Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

- Kilimandazro, 5895 m, najvisi vrh Afrike -

Ovo je putopis ekspedicije Planinarskog drustva “Pobeda” na Kilimandzaro u Tanzaniji. Malo je poduzi tekst al sta da se radi kada je bilo toliko dogadjanja. Ipak, onima koje interesuje avantura i divlji predeli preporucujem da procitaju i uzivaju…

Sve se odigralo od januara 2006. godine, a u okviru velike akcije osvajanja najvisih vrhova svih kontinenata. Nakon uspesnog penjanja Elbrusa i Akonkagve i treci kontinent je pao.

Kao i u predhodna dva puta, stari kraljevski dvor u centru Beograda nasa je polazna tacka. Uz podrsku Skupstine grada, noseci zastavu Beograda, u nameri da je pobodemo na najvisi vrh crnog kontinenta, polazimo put Afrike.

Polazak

Nedelja jutro, 15. januar 2006. Uprkos tome sto je vrlo hladno stotinak ljudi nas prati na daleki put.

U deset sati ulazimo u Lastin autobus praceni mahanjem nasih prijatelja. Polazimo ka Surcinu. U busu vrlo vesela atmosfera i cini mi se da su svi ubedjeni da cemo se popeti. Jasno nam je da samo 10-30% planinara koji krenu na vrh uspeju i da ga popnu, ali izgleda da su svi ubedjeni da oni nisu ti koji ce odustati. O objektivnim okolnostima koje nas mogu speciti u penjanju ne zelimo ni da razmisljamo.

Na Surcinu pravimo malu zabunu ogromnom kolicinom opreme. Odradjujemo sve sto treba, i mnogi nam zele srecu. U 13:15 avion British-a uzlece i letimo put Londona. Na aerodromu Heathrow smo oko15:00 po lokalnom vremenu.

Ubrzo se smestamo u Holiday Inn-u i sto autobusom, sto metroom vozimo se do grada kako bi iskoristili nekoliko sati za obilazak. Za kratko vreme, uspeli smo da vidimo Big Ban, kao i veliki tocak, tzv. Panoramu, pa cak i da okrenemo jedan krug i razgledamo grad sa visine od 135 metara. Ovaj “tocak” je najvisi na svetu i po lepom vremenu moze se videti cak 40 km. unaokolo. Cena voznje, koja traje pola sata, je 13 funti. Skupo zadovoljstvo, ali ga neki od nas nisu propustili.

Uvece smo opet u hotelu, gde smo i prenocili.

16.01.2006. London - Nairobi

Rano ujutro ustajemo i kroz hotelski prozor vidimo ogromnu saobracajnu guzvu ka centru grada, a kazu da na zapadu sve funkcionise kako treba?! Doruckujemo i vec smo na putu ka aerodromu.

Letom BA065 London - Nairobi prelazimo 6846 km. i za osam sati, na vreme (21:20, lokal) slecemo u Keniju. Vrlo smo uzbudjeni, jer vecina grupe nikad nije bila u Africi. Na nase zadovoljstvo docekuje nas otpravnik poslova jugoslovenskog konzulata Sasa. Prolazimo proceduru i cekamo stvari. Da ne bi sve bilo dosadno pobrinuo se British Airways. Osam ranceva punih opreme i stvari nije stiglo na odrediste. Uspevamo nekako da ugovorimo da nam stvari prenesu direktno u Moshi podno Kilija u roku od dva dana. To je veliki, ali neophodan rizik, jer ako stvari ne stignu, osam ljudi nece moci na uspon. Ipak, nas konzulat ce uciniti sve da se to ne desi.

Na aerodromu se srecemo sa Tanjom koja zivi u Nairobiju i koja nam je proteklih meseci bila “veza” sa Afrikom. Ceka nas i Jasmina koja je u glavni grad Kenije stigla letom iz Dubaia. Sada, sa svih 24 clana ekspedicije, kompletni smo.

Prevozimo se kombijem do hotela Heron i razmestamo u dvokrevetnim sobama.

17.01.2006. Tanzanija

Posle dorucka pakujemo se i nekim, nazovi, busom krecemo put Tanzanije, ali ne zadugo. Desetak minuta voznje i pokvareni smo. Cekamo sledeci prevoz, koji stize nakon sata, i nastavljamo drugim vozilom put juga.

Na granicu kenijsko - tanzanijsku stizemo oko podne. Ono sto nam jos vise otezava ionako beskonacnu proceduru je velika vrucina i ogroman broj Masaia koji pokusavaju da nam prodaju - bilo sta. Ipak, nekako se i iz toga iskobeljasmo i posle oko dva sata nastavljamo dalje ka zeljenom vulkanu. Uzput prolazimo kroz pravu tropsku kisu i oko 16 sati eto nas u Moshiju, mestu u podnoziju Kilimandzara. Vece je, i ubrzo lezemo premoreni celodnevnim truckanjem kroz savanu Tanzanije. Visina je 850 metara i komaraca ima, a samim tim i opasne malarije. Branimo se mehanickim sredstvima, pa su nam mreza na krevetu i autan najbolji prijatelji.

(Tanzanija: sa povrsinom 945.087 km je najveca zemlja istocne Afrike. Granici se na severu sa Kenijom i Ugandom; na zapadu: Zair, Ruanda, Burundi; na jugu: Zambija, Malavi i Mozambik. Ova zemlja je federacija Tangnyke i Zanzibara. Glavni grad je Dodoma, a ekonomski centar Zanzibar, na obali Indijskog okeana. Duzina obale je 1.424 km. Glavne planine su: Kilimandzaro, Mount Kenua, Mount Mery. Stanovnistvo: Bandu 95%, Arapi 4%, Evropljani i Azijici 1%. Religija: 45% hriscani, 35% muslimani, 20% Indigenous. Intelektualaca ima oko 26%, uglavnom zena. Valuta: tanzanijski siling - 1000 silinga = 1 USD)

18.01.2006. Kilimandzaro, Mandara Hut

Izlazim iz sobe i pred ocima - sok! Kilimanzdaro u svoj svojoj lepoti. Zapanjeno kazem Stepi - covece, evo ga! Ne verujem svojim ocima; pa ja sam ispod najpoznatijeg vulkana na svetu. “Samo” 5000 metara iznad vidi se Uhuru Peak prekriven “snegovima Kilimandzara”! Da li cemo ga popeti?! Svi smo zagledani u vrh i u nekoj vrsti euforiji, ali i svesni ogromnih napora koji nam predstoje.

Pre podne nam prolazi u nestrpljivom cekanju izgubljenih ranceva i opreme. Ipak, oko 12 sati stizu stvari. Prepakivamo se i nasi nosaci tovare kombi. Oko13 sati idemo ka Nacionalnom parku.

Cetrdesetpet minuta ugodne voznje do ulaza u park proveli smo ocima prikovanih na vrh Kilija. Sledi dugotrajna procedura registracije svih ucesnika pohoda, kao i nasih nosaca, vodica, pomocnika, kojih je bilo preko 50, sobzirom na brojnost nase ekspedicije. U 15 sati, veliki trenutak. Prolazimo kapiju i ulaskom u gustu i vlaznu prasumu zapocinje nas uspon sa visine od 1980 m. Sve nam deluje nestvarno. Drvece, cvece, skriveni majmuni… Lagano napredujemo i od nasih vodica ucimo prve i najvaznije reci Svahili jezika - Pole, pole (polako, polako). Svako ko je bio ovde i ko je penjao ovu planinu zna da se u ovim recima krije kljuc uspeha. I voda, naravno. Od danas svaki dan treba popiti najmanje 5 litara vode ili tecnosti. Disanjem se gubi ogromna kolicina tecnosti i ako se ona ne nadoknadi kraj pentranja je vrlo blizu. Stoga, pole - pole, nalivaj se vodom i gazices snegove Kilimandzara. Svi u grupi to znaju i strogo se pridrzavaju uputa nasih vodica.

OK, nastavljamo dalje. Licno, meni je ovaj deo kroz sumu, pardon, prasumu najlepsi deo kojim sam hodio. Takvu floru i faunu nikada nisam video, i nadam se da cu se opet kretati slicnim predelima.

U 19:20 eto nas u prvom visinskom logoru - Mandara Hut, na 2700 m. Smestamo se u nekoliko prostorija i uskoro veceramo. Nasim vodicima dajemo prazne flase kako bi ujutro imali dovoljno vode za dalje napredovanje. Voda koja se pije je iz lokalnih potoka i neophodno je prokuvati. Tu postoji jedan problem. Voda na vecim visinama provri na temperaturi nizoj od 100 stepeni C, pa mi ipak koristimo jod ili pilule za dezinfekciju.

Uvece, kao i svaki naredni dan Stepa ce proveravati saturaciju (procenat kiseonika u arterijskoj krvi), puls i popunjavati zdravstveni karton o svakom ucesniku ekspedicije, kako bi na vreme uocili eventualne abnormalnosti u funkcionisanju organizma na vecim visinama.

(Kilimanjaro: najveci planinski masiv u Africi. Prostire se u sveroistocnom delu Tanzanije. Najvisa uzvisenja ove planine su: Kibo sa najvisim vrhom Uhuru Peak 5895 m i kraterom precnika oko 2500 m i dubine oko 180 m, zatim Mawenzi 5151 m i Sira 4300 m, a na zapadu Meru 4567 m. Na Kiliju smenjuju se razlicite zone, u zavisnosti od visine, a samim tim i klime. Tako postoji: tropski deo, pa deo sa niskim rastinjem, pustinja i Ice Cap ili veciti led. Vrh Kibo-a je prvi put osvojen 1889. godine, a Mawenzi tek 1912., sobzirom da je uspon na Kibo trekking tura, a Mawenzi alpinisticki uspon. Jugosloveni su prvi put popeli Uhuru 7.11.1954. godine. Uspon se moze izvesti jedino uz pomoc agencija koje su licencirane za to od strane Vlade Tanzanije. Sve se moze organizovati u Moshiju koji je na 45 minuta voznje od ulaza u park ili u Arushi, udaljenoj dva sata voznje. Takodje se sve moze ugovoriti i preko Interneta)

19.01.2006. Drugi visinski logor, Horombo Hut

Ujutro u 9:20 nastavljamo dalje ka sledecem visinskom logoru. Lagano smo izlasli iz sume i na oko 3000 metara okruzivalo nas je samo nisko rastinje. Oko nas letele su neke cudne i slatke pticice. Uskoro se pred nama otkrio prelepi vrh Mawenzi. Na 3500 metara pravili smo duzu pauzu kako bi rucali lunch pakete, koje smo dobili od nase agencije. Dok smo jeli oko nas su obletali crni gavranovi. Na vecim visinama oni su jedina bica koja nam prave drustvo.

U 15:30 nakon sest sati hoda stizemo do Horombo Hut-a, drugog visinskog logora na 3720 metara. Registrujemo se, smestamo se u cetiri kucice sa po sest lezaja. Veceramo i idemo na spavanje. Ovo mesto ce nam biti dom naredna dva dana koja smo odedili za aklimatizaciju. U principu, vecina penjaca ovde ostaje samo dan, ali smo se mi odlucili za dva, sa aklimatizacionim usponima preko 4000 metra, kako bi se ovako brojna grupa u sto vecem broju popela na vrh.

20.01.2006. Aklimatizacija

Nakon jutarnjih aktivnosti koje su se ogledale u umivanju, dorucku, pakovanju, tacno u 9:25 posli smo na aklimatizacioni uspon ka Mawenzi Hut-u. Veoma sporim hodom, uzivajuci u prelepom pogledu na Kibo, Mawenizi, oblake ispod nas kao i “zebra stene”u 13:15 izasli smo na visinu od 4560 metara, do Mawenzi hut-a. Vrlo kratko smo se odmorili i vratili se u Horombo u 15:30. Ostatak dana smo proveli u odmoru, uz naravno obilni rucak i veceru. Necu ni pominjati da smo se i dalje nalivali litrama i litrama vode.

21.01.2006. Aklimatizacija

Ovaj dan je prvobitno bio predvidjen za potpuni odmor, ali kako se grupa osecala izvanredno, odluceno je da se napravi jos jedan uspon na visinu od preko 4000 metara. Tako smo u 9:55 posli stazom ka Kibo Hut-u i nakon sat i po izasli na visinu od 4050 metara. Zelja nam je bila da idemo dalje, ali je razum ipak prevladao, pa smo odlucili da cuvamo snagu i vratimo se u Horombo. Posle podne smo se prepakivali i pazljivo spremali stvari za sutrasnji dan koji je trebao biti vrlo tezak. Naime, za 36 sati trebalo je popeti se do Kibo Hut-a, zatim napasti vrh, osvojiti ga i vratiti se u Horombo. Sve u svemu 2200 metara uspona i silaska, bez nocenja. Svi smo se i psihicki i fizicki spremali za to.

22.01.2006. Kibo Hut

Ustali smo u 6 sati. Cela grupa se odlicno osecala. Aklimatizacija je zavrsena i predstojao je posao zbog koga smo i prevalili toliki put. Tacno u 8:00 krecemo u dugackoj kolini vec poznatom stazom. Nosaci su sa nasom opremom jos ranije otisli. Vrlo sporim hodom uz pauze u 15:15 stizemo u Kibo Hut, poslednji visinski logor na 4703 metra, mesto odakle se direktno napada vrh sledece noci. Smestamo se u sobe. Veceramo oko 17 sati. Ono sto je odlican znak je da svi imamo dobar apetit, cak stavise previse dobar. Nasi se vodici ne mogu nacuditi koliko jedemo. To je jos jedan i to vrlo vazan znak da smo dobro aklimatizovani. Nakon vecere povlacimo se u vrece za spavanje i lezimo. Vecina nas uopste ne spava, ali strpljivo cekamo trenutak kada cemo ustati i krenuti. Pokusavamo da se makar odmorimo 3-4 sata.

23.01.2006. Summit Day

22 sata! Jedva docekasmo tu dugo sanjanu noc. Cesto sam slusao da je jako tesko, nakon samo par sati odmora ustati i krenuti u hladnu planinu. Ne znam kako, ali nije mi tesko. Misici mi podrhtavaju pod naletom adrenalina. Cekamo znak naseg glavnog vodica, Betusa, i kao borci pred ulazak u ring vrtimo se u krug, proveravajuci opremu. Najzad, u 23:05 objavljen je polazak. Sada samo, pole - pole. Ne smemo izgoreti u prevelikoj zelji; ima jos 1200 visinskih metera, onih najhladnijih i najtezih. Napredujemo kroz noc formirajuci ogromnu kolonu svetiljki uz brdo. Nebo je potpuno vedro i neverovatno zvezdano. Svetlece tackice ceonih lampi ispred nas i zvezde su se pomesali. Vise ne znam sta je lampa, a sta zvezda. Mnogo je hladno. Prste na rukama i nogama skoro da ne osecam, a voda u flasi koja je u mojoj jakni je puna leda. Jedan korak, jedan udisaj. Visinomer pokazuje 5000 metara. Ispod nas je ostala visina Mont Blanc-a, a grabimo ka visini Elbrusa. Nedostatak kiseonika se oseca prilikom svakog udisaja. Na 5300 metara velika kriza, malo smo posustali. Nekima je lose. Nasi vodici objavljuju pauzu i daju nam vruc caj. Za deset minuta osecamo se bolje. Beatus proverava stanje grupe sa povikom: “Everybody say jeeeeee?!” Gromoglasan je odgovor iz svih 24 grla: “Jeeeeeeeee!” Jasno je svima, spremni smo za dalje.  Vrh je nas! Nakon sedam sati u 6 ujutro srpska ekspedicija je na Gilmans Point-u (5685 m), drugom vrhu po visini! Gledamo ka istoku, zeljno iscekujuci toplotu prvih suncevih zraka u danu koji je jos kod kuce odredjen kao Summit day. Svi znamo da imamo jos dva sata, ali to su, bez obzira na napor, pobedonosna dva sata. Kolona se razvlaci. Nakon 9 sati zestokog uspona, tu smo! Tacno je 8 ujutro. Uhuru Peak, 5895 metara, vrh Slobode. Jos ne verujemo svojim ocima da smo svi tu. Kazu 10 - 30 % uspesnosti. To ne vazi za nas!!! Mi smo ovde, 100% ! Razvijene su zastave, slikamo se, cestitamo. Beatus, koji je popeo Kili stotinak puta nikad nije imao ovakvu grupu.

Pola sata smo na vrhu i krecemo dole. Ceka nas dugacak povratak. Treba stici do Horombo Hut-a. Umor je ogroman, a deficit kiseonika nas bukvalno lomi. Nekako, oko podne i poslednji covek iz nase grupe je u Kibo Hut-u. Totalno smo iscrpljeni i veci deo grupe ima glavoboolju. Rucamo i osecamo se mnogo bolje. Krecemo dalje u 16:00 i za cetiri sata stizemo u nama dobro poznati Horombo Hut. Smestamo se i uskoro veceramo. Malo nakon toga dolazi nam nas vodic i moli za pomoc. Jednom od nosaca nije dobro. Stepa i nas doktor Cele odlaze da vide sta se desava. Sitacija je vrlo ozbiljna, jer covek ima simptome edema mozga. Cele mu daje inekciju i odmah ga salje dole. Kasnije smo saznali da se oporavio. Da to vece nije sisao na nizu visinu tesko da bi preziveo. Lep je osecaj kada nekome pomognete, a jos lepsi ako je zivot u pitanju.

24.01.2006. Silazak

Ustajemo opusteno, mada malo ukoceno usled upale misica. Nosaci nam pripremaju ispracaj. Obicaj je da se u Horombo Hut-u, nakon uspesnog penjanja vrha napravi ispracaj. U 9:00 nosaci, vodici, kuvari, pomocnici se skupljaju, pocinju da pevaju, tapsu i slikaju se sa nama. Mi im zauzvrat dajemo napojnice i raznorazne majice, carape, rukavice. Uprkos tome sto mo sve platili ipak smo ima zahvalni, jer bez njih tesko da bi napravili ovakav uspeh.

10:30, ceremonija je zavrsena i krecemo dole. Na stazi je prilicna guzva. Vecina nosaca i penjaca idu gore, dok mi silazimo dole. Stalno se cuje: Hello, hi, good luck ili jednostavno dzambo! Napravili smo jos jednu duzu pauzu kog Mandara Hut-a, a zatim se vec poznatom stazom kroz prasumu spustili do ulaza. Ovde smo se zadrzali oko sat vremena kako bi dobili sertifikate za svakog clana ekspedicije o uspesnom penjanju vrha. Uskoro sedamo u kombi i nakon cetrdesetak minuta voznje stizemo u Moshi. U 21 sat imali smo svecanu veceru na kojoj je prisustvovao i Beatus. On nam je svakom pojedinacno urucio diplome.

25.01.2006. Safari

Bilo bi jako glupo da tokom boravka u Africi ne vidimo jos neke stvari po kojima je Tanzanija nasiroko poznata. Kako mi, planinari, bas i ne volimo uobicajene dosadne turisticke atrakcije krecemo na safari. Ustajemo kad koji, doruckujemo i cekamo prevoz koji ce nas odvesti do Manyra Lake, Nacionalnog parka. Nasi vodici kasne oko sat vremena sto za africke pojmove znaci - stigli smo na vreme. Napokon, pojavljuju se tri kombija sa pokretnim krovom. Pakujemo stvari potrebne za dva dana i u 10:00 polazimo iz Moshija. Put do Manyra jezera traje oko 4 sata. U 14:00, nakon registracije prolazimo ulaznu kapiju Nacionalnog parka i vec posle sto metara ispred nas prolece jedan beloglavi sup pracen sa dve grabljivice, koje, na zalost, nisam prepoznao. Odmah zatim vidimo sausage tree, drvo koje ima plodove slicne kobasici, po cemu je i dobilo ime. Iza svake krivine docekuju nas nova uzbudjenja u vidu zivotinja, koja sam do tada vidjao samo na televiziji ili u ZOO parkovima. Neverovatno lepo i ponosno izgledaju sva ta bica u prirodnom okruzenju. Ni nalik onima o kojima se mi “brinemo” u zooloskim vrtovima. Srecemo: zirafe, slonove, gnuove, gazele, nilske konje, mnostvo razlicitih ptica, i naravno majmune babune… Jezero samo naziremo jer se nalazi u daljini i sobzirom na susni period relativno je malo. Videli smo i vise ogromnih termitnjaka. Na ulazu u park postoje slike znacajnijih zivotinja u ovom delu Afrike. Izmedju ostalog procitao sam da tu zivi i cuvena Black Necked Spitting Cobra (Naja Nigicollis) , vrlo opasna zmija koja je u stanju da pljune neurotoksican otrov na daljinu od nekoliko metara. Uporno sam posmatrao sve zbunove pored kojih smo prolazili, ali nje nije bilo L. Verovatno zato sto je dan vruc, a ona je aktivna nocu, rano ujutro i kasno uvece. Oko 17 casova napustamo podrucije jezera i brzo nastavljamo dalje ka sledecem odredistu. Radi se o velikom krateru Ngorongoro, gde treba i da prenocimo. Ivica kratera, gde se nas kamp nalazi, je na visini od 2400 metara. To nas raduje, jer uprkos tome sto ce noc biti hladnija, nema opasnih komaraca.

U 18:45 nalazimo se na ulazu u Ngorongoro. Prolazimo dalje i dolazimo do prelepog vidikovca sa koga puca pogled na ceo krater. Krater je precnika 23 km i u njemu zivi oko 30.000 vrsta zivotinja. Za razlku od nekih drugih nacionalnih parkova ovaj predeo nije toliko veliki i upravo to daje mogucnost da se za jedan dan vide prakticno sve zivotinje. Takodje, krater je i dom pripadnika Masai plemena, koji ovde zive zivotom svojih predaka, potpuno podredjeni prirodi.

Nastavljamo ka nasem odredistu vrlo losim putem i na nase zaprepascenje sa leve strane puta, na samo oko sto metara vidimo ogromnog lava kako jede lesinu. Vodici su nam objasnili da njih ima u krateru, ali da ponekad izlaze i gore, na ivicu, i da se muvaju ovim sumama. Ovim sumama? Pa nas logor je u ovim sumama! Uskoro i dolazimo do kampa i na nase razocarenje nema nikakve ograde niti bilo cega sto bi satore zastitilo od eventualnog upada lavova ili neceg drugog. U okolini pasu zebre, dajuci nam osecaj sigurnosti, jer ako su one tu lavova i drugih opasnih macaka nema. Verovatno i mi njma znacimo isto, a ko je u pravu pokazace jutro (divlje macke love nocu)! U sumrak podizemo satore i uskoro dobijamo veceru. Jedemo u specijalno napravljenim kavezima, jer miris hrane privlaci mnogobrojne zivotinje, od kojih neke i nisu bas dobronamerne. Zapravo, nije rec o dobronamernosti. One se ponasaju onako kako im priroda nalaze. Pa ako u borbi za opstanak neko od nas i postane lovina, to je zakon prirode i rizik koji smo morali prihvatiti onog trenutka kada smo dosli ovde. Noc!

26.01.2006. Safari, Ngorongoro

Zora je. Ustajemo i svi smo na broju, a i zebre J. Doruckujemo, i opet kasnimo sa polaskom, jer se jedan od kombija pokvario. Ipak u 9:10 krecemo dole, u krater. Posle cetrdesetpet minuta voznje stizemo do Masai sela. Iz daljine se cini da to uopste nije selo vec nesto sto je ogradjeno visokim koljem. Po dolasku docekuje nas poglavica i naplacuje svakom po 10 dolara za ulazak. Cini mi se da je proslo vreme kada je priroda bila ta koja je hranila ove Masai ratnike. OK, placamo i ulazimo. Docekuje nas ples ratnika i pesma njihovih zena. Selo izgleda otprilike ovako: ogradjeno je visokim ostrim koljem koje ga stiti od lavova i ostale divljaci. Unutra u krug su poredjane kolibe koje su napravljene od pruca kravlje balege i blata. U centru sela je obor gde se nalazi ono sto je kod Masaia najvrednije - stoka. Upravo zbog balege i stoke ima neopisivo mnogo muva na koje su oni navikli, ali mi nismo.

Slikamo se sa njima, delimo slatkise deci. Neki od nas, hrabriji, moram reci, cak su se usudili da udju u kolibe u kojima je miris vrlo neprijatan. Obilazimo jos malu skolu u kojoj njihova deca uce i na kraju bukvalno bezimo iz sela praceni rojevima muva. Dobar deo puta nismo se mogli osloboditi dosadnih napasnika koji su napunili nasa vozlila. Nakon pola sata eto nas u krateru. Sada je slicna scena od predhodnog dana, samo sto ima manje sume nego na Manyara jezeru. Postoji jos jedna razlika, videli smo groblje slonova. Slonovi inace vrlo dugo zive i ako im se ne desi nesto nepredvidjeno jedini razlog njihovog uginuca je to sto im se zubi istrose i vise nisu u stanju da pojedu dovoljnu kolicinu hrane i na kraju uginu. U ovom delu ima dosta slonovih kostiju. Sat vremena iza podneva krecemo uz brdo van kratera. Put je vrlo los, ali se nekako u 13:30 nalazimo u nasem kampu, gde smo spavali proslu noc. Ovde imamo rucak koji je vrlo slican onome sto smo jeli na planini. Posle rucka smo krenuli put Moshija. U nas hotel, u Moshi stizemo oko 19 sati. Smestamo se i veceramo.

(Ngorongoro: Zemlja Masaia. Najveci krater na svetu. Visina od dna do ivice kratera je 1600 m, a povrsine je 265 km. U njemu zivi oko 30.000 zivotinjskih vrsta. Ngorongoro nije proglasen nacionalnim parkom iz razloga sto u njemu zivi Masai pleme, a po zakonu, u nacionalnom parku ne sme niko ziveti. Zato je ovo samo zasticena zona)

27.01.2006. Kenija

Pre podne pakujemo se u 10 sati, busom krecemo ka Keniji. U Arushi pravimo pauzu od oko sat. Neki od nas idu u restoran kako bi jeli, a ostatak seta po gradicu. Non stop smo okupirani gomilama mestana koji bi da nam prodaju nesto. U pocetku to izgleda i zanimljivo, ali posle nekog vremena pocinje da smeta. U podne nastavljamo dalje. Na granici smo i trebalo nam je oko dva sata procedure da bi presli u Keniju. Opet par sati voznje i ponovo se smestamo u hotel Heron oko 19:30. Uvece nas napusta Jasmina i odlazi u Dubai, a mi imamo dva dana za obilazak Nairobia i odmor. Jedan od ova dva dana je bio predvidjen kao rezervni dan za uspon na Kili u slucaju loseg vremena ili nekog drugog problema. Kako ga nismo potrosili na usponu imamo dan vise u glavnom gradu Kenije.

28.01.2006. Nairobi

Ceo dan nam je slobodno vreme. Zapravo, mogli smo da obilazimo grad kako zelimo. Upozoreni smo, medjutim, da se ne krecemo manjim ulicama i da nikako ne idemo sami, vec u grupama, a sve u cilju vece bezbednosti. Jedan deo grupe je posetio nas konzulat i bio veoma lepo primljen od osoblja istog. Stepa, Maja i ja smo (na moj nagovor, moram priznati) isli da posetimo Snake Park. Hteli smo da vidimo i Nacionalni muzej Kenije, ali se on, na zalost, renovira. Snake Park izgleda super. To nije veliki park i nije spektakularan, ali ono sto mene fascinira i sigurno ga cini jedinstvenim je veliki broj najopasnijih zmija Afrike. Ulaz kosta 800 kenijskih silinga, sto je malo jace od 10 US dolara.

Uvece nas ceka novo iznenadjenje. Preporucen nam je odlican restoran gde uglavnom odlaze belci i turisti. Zove se “Mesozder” i u potpunosti opravdava svoje ime. Mesta se moraju rezervisati unapred, a cena je oko 1800 silinga ili 20 i nesto dolara. Skoro svi smo otisli tamo. Specificnost restorana je da je u etno stilu i da se za cenu ulaznice mogu konzumirati enormne kolicini najrazlicitijeg mesa sa rostilja. Zapravo, moze se jesti onoliko koliko se moze podneti. Konobari donose meso direktno sa rostilja i seku ga macetom na tanjir. Pri tome se sluze raznorazni odgovarajuci sosovi. Tako smo jeli: noja, krokodila, zebru, kamilu… kao i uobicajeno: prasetina, jagnjetina, piletina, curetina… Na sredini stola postoji zastavica i kada se vise ne moze jesti ona se obori. To je znak da se moze posluziti dezert. Ovo mesto svakako treba posetiti u Nairobiju.

29.01.2006. Nairobi

Danasnji dan smo uglavnom proveli u shoppingu na pijaci gde smo kupovali razne sitnice i suvenire. Uvece smo vecerali i polako se pripremili za daleki put u Evropu.

U 19 sati stigao nam je autobus kojim smo se prevezli do aerodroma. Proceduru na aerodromu smo prosli relativno brzo i u 23:30 ukrcali se u avion. Sa nesto zakasnjenja Britsh Airways-om napustili smo Afriku.

30.01.2006. Beograd

Celu noc smo uglavnom prespavali. U London smo stigli u 6:00 po lokalnom vremenu. Imali smo dva i po sata do sledeceg leta za Beograd. Medjutim, i taj let je kasnio oko sat vremena. Prijatnim letom dosli smo u nas grad u 13:00.

Na nase iznenadjenje sacekalo nas je par televizijskih kamera na samom aerodromu. Takodje je tu bio autobus Laste, specijalno poslat za nas. Za oko pola sata voznje dosli smo na mesto odakle smo samo dve nedelje ranije i posli. Neverovatno je sta se sve izdesavalo za samo 15 dana. Sacekala na je i g-dja Radmila Hrustanovic, kao i par stotina ljudi koji su nam cestitali na uspehu.. Zatim je usledila konferencija za stampu u svecanoj sali. Sledeceg dana je u skoro svim dnevnim novinama objavljena je reportaza.

I tu je kraj. U 14:20 grupa koja je zajedno prebrodila velike avanture se razilazi, ali sa osecajem da jedva cekamo opet da idemo. J

Tako je izgledala jos jedna ekspedicija PD Pobeda. Osim nesporno ogromnog zalaganja svakog ucesnika ekspedicije, taktika uspona sa dobro planiranom aklimatizaciojm je najzasluznija da se cela grupa popela na vrh.

Sve je izvedeno uz veliku podrsku Skupstine grada Beograda, Sekretarijata za sport i omladinu, g-dje Radmile Hrustanovic, Studija B.

Iako Kilimandzaro nije aplinisticki vrh, stoprocentan uspeh ovako brojne ekspedicije na visinu od skoro 6000 metara predstavlja uspeh kako Pobede tako i celokupnog srpskog planinarstva. Najiskrenije se zahvaljujemo svima koji su nam pomogli da ga ostvarimo.

Pozdrav…

PS. Naravno sa ovakvog puta ima na hiljade fotografija. Ovde ne moze da stane vise od 3MB :(. Neke od njih mozete videti na sajtu PD Pobeda: http://www.pdpobeda.org.yu/

Sawadika! (ili ti pozdrav, bok, ciao, haj..etc)

Teško je ne nasmiješiti se kad mi netko spomene Tajland. Ne zovu je uzaludno *zemlja smijeha*. Čim smo sišli iz aviona i pogubili se na divovskom aerodromu u Bangkoku bilo je jasno da ovdje ne vlada ona zlovoljnost kao na našem Starom kontinentu. Svi, ali baš svi tajlanđani se smiješe.

I to nije zato što su napušeni, ili zato što su se upravo dobro poseksali, ili su dobili na lotu - ne. Oni jednostavno znaju da smijeh liječi sve, pa tako i siromaštvo u kojem žive. I ne bune se. Dapače, iz svojeg svijeta kradu samo sretne trenutke, one male slatke stvari na koje mi zapadnjaci tako često zaboravljamo ili ih jednostavno ne primjećujemo.

Njihove kuće nisu kao naše, niti su smještene na proplancima gdje bi ih neki tamo tsunami mogao poslati na vječni počiinak. Male zemljane kuće dovoljne su da bi u njoj živjela i osmeročlana obitelj. I opet bila nasmijana. Baš ovjde, usred đungle gdje smo se našli putujući do trajektne luke s taxistom koji samo natuca engleski, bili smo stali odmoriti se. Baš ovdje, usred đungle gdje žive njegovi roditelji s kojima nas je želio upoznati jer smo mu eto, bili simpatični ( ja bih još dodala i jako glupi jer mu nismo vjerovali da nas vodi tamo gdje smo mu rekli. Bili smo uvjereni da je sve krivo shvatio i da će nas u biti pokrasti! Koje teške riječi. Naročito kad upoznaš Tajlanđane i shvatiš da im je poštenje svetinja.)

Trošna kućica sa zemljanim podom i prostorijom u kojoj se spava, boravi a služi i kao mehanička radiona ne može svakome ostaviti osmijeh na licu. Njima jest. Sretni su što su zajedno, što imaju posao čistača wc-a, ribara, vozača brodića ili pak sina taksista. Sretni su što imaju život i dišu taj posebni tajlandski zrak s mirisom cvijeća, divljine i mošusa ispremješanim s toplinom njihova osmijeha.

Većina Tajlanđana koja živi u turističkim mjestima i po otocima pak dolazi sa sjevera Tajlanda. Ostavljaju svoje najmilije kako bi prehranili obiitelji pa se nerijetko dogodi da svoju djecu vide jedva jednom u dva mjeseca jer nemaju novaca za put do kuće. No, zato, dok žive na otocima rade punom parom. Bilo da riječ o prodavanju sladoleda na plaži dok ti sunce prži kosti, ili pak prodavajući svoje tijelo mekušastim zapadnjacima samo kako bi si mogli platiti školovanje. Njima je sve nekako jednostavno normalno.

Teško je ne nasmiješiti se kad znaš koliko je Tajland poseban, koliko su ljudi srdačni…teško je ne rastužiti se također kad znaš kakvi smo mi. Ne razumijem zašto nikad ne prihvatimo istočnjačke običaje već se furamo na zapad. Kad ovdje, ruku na srce, zbilja ništa novo.

- Mt. Kenya & Aberdare

Podstaknut adrenalinom, pocinjem putopis, nekoliko dana pre polaska na put. Sedimo u office-u i dogovaramo se o sledecem putovanju. Ovaj put nesto sasvim drugacije od prethodnih. Cilj nam je Mt. Kenya. Po netu pretrazujem sta se moze naci o ovoj planini.

Nalazi se oko 160 km severno od Nairobija. Za ljubitelje tacnosti, to bi izgledalo ovako - 0°9′ South, 37°18′ East. Sa svojim vrhom Batian (5199 m.n.v.), odmah iza Kilimandzara, ovo je po visini druga planina africkog kontinenta. Odatle se, po vedrom danu, mogu videti Uhuru peak na jugu, Mt. Elgon na zapadu, Marsabit Mountain na severu, i na istoku Indijski okean. Po verovanju crnackih plemena na Mt. Keniji zivi Kykuju bog, Ngai. Planinarska poslovica kaze - “na vrhovima obitavaju bogovi. Prici im blizu znaci postati im slican”. Mi cemo pokusati da se bar toliko priblizimo da osetimo voodoo magiju africke planine.

Na moju veliku zalost iz najmanje tri razloga nemoguce je ostvariti potpuni uspon na vrh. Za uspon i silazak potrebno je pet dana, sto mi nikako nemamo. Drugo, moramo posedovati opremu (gojzerice, ranac, trekking stapove, vrece za spavanje…), a treci i mozda najvazniji razlog je - kondicija. Iako sam u januaru ove godine izasao na Kili ipak je od tada proslo mnogo meseci i sigurno nisam spreman za ovako nesto. Planinu treba postovati i dobro se pripremiti za nju! Nije malo onih koji osnovno pravilo planinarenja nisu sledili i ostali tamo “gde su najvise voleli da budu”.

Ipak, nemogucnost uspona na sam vrh nas nece spreciti da posetimo Nacionalni park i makar delimicno dozivimo planinarsko uzbudjenje. Ono sto ovo mesto razlikuje od ostalih u Keniji je pejzaz i biljni svet. Zivotinja ima puno, ali njih ima skoro svuda u ovim krajevima. Mt. Kenya, medjutim, predstavlja pravi raj za botanicare, u kome rastu biljke sto puta vece od onih u bastama. Terenskim vozilom je moguce izaci na preko 3000 metara i to nam je prevashodni cilj. Ova visina nece predstavljati problem. Vise od tri meseca zivimo u Nairobiju, na visini od oko 1700 metara, pa nam je aklimatizacija vise nego dovoljna.

Ostaje da cekamo subotu i krenemo u nesto drugaciju avanturu od dosadasnjih.

Napokon, subota. Zapravo, pre nje je bio petak kada smo utanacili sve detalje puta, od kola, vozaca, preko rute kuda cemo ici. U 6:20 ujutro sastajemo se na parkingu. Oliver, Jacson (nas vozac) i ja. Dok smo uzimali kljuceve od obezbedjenja za nas Pajero, otvara se kapija i ulazi jedan od Hardbody-ja. Unutra, normalno, Timo, Finac sa svojom devojkom i njenom sestrom. Vracaju se iz grada?! Timo vec prilicno pijan, a ove dve pale s nogu. Koliko sam razumeo Timo-a, na nekom od jezika, pita gde cemo. Na nas odgovor da idemo na Mt Kenya, dobijamo jos ludji. Idemo i mi! Ne mogu da verujem da ce posle cele noci pijancenja po klubovima Nairobija krenuti sa nama. Ipak, cuda se desavaju. Za tili cas nasa mala grupa vise nije tako mala. Sada su tu osim nas i: Timo, Rubi, Deana, njihov vozac, a prikljucuju nam se jos tri vozaca koji zive u podruciju gde smo se uputili, kako bi dobili prevoz za dz. Malo kasnimo, ali vec u 7 sa dvoje kola krecemo put severa. Uz put Jacson nam prica o krajevima koje prolazimo. Presli smo i najvecu reku u Keniji, Tana river. Nekoliko puta prolazimo policijske check point-e, ali nas nigde ne zaustavljaju iz prostog razloga sto u kolima ima belaca. Posle dva sata manje, vise ugodne voznje (put je negde losiji, ali daleko od onog za Nakuru) stizemo u blizinu najpoznatije kenijske planine. Jacson skrece do njegove kuce, koja se nalazi u blizini mesta Karatina. Stizemo tamo i uskoro predstavljamo pravu atrakciju. Oko nas gomila ljudi. Osecam se k’o drug Tito prilikom posete nesvrstanima. Gomila dece trckara okolo. Svi nas pozdravljaju vise nego srdacno, a mi kao i obicno podelismo deci maltene sve od hrane sto smo poneli. Sta cemo jesti ceo dan, Boga pitaj. Ostale castimo u lokalnoj kafani pivom. A ta kafana je posebna prica. Podsetila me na nesto sto sam video na slikama mog druga Caleta sa proputovanja po Sibiru.

Napokon, posle ceremonije pozdravljanja nastavljamo put dalje. Vracamo se do Karatine, a zatim i do Nyeri-ja. Ubrzo posle ovog mesta put zavija udesno i vise asfalta nema. Posle oko 12 km, makadama, stizemo do ulaza u podrucije Mt. Kenya-je. Vazan podatak je da je Timo uzput, samo njemu znanim nacinom dosao do gajbe piva. Mi bas i nismo raspolozeni da mu se prikljucimo u ispijanju istog. Pre bi trezni da dozivimo planinu. Placamo ulaz, prolazimo kroz kapiju Parka. Slicno kao i na Kilimandzaru ulazimo u dzunglu. Visinomer pokazuje 2000 metara. Na Kiliju sam vec video slicno rastinje, ali ovde ima i citavih podrucija pod bambusom, nesto sto do sada nisam doziveo. Naravno, oko nas je puno majmuna, koji nam prilaze, bez imalo straha. Nemamo sta da im damo, jer smo svu hranu vec podelili. Vozimo se jedinim putem i svaki minut skala na visinomeru se penje na gore. Zanimljivo je da ama bas nista ne osecamo. Prosto ne verujem koliko smo aklimatizovani zivotom u Nairobiju. Nakon sat vremena voznje stizemo do poslednje tacke dokle se moze doci vozilom. To je zapravo Naro Moru River Lodge, bazni logor za one koji idu na vrh. Nalazi se na visini od tacno 3.048 metara. Malo li je?! U logoru nema puno ljudi. Upoznali smo samo grupu Nemaca, koji su kao i mi obilazili Nacionalne parkove, bez namere da penju neki vrh. Na zalost ,odavde se ne moze videti sam vrh. Posle sat vremena boravka u logoru krecemo dole. Timo, Rubi i vozac ostaju, a Oliver, Deana (Rubina sestra), Jacson i ja silazimo sa planine. Odkud sad Deana u nasim kolima nije mi poznato. Kaze dosadno joj u drugim, hm, hm… ;) Tacno je 13 casova i odlucujemo da imamo dovoljno vremena da vidimo jos jedan od cuvenih parkova Afrike, koji je relativno blizu. Na redu je Aberdare. Ovo je nesumnjivo jedan od najlepsih parkova Kenije. Nije preveliki, ali ono sto mu daje posebnost je gusta suma, koja na vecim visinama prelazi u bambus i nize rastinje. Moze se videti i nekoliko manjih jezera, a takodje ima reka, potoka pa i vodopada.

Jacson zna najkraci put i posle samo sat i po voznje dolazimo da ulaza u Aberdare. Za nas dvojicu non-resident-a poseta ovom parku je po 40 dolara, za dvoje Kenijaca, koji su sa nama, samo po 8.

Moram reci da je Aberdare opravdao svaku recenicu koju sam o njemu procitao. Gusta vegetacija mu daje izuzetnu lepotu. Sa druge strane tesko je uociti zivotinje. Potrebno je mnogo vremena, strpljenja, pa i srece da se vide najzanimljivije. Ima dosta leoparda, ali kako se oni kriju u zbunju nismo ih videli. Divlje svinje, bufala i majmuni se mogu videti na svakom koraku.

Uskim stazama vozimo se kroz prasumu. Na pojedinim mestima potoci su razorili put pa iako imamo odlicno terensko vozilo pomalo se zaglavljujemo. Nasa Kenijka, ocigledno nezainteresovana za lepote svoje zemlje, za to vreme spava. Nije ni cudo s obzirom da je sa Timom i sestrom proslu noc provela ko zna gde. Divim im se kako su se uopste usudili da krenu na ovakav put posle neprospavane noci.

Par puta se gubimo, jer staze i nisu propisno obelezene, a mi smo napravili, moram priznati, pocetniku gresku i nismo kupili mapu na ulazu. Na srecu pred mrak, vec pomalo izgubljeni nailazimo na dzip rangera parka koji nas odvode do izlaza. Oko tri sata smo proveli u prelepoj voznji. Premoreni dugotrajnim truckanjem izlazimo iz parka i krecemo ka Nairobiju. Do kuce smo uglavnom prespavali. Ulazimo u coumpaund praceni zapanjenim pogledom naseg obezbedjenja. Kad smo izasli iz kola shvatili smo i zasto. Pajero se ne prepoznaje od blata i prasine.

Osim nekoliko jabuka i banana kupljenih uzput nismo nista jeli ceo dan. Odlucujemo da, vec po tradiciji, nakon ovakvih puteva odemo u tajlandski restoran.

Nakon obimne i odlicne vecere, Oliver i ja se vracamo kuci, potpuno zadovoljni, ali i totalno iscrpljeni. Dosta za danas, idemo na spavanje. Ocekivali smo da cemo biti nesto odmorniji kako bi isli u grad. Medjutim, 14 sati voznje i predjenih 450 km. nas je dotuklo.

Sve u svemu jedna veoma zanimljiva akcija i po mnogo cemu posebna. Nismo imali previse uzbudjenja sa zivotinjama, ali za to uvek ima prilike. Nasuprot tome doziveli smo izuzetnu lepotu prirode. Nadam se da ce sledeci put na redu biti Amboseli, na jugu Kenije, u podnoziju Kilimandzara. Zeleo bih opet da vidim taj vulkan. A do tada ostaje planiranje nove avanture…

Pozdrav…

Prošle sedmice sam sa ćerkom putovala u Prag. Da vidimo usput Bratislavu, a u povratku Budimpeštu. Ne mogu još da sredim utiske, milion slika, bezbroj podataka… Ipak za ova tri grada treba više od pet dana. No, šta je, tu je :) Možda sledeći put bude više novca u našem novčaniku, pa ostanemo duže :)

Bratislava, nepravedno zapostavljena u odnosu na brojne turističke centre Evrope, ušla nam je u srce neprimetno, svojom blagošću i stidljivom lepotom. Prelepa zdanja, besprekoran hotel “Bratislava”, divni restorani, neobična, ali zanimljiva i ukusna kuhinja… Kapućino sa cimetom, sunčane ulice, od kojih svaka ima neku svoju zanimljivost… Pogled sa tvrdjave na Dunav, u daljini Austrija i Češka… Napustili smo je sa nadom da ćemo se uskoro ponovo sresti.

Prag. Jedan od pet najlepših gradova Evrope. S pravom! Još da se nisu svaki čas smenjivali sunce i kiša, bio bi još lepši. Praški dvorac na Hradčanima, Katedrala Sv.Vita, Stara Kraljevska palata, Vladislavova Dvorana, Bazilika Sv.Djordja, Karlov most na Vltavi, Starogradski trg sa astronomskim satom “Orloj”, Vaclavske namjesti, Nacionalni muzej…

I, na kraju Budimpešta. Sa svojim mostovima, bulevarima, trgovima, sa nezaobilaznom ulicom Vaci (gde nadjoh svoj omiljeni parfem, za kojim sam bezuspešno tragala dve godine). Sa neizbežnom noćnom vožnjom Dunavom, sa Citadelom, sa našom Ambasadom (koju Dučić dobi na poklon od svoje ljubavnice), sa Trgom heroja…

Eto. Pokušah da vam dočaram delić lepote koju ispijah ovih dana. Još se nisam otreznila :))) Previše je to lepote za kratko vreme :)))

Bila je sreda 22.08.2007. Avion za Antaliju je trebao da poleti u 12h.Stiže nova vest,poleće u 16h.Nije problem,ona pozitivna trema koja me drži pred svako putovanje je jača od nervoze i pomeranja leta.Stiže nova vest.Let je u 18h.Hmmm…Idem sa malim detetom od 11 meseci,njemu već nije svejedno…a ni meni.Stiže poslednja potvrda…avion poleće u 20 h!!!U meni počinje da se javlja sumnja,hožemo li u opšte poleteti…U 20:20 se ukrcavamo u avion…konačno…klima ne radi…pakao u avionu…oglašava se pilot,zbog kvara na motoru,ajmo svi napolje dok se ne popravi…opet cimanje,deca plaču,opšta histerija.Konačno smo poleteli u 22h.Taman kada smo mislili da je načim nevoljama kraj,one tek krežu…

Stižemo u Kemer u 02,00h po lokalnom vremenu.Vlaga,ne može se izdržati…

Ujutru kreće iznenadjenje za nas…hotel prodat kao hotel sa 4 zvezdice u stvari ima 3 jer je četvrtu izgubio pred početak sezone.Hotel se zove Rose Beach Residence.Doručak…redovi kao u vreme sancija za hleb i ulje.Rusi kao gladna godina.Dok smo došli na red za doručak,sve što valja su pojeli.

Idemo u štenju…od mondenskog letovališta kako nam je najavljeno,punog kafića,restorana i sl. ni traga…kakav šok za nas…klasična turska mahala…selo…nema restorana,osim klasičnog turskog gde verovatno osim njih,nijedan turista ne bi ušao puškom da ga teraju!Kafić ima samo jedan ali bukvalno samo jedan!!!!Što se tiče lagane šetnje uz more,to zaboravite jer uz more nema šetalište.Ide se uz magistralu (neosvetljenu) i molite boga da Vas Turci ne zgaze.

Od prijatnog odmora došli smo u Tursko selo,sa temperaturama od 40 stepeni preko dana (a nama je rečeno da je temp. za to doba godine oko 32 u proseku),sa vlagom od 100%, sa redovima za hranu u all inclusive aranžmanu,sa zauzimanjem mesta na plaži i oko bazena u 6 ujutru jer posle toga do uveče nema slobodne ležaljke,sa minibarom koji ne hladi i na naše 3 intervencije oni nisu smatrali za shodno da nam poprave.

Posebna priča je Filip Travel,agencija koja nas je tamo uputila.Toliko lažnih informacija,samo da prodaju aranžman,toliko pomeranja leta u polasku (putnici Kontikija i Argusa su kulturno imali avion u 12h i u polasku i u povratku) a tek haosa u povratku.Izbačen iz hotela u 12h sa malim detetom, a avion iz antalije je poleteo tek u 03,00 posle ponoći!!!!13 sati sa detetom od 11 meseci,bez hrane,vode,mogućnosti da ga presvučem,operem…bruka i sramota za agenciju…nemaju nikakav kredibilitet…očajni su …

Preporuka je da ne putujete sa Filip Travelom jer neljubaznije osoblje još nikad nisam video!!!Samo im je stalo da vam uvale aranžman.

A Kemer…on je od ovog leta posao Čemer…

21. 08. 2006. sam stigao u Budvu. Nisam imao prilike da boravim u ovom jadranskom letovalištu od 1990. Promena koja me iznenadila bila je strukturalne, ali i kvantitativne prirode.

Voleo bih da se objasnim na početku, ovaj izveštaj nije promotivne, niti sangvinističke prirode. Njega treba shvatiti kao: jedan čovek bio na moru i tamo je doživeo…

Prvi utisak je da je Budva nabujala. Mnogo. Ogroman broj kvardata koji je nikao je uslovio određen pomak u gužvi po šetalištu i plažama koja se može opisati samo kao jeziva.

To je dobro. Toliki broj potrošača donosi dobit koja je svuda dobrodošla. To je takođe dobro. Nemoguće je i ne primetiti impozantan broj Rusa sa porodicama. To je dobro. U geopolitičkom cirkusu koji nas je sve dobro zabavljao prošlih decenija Rusi su postali devizni turisti. To je dobro.

Četiri puta sam dosada upotrebio reč dobro u izveštaju. To je dobro. Da li ima nešto što nije bilo dobro u Budvi leta 2006.? Ima. To nije dobro. Nije dobro, ali je iskusno oko Vašeg izveštača, (više oko, nego iskusno), primetilo niz, pa deklarisaćemo to kao, ponašanja, koja me iritiraju. Iritacija je subjektivne prirode, i to tako treba tumačiti.

Šta je najveći problem u Budvi 2006.? Koncepcija. Ako je Vaša koncepcija odmora na moru izmešan miks koji čine:

Da li je to vašar ili cirkus? Ne znam. Previše je tu elemenata koji tu jednostavno ne pripadaju. To nije dobro. Besomučno tumaranje između tih krugova pakla nekom i može biti interesantno. Meni ne. Verovatno mora postojati ovakav konglomerat na svakoj obali. Da obogati ponudu? Sigurno je da postoji neko kome se ovo sviđa. Da je drugačije Budva bi bila prazna. To ne bi bilo dobro.

Verovatno sam ja kriv. Možda očekujem da na moru vidim neku barku u suton, da se razvlače neke mreže, da osetim aromu mesa koje nije mleveno pa onda reš izroštiljano, već riblje, šmekerski spremljeno. Neću sad ulaziti u raspravu da na moru ne možete pojesti porciju ribe, ali sam ja idealizovao proces. Znate, ona stara izanđala vizija, kad ribar ponosno nosi svoj ulov pravo u kuhinju, pa za nekoliko minuta…

Neka mediteranska muzika bi dobro došla, čak i da mogu zrikavce da čujem godilo bi mi. Ovde je zrikavce zamenila invazija drugačijih insekata, sa severa, mikrofonskih i neakustičnih. To nije dobro.

Potrudili su se turistički radnici Budve, nije da nisu. Na prvom mestu, ima vode. To nije dobro. To je sjajno. Duž šetališta, dok se parite pljeskavicama, možete se slikati sa zmijom, majmunom i kamenim ljudima koji će Vam izaći u susret i rado se slikati sa Vama (ne bih o cenama). Tu su i neizbežni Indijanci, ne Peruanci. Indijanci, sa originalnim peruškama i tomahavcima, za koje ne znam šta će im. Oni su predstavljali autentično osveženje, ali su preslabi za kvaziaudio insekte koji su ih uredno odrali bez da kažu izvin’te.

To se sve dešava duž šetališta. U Starom gradu je drugačije. Tamo sam uhvatio taj morski senzibilitet koji je tako neuhvatljiv u Budvi 2006. Ako možete da zažmurite, budete imuni na sav horor koji Vas vreba svud oko Starog grada, idite pravo tamo. Bez otvaranja očiju. Prljanja. Idite tamo i budite na moru. Tamo je dobro. Verovatno je malo gradova koji mogu da ponude tako izraženi dualizam kao Budva.

Plaže. Standardna procedura oko ležaljki i suncobrana (to se zove plažni mobilar?!) je već svima poznata i ja ne bih ovom prilikom…

Ploče. Plaža u koju je uloženo mnogo novca je jedna uspela kombinacija svega što jednom turisti treba na moru. Bazeni, plitki, duboki, muzika, ležaljke, klopa, piće. Sve. Možda je jedini problem lociran oko samog ulaza u more koji nije baš nivou ostalog dela kompleksa (neravnine koje su mogle biti blaže), ali šta danas nema manu? Samo napred, dobar model kako treba pripitomljavati prirodu i prilagoditi je sebi i svojim (turističkim) potrebama.

Jaz. Standardan. Lučice (Petrovac), sjajne, sitan pesak koji prija nežnom tabanu. Bečići. Na nivou, velika i privatizacijom uređena plaža. Itd…

Ako ste šabanizmom beznadežno zaraženi (a tako ga, naravno, ne zovete) slobodno dođite i maksimalno uživajte.

Ako ste na mojoj strani, onda oprezno dođite i Vi maksimalno uživajte, ali budite svesno oprezni. U Budvi ste…

Suština mora nije u šabanizmu niti nešabanizmu. To je more samo, slano i predivno. Nekad je to bilo dovoljno. Meni je i dalje…

- Alzir -

Zemlja na severu africkog kontineta. Ovo i nije tipicna zemlja Afrike, vise lici na middle east, ali lepo je doziveti jos neko iskustvo. U Alziru sam proveo oko godinu dana i moram priznati da za razliku od Kenije i Tanzanije ovo je bilo, manje vise, ruzno iskustvo.

U Alziru nema turista pa mogu pricati samo zivotu ljudi koji ovde rade. Opsti utisak o zivotu u Alziru je takav
da bih zaista savetovao svakome da ako ima bolju ponudu, ode negde drugde.

S’ druge strane moze se izdrzati, mozda cak doziveti i neki lepi trenutak i svako treba da nadje odgovor na pitanje - da li vredi?

Prvi utisak kada dodjete u ovu zemlju je prljavstina, prenaseljenost i los zivotni standard. U roku od nekoliko decenija
Alzirci su utrostrucili stanovnistvo. Cim izadjete sa aerodroma, videcete gomilu ljudi i prvi kontakt je sve samo ne prijatan. Moram da naglasim da vodite racuna da vas prilikom dolaska ceka vozac ili neko sl. Nije jednostavno naci taxi i bezbedno doci do odredista kuda ste krenuli.

Ne mogu vam mnogo pricati o obicajima ovdasnjeg zivlja, jer ih nisam dobro upoznao. Ukratko, ono sto bi zanimalo svakoga ko bi se odlucio da deo svog zivota provede u Alziru je sledece:

- Jezik: pre svega ako ne znate francuski ili koji cudom arapski, budite ubedjeni da cete imati velikih problema bilo gde u gradu. Na poslu, naravno, problema nema, ali zato u gradu bukvalno nigde ne pricaju engleski, pa se to cak desava i u hotelima sa pet zvezdica.

- Taxi/Prevoz: Ne preporucujem uzimanje taxija bilo gde na ulici, osim ako vam ne pozovu sa recepcije hotela. Opet, naravno taxisti ne znaju engleski. Za prevoz do posla i nazad, najbolje je da unapred prilikom pregovora obezbedite sebi prevoz. Moguce je unajmiti vozaca, ali u privatnoj reziji. Vozaci nisu pouzdani i mogu se kasnije javiti problemi. Takodje nijedan od tih vozaca ne zna engleski. Sto se cene tice, primera radi, nas cetvorica smo delili istog vozaca i placali ga oko 100 EUR, po osobi mesecno.

- Hrana: Na svinjetinu zaboravite! Mozda to i nije lose za snizavanje holesterola i poboljsanje opsteg zdravlja, ali ponekad nedostaje. Postoje restorani koji su dobri, ali je vecina onih u koje ne biste nikad trebali uci. Takodje, imate “velike” markete gde se skoro sve moze naci (osim svinjetine). To su otprilike prodavnice kao nasi C marketi. Cene su zaista pristupacne i nize nego kod nas. Alkohol se moze kupiti, ali samo u specijalizovanim prodavnicama. Ima piva (stranog i domaceg), vina, a i zestokih pica.

- Smestaj: Mozete odsesti u vise hotela. Svi bolji hoteli su i dosta skupi. Jedan od prihvatljivih je El Aurassi (Hilton i Sheratton zaboravite, bezobrazno su skupi). Cena jednokrevetne sobe u Aurassiju je nesto manje od 50 EUR dnevno i to bez hrane. Mozete pokusati da iznajmite stan ili kucu. To je i najprihvatljivije resenje, jer cete imati gde da perete ves i spremate hranu. Tu se, medjutim javljaju mnogi problemi. Prvo, ako ne znate jezik, logicno, ne mozete se ni sporazumeti. Ako cak i nadjete dobar smestaj trazice vam pare unapred za sest meseci, sto je prilicna suma, koju morate imati sa sobom. Osim toga, moracete taj isti novac zameniti na ulici, sto nije nimalo prijatno. Ako sve to resite, obavezno potpisite ugovor sa gazdom, kako bi izbegli neprijatnosti koje su uvek moguce, pa cak i ako imate ugovor. Obratite paznju na smestaj, u kom
je kraju i da li je bezbedan.

- Novac: U opticaju je alzirski dinar. Zvanicni kurs je za oko 30% losiji od “crnog”, sto ce reci niko ne menja devize u
bankama. U pojedinim prodavnicama bezbedno mozete zameniti evre ili dolare. Gde to mozete obaviti recice
vam vozaci ili kolege na poslu. Inace, imajte u vidu, novac ne mozete podici nigde, ne postoje bankomati, ATM… Jedine pare koje cete imati su one koje ponesete sa sobom. Problem je ako hocete da iznajmite stan ili kucu, jer morate poneti vece sume. Cene iznjamljivanja kuce su toliko razlicite da je tesko dati neku orijnatciju. Zavise od kraja i kvaliteta smestaja. U svakom slucaju ce se truditi da vas, kao stranca “oderu”.

- Bezbednost: Hm, vrlo problematicno pitanje. Bezbednost je dosta losa i treba biti obazriv. Naravno postoji problem u odnosu Srbi -muslimani. Oni jako dobro znaju ko je s’ kime ratovao u bivsoj Jugoslaviji. Medjutim, ako se postavite kako treba, ubrzo cete imati odnos lokalaca koji je sasvim prihvatljiv. Treba maximalno izbegavati bilo kakvo kretanje nocu, pricanje mobilnim telefonom na ulici, pokazivanje para i bilo sta sto moze izazivati. U ovoj zemlji je nezaposlenost ogromna i videcete gomile besposlicara koji stoje na ulici, sigurno spremnih na sve. Uvek se krecite u vecem broju i izbegavajte bilo kakve zabacene ulice, jer se lako moze desiti da vas u najmanju ruku orobe. Politiku ne pominjite, a kada vas pitaju odakle ste, najbolje je pomenuti Jugoslaviju (odmah se svi sete Tita). Izleti van grada se ne preporucuju, osim ako vas neko od pouzdanih lokalaca ne vodi. Terorista jos ima u okolini grada i treba biti oprezan.

- Health: Ovde nije problem sto se tice zdravlja. U principu vam ne trebaju vakcine, ali vodite racuna o higijeni i tome gde i sta jedete. Voda se pije smo flasirana, kao i svuda u Africi.

Viza: Za Alzir vam treba viza. Da bi dobili vizu morate podneti sledece: pasos, 4 fotografije (dimenzija za pasos), popunjen
formular, pozivno pismo firme, 45 USD. Za dva do tri dana cete dobiti vizu i to na tri meseca. Nakon tri meseca morate se vratiti u Beograd da bi produzili jos tri.

Moguce je produziti vizu u Alziru nekih 15 dana, ali je bolje da se vratite i to uradite kod kuce. U Beogradu Alzirska ambasada se nalazi u blizini Partizanovog stadiona (iza juzne tribine). Adresu sam zaboravio, ali ako nekom zatreba lako ce naci.

- Na kraju: Ovo je vrlo bogata zemlja, sa velikim prirodnim resursima. Problem je sto su mnogo zaostali. Imali su godine vrlo krvavih ratova i kada se tome doda striktna islamska vera (preko 90 % su muslimani), svaki napredak i “priblizavanje” Evropi je onemoguceno ili barem usporeno.

Kao sto rekoh na pocetku, moze se ziveti i raditi u Alziru, ali to i nije neki zivot.

Pozdrav…

Dok sam s istočnih obala Kasandrije - «prvog prsta» Halkidikija nebrojeno puta posmatrala Sitoniju, «drugi prst», i Sunce koje se u vreme naših boravaka tamo zorom pomaljalo baš nad trouglim vrhom «trećeg prsta», Atosa, koji viri iza njenih leđa, budila se u meni radoznalost i rasla želja da odem preko i popnem se na onu planinu… Puna očekivanja krenula sam polovinom septembra sa malim sinom, drugaricom i grupom turista u Neos Marmaras, turistički gradić smešten otprilike na polovini zapadne obale poluostrva, u kome inače ima toliko posetilaca odavde da se na ulicama srpski jezik ubedljivo najviše čuje.

Sve je počelo da ne može bolje: autobus je bio više nego upola prazan, te je svaki od putnika imao na raspolaganju po dva sedišta, čak i više, da je samo mogao da se dovoljno ispruži - odlično smo se naspavali te smo pristigli skoro odmorni. Pre ulaska u sobe odveli su nas u jedan «beach bar» da popijemo osvežavajuće piće na račun agencije - domaćina koja se zove Santala tours. Njen predstavnik, simpatični Grk Tasa (ovo mu je srpski nadimak) koji je inače studirao teologiju u Beogradu te odlično govori naš jezik došao je da se predstavi i ispriča šta agencija, on i njegova koleginica mogu da učine za nas. A onda je, uprkos sunčanom vremenu i toploj vodi, stvar počela da se pomalo kvari: trokrevetna soba koju smo uplatili u beogradskom Unis-toursu ustvari je bila dvokrevetna u koju je silom ubačen još jedan krevet, bez noćnog ormarića i lampe, a da bi se to postiglo, morao je biti izbačen «višak nameštaja» kao što su recimo stočić i stolice kakve smo ranije uvek zaticali u sličnim «studijima» i kanta za otpatke iz inače pretesne kuhinje (morali smo napolju da držimo kese, pored obuće za koju unutra takođe nije bilo mesta). Za odlaganje prtljaga imali smo na raspolaganju uzani plakar u koji nismo mogli svi da stanemo te smo putne torbe držali pored kreveta, preskačući ih i pomerajući kada je to bilo neophodno. «Terasa sa koje se vidi more» kako je pisalo u prospektu ustvari je bila deo popločanog dvorišta prijatno zasenčenog stablima limunova ali kroz koje je vlasnik kuće (inače simpatičan lik) prolazio kad god je hteo da zalije limunove ili da protegne noge.

Gradska peščana plaža koja nam je bila najbliža, mada po obodu ukrašena nizom eukaliptusa, bila je suviše «sindikalna» - možda samo precizno prilagodjena turistima ograničenih prihoda i, podrazumevajuće, podjednako ograničenog duha. Opuštena šetnja duž nje nakon nepunog kilometra dovodi «običnog smrtnika» najpre do kompleksa ružnih, «supreluksuznih» hotela (u kome su pre nekoliko godina zasedale glavonje iz EU) koji su zauzeli veliki deo zemljišta u zaleđu pretvorivši ga u parkove i golf igrališta i koji su raspprostrli svoje ležaljke i čadore sve do same ivice vode. Tu prolaz ipak nije zabranjen, ali i ako nastavite šetnju nećete daleko stići, jer malo dalje, prošavši rtić sa svetionikom, izbijate na izlaz luksuznog sidrišta za jahte i jedrilice koga je možda moguće preplivati, ali ne i obići. Taj Porto Karas, čuvenu marinu, kažu nadaleko i jedinu, moguće je, ukoliko nemate svoju jahtu, videti samo na razglednicama. Ne samo da nema prolaza ni šetališta oko nje, nego su hektari i hektari zemlje naokolo ogradjeni visokom žičanom ogradom i mestimično pretvoreni u vinograde.

Ako sam već počela sa primedbama, navešću i ostale pre nego što predjem na lepši deo. Sitonija, s mnogo prirodnih lepota i malo prirodnih bogatstava, pre razvoja turizma je bila retko naseljen i siromašan deo grčke Makedonije. To ipak ne može značiti da nije imala svoju istoriju i tradiciju. Ništa od toga ne možete da nadjete u Neos Marmarasu, čak ni običnu kartu poluostrva u većoj razmeri. U Santala toursu nudili su nam izlete do Sv. Gore, Soluna, čak i Meteora, 500 km udaljenih, (isti izleti koje smo imali u ponudi na Kasandriji), ali su slegnuli ramenima kad sam pitala imaju li neki izlet po Sitoniji. Kada sam odlučila da odem lokalnim prevozom do valjda jedinog naseljenog sela u unutrašnjosti poluostrva, Sikije, devojka iz agencije rekla mi je da «ne zna mnogo, jer još niko nije tamo išao.» (Posle je Tasa popravio stvar i dao mi neka osnovna obaveštenja.) One lepe planine koje sam izdaleka gledala još su lepše izbliza: nisu ni mnogo visoke, čini se da bi se za nekoliko sati moglo peške stići na vrh poluostrva. Medjutim, obeleženih staza nema, pa sam, bez vodiča, teška srca odustala od pohoda u planine - ne iz straha da ću se izgubiti, jer je predeo pregledan, već što nisam htela da mučim sina koji može dosta da hoda ali ne deli moje oduševljenje prema lutanju.

Neos Marmaras je gradić od 3000 stanovnika tek 85 godina star. Osnovali su ga Grci - izbeglice iz Male Azije i malobrojni «domoroci». Nije lep, ali je živopisan: skoro ružne četvrtaste višespratnice sa balkonima, obojene najčešće u belo, gusto načičkane penju se od obale uz brdo sve do glavnog autoputa koji vodi oko poluostrva. Nisu samo te osnovne, uzdužne ulice strme: i poprečne, one koje idu paralelno s obalom, su talasaste - naizmenično se uspinju ili spuštaju, ponekad toliko okomito da se pitate kako li su samo meštani naterali svoje automobile na takve uzbrdice. Bašti takoreći nema, cveća i drveća malo, a najviše su me se dojmile saksije sa ljutim papričicama koje, osim za jelo, ovde služe i za ukras. Tržni centar smestio se nisko dole, u glavnoj, takodje talasastoj, prometnoj ulici najbližoj moru. Kao i u sličnim turističkim mestima, ovde nema ničeg posebnog: mnoštvo prodavnica sa suvenirima, odećom, štampom - u celom gradu ima upadljivo malo pekara i piljarnica - kafići i restorani, najviše riblji. Četvrtak je pijačni dan: na platou kraj kapetanije postavljaju se tezge sa voćem, povrćem, ribom, domaćim proizvodima i specijalitetima, ali i sa odećom, obućom, posuđem, plastikom…

Od pomenute gradske plaže pa sve do kampa na drugom kraju grada vodi široko šetalište uz samu obalu. Ovaj put je veoma prijatan (nema automobila, a ima hladovine) pogotovo predveče kada se Sunce gasi na horizontu bojeći u rumeno more još ustalasano od maestrala «u slabljenju». Kamp je prostran i u potpunosti smešten pod grane borove šumice, ima lepa velika kupatila i svoju plažu - možda je to zapravo i najbolji od mogućih smeštaja na ovom delu obale. Sa njegove druge strane počinje druga, lepša velika plaža Neos Marmarasa - Paradiso. Takođe je peščana i nije mnogo veća od gradske, ali ovde se iz nekog razloga ne oseća teskoba, naprotiv.

Iznad N. Marmarasa vodi put do sela Partenonas, 4 km udaljenog. Može se tamo peške, a i stopom - ovde mnogi rado staju da povezu još nekog, iz čiste ljubaznosti ili prijatnog razgovora radi. Kuće su tu obnovljene i lepe, i mada selo nije više stalno naseljeno ima staru crkvu u kojoj se služi samo nedeljom, nekoliko dobro uredjenih restorana, etnografsku izložbu (zatvorenu u vreme naše posete) i divan pogled na veliki deo obale.

Put autobusom na suprotnu stranu poluostrva koji nas je vodio najpre južno, do vrha «prsta», a potom na sever, ka «šaci» uverio nas je da je celo poluostrvo neobično lepo: krševita brda mestimično su obrasla borovima, gde je bilo moguće zasadjeni su maslinjaci, a ostatak služi za ispašu brojnim stadima ovaca i koza. U ravnici ispred Sikje videli smo čak i goveda i konje, što govori da tu ima više trave i možda žita kojim se mogu hraniti i krupna grla. Obala je stenovita i razuđena, sa mnogobrojnim plitkim uvalama koje su po pravilu pokrivene finim peskom - to su plaže kojima se ovdašnji ljudi s pravom hvale. Od nekolicine turističkih mestašca koje smo prošli, zaustavljajući se samo radi ulaska i izlaska putnika, dopao mi se Toroni - smešten sasvim blizu «špica», sa lepom širokom neomeđenom plažom i čak ostacima neke valjda srednjovekovne tvrdjave na jednom malom rtu. Sarti, drugi veći turistički centar Sitonije na istočnoj obali nismo na žalost ovaj put videli. Po povratku u Beograd jedna poznanica mi se pohvalila odmorom provedenim u njemu.

Nakon svega, mogu reći da je ovo prvi put da sam odmor provela u Grčkoj i da sam se nakon toga osećala čudno «praznih ruku». Sa Sitonijom ću pokušati još jednom - ići ću u Sarti, da sve sagledam i bukvalno sa druge strane.

Moji saveti: Ako još niste bili, a želite da vidite Sitoniju, više obaveštenja o njoj potražite unapred, možda na internetu - ne očekujte mnogo kad već stignete «na teren». U N. Marmarasu tražite uvek smeštaj što bliže obali, ne zato da ne biste pešačili uzbrdo, jer to je zdravo, već zato što mesto gledano iznutra deluje depresivno - samo pogled na široko more je ovde zaista lep. Kad sam se nekolicini poznanika požalila na smeštaj preko UNIS-a, preporučili su mi agencije SABRA (Kosovska 16) i PARADISO (negde u Nušićevoj), ali proverite. Pitajte obavezno za blizinu obale i za veličinu studija (apartmana) - dvokreventa soba može imati 10 kvadratnih metara, ali ne i trokrevetna! U lancu supermarketa Dia kojih ima u svim mestima Sitonije, a od kojih se jedan nalazi nedaleko od gradske plaže, cene su najniže, slične našima. Ako vam je muka u vožnji, ne vozite se lokalnim autobusima, jer «Miško» vozi tako da nam je svima pripala muka. Opustili smo se tek kad smo se vraćali stopom, kolima kojima je upravljala jedna ljubazna Holandjanka. Ona je inače svoj odmor provodila u mestu po imenu Nikiti, severno od N. Marmarasa, koji je ocenila kao «nothing special».

- Kenija, Nakuru Lake -

Posle nesto duzeg vremena, napokon, opet ono za sta sam ustvari ovde. Moram priznati da nekoliko poslednjih vikenda nisam imao avanturisticke akcije. Za to postoji vise, sto objektivnih, sto subjektivnih razloga. Najvazniji je svakako da nisam imao s kim, a vrlo je nezgodno otici van grada kolima samostalno. Plan koji smo Oliver (moj prijatelj Filipinac) i ja napravili tokom dugih noci rada bio je - Nakuru Nacionalni Park.

Petak cemo preskociti jer osim bilijara i piva u vec poznatom K1, nije bilo zanimljivijih dogadjanja. Pripremio sam sendvice, voce, nesto grickalica, vodu i vec prilicno uzbudjen predstojecim danom rano legao kako bi u subotu ujutro, sa Oliverom, na vreme krenuo. Moj kolega izasao je u grad i uprkos cvrstom obecanju da se vidimo u 7 ujutro na parkingu compaunda, prema ocekivanju, nije se pojavio. Probudio sam ga desetak minuta kasnije. Brzo se spremio i krenuli smo oko pola osam ujutro, pa kasnjenje i nije bilo veliko. Uzeli smo Nissan Hardbody dzip, jer su nasi manageri, na nasu zalost, “rezervisali” Pajero, kako bi isli u Naivasha Lake.

- Nakuru Nacionalni park se nalazi na 160 km. od Nairobija, severozapadno. Na visini je od oko 1700 m.n.v. Poznat je pre svega po pticama, kojih tu ima izmedju 400 i 500 vrsta. Najupecatljivije vrste su: kormorani, pelikani, i svakako flamingosi. Osim toga u ovom parku obitavaju: Thomson gazele, impale, zirafe, zebre, razne vrste majmuna, bufala, beli i crni nosorog, a ima cak i leoparda. Kazu da u jezeru i okolnim sumama zive dugacki pitoni, ali se oni retko vidjaju. -

Natocili smo gorivo i krenuli. Dakle, subota, 7:30. Vozimo se kroz prelepe predele i na svakom prevoju vidimo fenomenalnu Rift valley, sa nase leve strane. Vreme tipicno kenijsko. Temperatura oko 25 stepeni i suncano. Razmisljam kako smo velike brige imali oko vremenske prognoze prilikom planiranja planinarskih izleta kod nas. Ovde toga nema.

Nakon devedeset kilometara prijatne voznje prolazimo skretanje za Naivasha lake, mesto gde ce ostatak Ericssonove ekipe nesto kasnije ici na izlet i rucak. Ovde je i bila moja prva akcija, pre oko tri meseca. Cudo jedno kako vreme leti!

Malo smo zabrinuti upozorenjima da je odavde put los, ali za sada nema ni naznaka tome. Ali, nakon samo par kilometara, put postaje losiji. Odjednom puta - nema. Ne znam sta im znaci put je los. Gde oni vide put? Kao da vozim po njivi. Vidim samo oblak prasine ispred. Pratim isti, jer se negde u njemu nalaze vozila koja, nadam se, znaju kuda treba ici. Uprkos tome sto smo zatvorili prozore, kola su puna prasine. Vozaci ce imati pune ruke posla da operu ovo cudo kad se vratimo! Oko 15 kilometara iliti skoro citavih sat vremena traje nevidjeno truckanje. Vec na izdisaju i mi i nas Nissan Hardbody, nakon ovoga iz miloste nazvan Softbody, izlazimo na nesto bolji asfalt, a zatim i prilicno dobar. 155 kilometara od glavnog grada ulazimo u cetvrto mesto po velicini u Keniji. Nakuru!

Grad je sto posto africki. Masa ljudi na ulicama, dosta je prljavo, i jedini belci, ako je moj prijatelj Filipinac uopste beo (vise mi je nesto zuckast), smo nas dvojica. Zakljucavamo kola da ne bi doziveli neke neprijatnosti. Svi nas zagledaju, a neke od devojaka i otvoreno nam se nude. Ovde smo ipak drugim poslom. Vodjeni znakom, od centra skrecemo levo i posle tacno 5 km. stizemo na ulaz u istoimeni Nacionalni park.

Ulaz se placa i normalno kao non-residente deru nas sa po 40 dolara. Ostali su gluvi na sva nasa ubedjivanja da mi ustvari radimo u Keniji, da nismo turisti, da volimo ovu zemlju, narocito devojke, bla, bla… ma nista. Platismo i ulazimo. Mislio sam da je Nakuru nesto kao jezero i da osim cuvenih “mora” flamingosa i ostalih ptica nema niceg posebnog. Vidim da nisam bio u pravu. Park je vrlo lep i prepun zivotinja. Pratimo put kroz sumu i ubrzo nalazimo se usred krda bufala. Malo dalje prilazimo jezeru koje prekrivaju milioni flamingosa.

Voda se na pojedinim delovima ne vidi od “pink” ptica. Uz samo jezero nalazi se brdo. S obzirom da je jezero na visini od 1700 metara, ovo brdo je zapravo planina od preko 2000 metara visine. Odlucujemo da se popnemo. Makadamski put nas vodi gore, sve do vidikovca. Pogled, wow….amaizing. Odatle krecemo kruznom stazom na dole. Na pojedinim delovima vidimo babune. Naravno tu si i zirafe, gnuovi, zebre, antilope, gazele,… Kazu da negde na granama ima i leoparda, ali mi ih nismo videli. U sumi je jezerce. Izlazim iz kola, Oliver ostaje sa upaljenim motorom i otvorenim vratima spremnim za uzmak, po potrebi. Okolo su wildbeast i ko ce ga znati cega jos ima u sumi. Jedan muzjak nas posmatra. Osecam se kao da sam u National Geography-ji i poznatom serialu “Mad Mike and Mark”, sa malo izmenjenim imenima. Pravim par fotki i vracam se u bezbednost naseg vozila. Silazimo do velikog jezera i vidimo putokaz koji nas vodi ka vodopadu. Daljina 15 km! E, sad nam je vec frka. O cemu se zapravo radi. Kada smo krenuli iz Nairobija sipali smo, prema nasoj proceni dovoljno goriva. Dovoljno za normalan auto, ali ne i ovaj tenk. Vidimo da se skala za gorivo opasno priblizava “Zoni sumraka”. Zanimljivo bi bilo ostati bez goriva usred Nacionalnog parka?! To jos nismo radili. Sto je jos gore nemamo ni para. Ja imam nesto evra, ali ne i gde da ih zamenim. Kenijskih shilinga ni od korova. Istovarili smo se za ulaz u park, za koji smo mislili da je jeftiniji. Ipak, uprkos opasnosti da ostanemo bez goriva idemo da vidimo vodopad. Zaista nismo pogresili. Water fall je visine 60-tak metara, okruzen vulkanskih stenama. Voda je mutna, ali ne zbog prljavstine, vec zbog soli. Okolo vrvi od majmuna. Pokusao sam da u sumi nadjem pitona, jer ih ovde, s obzirom na prisutnost vode sigurno ima. Tako pise i na Netu, ali koliko vidim Net laze…. Trazicu pare nazad. Nisam video pitona, taman za gorivo.

Idemo nazad ka jezeru. Ubrzo u daljini primecujem rhino-a ili nosoroga.

Opet je daleko! Do sada, ni na jednom od safarija, a bilo ih je dosta, nisam uspeo da ga fotografisem iz blizine. Odlucujem da ovaj put tako nece biti. Ili ja ili on! Oliver, lud kakav jeste (a ja nimalo bolji), pristaje na ideju. Iako strogo zabranjeno bilo kakvo skretanje sa glavnih puteva (kao i izlazak iz kola, jeli?!) mi skrecemo, pravac u savanu. Ionako imamo vozilo sa pogonom na cetiri tocka. Lagano prilazimo nosorogu koji drema usred bare. Na samo 15 metara od njega on ustaje. Scena definitivnno za pamcenje! Oliver slika, ali ubrzo u panici vice: drive, drive… nosorog se okrece ka nama i postavlja u agresivan polozaj. Suvise smo ga uznemirili i ugrozili teritoriju. Pocinje da frkce, spusta glavu, pokazuje ogroman rog, i podize jednu nogu, spreman da krene na nas. Ja govorim Oliveru : slikaj, slikaj, sad, sad…, a ovaj odgovara: bezi, bezi… you’re fuckin’ idiot!

Jasno je da nam kola nisu nikakva zastita. Ovaj je ogroman primerak. Vec mi u glavi sutrasnja vest u kenijskim novinama - “Yestarday, two stupid guys got killed by rhino in Nakuru lake…!” Covece, ni Zepter osiguranje nisam obnovio?! A cini mi se da u ugovoru o osiguranju nisam primetio stavku: povreda od nosoroga!

Ne smemo brzo da bezimo, jer onda krece na nas sigurno. Umesto toga, uprkos srcu u grlu, lagano se povlacimo nazad praceni besnim pogledom naseg novog prijatelja. Laknulo nam je kad smo izasli na put. Smejemo se, ponosni na svoju idiotariju J. Idemo dalje… hehe, gde ces dalje, gorivo na izmaku! Nema jos puno do main gate-a, ali gde naci pare. Prolazimo kroz gustu sumu. Na par mesta izlazimo, slikamo. Moram priznati da je mnogo bolji safari kada se ide samostalno, a ne sa agencijama i fuckin’ guides. Em ti uzmu pare, em ti ne daju da izlazis iz kola i radis slicne gluposti, a sve zarad “tvoje bezbednosti”. Da sam hteo da budem bezbedan, ne bi dosao u Afriku! Pravila postoje da bi se krsila, zar ne? Uz manju ili vecu dozu dozu razuma. J Ako se nesto i desi, it’s up to you!

Ubrzo se nalazimo blizu izlaza. Zastajemo da jedemo. Vec ukoceni od dugog sedenja izlazimo napolje. Taman sto smo otpakovali sendvice eto majmuna i ja rekoh da nahranim jednog. Greska! Za tili cas nije jedan vec na desetine. Bezimo u kola i pravac izlaz. Ovde srecemo nekoliko klinaca. Zaokupljeni uzbudjenjima tokom dana nismo mnogo hrane pojeli, pa istu delimo deci.

Sada vecamo sta cemo sa gorivom. Nema teorije da se mozemo vratiti u Nairobi. Oliver pronalazi nesto shilinga u ko zna kom dzepu, a i ja takodje. Skupljamo kako tako, dovoljno (nadamo se) i nalazimo pumpu. Heheh, ako je to pumpa.

Vozimo nazad ponovo kroz onaj uzas. Jos uz to iskljucujemo klimu da bi ustedeli na gorivu i stigli do kuce. Posle skoro tri sata voznje, eto nas u Nairobiju. Skroz premoreni, ali svakako presrecni. Pozajmljujemo pare od jednog kolege, i onako prasnjavi idemo u tajlandski restoran. Jeo sam nesto na preporuku Olivera (on covek iz Azije, pa zna, ja veze nemam), ne secam se sta, ali se secam da je bilo… do jaja.

Vracamo se kuci, na tusiranje. I vec skoro zaspao pre nego sto sam i legao, eto ga Rodger. Kaze, idemo u grad. Joj, ne mogu, mrtav sam umoran. Ma mozes, ne mogu, mozes, ne mogu… i zavrsi se na - mozes.

Oko 23h nalazimo se u apartmanu Timovom. On sa svojom “crnom polovinom” igra bilijar. Pazi kad je manijak kupio sto za bilijar. Koji skup ludaka u ovoj Keniji! Nakon nekoliko partija idemo u Kazablanku, a kasnije u Pavement. Oko 4 ujutro smo se vratili kuci. Sta se sve tamo desavalo nije ni vazno… ovo je ipak safari prica…

Pozdrav…

UTAH;

Zemlja susreta, Randevu lend ,ili Prica o Gary Gabelicu ,Ravnim poljima soli ,Transkontinentalnoj telefonskoj liniji i istoj takvoj Zeleznici; “Union Pacific” I-80, Prica o brzini ili Prica”na brzinu”. 

Ko se bavio poslom, kakav je posao vozaca kamiona (na dugim relacijama), sigurno dobro poznaje i osecanje velike usamljenosti u dugim casovima voznje, kada ste skoncentrisani, gotovo mehanicki , samo na voznju, a jedan deo vaseg mozga stalno bezi u avanture secanja i razmisljanja o stvarima i dogadjajima, koji su pohranjeni u njegovoj memoriji ili, kako bi mi rekli, u nasoj potsvesti. Tako mi, neznano zbog cega, dolazi na “pamet” i rec SO. Svako, pa cak i ja,  zna sta je to. Jedan od najvaznijih minerala za zivot. Nas bi Narod rekao: “Nekoga ces tek upoznati dobro, kad sa njim budes pojeo celu vrecu SOli.” ili Tamo gde ima SOli ima i Zivota. I ja tako nailazim na mesto gde SOli ima u izobilju, svuda oko vas je SO. Ima je toliko da je oduzela mesto Zivotu (iz gore pomenute recenice). Samo SO I Rest Erija (rest area) (mesto za odmor).

Nalazim se na Autoputu ili Interstejtu I-80, vrlo blizu granice drzava Juta (Utah) i Nevada, blizu grada Wendover u Nevadi i oko stotinak milja zapadno od Salt Lejk Sitija u Juti, na mestu koje se zove: Bonneville Salt Flat  (Bonevilska slana platforma (ravnica). Bude se secanja kada sam kao decak citao (sirom otvorenih usta) clanke u novinama o obaranju svetskog rekorda u brzini na zemlji (Land speed record), o Plavoj vatri i Plavoj ptici, Duhu Amerike (Blue Flame,Blue Bird,Spitit of America), za mene tada gotovo sfera naucne fantastike, a ne realnost. Jos su u secanju slike cudesnih oblika ovih raketnih vozila. I sto je jos bilo posebno vazno,covek koji je bio najduze ,zvanicno, “najbrzi”covek na Zemlji, vozeci Blue Flame (skoro 14 godina) bio je, za mene tada, nas covek (tada smo bili jedna drzava) Splicanin Geri Gabelic (Gary Gabelich).

Da bi utisak bio potpun ,tu je i podatak da je Geri bio i prvi covek na nasoj Planeti koji je prekoracio fantasticnu granicu BRZINE od preko 1000 km na sat. Geri Gabelic, ikona 20. veka (cini mi se da je postojala neka TV serijica), 37 godina posle njegovog najslavnijeg dana u zivotu i 23 godine posle njegove tragicne smrti (u udesu motorom), jedan tadasnji desetogodisnjak, stoji na ovom slavnom mestu , a vetrom noseni akordi i reci pesme: “BORN TO BE WILD” grupe “Steppenwolf” iz 1968 godine, odjekuju sirom bele pustinje jednome u cast,a drugome ispunivsi srce mladoscu i entuzijazmom. Ali tu prica jos nije zavrsena. Ni danas, trka za brzinski rekord nije zavrsena,ali je u necemu izmenjena.Naime era raketnih vozila je, cini se, mozda i zbog komercijalnih razloga,zavrsena.Sada su u trci za brzinski rekord ostala specijalno dizajnirana i dizel motorima opremljena vozila i posle krace promene lokacije (”Cirkus”  se bio preselio u Nevadu u Blek rok dezert (Black Rock Desert)(Crnu kamenu pustinju,gde je postavljen i prvi supersonicni brzinski rekord) opet se desava na istom “starom” mestu u: BONNEVILLE SALT FLAT-u.

I danas se tradicija nastavlja,s tom razlikom sto se “ozbiljna” desavanja desavaju povremeno,posle dugotrajnih priprema,a rekreativna su stalno prisutna i narocito u toku letnjih meseci (svakog prvog cetvrtka u mesecu) desavaju se svojevrsna Sou (Shaw) okuplanja kada se SUSRECU zaljubljenici svih vrsta vozila i svoje ljubimce pokazuju drugima i “ludo” se zabavljaju. Ali, u Juti se ne susrecu samo oni.Ovde su se i mnogi drugi sreli.Na istom ovom mestu,sreli su se i davne 1914. godine graditelji prve transkontinentalne telefonske linije izmedju Pacificke i Atlanske obale.A jos davnije 1869 godine,severozapadno od Salt Lejk Sitija,na mestu zvanom Promontory Summit,sreli su se graditelji ,takodje prve i transkontinentalne pruge,legendarnog “Gvozdenog Konja”.

Naravno da se i meni onda namece misao o susretima i brzinama.Ocekujem sto brzi povratak kuci i susrete sa najdrazima.Raduje me i cinjenica da se priblizavam drzavama: Vajoming i Nebraska gde su “visoki”spid limiti (ogranicenja brzina),sto znaci da se moze voziti brzo,a to je veoma vazno. Sada sam posebno raspolozen za brzinu i dacu svoj doprinos prici, krecuci se najbrze dozvoljeno u celoj Americi.