moramo nazad, gladni smo, zedni, umorni. Okrecemo kola, i krecemo nazad zapanjeni onim sto smo videli.
Uskoro stizemo, Arapi raspaljuju vatru za rostilj. Izgladneli cekamo nesto sto oni spremaju, a mi pojma nemamo sta. Stize tanjir sa necim sto vise lici na ugalj nego meso. Niko ne pita sta je to. Gutamo, cutke kao pomahnitali, jer ceo dan nista nismo jeli.
Nakon pola sata svima nam je muka. Jedni od nas popise Ranisan, drugi pivo, treci oboje i legosmo da spavamo.
Pocinje duga noc. Izlazi mesec. Neverovatna slika. Vidi se sve, mesec se presijava na jezeru. El mudawar planine bacaju senku kao po danu. Tokom veceri duvao je vetar, malo iza ponoci prestaje. Nismo ni bili svesni sta nam je vetar znacio iako nas je pomalo nervirao. Stize… konjica! Rojevi komaraca krecu u svoj pohod. Leka nema. Sprejevi su beskorisni, na otvorenom smo, za Autan izgleda ovdasnji komarci misle da je parfem. Svi vodimo neravnopravnu i potpuno uzaludnu bitku. Panta, jedini spava. On je dve prosle noci radio i spava kao zaklan. Ja se plasim da ce do jutra ostati bez krvi. Ivana ga uporno brani, a ni sebe ne moze odbraniti. Aca je zaspao desetak minuta i probudio se skroz otecen. Ocaj totalni. Sekunde su minuti, minuti sati. Pitamo se, hoce li ikad svanuti novi dan ili smo upali u crnu rupu iz koje izlaza nema.

Serif ustaje i kaze mi: ‘ajmo na planinu! ‘Ajmo, covece, bilo gde! Penjemo se na jedno od brda. Hteo je da mi pokaze gnezda ptica, a mozda i orlova. Nije bas pametno hvatati stene. Mozda ima zmija ili skorpija. Imamo malu baterijsku lampu, ali nam i nije potrebna. Mesec je dovoljan. Lepo se izlomatasmo i cujemo iznad nasih glava ptice, ali bez opreme tesko da se moze dalje. I ovo je, cini mi se, preteran rizik. Vracamo se nazad, da nastavimo nasu borbu sa vojskom komaraca.
Oko pet ujutro sunce najzad izlazi i spasava nas nocne more. Vrlo brzo ustajemo. Panta se budi, a mislio sam da nikad nece. On nema uboda komaraca, devojka ga odbranila. Aca medjutim na licu ima bar petnaest zestokih uboda. Ivana i ja, osim podocnjaka, nemamo vecih posledica od ove noci, barem ne vidljivih. Ulazimo u kola i krecemo ka stanici rendzera kako bi ih zamolili za terensko vozilo. Dolazimo do stanice i budimo jednog, jer je jako rano. Ona nas posluzuje cajem i uskoro svi prelazimo u terensko vozilo. Krecemo kroz pescane dine. Cuvar odusevljen vozi kao lud dok se mi drzimo u stahu da se ne prevrnemo. Ocigledno ga zabavlja nas strah. Vrlo brzo dolazimo u oazu. Ocekivali smo nesto kao iz filmova. Ogromne palme i slicno. Toga ovde nema.

Oaza je nije velika i osim manjih palmi i nizeg rastinja nema nicega. Ipak je cudo prirode da se na ovakvom mestu nalazi izvor vode. Tokom istorije oaza je bila vazno mesto za sve trgovacke karavane koji su prolazili ovim krajevima. Ima puno tragova zivotinja koje ovde piju vodu. Tragovi reptila su takodje brojni, ali ih nismo videli. Vodic nas zatim vozi do obliznjih planina i uskoro videsmo par pustinjish lisica koje pobegose pred nama. Nasli smo njihove jazbine. Vracamo se nazad do stanice, i ulazimo u nas auto. Idemo 35 km. dalje do Wady el Hitana. Ovaj deo je poznat kao veoma vazno svetsko areheolosko nalaziste, sa velikim brojem fosila. Lokacija je od 2005. godine pod zastitom Unesca i jos uvek je istrazen samo manji deo. Ima dosta fosila, starih 40 miliona godina, koji dokazuju poreklo zivota na zemlji. Naime, ovde je, pre mnogo miliona godina, bilo more i fosili upravo dokazuju prelazak prvobitnih zivih bica na kopno. Setamo i razgledamo fosile, ali kako se blizi podne vrucina postaje nepodnosljiva. Uskoro vise nismo u stanju da boravimo na Suncu. Trazimo spas u kolima sa klimom. Krecemo nazad do velikih jezera, da popijemo nesto i malo se odmorimo. Oko 14 sati odlucujemo da krenemo ka Kairu. Prema preporuci Serifovih prijatelja svracamo u restoran u blizini Quaroun jezera. Restoran je u orijentalnom stilu, vrlo cist i ljupko sredjen. Vlasnici su Kopti, tj. pravoslavni hriscani. Ovde se moze pojesti odlicna sveza riba. Love je u jezeru i peku na rostilju sto mi svakako nismo propustili. Popili smo i po par piva sto nas je nakon velikih napora i pre svega vrucine dotuklo. Krecemo nazad, ceka nas posao sutradan. Uz put i prepricavamo dozivljaje od prosle noci. Predvece stizemo do mog hotela gde ja ostajem, a ostali odlaze kucama.

Mesto u Wadiju koje nismo obisli je Medinet Madi. To je takodje arheolosko nalaziste poznato po iskopinama iz doba Rimljana. Na ovom mestu je boravio i Aleksandar Veliki na svom pohodu u Africi. Do Medinet Madi-ja je nemoguce doci iz samog Wady el Rayan-a. Mora se ici iz Fayoum grada. Mi za to,nazalost, nismo imali vremena.
Bez obzira na besanu noc, velike napore, i pre svega vrucinu ovo je bilo veoma zanimljivo iskustvo, a u pojedinim momentima i nedozivljeno. Tek sutradan kada se odmorimo i sredimo utiske bicemo svesni gde smo zaista bili.

Pozdrav…

Naguravanje opreme, truckanje Nivom po prtini, i eto nas na sred staze. Dubok sneg, brije oštar vetar, pancerice smrzle, plastika ukrutila. Mučimo se sa obuvanjem, stenjanje i pokoja psovka. Ipak, pancerice su obuvene, skije su na nogama, oprema se doteže. Još malo „peglanja uzbrdo”, da uštinemo još koji metar spusta. A onda…

Petak (9. novembar) nije obećavao mnogo. Uobičajen beogradski radni dan, sivo, oblačno, tek po koja kap kiše. No, poziv je bio tu, plan napravljen, a nas četvorica Manijaka, Freak, Krecha86, pop67 i SkiBata, privodili smo kraju poslednje pripreme za putovanje. Destinacija – Olimpijski centar Jahorina, povod, manifestacija Turstička berza 2007 a pravi razlog, pa naravno, skijanje. Par minuta finalnih dogovora, malo fizikalije oko opreme (prezentacione, ne skijaške), naguravanje nogama torbi i vreća u omaleni gepek golfa trojke, stešnjavanje na zadnjoj klupi, i već nas evo u koloni kraj Geneksovih kula, na autoputu ka Šapcu. Tiha muzika i jako grejanje učinili su svoje, pa smo vreme u vožnji proveli uglavnom ćuteći (da ne „ometamo” majstora od volana Freaka).

Šabac – prvi check point naše ekspedicije, kratak susret sa našim drugarom, SkiManijakom KumomStevanom i precizno uputstvo za pit stop u obližnjoj hamburgernici gde smo „natankovali stomake” za put do Jahorine.

Pomalo monotona vožnja (barem nama, putnicima) nastavlja se sve do Pavlovića ćuprije. Kratke granične formalnosti, lične karte, bosanska strana Drine. Rominjavu kišu ubrzo smenjuje jak pljusak, koji u Vlasenici prelazi u pravi pravcati potop, praćen jakim vetrom. Zaštitu od kiše, kratak predah i okrepljenje potražili smo kod našeg drugara Vitka u vlaseničkom hotelu Panorama, inače „glavnog i odgovornog” što su Manijaci prethodnih zima imali nekoliko zaista predivnih ski vikenda na obližnjem skijalištu Igrišta.

Vlaseničku kišu je, baš negde oko Igrišta, smenila prava pravcata snežna mećava. I umesto da se, kao i sav normalan svet, barem malko zabrinemo zbog snegom pokrivenog puta i jako loših uslova vožnje mi smo, baš kao pravi Manijaci, radost i oduševljenje zbog prvog susreta sa ovogodišnjim snegom pokazali tako što smo, na očigled zapanjenog prodavca goriva na pumpi negde podno Romanije, izleteli iz kola i udarili u grudvanje sve u šesnaest.

sneg

Promrzli, veseli i presrećni nastavljamo put ka Jahorini u mnogo boljem raspoloženju. Kabina Golfa ori se od pesme (čitaj vike i arlauka). Najglasniji je Krecha mali Mića, koji, kasnije će se ispostaviti, samo isprobava svoje inače fantastične glasovne mogućnosti. Han Pijesak, Romanija, Sokolac, i već nas eto na Palama. Na usponu na Jahorinu sačekuje nas prava zimska idila. Snega na putu, još više pored puta. Okolni vrhovi beli, uspevamo da zaključimo „skenirajući” planinu iz kabine kola, kroz jahorinski mrak. Usput pretičemo jedan džip lokalne policije, koji, odmah nakon toga i sam dodaje gas i prati nas sve do ulaska u Olimpijski centar. Zaključili smo da su momci samo hteli da se uvere da ćemo se bezbedno popeti do gore i da nam se, eventualno, nađu u nevolji, budući da grederi još uvek nisu počistili ceo put. Malo ispred hotela Košuta putevi nam se razilaze. Kratak pozdrav sirenom i blicanje farovima, plavci odoše na neki drugi zadatak, a mi pred hotel Bistrica.

Recepcija, ključevi od soba, no, pre raspakivanja stvari, poseta internet kiosku u holu, tek da ostalim Manijacima objavimo sretan dolazak i javimo lepe vesti – dvadesetak santimetara snega na Jahorini.

Sledi sve ono što i inače sledi, pa taj deo preskačemo. Negde ispred ponoći, selimo se iz hotelskog hola u obližnji kafić Lavina. Na po jedno piće. U stvari, tako je počelo. U punom kafiću uspeli smo da se parkiramo tik uz prozor. Idila, prava. Živa muzika, domaća kajsija, loza, topla kafanica i pogled na snežni pejsaž kojeg ubrzo remeti – novi sneg. Ljudi moji, iza pola noći je počelo da veje kao da je januar a ne novembar! Najmlađi (i najveseliji) od nas, krecha, da li od prevelike radosti zbog novog snega, da li zbog čega drugog, uzima stvar, tj. mikrofon u svoje ruke i, u roku od petnaestak minuta, cela kafana eksplodirava od erupcije dobrog raspoloženja, pozitivnih vibracija i još bolje muzike za koju je bio zadužen klavirista, maestro Dragan a uz njega i naš Krecha mali Mića, što mu je, od sad pa nadalje i ubuduće, estradni nadimak, budući da se momku smeši blistava karijera u nekoj od grand produkcija samo ukoliko se odluči, jerbo je čitave noći, što tercirao maestru Draganu, što solo pevao a la Aca Lukas, sam za klavijaturama i mikrofonom.

a

Žurka je potrajala…pa, sve dok gazda nije objavio fajronat, a pevač došao da popije još jednu turu sa nama i zamoli nas da krenemo na spavanje, jer naprosto, više nije mogao. Odosmo i mi, a i ostali gosti. Subotnju berzu smo, osim za upoznavanje s novim i viđenje sa starim poznanicima i drugarima iskoristili i za vidanje kafanskijeh ljutijeh rana (čitaj lečenje mamurluka). Ceo dan smo proveli u hotelu, gledajući sneg samo kroz prozor, u iščekivanju nedeljnog skijanja, koje nam je organizator i domaćin obećao. Naša drugarica Seka iz novosadskog Kompasa potrudila se da nam obezbedi skije za nedelju, pa smo to rešili da proslavimo još jednom posetom Lavini, gde smo uspeli da „utvrdimo gradivo” od petka, zajedno sa ostalim gostima i našim novim prijateljima iz Turističke organizacije Kneževa, koje smo upoznali na berzi u hotelu Bistrica. Gradivo smo doobro utvrdili, novo prijateljstvo sa Kneževčanima „zapečatili” obećanjem da ćemo ih, u prvoj zgodnoj prilici posetiti u većem broju i uživati u njihovom gostoprimstvu, društvu i skijanju na njihovom lokalnom skijalištu.

Nedelja jutro, mamurluk je odavno smenilo napeto iščekivanje da se korpe barem jedne žice mrdnu s mesta i izvezu nas na neki od jahorinskih vrhova, da probamo prvi ovogodišnji sneg. Ipak, korpe je mrdao samo vetar. Loše vesti – žica neće raditi. Obrazloženje, jak vetar duva napolju, vrhovi su goli jer je vetar skinuo sneg, a i osim nas praktično nema drugih zainteresovanih za skijanje.

1

Sve ono lepo što smo u prethodna dva dana na Jahorini doživeli, sva ljubaznost i gostoprimstvo domaćina, sve to je začas nestalo. Razočaranje, bes, ljutnja, na kraju krajeva i svojevrsno poniženje koje smo doživeli, ne mogu se rečima opisati. Ipak, da čitav naš poduhvat ne bi propao, da se kući ne bismo vraćali razočarani, naši domaćini, nakon kratkog većanja, odlučuju da angažuju jedno terensko vozilo koje će da nas izveze na stazu, dokle bude moglo. Dakle, džipom uzbrdo, na skijama nizbrdo.

Treba li reći da smo za stazu bili spremni u roku od odmah. Našoj četvoročlanoj manijačkoj ekspediciji pridružuje se i poznati voditelj Goran Radojković-Pile, sa svoje dve ćerkice, Sarom i Janom. U dogovoru sa našim predusretljivim vodičem i vozačem, Srđanom, odlučujemo se da Jahorinu „načnemo” na Ogorjelici 1, na žalost ne od vrha, nego sa onog mesta do kojeg on bude mogao džipom da nas izveze. Rečeno učinjeno. Ispinjanju na stazu prethodio je odlazak do ski rentala našeg drugara Vlade Lučića, koji nas je snabdeo „ljutim oružjem” za naše prvo ovogodišnje skijanje. Usput je pao i kratak „poslovni” dogovor, pa na stazu krećemo sa Vladinim skijama i bordom i obećanjem da će ove sezone za sve SkiManijake sa članskim kartama važiti popust od 15% za servis skija i bordova u njegovom servisu u hotelu Košuta.

pile

Naguravanje opreme, truckanje Nivom po prtini, i eto nas na sred staze. Dubok sneg, brije oštar vetar, pancerice smrzle, plastika ukrutila. Mučimo se sa obuvanjem, stenjanje i pokoja psovka. Ipak, pancerice su obuvene, skije su na nogama, oprema se doteže. Još malo „peglanja uzbrdo”, da uštinemo još koji metar spusta. A onda… Pogled puca na stazu. Sneg pravi. Netaknut, devičanski. Prvi kreće Freak na bordu. Krecha, moja penzionerska malenkost, Pop, prašimo jedan za drugim. Prvi zavoj, i sva nervoza i ljutnja nestaju. Nema umora, nema mamurluka, nema besa. Samo onaj slatki osećaj nekakve treme koji se javi uvek kada sam na skijama prvi put u sezoni, pomalo prošaran strahom od svakog sledećeg zavoja. Široki zavoji jedan za drugim. Leptirići po stomaku, žmarci, adrenalin. Spoznaja da smo na snegu, da skijamo, polako prodire u sive ćelije. Lagano krivudanje po prelepom suvom pršiću.

Na jednoj krivini stoji i Lazar, momak s kamerom kojeg je Seka iz novosadskog Kompasa koja nam se kao navijač priključila, povela da ovekoveči naše prvo ovogodišnje skijanje. Zuji i Piletova kamera, a Krecha i na snegu ima svoj show. Još malo poziranja, pa nastavak niz stazu. Na žalost, mnooogo brže nizbrdo, nego uzbrdo. Predusretljivi Srđan pravi novu turu, nas četvorica Manijaka, Pile i on u tesnoj Ladi, sa skijama i bordom, još jednom truckamo uzbrdo. Novi spust, nova sreća zbog činjenice da je sneg, da smo na stazi, da skijamo. Radujemo se kao mala deca. Vrištimo, skačemo. Adrenalin udara. Nekoliko (malih) terenskih skokova, naravno i zaranjanja u sneg. Krečina egzibicija sa (silom prilika) skijanjem na jednoj skiji, Frikovo bordanje i par majstorskih snimaka i već smo na kraj staze. Sve vreme sa nama je i Pile, koji je odista, kao i mi, pravi SkiManijak, usput i odličan zabavljač i komentator zbivanja na snegu. Srđan nas, umesto ponovo na stazu, vozi svojoj kući, na domaću kruškovaču i kafu. Okrepljeni i osveženi, za drugo poluvreme biramo Ogorjelicu 2. Ponovo nizbro, niz stazu. Beskrajna sreća.

1

Prvi skijaški dan u ovoj sezoni završavamo poziranjem fotoreporteru sarajevskog lista San koji nas je, idući kolima ka Palama, spazio na stazi pa zastao da napravi par fotki za novine. Vraćamo Vladi Lučiću opremu, pa pravac hotel. Na ulasku još par fotki „za uspomenu i dugo sećanje” pakovanje, „suvi trening” – otrpavanje i guranje Freakovog golfa, nizbrdo do Pala, pa pravac Beograd. Već uobičajeno, kafa kod Vitka u Vlasenici, „pauza za topli obrok” u Šapcu kod naših Manijaka Symona i KumaStevana i oko ponoći, sivi beogradski pejsaži.

Za prvo ovogodišnje skijanje, više nego dovoljno.

SkiBata

“M O N T B L A N C ‘98″

Ovaj put se odigrao pre devet godina. Ipak, vrlo je zanimljiv i poucan narocito za avanturiste koji bi se uputili u osvajanje najviseg vrha Zapadne Evrope.

Od 17. do 27. jula 1998. godine PD “Pobeda” iz Beograda je išla na jedan od svojih čuvenih “velikih puteva”. Nakon obimnih prirema koje su trajale bezmalo godinu dana četrdeset planinara je krenulo u osvajanje Alpa. Put je kasnio dva dana zbog problema oko dobijanja viza.
Po planu, prošli smo Mađarsku i uputili se ka podnožiju Grossvenedigera. Nameravali smo da se popnemo na ovaj, drugi po visini, vrh u Austriji. Želeli smo da vidimo rezultat svih naših priprema, proverimo uigranost neubičajeno velike grupe kao i da se aklimatizujemo za veće visine koje su nas očekivale na Mont Blanc-u. Nakon provedene noći u kampu ustali smo u 3 sata ujutro, spremili se pod svetlošću čeonih baterijskih lampi i krenuli. Jedan deo puta prešli smo našim autobusom, a zatim, po grupama taxi-kombijima do visine od 2161 m i doma “Johannishutte”. Odatle smo pošli na uspon oko 6 sati ujutro. Posle nešto više od dva sata hoda stigli smo do doma “Defreggerhaus” na 2962 m. Ovde smo se odmorili i krenuli dalje u pohod na Venediger. Od oko 3100 m počinje glečer, pa smo se navezali. Ovo je trajalo relativno kratko s obzirom da smo još u Beogradu razradili sisteme naveza. Glečer na Venedigeru je pun pukotina što je predstavljalo posebnu opasnost po grupu. Da je to tako uverili smo se nakon pola sata kretanja kada je jedan od planinara upao u pukotinu.

Na sreću, zaustavljen je na užetu i uspešno izvučen. Nakon ovog događaja kretanje je usporeno radi što boljeg osiguravanja na svakom iole sumnjivijem mestu. Oko podneva grupa od 36 planinara bila je na vrhu Grossvenedigera - 3674 m. Usledilo je slikanje, odmor i polazak dole. U povratku trebalo je sići oko 2300 m visinske razlike, do autobusa. Uz usputna zadržavanja radi odmora u podnožije smo stigli u večernjim satima.
Sutradan, po planu puta, trebalo je poći ka Italiji i osvajanju Dolomita. Međutim, iz bojazni da se vreme ne promeni, a imali smo takve informacije, odlučeno je da odmah krenemo ka Šamoniju. Još jedan faktor koji je uticao na donošenje ovakve odluke je i ugovor sa prevoznikom koji nas je ograničavao do 28. jula.
Uveče smo stigli u prelepu prestonicu planinarenja i smestili se u kamp na domak grada. Prikupljanje svih relevantnih informacija oko uspona je usledilo sutradan po dolasku. Na osnovu onoga što smo saznali održan je sastanak vođstva uspona, a odmah zatim i cele grupe. Odlučeno je da se osim penjačke opreme nose šatori, celokupna oprema za bivakovanje u zimskim uslovima kao i hrana za tri dana. Znali smo da će ovo usporiti grupu, ali to je bio jedini način da se u zavidnom broju izađe na najviši vrh Evrope.

Uspon je počeo 22. jula oko podneva, što je takođe namerno urađeno kako bi se uskladili sa vremenskom prognozom dobijenom u “planinarskoj kući” u Šamoniju.

Autobusom smo se prebacili do žičare u Les Houchesu, a zatim istom do visine od 1800 m. Odatle smo zupčastom železnicom “savladali” visinu do 2364 m, a zatim krenuli na pravi uspon. U dom “Tete Rousse” na 3167 m stigli smo u poslepodnevnim časovima. Uz put smo sretali divokoze koje su, za razliku od naših durmitorskih, potpuno mirno pozirale ispred fotoaparata i kamera. U domu smo prespavali i ujutro krenuli ka zloglasnom “kuloaru smrti”. Pošto je bilo rano jutro i dosta hladno nije bilo ni govora od čuvenih kamenih odrona i lavina. Posle nekoliko sati penjanja po stenju kuloara stigli smo do doma “Refuge de Gouter” na 3817 m. Kako se grupa dobro osećala, a imali smo dovoljno vremena, pošli smo ka skloništu Vallot.

Ovde su već počele mnoge tegobe sa disanjem. Osim troje-četvoro ljudi niko od četrdeset planinara nije bio na ovoj visini ranije. U različito v reme stigli smo svi do bivaka na 4362 m. Jedan deo ekipe smestio se u sklonište, a ostatak je podigao visinski logor od devet šatora. Ukopali smo ih, osigurali cepinima i povukli se u vreće kako bismo se odmorili i sačekali dva sata ujutro kada je trebalo ustati. Već u predvečerje je počeo da duva jak vetar, koji se kasnije pretvorio u olujni.

U dva sata posle ponoći nije bilo ni pomisli od ustajanja s obzirom da je temperatura bila vrlo niska, a vetar tako jak da smo se jedva čuli između šatora udaljenih metar-dva. U pet se vetar malo stišao pa smo pokupili zaleđene šatore, formirali naveze i polako krenuli ka vrhu. Petoro planinara je odustalo od daljeg uspona zbog umora i tegoba izazvanih visinskom bolešću. Oni su ostali u skloništu. Pre izlaska na vrh trebalo je savladati “nož” ili “grbu” kako ga zovu Francuzi. Ovo nije bio nimalo jednostavan zadatak jer su udari vetra bili veoma jaki, a širina grebena na nekim mestima svega šezdesetak santimetara. Dodatnu opasnost predstavljale su naveze koje su se vraćale sa vrha. Ipak, između pola deset i jedanaest 24. jula 1998. u grupama smo polako izlazili na vrh.

Vidik je bio izvanredan. Stajali smo na najvišoj tački i dokle god nam je pogled dopirao sve je bilo ispod nas. Kamerom smo snimali najuzbudljiviji trenutak za svakog planinara - izlazak na vrh. Bio je to trijumf jednogodišnjih priprema cele grupe! Zbog vetra i hladnoće kratko smo se zadržali. Trebalo je za videla sići što niže. Kod Vallota smo se odmorili i krenuli dalje. Sledeća duža pauza je bila na 3817 m u Refuge de Gouter-u. Imali smo nameru da još tog dana siđemo do Tete Rousse-a i tamo prespavamo. U poslepodnevnim časovima bili smo na najopasnijem delu kuloara između dva doma. Za razliku od predhodnog dana, sada je Sunce obasjavalo kuloar i zbog topljenja snega kamenje je padalo svakih par minuta. Ovo je bio najopasniji trenutak uspona. Četrdeset ljudi trebalo je da prođe opasnih stotinak metara. Postavili smo osmatrače i polako krenuli; jedan po jedan. Posle nekoliko ljudi koji su prošli bez problema kameni odron je zahvatio Vladu. On je reagovao odlično i zaklonio se iza jedne od većih stena. Tako se ovaj dramatični događaj ipak srećno završio. Uspeli smo svi da pređemo kuloar, a mnogi od nas ga verovatno i danas sanjaju. Smestili smo se u domu, što u krevetima što po stolovima i klupama. Jedan deo grupe je ranije sišao do doma, pa je krenuo ka podnožiju istog dana, smatrajući da mogu stići do voza na vreme. Malo pre stanice železnice, jedna od planinarki iz grupe, Ceca je izvrnula nogu na steni. Kasnije se ispostavilo da je to bio veoma ozbiljan prelom. Cale je odneo do stanice odakle je odvezao helikopter Francuske službe za intervencije u planini.

Smeštena je u bolnicu i ubrzo zatim operisana. Troškovi prevoza, smeštaja u bolnici i operacije su podmireni sa računa osiguranja koje smo platili pre puta. Povređena devojka je posle tri dana oporavka avionom stigla u Beograd, a zatim kući u Kraljevo.
Većina grupe je prespavala u domu na 3167 m i sutradan sišla do voza. Zatim smo se zupčastom železnicom i žičarom prebacili do autobusa. U kamp smo stigli oko podneva. Uveče smo proslavili uspešan uspon.
26. jula izjutra, krenuli smo ka Italiji. U poslepodnevnim časovima stigli smo u Veneciju.

Pet sati smo proveli u čuvenom primorskom gradu, a zatim krenuli ka Austriji. Uz put smo se zadržali još u Mađarskoj, obilazeći Pečuj. U Beograd smo stigli 27. jula oko 23 sata.
Treba istaći da je celokupna akcija, osim nesrećne povrede Cece u potpunosti uspela. Posle više od jedne decenije “Pobeda” je opet masovno osvojila najviši vrh Zapadne Evrope. Osim Pobedaša iz Beograda, u ovom putešestviju učestvovali su i planinari iz Novog Sada, Kraljeva, Zvečana, Loznice. Ukupno 35 planinara je osvojilo Mont Blanc u jednom danu.

Takodje, nakon ovog puta Pobeda je u vise navrata osvajala Mont Blanc.

Pozdrav…

Noć prva:
Na trgu Catalunya, gde se ukrsta većina metrolinija (napomena: imena uglavnom pisem kako sam ih naucila, ne na spanskom nego na katalonskom) festival, kao Exit, gomila ljudi, naravno i uz kartu teško pronalazim cuvenu ulicu La Rambla jer se u trg uliva 7-8 bulevara. Dok sam sve to obisla da ubodem gde je, dusu sam ispustila.
I onda krece La Rambla, ziva i topla, guzva, svi pevaju i babe i crnci i klinci, svi istetovirani sa pirsigom u ustima, usima …ali ni jedna devojka nije obucena kao prostitutka, mislim, kao ove nase kad izadju…i naravno turisti….

Dan prvi:
Arc de Triomf (Trijumfalna kapija), odatle ide veliki trg-šetalište koji vodi do Parc de la Ciutadella sa predivnim fontanama koje se prelivaju u male vodopade. Na kraju parka je Zoo vrt koji je prilično skup (16 eur je delovalo stvarno previse tog momenta). Levo iz paka se odmah ulazi u četvrt La Ribera pa u Gotsku cetvrt (Barri Gotic) iz 14 i 15 veka sa velicanstvenom arhitekturom i uskim ulicicama. Tu naleteh na jednog mladog slikara koji je prodavao stampane (postere) svoje slike. Kupila nekoliko, potpisao mi. (pretpostavljam da nije looser jer je jedini tamo prodavao a na 100 metara od Picassovog muzeja). Možda i jeste. Nema veze, super su. Setajuci, nailazi se na crkvu Svete Marije morske (Santa Maria del Mar), ispred crkve mali trg, kafici…približili crkvu ljudima…ili obrnuto :). Blizu nje nalazi se i Katedrala, koja se renovira tako da sam ostala uskracena za spoljasnjost… ali unutra….nikada ni u jednom verskom objektu te velicine nisam bila…do dva dana posle, kada sam otisla u La Sagrada Familia (Gaudijevo zivotno delo) ali to je posebna tema. Tu je i Dalijev muzej (covek je bio žešće opičen). Onaj u Figuerasu ne videh.

Carreo Ferrran, sa La Ramble levo negde na sredini, pa Placa Sant Jaume….U Carreo Ferran nema nikada manje od 10.000 ljudi (mislim da nije duza od 800 metara i siroka 10m)

Na trgu isped gradske kuće (ide se dužCarreo Ferran) nedeljom je kulturno umetnicki program ali ne klasican folklor nego razne akrobacije…tu se prići ne može…

Ponovo trg Catalunya, pa trg Espanya i neki manji….

Na Espanya trgu prelep spomenik i jedan od pravaca Montjuic, brdo koje razdvaja u jednom delu Barcelonu i more, gde je tvrdjava, ogromni parkovi, Miro Fondacija i Dvorac Palau Nacional de Montjuic. Ispred njega magične fontane (Font magica de Montjuic) koje počinju sa svojim spektaklom svaki dan posle 20 h. E, to je vredelo čekati….. Ima dana kada ima i muzike ali ne znam koji je to dan u nedelji.

Dan drugi:
…. je bio ludnica…napunila sam sve baterije i molila Boga da izdrze. Izdrzale su.

Catalunya, pa La Rambla po danu …po danu, to je sasvim druga ulica, svojevrsna pijaca cveca, papagaja, kanarinaca i suvenira (u prvom delu). Drugi deo je pun umetnika, pantomimicara, slikara, karikaturista…i tu upadoh u neki festival. (Na La Rambli je na razlicitim mestima i do 3 festivala DNEVNO). Palau Guell (opet Gaudi) koja je levo kad se ide prema Kolumbovom spomeniku ne videh jer se renovira…:(

I tu, posle Placa Real (sa divnim lampama za ulicnu rasvetu - opet Gaudi) naleteh na Muzej vostanih figura (Museu de cera)…sa sve Titom, Hitlerom, i Klintonom u jednom istom cosku. Nije kao londonski ali…ok je.

Tu se odmah ukazao Kolumbo u svoj svojoj velicini. U luci brodici “Golondrina” koji voze oko obala Barcelone i oko dela zvanog Barceloneta (deo luke koji je u stvari bio, i ostao ribarski kraj). Ova voznja traje 1.5 sat tako da se čovek malo odmori.(postoji i kraća verzija ali samo se luka obilazi)

Dan treći:
sam mislila da ce biti laksi, kad ono…
Rezervisala sam ovaj dan za Gaudija, i Miro-a

La Sagrada Familia, crkva, katedrala, ja ne znam sta ce to biti…on je 40 godina radio na njoj, i blizu nje, pogazio ga je tramvaj…taksisti mislili da je neki prosjak i ostavili ga da umre. Od tada nema vise tramvaja u Barceloni (ima nekih protokolarnih linija po predgrađu).Sve u svemu, posle njegovih 40 godina rada na njoj, jos 85 je proslo a ima sigurno jos 10-15 godina da se radi. Sve je pocelo 1882 godine (sada je 125 godina od pocetka gradnje) Sve se od prvog dana finansira iz privatnih donacija jer Vatikan ne moze da podnese da ce to biti najveca katolicka crkva na svetu. Htela sam kad sam se vratila da dam i ja donaciju ali ne može karticom.

Naravno, vise simbolicnu, zbog ideje i zivota jednog coveka, ne zbog religije. Ugradili su lift u nju tako da moze da se ode na vrh. Jedva sidjoh….nisam znala da imam strah od visine a silazi se kao kroz minaret, u krug, precnika ne vise od 2 metra, i tako 400 stepenica…

Sledeca je bila Casa Batllo, kao kuca iz bajke i spolja i iznutra, pa niz Passeig de Gracia do La Pedrerra (Casa Mila)

Odavde ponovo na Montjuic….do Fondacije Miro (jer ponedeljkom muzeji ne rade) …ovde može čovek da se prevari i zadrži duže od planiranog…ipak, stigla sam da odem i na na drugi kraj grada, do Parc Guell (Gaudi ga dizajnirao i tu je i kuća gde je ziveo)….uzbrdo, pa okuka pa jos uzbrdo…..ali je vredelo svakog grama snage….predivno….sa naravno, pogledom na Barcelonu….tu može malo da se odmori ali ima samo jedan kafić….a zna se šta se radi kada je monopol…pivo na točenje 5 eur :)

Dan četvrti
sam ostavila Piccasa….i on je bio polupan…impozantno u svakom slucaju…..njegov muzej je u Gotskoj cetvrti o kojoj sam pisala za prvi dan…jos sam se malo promuvala, otisla na pijacu desno sa La Ramble, La Bouqueria, koja je neverovatna, slatka, puna voca i zivuljki iz mora…

Uputstvo za METRO KARTU:

PARC Gulell – Gaudi (Metro L3 zeleni pravac Canyelles stanica Lesseps)

Font magica de Montjuic - magične fontane – posle 20:30 h (Metro L3 zeleni pravac Zona Universitaria stanica Espanya ili Metro L1 crveni pravac Hospital de Bellvitage stanica Espanya)

La Rambla (Metro stanice Liceu (zelena L3) ili Catalunya – skoro svi metroi se tu ukrštaju

Za prevoz, metro je OK skroz (kupiti 2,3,4 ili 5-to dnevnu kartu) ili ići autobusima za siteseeing što ne znam kako je, možda i vredi

Kartu metroa dele besplatno i ono što je najvažnije je da se uvek prati PRAVAC tj. ide se određenom linijom levo ili desno. Pravac određuju po poslednjoj stanici.

Barcelona je prilično dobro prilagođena ljudima sa invaliditetom tako da je i njima preporučujem.

Sveta Gora

Ovo je putopis o hodcascu grupe od sesnaest ljudi iz Srbije na Svetu goru 2000. godine. Kako na ovom delu Planete vreme vec vekovima stoji, sve je isto kao i danas, pa je zanemarljiva vremenska razlika od sedam godina. Na zalost, jedino sto nije isto i sto se desilo nakon naseg puta je veliki, nesrecni pozar koji je unistio veci deo konaka Hilandara i koji Srbija sada obnavlja.

Jula meseca 2000. godine utanačili smo pojedinosti puta. Poslali smo potrebna pisma sa spiskom učesnika akcije u Sveštenu opštinu u Solunu, a sve u cilju dobijanja dozvole za ulazak na Svetu Goru. Kako je u grupi bilo ljudi koji su vec pohodili Svetu goru nije bilo problema oko organizacije puta.

11. avgusta 2000. godine sastajemo se ispred hotela “Interkontinental”. Autobus agencije “Perla tours” nas dočekuje i iznenađeni smo da je mnogo bolji nego što smo očekivali. Izgleda da planinari obično očekuju krš od prevoza. U 19.40 krećemo. U grupi je ukupno 16 ljudi, od čega je 12 muškaraca i 4 žene koje ostaju na moru u Jerisosu. Sa nama putuju i turisti koji idu na letovanje na more. Uvek sam se pitao šta je toliko zanimljivo tamo, ali valjda svako ima svoj odgovor i svoje razloge. Granice prelazimo posle nekoliko sati čekanja.

12. avgusta oko 10 sati stižemo u Solun. Iskrcavamo se u maniru komandosa s obzirom da je zaustavljenje vozila na tom mestu zabranjeno. Od tog trenutka napuštamo agenciju i prepušteni smo sami sebi i sopstvenim planovima. Odlazimo do kancelarije Sveštene opštine i sređujemo dozvole za ulazak na Svetu Goru. Pre skoro mesec dana ovde smo se najavili poštom. Krećemo ka autobuskoj stanici “Halkidiki”. Nemamo drahme i pokušavamo da zamenimo nemačke marke, ali nam teško ide pošto je subota i menjačnice ne rade. Ovde nisu voljni da to rade na ulici. Nekako i to obavismo i uskoro smo u busu za Jerisos. Nakon dva sata prijatne vožnje stižemo u malo ribarsko-turističko mesto Jerisos. Nalazimo Janija, grčkog prijatelja, koji nam posle dosta natezanja ipak otvara jedan prastari pansion u kome bi trebalo da provedemo dve noći. Kako je pansion zatvoren za turiste pretvaramo se u slučajne prolaznike koji bleje po celi dan u gradiću, a noću postaju utvare koje po mrklom mraku, ne paleći svetla, upadaju u janijev konak da bi tu uhvatili malo sna. Sve ovo košta ni manje ni više nego 2500 drahmi (oko 15 DM, tj 7 Evra). No kakva bi to avantura bila kada bi sve išlo kao po loju?!

13. avgust pre podne provodimo na plaži. Kako nismo navikli da ne radimo ništa i čvarimo se na suncu kao uobičajeni “blazirani” turisti, odlučujemo da posle podne posetimo Kakovo koje je udaljeno oko 5 km. Kakovo ili Arsenica je ustvari ekonomat Hilandara u kome se nalazi jedna crkvica, ribnjak, radionica za obradu drveta, konak. Sve je to opasano ogromnim prostranstvom šuma koje je turski beg poklonio Hilandaru, jer je Sveta loza izlečila njegovu ženu od steriliteta.

14. avgusta deo grupe od 7 planinara kreće ka Svetoj Gori. Ostatak (petorica ljudi) će ići sutradan. U 8 sati izjutra prebacujemo se busom do Uranopolisa. U policiji bez problema dobijamo putne isprave koje su jedine merodavne na Svetoj Gori. Brod nam polazi u 10.00. Na ovaj brod se ukrcavaju samo muškarci. Od tog trenutka pa narednih desetak i više dana žensko biće nećemo videti. Nakon više od sata plovidbe stižemo do prvih delova svetogorskog poluostrva. Ređaju se: Jovanica, zografska arsana, Dochiariou, Ksenofondos, pa sve do Svetog Pantalejmona, ogromnog ruskog manastira gde se Bojan i ja iskrcavamo. Ostatak grupe ide dalje do Svete Ane, a odatle vrše uspon na vrh Atosa (2030 m). Sa nama na kopno je izašlo nekoliko ruskih monaha i dva Slovaka. Malo smo uplašeni jer ne znamo kako da se ponašamo. Bacamo rančeve na leđa i penjemo se stepenicama. Tražimo “Arhontariki” ili “Guest room”. Tamo nas dočekuje ruski monah. Pita odakle smo i na naše iznenađenje primećujemo ozareno lice kada je shvatio da dolazimo iz Srbije. Ovde, naravno, niko ne pominje nekakvu fiktivnu Jugoslaviju. Čini mi se da jedino na Svetoj Gori možeš s ponosom reći da si Srbin. Poslužuju nas rakijom, hladnom vodom i ratlukom. Ubrzo se smeštamo u konaku. Za razliku od velelepne crkve soba je razočaravajuća, mala i neugledna. Vidi se da je neko već spavao u našim krevetima i posteljina je prilično prljava. Srećom imamo vreće i biće sve OK. U pet sati posle podne monasi lupaju u klepetuše i odlazimo na večernju službu. Crkva je prelepa, a ikonostas neopisiv. Večernje traje oko 2 sata. Prvi put doživljavamo pojanje monaha i duboko smo impresionirani. Ono će nas pratiti tokom celog boravka na Svetoj planini. Odlazimo u trpezariju na večeru. Hrana je apsolutno posna, jer smo u vreme posta. To znači da se ne jede ni riba. Samo voće i povrće uz malo crnog, bajatog hleba.

Kasnije se upoznajemo sa rumunskim monahom, Ocem Stefanom. Ima 28 godina i zamonašio se u 18-toj. Sporazumevamo se na srpskom uz po koju englesku reč. On je oduševljen nama. Poklanja nam dve ikonice, nešto ratluka, a mi mu obećavamo da ćemo mu poslati fotografije poštom. Lepo je sresti tako prijatne ljude.

15. avgusta ispraća nas naš prijatelj Stefan i krećemo ka grčkom manastiru Ksiropotamu. Staza nas vodi malo uz brdo, a kasnije se spuštamo. Posle pola sata hoda srećemo Slovake i jednog Grka koji su se izgubili. Sledi kraće orijentisanje, većanje na englesko-srpsko-slovačkom jeziku i odlučujemo se za jednu stazu, za koju se ispostavlja da je prava. U Ksiropotam stižemo oko podneva. Manastir je vrlo lepo sređen. U konaku je kao u hotelu. Grk ovde ostaje, a mi hvatamo put pod noge i krećemo ka Kareji. Već na samom početku na našu veliku sreću vidimo bus koji se lagano penje prašnjavim putem iz luke Dafni i ide u našem pravcu. Odmah zatim sledi veliko razočarenje. Nije mogao da nas primi jer je, po vozačevim rečima, prepun. Čovek očigledno ne zna šta je prepuno i trebalo bi ga poslati na praksu, kod nas, u GSB. No šta je tu je, izgovorena je čuvena rečenica: “Hey guys, we’ve got 6 kilometers. Be on the move!” Stežemo kaiševe rančeva, podešavamo trekking štapove i polazimo. Sunce prži, tačno je 14 sati. Dva Slovaka, dva Srbina, prašina, vrućina, znoj. Uskoro nailazimo na par raskrsnica koje uopšte ne postoje na karti. Uzdamo se u sreću i Božiju pomoć; uostalom nalazimo se najsvetijoj planini na svetu. Da je to tako uverili smo se uskoro. Već na izdisaju stiže nas kamion koji ide do Kareje. Vozač, monah, nas prima i poslednji deo puta do srpskog konaka koji pripada Hilandaru, prelazimo lagodno. U konaku je puno majstora koji rade na adaptaciji krova. Ovo je za nas nova informacija i znači znak pitanja za prenoćište. Slovaci nastavljaju dalje ka Kutlumušu, a mi se ipak nekako smeštamo u konaku. Zadovoljni smo što smo među svojima. Uveče sedimo na terasi sa Ocem Vasilijem i posmatramo pun mesec iznad Atosa. Oko nas je svuda mrak. U daljini zavijaju šakali i čuje se poneka sova. Položaj konaka je fenomenalan. Cela Kareja je pod nama, a sa desne strane se uzdiže gorostasni Atos. Dole, Egejsko more se talasa obasjano mesečinom.

Ujutro (16. avgusta) se spremamo i kada smo izašli iz sobe vidimo na gomili rančeve naših planinara koji su došli iz Velike Lavre. Pre toga su iz Svete Ane izvršili uspon na vrh Atos. Sa njima se susrećemo u gradu. A onda zajedno idemo do isposnice, Tipikarnice Svetog Save. Tu nas prima Otac Nikodim. Isposnica Sv. Save je najsvetije srpsko mesto. Mladi Sveti Sava je ovde proveo 7 godina u molitvi i postu. Tu je i čudotvorna ikona “Mlekopitateljnica”, koju je Sv. Sava doneo iz Jerusalima. Zanimljivo je da se nalazi sa desne strane oltara, što je suprotno crkvenim kanonima. Iz velike ljubavi prema Bogorodici Sveti Sava je zamenio mesta Spasitelja i Bogorodice, a crkva je iz poštovanja prema njemu to odbrila. Iznad ulaza u malu crkvu nalazi se, u kamenu urezan tipik iz 1200. godine, po kome i danas žive monasi u Hilandaru. Dobijamo na poklon tamjan i male ikonice. Otac Nikodim nas blagosilja.

Odatle idemo do grčkog Kutlumuša. U manastiru nam kažu da nema mesta za spavanje. Zato se vraćamo do konaka i uzimamo stvari. Ovde se opet razdvajamo. Njih petorica ide ka Svetom Pantalejmonu preko brda i Ksiropotama, a Bojan i ja krećemo ka severoistočnoj obali mora i Ivironu. U Kareji srećemo petoricu srpskih studenata sa Arhitektonskog fakulteta. Između ostalog pitaju nas da li imamo buve. Na naš odgovor da ne znamo kažu da su oni puni i pokazuju koliko su izujedani. Nikome to ne smeta previše. Kad mogoše Solunci, a što ne bi i mi?! Posle pola sata pešačenja ulazimo u džip i dva monaha nas voze u Iviron. Klanjamo se ikoni ivironskoj i celivamo mošti svetaca. Kažu da je ta ikona došla preko mora i našli su je na obali. Kada ona ode nestaće i Sveta Gora. Pitaju nas da li želimo da prespavamo u Ivironu, ali mi odlučujemo da istog dana nastavimo dalje. Sledeća destinacija je sat i po udaljen Karakal.

Znojavi, prašnjavi i umorni stižemo u Karakal, tačno u vreme večernje službe. Prolazimo kroz kapije utvrđenja i srećemo već pomenute Slovake. Na naše pitanje zašto nisu na službi, kažu da ih nisu pustili u crkvu. Utom jedan ogroman, crni grčki monah izlazi iz crkve i pita ko smo. Uglas, ponosno izgovaramo: “Serbs, Orthodox!” i on nam kaže - “Izvolite u crkvu”. Nepravoslavni nemaju to pravo. Posle večernje službe ulazimo u trpezariju i jedemo veoma ukusnu hranu. Kasnije se smeštamo u sobu koja više liči na hotel nego na manastirski konak. Izlazimo napolje i prilazi nam jedan mlad iskušenik. Pita nas na čistom srpskom sa beogradskim naglaskom odakle smo. Ispostavlja se da je to Raša sa Karaburme i da je tamo već godinu dana. Proveli smo nezaboravno veče sa njim na terasi konaka. Opet neizbežni mesec, Atos, more i tišina, apsolutna, za nas nezamisliva tišina. Samo po koja sova i šakali. Ujutro odlučujemo da ostanemo u Karakalu još jednu noć i da taj dan pomognemo Raši u njegovim radovim u bašti. Sutradan (18.08.) krećemo dalje. Ovoga puta zbog nedostataka vremena hvatamo taxi-kombi koji nas vozi do Kareje. Iznenađeni smo da kombije voze monasi i da imaju radio stanice, preko kojih su povezani sa manastirom i ostalim vozilima. Na autobuskoj stanici se srećemo sa Dušanom Vuličevićem i njegovom grupom. To je grupa koja je jedan dan posle nas krenula ka Svetoj Gori. Obišli su nekoliko manastira i sada kreću za Hilandar, pa im se rado pridružujemo. Busom se prebacujemo u Dafni gde se ukrcavamo na brod i idemo do Jovanice, južne hilandarske luke. U luci je kamiončić u koji se smeštaju stariji, a nas četvorica krećemo peške ka Hilandaru. Ukupno oko 12 km. Posle oko tri sata hoda delom putem, delom kroz gustu šumu, stižemo. Prvi put nalazimo se pred kapijom srpske svetinje Hilandara. Obuzima nas ushićenje. Kao da smo došli kod kuće. Ulazimo unutra i dočekuje nas veći broj Srba. Tu su momci sa arhitekture, tu su obe naše grupe planinara. Pred našim očima je slika iz knjiga. Dva velika čempresa i iza njih velika i možda najlepša crkva na Svetoj Gori. Smeštamo se svi u jednoj sobi u konaku. To veče je bdenije i čeka se sutrašnji praznik Preobraženje. Služba počinje u 21 sat i traje do 1 sat posle ponoći. Nešto pre 9 sati monasi lupaju u drvo i okupljamo se u glavnoj crkvi Hilandara. Sa nekim čudnim osećajem uživam u nestvarnoj atmosferi. Svetla naravno nema, ali zato gore kandila i sveće, što doprinosi opštem utisku. Miris tamjana se svuda širi. Počinju molitve i pojanje monaha. Ovde si sam sa svojim mislima. Oko pola 2 izjutra izlazimo i dočekuje nas tišina i zvezdano nebo.

Subota, 19-ti avgust, Preobraženje. Svečana liturgija počinje u 8 sati. Nakon nje sledi svečani ručak. U toku dana odlazimo do pirga koji je izgradio kralj Milutin, kako bi zaštitio manastir od napada gusara, sa mora. Silazimo do same obale i obilazimo stari i polusrušeni manastir Svetog Vasilija.

21. avgusta šestorica planinara iz naše grupe napušta Hilandar i Svetu Goru, jer imaju povratne karte za 22.08. iz Soluna.

22. avgusta pre podne nas trojica idemo do grčkog manastira Esfigmen koji se nalazi na oko 40 minuta hoda od Hilandara, na samoj obali mora. Ovaj manastir je poznat po krilatici “Pravoslavlje ili smrt!” koju nose monasi oko struka. Kao Srbi i tamo bivamo vrlo lepo ugošćeni sa ratlukom, lubenicom, vodom i rakijom.

U Hilandaru ostajemo do 23. avgusta. Prisustvujemo jutarnjim i večernjim službama, pomažemo u trpezariji, čistimo konak. Naravno obilazimo svete znamenitosti Hilandara (bunar Svetog Save, grob Svetog Vasilija, Svetu lozu, groblje monaha…).

U sredu, 23. avgusta trojica planinara (Dušan, Joca i Pera) odlaze sa Svete Gore u Jerisos prego Esfigmena. Dva Bojana i ja krećemo, međutim, dalje ka bugarskom manastiru Zografu. Spakovali smo sve stvari krenuli na oko 3 sata dugu turu po veoma gustoj i teško prohodnoj šumi. Pre polaska upozoreni smo da je šuma prepuna vrlo otrovnih i brzih zmija. Stoga koristimo trekking štapove kako bih ih rasterali. Vrućina je ogromna. Znoj natapa stvari i rančeve. Potpuno smo izgrebani i prašnjavi. Uprkos svemu ovo je jedna od najuzbudljivijih trekking staza kojom sam hodio. Priroda je nedirnuta i često vidimo rupe u zemlji koje su izrovale divlje svinje. Na pojedinim mestima oseća se miris lisica. Orlovi i ostale grabljivice su uobičjena pojava. Uz put skrećemo sa puta i obilazimo napuštenu keliju koja se nalazi u jednoj pećini. Nailazimo i na jednog Rusa koji je krenuo ka Hilandaru. Posle napornih 3 sata stižemo u ogromni manastir opasan visokim zidinama. Ma kako bio ogroman izgleda pomalo tužno, s obzirom da ima vrlo malo monaha. Ovde se najbolje vidi stanje bugarske crkve i nacije uopšte. Primaju nas sa zadovoljstvom, jer su u Zografu putnici-namernici relativno retki. Smeštamo se u sobu i idemo na večernju službu. Nakon toga večeramo. Čini mi se da je hrana u Hilandaru prava gozba u odnosu na ovo ovde. Posle večere pomažemo monahu da sve raskloni i povlačimo se u našu odaju.

24. avgusta nastavljamo putešestvije dalje. Ustajemo u 6 sati i posle liturgije, bez doručka krećemo na još jednu turu. Cilj nam je grčki manastir Konstamonitu koji je, po karti, udaljen svega 2,5 km. Nismo ni svesni da će nam to biti najtežih sat i po koji smo ovde prešli. Dočekuje nas gusta šuma prepuna bodljikavog rastinja i naravno raznih živuljki. Ima tu i po koja škorpija, ali srećom retko. Kako staza nije markirana uskoro se malo gubimo, ali brzo shvatamo da idemo suviše na istok i vraćamo se na pravi put. Nailazimo na košuljice koje su odbacile zmije prilikom presvlačenja u novo ruho. Tu je i jedan oklop kornjače. Nagađamo koja je grabljivica ulovila. Verovatno suri orao ili nešto slično. Uskoro se spuštamo i prelazimo jedan fiktivni potok. Na karti imamo tri potoka, a na terenu nijedan. Suša je velika. Opet uz brdo, pa niz brdo, pa dva-tri puta tako. Majice koje nosimo su potpuno mokre i na pojedinim mestima iscepane. Nakon svega vidimo tvrđavu koja opasuje manastir. Stižemo u utvrđenje i poslednjom snagom tražimo spas - “Arhontariki”. Tamo doznajemo od nekih radnika, da nas ne mogu poslužiti, jer se monasi odmaraju od noćne službe. Nemamo puno vremena. Moramo se spustiti na more i uhvatiti brod. Točimo vodu na izvoru i krećemo dole. Brzim hodom za pola sata smo već na moru. Imamo dovoljno vremena da odemo i vidimo još jedan grčki manastir Dochiariou koji se nalazi na samoj obali. Stižemo na vreme tek toliko da se osvežimo hladnom vodom i ratlukom. Silazimo u luku i ukrcavamo u brod. Na brodu se srećemo sa našim radnicima iz hilandarskog konaka i Ocem Vasilijem. To je odlična okolnost jer nam oni obećaše prevoz od Uranopolisa do Jerisosa. Tako je i bilo. Njihovim busom stižemo na željeno mesto. Kako je letnja sezona već na izmaku lako smo našli smeštaj za relativno male pare (12-13 DM, tj. 6-7 Evra, po noći). Sastajemo se i sa našom trojicom koji su tu već dva dana. Sledeća tri dana boravimo na moru uz klasično letovanje, što podrazumeva kupanje, spavanje i glupo dosađivanje. Posle onakvih avantura ovo ovde je, za mene, veliko smaranje.

27. avgusta oko 11 sati pre podne krećemo ka Solunu. Kako bi uštedeli nešto para stopiramo. Mala je nada da će nam neko stati, jer smo prepuni stvari. U 12.20 stiže autobus. Posle 2,5 sata vožnje stižemo na autobusku stanicu “Halkidiki”. Jedan Grk nam na lošem engleskom jeziku objašnjava gde je stanica na kojoj staje autobus za hotel “Kapsis”. U 16 sati stojimo na dogovorenom mestu i sastajemo se sa ostatkom naše grupe koja je ranije stigla u Solun. Tačno u 18 stiže kombi agencije i vozi nas do auto-puta gde se prebacujemo u autobus. Granice smo prešli vrlo brzo i 28-og avgusta u 6 sati ujutro stižemo na mesto sa koga smo krenuli pre više od dve nedelje.

Nakon 16 dana puta i 11 dana provedenih na Svetoj Gori shvatam da ovo putešestvije nije obično planinarsko putovanje sa usponom na vrh i doživljavanjem nedirnute i divlje prirode. Ovo je nešto sasvim različito u odnosu na “klasična” planinarska putovanja na koja smo navikli. Priroda je predivna, ali i produhovljena hiljadugodišnjim neprestanim molitvama monaha.