Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

“Ovo je mesto koje ljudske oci nikada pre nisu videle,niti ce ovakvu lepotu ikada vise videti”,rekao je Kristofer Kolumbo kada se 1492.god.iskrcao na Cubu i otkrio ovo ostrvo.I bio je zaista u pravu!Vec neko vreme razmisljam kako zapoceti i kako uopste opisati Cubu,tu prelepu i neverovatnu zemlju,ali i zemlju punu kontrasta,sjaja i bede.No,krenimo redom…Pri sletanju na aerodrom u Varaderu prvo sto mi je upalo u oci je veliko prisustvo vojske kao obezbedjenje aerodroma,ali cinjenica da je na Cubi na vlasti vojni rezim,stvar biva mnogo jasnija.Posto sam putovao iz Kanade(Toronta),vec u samom avionu dobija se turisticka viza koja treba da se popuni i koja kosta 25can.dolara.Kada je posle visesatnog cekanja na aerodromskoj carini dosao red i na mene,usledilo je jedno prijatno iznenadjenje i saznanje da smo jos uvek negde u svetu dobro dosli,ovoga puta starim zaslugama “druga Tita”.Naime kada je carinik video jugoslovenski pasos odmah mi je rekao da mi viza nije potrebna i prosledio me koleginici koja je na jednom obicnom parcetu papira,koje je verovatno posle toga zavrsilo u nekoj kanti za otpatke,zapisala samo moje ime i prezime i datum rodjenja.Stvarno je bio lep osecaj pred gomilom zbunjenih turista.Pri samom izlasku sa aerodroma salecu vas prodavci sokova i piva,koje iskreno veoma prijaju u tom trenutku,pogotovo kada dodjete sa Kanadskih 0 na +30 stepeni koliko je tada bilo.A i pivo(ili serveza na spanskom)im je moram priznati odlicno i ima ga samo dve vrste,Kristal(svetlo i onako pravo letnje pivo) i Bukanero(tamnije pivo).Sokovi su im nalik na ove privatne koji se u Srbiji proizvode a na Coca-colu,Pepsi i ostale Americke proizvode na Cubi slobodno zaboravite.

Republika Cuba je najvece ostrvo koje se nalazi na Karibima.Udaljena je svega 180km od Floride na severu,na zapadu je Mexico,na jugu je Jamajka a na istoku najblizi je Haiti.Drzavu Cubu cine ostrvo Cuba koje je 15. po velicini ostrvo na svetu i jos oko 4000 manjih ostrvaca.Naziv Cuba potice od indijanske reci Cubanacan,sto u prevodu znaci “centar ostrva”.Cuba je multirasno drustvo a prvi stanovnici su bili crvenokozci(indijanci) i belci a kolonizacijom ostrva i dolaskom velikog broja robova iz Afrike,stanovnistvo se menja,tako da sada najvise ima meleza,zatim belaca i crnaca.Sluzbeni jezik je spanski a valuta je cubanski pesos,stim sto postoji i konvertibilni pesos koji je namenjen samo za turiste(1-1 sa amer.dolarom).

Cuba ima oko 330 suncanih dana u toku godine.Od Maja do Oktobra je uglavnom kisni period i tada nije bas preporucljivo ici,jer vas pored kise moze zadesiti i neki od uragana koji su cesti u tom periodu.Najbolje vreme za odlazak je od Novembra do Maja.Tada je prosecna temperatura vazduha oko 27 stepeni a temp.vode oko 25 stepeni.

Najveci turisticki kompleks na Cubi je Varadero.Varadero se nalazi na dugackom poluostrvukoje je kanalom odvojeno od glavnog ostrva.Ima 22km duge pescane plaze,prekrivene belim sitnim peskom.U Varaderu se nalazi i najveci broj hotela,kao i mnostvo diskoteka i nocnih klubova.Tu se nalazi i jedini cubanski profesionalni golf teren,otvoreni akvarijum sa delfinima a tu su i cuvene Belamar pecine.Treba napomenuti da je Varadero udaljen oko 130km od Havane.Odprilike na polovini tog puta(mozda malo blize Havani) sam bio ja smesten,tacnije u mestu Hibakoa(Jibakoa).Mesto je veoma malo,sa malim brojem stanovnika,ali sa nekoliko odlicnih hotela koji su na bazi all inclusive,tako da ako ne zelite da vidite Havanu,Varadero ili nesto trece,zaista nemate potrebe da izlazite iz hotelskog kompleksa.Hotel u kom sam ja bio nalazi se na nekoliko desetina hektara povrsine i sa oko kilometer dugackom plazom.Tu su jos i veliki otvoreni bazen,barovi sa picem na plazi,kod bazena i na jos nekoliko mesta,otvorena pozornica na kojoj se svake veceri izvode razne predstave,diskoteka,teniski tereni zatim prodavnica sa suvenirima,prostorije za bilijar,stoni fudbal i razne druge zanimacije.Takodje svaki dan se organizuju sportska takmicenja u odbojci na pesku i u vodi,fudbalu na pesku pa cak i u hokeju na pesku(zbog velikog broja Kanadjana,cije to sport broj 1).Ja sam uglavnom igrao sa Cubancima,ciji se tim zvao “Cubansko-Srpski All star tim” protiv Canadskog “Canada i ostatak sveta”.Bilo je i pobeda i poraza ali i raznih komicnih situacija.Ko voli moze i da roni…Obuka traje nekoliko sati aonda sa pravom ronilackom opremom imate priliku da uzivate u podvodnom svetu cubanskog priobalja i vidite prelepe korale i razne vrste riba,svih boja i cudnih oblika.Ono sto me je odusevilo je sto mozete ici i do 50 metara daleko od obale i voda ce vam biti do kolena a odmah tu pored i na samo nekoliko metara od obale voda moze biti ko zna koliko duboka,tako da ima za svakoga ponesto.

Ako ipak odlucite da posetite Havanu(sto bih vam iskreno preporucio ma gde da se nalazite na Cubi) to mozete uciniti preko nekog hotelskog aranzmanakoji se dodatno placa,ali je mnogo bolja kombinacija ako to uradite preko nekog od hotelskih radnika koji poznaju sve lokalne taksiste,tako da ce vas to kostati manje a videcete mnogo vise i mozete se zadrzati koliko zelite.Ali morate biti pazljivi,jer je radnicima zvanicno to ipak zabranjeno da rade.

Na Cubi nema mnogo automobila i uopste prevoznog sredstva.Uglavnom su to oni stari Americki automobili koje ste verovatno svi vec videli na tv,ali ima i novijih ruskih,korejskih i japanskih vozila kao i staih kamiona koji vuku jos starije autobuse.Zato se nemojte iznenaditi kada na putu vidite veliki broj ljudi kako pesaci i stopira.Na Cubi postoji cak i zakon po kome ako imate mesta u autu a neko vas stopira,obavazni ste da stanete i da ga povezete.Cudno ali istinito…Posebno zanimljivi su mali zuti coco taxi,tacnije motorici sa velikim plasticnim oklopom u koji pored vozaca staju jos dve osobe.Oni su pravi hit,prave rsum po celom gradu i ako zelite negde brzo da stignete,to je prava stvar,samo budite spremni na razne vratolomije koje izvode njihovi vozaci.

No vratimo se na Havanu…Havana je prestonica jos od 16.veka a jos tada je vazila za najbezbedniju luku na Karibima.Vec sam prilazak gradu impresionira…U grad se ulazi sirokim bulevarom oko kog se nalazi ogromna kolicina cveca,palmi i lepo pokosene trave.Ako dolazite iz pravca Varadera ulazite prvo u stari deo Havane i to kroz tunel koji je ispod nivoa mora.Tu prvo nailaziye na staro utvrdjenje,tvrdjavu na kojoj se ponosno vijori cubanska zastava.Havana je danas centar kulturnog i javnog zivota,kao i finansijski i poslovni centar zemlje.Ceo grad je pod zastitom UNESCO-a jos od pre 25 godina.Najbolje je da prvo prokrstarite bulevarom oko zaliva a onda krenete u obilazak nekih mesta koje u Havani ne smete propustiti.

Prvo bih vam preporucio trg Revolucije,gde Kastro odrzava svoje maratonske govore a gde se nalazi i grob i ogromna statua Hoze Martija,jednog od pokretaca socijalisticke ideje na Cubi.Zatim tu su i bivsa kongresna zgrada Kapitolio(pandan Kapitolu u Vasingtonu),katedrala San Francisko,Bejukal zeleznicka stanica,koja je jedna od najstarijih u srednjoj i Latinskoj Americi.U zapadnom delu Havane nalazi se i prelepa marina Hemingvej.Mozete se popeti i do starog vojnog utvrdjenja odakle se pruza prelep pogled na ceo grad, tu se nalazi i ogromna i prelepa statua Isusa Hrista,koji po kubanskom verovanju cuva Havanu.U gradu ima nekoliko plaza ali najlepsa je svakako Bakuranao.

Ono st nikako ne smete propustiti su restoran La Bodeguita del Medio i hotel Nacional.La Bodeguita del Medio restoran(mada vise lici na neki caffe) je jedno od najpoznatijih mesta na Cubi.Nalazi se u starom delu grada a poznat je po tome sto je cuveni pisac Ernest Hemingvej vecinu svog vremena na Cubi provodio bas tu a tu su nastala i neka od njegovih najboljih dela.Ono sto privlaci paznju su zidovi restorana na koje se mozete potpisati i tako ostaviti trag da ste i vi bili tu.Naravno da tako nesto nisam propustio…Hotel Nacional je najcuveniji hotel na Cubi.Sagradjen je 1930.godine a ime Nacional nosi jer je uvek bio u vlasnistvu drzave.Hotel je veoma skup,ali ce te i pored toga tesko naci mesto u njemu.U njega se moze slobodno uci i razgledati i to je velika turisticka atrakcija.U hotelu se nalazio cuveni casino,u kome su se kockali americki gangsteri iz doba prohibicije a tu se nalaze i dobro ocuvani predmeti iz tog perioda.Ono sto ovaj hotel cini jos vrednijim je to sto je u njemu boravila velika vecina ljudi cija su imena nesto znacila u proslom veku,pocevsi od Al Kaponea,Marlona Branda,Frenka Sinatre,Volta Diznija,Jurija Gagarina,Frensisa Forda Kopole pa do raznih drzavnika i ostalih poznatih likova.Ako odlucite da popijete pice za sankom u hotelskom baru,saznanje da sedite na mestu gde je pre mnogo godina sedeo neko od gore nabrojanih,ucinice uzitak jos vecim.

Ukoliko ostajete u Havani i preko noci mozete uzivati u cuvenom kabareu Tropikana,ali pod uslovom da ste spremni da za ulaznicu izdvojite preko 100 dolara.Tu je jos dosta dzez barova ali i gomila clubova gde uz salsu mozete uzivati do zore.U samom gradu ima dosta prodavnica suvenira,ali ja bih vam preporucio gradsku pijacu sa suvenirima(cenkanje se naravno podrazumeva) gde se stvarno svasta moze naci,od majci i kacketa do raznih keramickih figurica iz domace radinosti.

Ono sto na Cubi upada u oci svakako je siromastvo.Sankcije od skoro pola veka ostavljaju dubok trag.To naravno ne mozete videti u svom hotelu ali cim izadjete i na koju kod stranu da krenete na to ce te sigurno naici.Ali zanimljivo je da na licima Cubanaca necete to videti,oni su veoma druzeljubiv i ponosan narod,koji ma koliko da mu je tesko ucinice sve da vi to ne osetite.I upravo iz tog jednog i najveceg razloga vam necu pisati o onoj drugoj,tamnijoj strani medalje na Cubi.

Ono po cemu je Cuba u svetu jos prepoznatljiva su naravno cigarete i rum.Cuba je najpogodnije tlo za uzgajanje duvana na celom svetu.Najpoznatije i najkvalitetnije cigarete su:Cohiba,Romeo i Julia,Vinston Cercil i mnoge druge.Obavezno treba probati tompus koji ce vam rucno napraviti ispred vas u nekoj od malih radionica i prodavnica duvana.Ako pozelite da ponesete neki tompus kuci,najvise je dozvoljeno 23 komada,sve preko toga morate imati specijalan racun koji izdaje ovlasceni prodavac cigareta Habanos.

Cubanski rum Havana Club poznat je jos od davnina.Dobija se od secerne trske a postoje svetli i tamni rum.Posle destilacije rum se cuva da odlezi najmanje 5 godina,jer kazu da tek tada postaje onaj pravi.Rum se pije cist ali se u najvecoj meri koristi i za pravljenje koktela.Postoji veliki broj koktela koji se sluze na Cubi,ali su ipak tri najcuvenija a to su:Cuba Libre,Mohito i Daiquiri.Cuba Libre(svetli rum,cola,led i kriska limuna),Mohito(grancica nane,secer,sok od limuna,svetli rum,soda voda,biter i lomljeni led) i Daiquiri(maraskino,secer,limunov sok,svetli rum i lomljeni led,mada se umesto maraskina moze dodavati liker od banana ili ananasa).Hrana je nesto sto me je kod Cubanaca iskreno iznenadilo.Naime pored velikog prisustva ribe u ishrani sto je sasvim logicno,njihova kuhinja ima dosta slicnosti sa srpskom kuhinjom.Pocevsi od jela sa pirincem,pasuljem,paprikasem pa sve do punjenih paprika a Cubanci isto kao i mi obozavaju pecenu prasetinu.Ono sto se meni tamo posebno svidelo su pohovane banane.Cubanci obozavaju sport a posebno bejzbol,s toga ne cudi veliki broj terena namenjenih za taj sport a cinjenica da su oni olimpijski sampioni u njemu,sve govori.U blizini Havane se nalazi i ogroman stadion,na kome su u proslosti odigrane Panamericke igre.

Dok ste na Cubi,gde god da krenete i u kome god pravcu da pogledate,cinice vam se da revolucija i dalje zivi,da je tu oko vas,da se prosto oseca u vazduhu.Sve to je potkrepljeno raznim revolucionarnim natpisima i grafitima,kao i raznim crtezima na fasadama zgrada a koji su upereni protiv Americke politike.Od svega toga nista ne bi bilo da na Cubi nisu postojala dva coveka.Dva legendarna coveka cija se imena slave i sa postovanjem izgovaraju i van granica Cube:Fidel Kastro i Ernesto Cegevara.Fidel koji je preziveo na desetine atentata i koji u svojoj 9-toj deceniji zivota odoleva pritiscima sa svih strana i sprovodi socijalisticku ideju uprkos svim stvarima koje su zadesile Cubu zbog toga i cuveni Argentinski revolucionar Cegevara koji je bio Fidelova desna ruka za vreme kao i posle revolucije,su lica koja cete verovatno najvise vidjati na Cubanskom tlu.Vidjacete ih na plakatima,bilbordima,fasadama,majcama,kapama,postanskim markama,novcanicama i na jos mnogim mestima.U gradu Santa Clara je napravljen i muzej Ernesta Cegevare,u kome se nalaze Ceove originalne stvari, poput njegove lule,beretke,njegov sat,fotoaparat i jos raznih zanimljivih stvari.

Kao sto sam vec rekao Cubanci su jedan veoma ponosan i prkosan narod,ali takodje i jedan neverovatno veseo narod.Nigde nisam video da neko toliko voli da igra i da se zabavlja.Cini mi se da su kao na baterije i da cim cuju prve taktove pocinju da mrdaju kukovima.Nevidjeno su talentovani za ples i stvarno imaju strpljenja da nauce svakoga ko pozeli da im se pridruzi.Doduse nekima cak ni to nije pomoglo… :) Najcuveniji Cubanski ples je salsa,sto bi u prevodu znacilo mesanje ili mesaj…

Pored svog tog plesa,mora,plaza,sunca i koktela naravno dolaze i oni zavodljivi pogledi,pogledi ispod obrva,flertovanje i sve sto ide uz to.Cubanci a pogotovo Cubanke su veoma lepi i privlacni ljudi,ljudi koji se nece ustezati da vam pokazu svoja osecanja.Oni jednostavno vole da flertuju i u tome zaista uzivaju.Zato dok ste tamo budite spremni na razne situacije te vrste,maximalno se opustite i uzivajte u svakom trenutku.

O Cubi bih mogao da vam napisem zaista jos gomilu stvari,ali mislim da je i ovo sasvim dovoljno da stvorite neku okvirnu sliku,da vam zagolica mastu i da pozelite da sami istrazite i dozivite sve cari i neverovatne stvari koje Cuba pruza.Ja verujem da cu kad-tad imati priliku da se vratim na ovo divno ostrvo.Adios…

Nairobi, Kenija, petak, vece.

Vreme koje svi ovde zeljno izcekuju iz vise razloga. Vecina zbog izlaska u mnogobrojne klubove kako bi se napili i priveli “nesto crno”. Drugi, u manjini, cekaju vikend zbog drugih uzbudjenja koja ova zemlja nudi. Nakon posla, djumle smo zavrsili na vec dobro poznatom mestu K1. Malo bilijara, gledanje utakmice i neizbezne litre vrlo dobrog piva. Nakon nekoliko partija bilijara odosmo kuci sa dogovorom da oko 23 sata ponovo izadjemo “negde”.

Malo posle dogovorenog vremena krecemo. Ne bas u brojnom sastavu, jer su neki vec bili u svojim apratmanima sa lepsom i tamnijom polovinom. Dodo i ja sa Jacksonom, nasim vozacem, idemo. Kako nisam upoznat sa nocnim zivotom ovog grada, Dodo mi je vodic. Nadam se da zna sta radi i da nas nece uvaliti u neku od brojnih nevolja koje vrebaju na svakom koraku.

Prva stanica nam je Pavement. Klub-diskoteka. Ulaz 500 KSH. Za razliku od nekih drugih mesta ova cifra je prilicno visoka, ali zato garantuje bezbednost, na vise nacina. Kojih? Videcemo…

Ulazimo unutra i ono, sasvim je OK. S obzirom da nije ni ponoc nema previse ljudi, ali uskoro se i to menja. Dokaz da se nalazimo u klubu visoke klase je i to sto su pristuni razlicitog nacionalnog sastava, tacnije boje koze. Sve nijanse su zastupljene, od bele preko zute do crne. Popismo nekoliko piva, malo nas udarilo, ali i dalje smo svesni i sve u svemu nije bilo lose, mada ne nesto spektakularno. Devojke su manje vise dobre, a bilo je moguce zapaziti nekoliko odlicnih primeraka.

Malo iza ponoci kada je atmosfera vec postala vruca desilo se nesto sto je obelezilo celo vece! Ulazi nesto, za sta tesko da bih mogao reci da je riba, devojka, zena… pravo iz africke savane ulazi ona - Kraljica! Nesto neverovatno. Svestan sam da je nema teorije opisati, ali moram ipak pokusati. Utegnute farmerke, dole sandalice na stikle (mmmm…), a gore samo neka majcica spreda (kako li se to vec zove) i gola ledja. Mrsavica. Neko bi rekao da nema neke grudi, ja bih rekao da ima sve. A tek faca, brate, onako crna, sa biserima umesto zuba, i pogledom koji ubija! Ostao sam bez reci. Sve bi to bilo jos i za podneti, da nije pocela da igra. Znaci, uzas, zemljotres, vulkan…! Prava lavica. U njoj dva sveta, crna k’o djavo, lepa k’o andjeo!

Sam Bog me spasio da ne dodjem u bilo kakav kontakt sa njom, jer u suprotnom ko zna sta bi se desilo. Mozda sam se ja to zaljubio? Hm, ne verujem, mada opet kako odoleti ovom stvorenju? A ona, svesna euforije koju izaziva prilazi i uvija se u africkom ritmu, da ti se mozak zavrti. Bilo je jos mnogo dobrih, koje su se motale oko nas, ali pored Kraljice, nijedna nije vredna pomena. Ljudi ‘ajmo kuci!

I srecom krenusmo mi, ali ne kuci. Sledeca odrednica je cuvena Florida. Cuo sam ja price o toj Floridi i nije mi bilo bas svejedno kad smo krenuli, ali rekoh, preziveo sam svasta, pa da vidim i to cudo. I tako… dok smo se vozili Jackson se nesto smeska, znajuci kuda idemo, i na dobro ne sluti. Posle tri nedelje provedenih u Nairobiju udjoh ti ja u Floridu (btw, ima ih dve, ali se ne zna koja je gora). Nisam prosao ni 10 metara, a bio sam ispipan od vise zena nego celog zivota. U toj situaciji, malo je reci da si izgubljen. Osecas se kao u kavezu sa izgladnelim lavicama, a lovina si - ti! Nase su bre olicenje cednosti za ove ovde. Ma ne cednosti, mogu se sve do jedne zamonasiti. Nema sanse da prodje dva minuta, a da neka nije prisla i bar te dodirnula. Cuj, dodirnula… sta radi njen jezik u mom uvetu…pitam se… Postoji samo jedan nacin da te ostave na miru. Da imas neku kraj sebe. Onda te ona stiti, nesto kao body guard. Mada nije cudo da opet dodje druga i onda se njih dve pobiju oko lovine, tj. mene u ovom slucaju. Iz vise razloga ne bih opisivao raznorazne scene (mozda i maloletni citaju ovaj tekst).

Tu smo ostali nekih sat vremena, nadjuzih u zivotu. Doduse, priznajem, posle smo se malo opustili, uklopili i ko zna sta bi se sve izdesavalo da je jos koje pivo palo. Srecom, Dodo, nasa savest, je jos uvek bio svestan i oko tri sata ujutro rece da idemo kuci. Laknulo mi. Hteo sam sutradan krenuti u susret novom kenijskom vikendu.

Subota.

Kasno smo ustali i primetili da u frizideru nemamo ama bas nista. Sledila je kupovina u Nakumatu. U medjuvremnu sam svratio do turisticke agencije kako bih se raspitao o akciji zvanoj “Masai mara”. Nakon obimnog shoppinga odlucih da krenem negde. Vlada, veliki fan fudbala je ostao da gleda isti na satelitskoj, a ja sam uzeo auto i posao ka Giraffe centru.

Imao sam kartu i uz par pogresnih skretanja na kraju ipak stigao. Pravi je dozivljaj videti ta graciozna stvorenja, a jos je lepse hraniti ih i dodirnuti. Krenuh polako dalje. Jedan od cuvara me pita da li bih zeleo malo “on foot” u dzunglu preko puta. Svasta, pita ribu dal’ bi u vodu? I tako nas dvojica krenusmo kroz gusto siprazije. Objasnjavao mi je mnogo toga o biljkama, pticama, zivotinjama. Stigosmo donekle, i on stade. Kaze, dalje ne bi smeli, jer ima leoparda. Kojih bre leoparda, nemoj da me zajebavas, posle onih juce, leopard je samo mala maca, ‘ajmo dalje. Kaze, na tvoju odgovornost! Ja ga pitam ima li snake-ova ovde. Koliko volis! Hajde da nadjemo neku? On kaze, ti mora da si lud! To znam, ‘ajde idemo… i krenusmo mi kroz gusto zbunje.

Na zalost, zmije nismo videli, jer je bilo vec oko podne, a one su tada po svojim rupama, ali smo nasli dosta istih u kojima se odmaraju. Postoji razlika izmedju rupe kobre i mambe, sto ranije nisam znao (covek se uci dok je ziv). Bio sam vrlo srecan barem to da vidim. Leoparda nismo zapazili iako smo ga uporno trazili po drvecu, gde najradije obitava. Videli smo zirafe, nekoliko kornjaca, divlje svinje, pecinice u kojima one zive i mnogo, mnogo cudnih biljaka. Castio sam cuvara dosta, jer me je vodio po sipraziju da nadjemo makar zmijske rupe, a to bas ne vole da rade.

Nakon toga, pomalo razocaran sto nisam video zmije u prirodi, seo sam u auto resen da taj dan ne prodje “bez ulova”. Idem tamo gde ih sigurno ima - Snake park. Citajuci ne bas detaljnu kartu, ipak sam ga lako nasao, imajuci u vidu iskustvo od januara meseca kada sam takodje tu bio. Cena ulaska je 800 KSH ili nesto preko 10 USD, ali to i nije mnogo u odnosu na cinjenicu sta se tamo moze videti. Citav niz reptila: Vine snake, Spitting cobra, Forest i Egipatska cobra, mnoge viperidae, od kojih je najopasnija Puff adder, odgovorna za najveci broj smrtnih slucajeva u Africi (smrznes se kad je vidis). Naravno, tu je i gospodar zmijskog sveta, Black mamba. Ali, ubedljivo najlepsa je Green mamba. Pred terarijumom ove zmijice najduze vremena sam proveo, fasciniran prelepom zelenom bojom. Svojim izgledom i gracioznoscu pokreta predstavlja pravu kraljicu (opet neka kraljica, ali ovog puta, cini mi se, manje opasna!).

Sve je to lepo, rekoh sebi, ali gde je ovde adrenalin? U potrazi za istim nadjoh jednog cuvara, zapoceh da pricam, cisto da ga malo opustim, a onda mu slozih pricicu kako sam svojim prijateljima obecao da cu se slikati sa jednom od zmija. Covek kaze da je to zabranjeno, sto je i razumljivo, ali ne i za mene. Ja ga zamolih, obecah dobru napojnicu i on kaze da ce videti da mi to omoguci sa Snake handler-om. Posle izvesnog vremena uvede on mene iza terarijuma gde posetioci inace ne ulaze. Covece, video sam black mambu pored mene! Naravno da mi nju nisu dali, a ne verujem ni da bih smeo da je uzmem. Uostalom, cak ni profi snake handler je ne hvata. Izvadise jednu prelepu Kenyan Sand Bou. Reptil koji nije otrovan, ali ima vrlo ostre zube i ako je naljutis moze gadno da povredi. Mene je ipak volela, J. Slikali smo se, dao sam finu napojnicu, ne Boi vec cuvarima i krenuo kuci, presrecan posle ovako bogatog dana. A kod kuce, veliko iznenadjenje! Vlada spremio paprikas. Bio sam mrtav gladan, posle celog dana muvanja po Nairobiju. I prvi put posle tri nedelje jeli smo “na kasiku”. Ruka mu se pozlatila.

Nedelja.

Jutro, zapravo vise naginje ka podnevu. Krenuh do Elephant Orphanage-a. Imao sam informaciju da su tamo posete od 11-12.

Malo sam opet lutao, ali sam na kraju nasao. Ovde Kenijici drze male slonove koji su ostali bez roditelja. Ima ih desetak i prelepi su. Prave bebice. Svaki od njih ima svog negovatelja za koga se vrlo vezu. Posle toga, zeleo sam da vidim i arapske konje. Cuo sam da postoji lep hipodrom i da su nedeljom trke. Da bih dosao do tamo presao sam 30-tak km. i na kraju nasao hipodrom, ali na moju veliku zalost ove nedelje nema trka. Sledeca je next week. Da li cu te nedelje ici tamo ili negde drugde, videcemo. Najradije bih organzovao put u Nacionalni park Masai Mara. Malo me koce ostali, ne preterano raspolozeni za moje akcije, ali to meni ne smeta, mogu ja i sam. No videcemo, do tada ima dosta vremena.

Dakle, Kenija! Zemlja sunca, Masaia i pre svega raznoraznih zivotinja koje ovde ne obitavaju u tupavim ZOO vrtovima vec u prelepom prirodnom okruzenju, na moje veliko zadovoljstvo i ushicenje. Kao sto je svaka zemlja poznata po necemu, Keniju prepoznaju po fenomenalnim safarijima. Rec “safari” i potice iz svahili jezika i znaci putovanje.Ima toliko toga da se kaze o ovoj zemlji da covek prosto ne zna odakle da pocne i najbolje je od dolaska.

Dolazak: U Keniju se moze stici na razne nacine, ali najlakse je - avionom! Od Beograda do Nairobija, trenutno, najbolja opcija je preko Dubaia. JAT-om do tamo, posle Emiratima. Let traje oko 5-6 sati do Dubaia, a potom oko 5 do Nairobija. Cena je nesto preko 1000 evrica, sto zavisi od sezone i meni nikad razumljivh stvari. Postoje i druge opcije (preko Londona…), ali za vecinu njih nam treba viza. Viza za Keniju za gradjane Srbije postoji, ali se vrlo lako dobija na aerodromu (zivela braca nesvrstani!). Pazite da imate novcanicu koja je novija, jer one pre 2000. ne primaju. Postoje jos turisticka i tranzitna viza.

Ambasada Srbije u Nairobiju postoji i za sve potrebno se mozete njima obratiti. Vrlo su ljubazni, za divno cudo!

Nairobi (South 01 stepen 15′ 48,6”/ East 36 stepeni 48′ 31,8”; 5.256,67 km. - glavni grad Kenije se nalazi na nadmorskoj visini od 1660 m. sto mu daje izuzetnu klimu. Na samo jedan stepen juzno od Ekvatora covek bi ocekivao vrlo velike vrucine, ali to ovde nije slucaj. Klima je jedna od najprijatnijih na planeti. Leti su temperature oko 30-tak stepeni (max. 35, ali je to retko), a u zimskom periodu se to krece 15 do 25 C. Postoje dva kisna perioda (u maju i novembru), a ostatak godine je uglavnom suv i suncan. Naravno da su godisnja doba obrnuta u odnosu na nas, jer je ovde juzno od Ekvatora.

Smestaj: Postoji citav niz vrlo dobrih hotela. Mozete odsesti u njima, i odlucujuci faktor u izboru su samo cena i raspolozive finansije. Ako vozite kola imajte u vidu da se ovde, kao i u Engleskoj, Australiji… vozi levom stranom. Jos uvek pojma nemam ko ima prednost na raskrsnicama, pa obicno cekam da svi prodju dok mi ovi iza … sve po spisku. Guzve u saobracaju su ogromne, a ako ikad budete vozili vodite racuna o najvecoj opasnosti Nairobija! Nisu to ni lavovi, ni nosorozi, ni crne, ni zelene mambe vec jednostavno - Matatu. Tako jednostavna rec, a tako velika opasnost?! Radi se zapravo o malim kombijma koji ludacki voze. Zanimljivo je da njihovi vozaci, koliko sam cuo, koriste neke droge da bi vozili po 20 i kusur sati dnevno. Mozete misliti kakav je haos u njihovim glavama. Ali je to svakako manji haos od onog koji prave na ulicama ovog grada. Btw, ovde postoji izreka: “Everybody hates matatu, but everybody is using it!” Oni predstavljaju glavno prevozno sredstvo, mada postoji jos i Hopa City, koji je luksuzniji mini bus, ali zato i skuplji. Iz tog razloga je uvek nevidjena guzva u matatuu, a ovaj drugi je poluprazan. Srecom, nisam u poziciji da koristim niti jedan, niti drugi.

Hrana: U Nairobiju je hrana izuzetno dobra. Postoji veliki broj raznoraznih restorana svih kuhinja. Cene u istim su pristupacne. Tako rucak u luksuznom restoranu kosta oko 600 nasih dinara. Osim toga veliki broj megamarketa omogucavaju da se kupi sve sto je potrebno za pripremanje hrane kod kuce.

Bezdednost: Ovo je Afrika, ona prava i kao takva nudi citav niz prednosti koje drugi kontinenti nemaju, ali isto tako i neka ogranicenja. Za razliku od vecine zemalja crnog kontinenta, Kenija je relativno bezbedna. Treba, medjutim, voditi racuna o tome kuda se krece i ne motati se previse nocu, narocito ne sam i ne bez kola. Sukobi na verskoj osnovi prakticno ne postoje. Terorizma takodje nema u nekom vecem obliku. Dakle, ostaje “samo” opreznost u vezi kradja….

Bolesti: Pre nego sto se uopste uputite u ovaj deo Planete obavezno je da primite vakcinu protiv zute groznice i to desetak dana pred put. Dobicete i medjunarodni sertifikat da ste “pelcovani”. Ponesite ga sa sobom jer na nekim granicnim prelazima to zahtevaju. O ostalim vakcinama mozete se raspitati u Institutu za infektivne bolesti u Beogradu (Dr. Subotica br. 5). Cini mi se da vakcina protiv zute groznice kosta oko 2300 dinara. Budite oprezni sa istom, jer se moze desiti da sutradan po bockanju dobijete temperaturu. Ali, to brzo prolazi i sve je OK. Inace se to javlja vrlo retko, ali eto meni se desilo.

Malarija! Kenija je malaricna oblast, to morate imati u vidu i prihvatiti rizik. Sreca je sto se Nairobi nalazi na velikoj nadmorskoj visini, pa nema mnogo komaraca, a i oni nisu malaricni. Ovde kazu to su dobri komarci. Ako zelite da idete u pojedine Nacionalne parkove, budite svakako oprezni. Za malariju ne postoji vakcina, ali postoje preventivni lekovi (npr. Larium). Iste mozete nabaviti u Beogradu, ali je diskutabilno da li ih uzimati. Imaju citav niz negativnih nus pojava. Najbolji lek je koristiti Autan ili nesto slicno, mrezice na krevetu, prozorima, dugacke rukave i nogavice… Ipak, ponavljam, u Nairobiju nema tih problema.

Aids - Bolest koja predstavlja pravu moru Afrike. Na zalost, Kenija nije izuzetak. Ako kojim slucajem zelite ili imate… hm… da budem fin, intimni kontakt sa osobom suprotnog pola, jeliii… ili mozda istog (ko ce ga znati) kondom je obavezan! Na coveku je da prihvati rizik ili ne, koji je vise nego realan.

Kad smo vec kod toga, treba obavezno reci da su ovde devojke vrlo “lake”, narocito ako ste belac. Pri ovome ne mislim na klasicne prostitutke, kojih naravno ima, vec na “obicne ribe”. Skoro svaka ce poci na prvi vas poziv u apartman ili ce se cak sama nuditi. Na vama je da prihvatite ili ne! Klubovi gde se to najlakse moze odraditi su: Florida 1000, Florida 2000, K1, Pavement, Gipsy i neki drugi za koje jos ne znam. Sto se tice muskih, za njih ne znam i nisam zainteresovan da saznam.

Devojke su im inace vrlo lepe, za one koji vole tu vrstu lepote (moj slucaj, npr.). Ipak, kada bih poredio Srbiju i Keniju, po tom pitanju, nase su u vecem procentu zgodnije i lepse, ali zato kada je Kenijka lepa onda je to izmisljeno! Dobro de…, oduzih ja… ponelo me…

Jezik: Kenija je bila Engleska kolonija do nekih 60-tih godina, i na svakom koraku se oseca uticaj British culture. Samim tim svi znaju Engleski i vrlo je jednostavno pricati u prodavnici ili bilo gde drugde.

Priroda: Dosli smo do, za mene, najzanimljivije teme. Ona je ovde, hm… tesko je naci prave reci, a ne biti patetican. Jednostavno treba je doziveti. Sve je cudno i prelepo. Od pejzaza, biljaka do divljih zivotinja. Kao sto sam napomenuo Nacionalnih parkova i Conservation Area ima puno. Tu si: Masai mara, Nakuru, Naivasha lake, Amboseli…. Treba otici i videti. Jedan od specificnih parkova je Mt. Kenya. Najvisa planina Kenije (5200 m., 0,15 South, 37,15 East), gde je upravo zbog visine i specificne klime flora i fauna drugacija. Nisam, na zalost, tamo jos bio, ali se nadam da ce me jednog dana i Mt. Kenya videti!

Najdostupniji je Nairobi Nacionalni park, koji se nalazi u neposrednoj blizini grada. Vrlo je lep, ali nema toliko najatraktivnijih zivotinja, tipa: lavovi, gepardi, nosorozi, hipoi. Za takve likove treba ipak otici, pre svega, u Masai Maru. Tamo jos uvek nisam bio i u fazi sam organizacije puta. Najbolji period je od jula do avgusta, kada mnoge televizijske kuce dolaze kako bi snimile veliku migraciju zivotinja, pracenih predatorima.

Cene ovakvih akcija su prilicno visoke, za ovdasnje prilike. To je i razumljivo, jer Kenija od toga zivi. Ako hocete da vidite ima i da platite. Ulazak u Nacionalni park je 20 USD, ako imate svoj dzip i bez vodica. Ako pak nemate, onda vas oderu. To je najjeftinije. Neki drugi parkovi su 30, 40… USD.

Srbi u Keniji: Nasih ljudi ovde nema previse, ali ih i ima. Rade u raznim firmama i koliko sam primetio zadovoljni su ovim zivotom. Postoji i grcka pravoslavna crkva gde se nasi ponekad okupljaju. E, kad smo vec kod crkava, zanimljivo je napomenuti da ovde postoji neverovatan broj raznih crkava. Katolicka je najjaca, ali su tu i mnoge sekte. Subotom i nedeljom veliki broj crnaca ide u crkvu, gde pevaju verske pesme i u prilici ste da cujete kako to zvuci. Na svakom koraku se vidi da crkve ulazu mnogo kako bi pridobili ovdasnje stanovnistvo, vecinom siromasno. Ima i dzamija i muslimana, ali su oni u manjini, tako da cete retko videti zabradjene devojke ili zene… ‘falim te Boze!

Na kraju: Mogu dati vrlo tople preporuke da dodjete i vidite zemlju Masaia! Ovo sigurno jedna od nainteresantnjih zemalja na svetu.

Pozdrav..

Gledajući tipične slike iz Goe, čovek iz naših krajeva i naših životnih uslova ne može a da ne pomisli da je jedini način da se takvom raju približi instalacija skrin-sejvera napuštene plaže sa jednom palmom po sredini u sred tirkiznog okeana. Ipak, Goa je raj koji je prilično dostižan, čak i za mnoge od nas, i to u ovom životu.

Goa je nekadašnja portugalska kolonija, danas deo Indije, na zapadnoj obali indijskog potkontinenta koju zapljuskuje Indijski okean. Bila je pod portugalskom kontrolom preko četiri veka, od kada je Vasko de Gama otkrio Indiju, pa sve do 1961, čak četrnaest godina pošto su Englezi otišli iz ostatka zemlje i pošto je Indija proglašena nezavisnom državom. Čak i tada Portugalci su Gou napustili nevoljno, takoreći isterani su silom. Tako dug portugalski uticaj je učinio da je Goa i danas jedinstvena u Indiji, ne samo po tome što je većina stanovništva hrišćanske (katoličke) veroispovesti, već i po svojevrsnom liberalnom duhu i spontanoj naklonjenosti lokalnog stanovništva posetiocima iz drugih delova sveta, bez uzurpacije i ponekad naporne fascinacije koju će turista često osetiti u drugim delovima zemlje. Uticaj kolonizatora se vidi svuda – po predivnim starim vilama građenim u portugalskom stilu, sa dugačkim verandama, danas okruženim, skoro progutanim, tropskim rastinjem; takođe I po blještavo belim katoličkim crkvama raštrkanim svuda, od kojih su mnoge, mora se priznati, parada kiča, ukrašene šarenim novogodišnjim svetlima, sa ogromnim drečavim plastičnim lutkama koje simbolišu Bogorodicu ili Isusa.

Goa je danas jedna od najpopularnijih turističkih destinacija u Indiji, zahvaljujući beskrajnim peščanim plažama koje se gotovo bez prekida protežu na preko 100 km obale, ali i liberalnoj kulturi. U svetu se pročula kao rajsko mesto šezdesetih i sedamdesetih godina kada su prve hipi brigade krenule onim slavnim kopnenim putem preko Istanbula sve do Nepala i Indije, a o kome se već pisalo na ovom istom sajtu. Hipi putnici su tada vrela i vlažna monsunska leta provodili u podnožju Himalaja u severnoj Indiji i Nepalu, a zimi su se spuštali u Gou gde su obitavali u robinzonskom stilu, neometano od strane lokalnog stanovništva. Vremenom se pokazalo da su hipi putnici uvek bili avangarda komercijalnog turizma, pa je tako i značajan deo Goe tokom prethodnih decenija postao još jedna žrtva masovnog turizma i izgubio dosta od svoje autentičnosti. Ipak, postoji još uvek ona i onakva Goa, i o toj želim da pišem.

U Gou se može stići čarter letovima iz Evrope (zapadne!), ali i svakodnevnim redovnim letovima iz Delhija. Ipak, za one koji imaju vremena preporučujem put vozom, ne samo na ovoj destinaciji već i širom Indije. Indijska železnica, druga najveća železnička mreža na svetu, svet je za sebe, i posmatrati život koji se na njoj odvija, sretati i upoznavati najrazličitije ljude tokom tih putovanja neponovljivo je iskustvo. Vozom se u Gou može stići iz svih većih gradova u Indiji. Primera radi, put od Delhija do Goe traje nekih 40 sati i prava je poslastica za sve ljubitelje putovanja. Od železničke stanice ili aerodroma može se klasičnim ili moped-taksijem vrlo jednostavno stići do bilo koje od preko 30 velikih plaža. Sezona za posete Goi je između novembra i marta, kada je vreme idealno za ‘morske’ aktivnosti. Ipak, i poseta tokom perioda monsuna može biti interesantna, možda ne za sunčanje i kupanje, ali za jedan sasvim novi doživljaj svakako.

Panaji (Panjim), na ušću reke Mandovi u Indijski okean, više predstavlja mali uspavani provincijalni gradić nego glavni grad. U njemu se turisti obično ne zadržavaju dugo, ali to ne znači da ne zavređuje pažnju i vreme. Naročito je fascinantna Stara Goa, koja se nalazi svega par kilometara izvan Panaji-a. Stara Goa je svojevremeno bila glavni grad ne samo Goe, već svih portugalskih kolonija na istoku, i nazivana je Rimom istoka, zbog svoje veličanstvene arhitekture. Danas je to samo grad-duh sa par crkava i muzeja.

Budući da je Panaji centralno lociran, on deli Gou na severnu i južnu. Severna Goa je izuzetno popularna, naročito medju ‘čarter’ turistima, i većim delom je pokvarena preteranom izgradnjom I komercijalizacijom. Još uvek ima par plaža koje su popularne među backpackers-ima, kao što su Anjuna i Vagator, ali od uživanja nema ništa, osim ako ste u fazonu trance i rave žurki u sred bela dana, lakih i teških droga, kao i posmatranja raznoraznih frikova na buvljaku koji se već godinama tradicionalno održava svake srede u Anjuni. Ustvari, gde god da ste u Goi, presretaće vas lokalni ‘turoperateri’ i nuditi dnevne izlete na buvljak u Anjunu. Ne preporučujemo!

Južna Goa se do danas u priličnoj meri oduprla nasilnoj komercijalizaciji i još uvek se mogu naći gotovo napuštene plaže sa uspavanim ribarskim selima u pozadini i po nekom kolibicom na obali gde se služi ‘lime soda’ i sluša Bob Marley. Upravo takve smo tražili….. i našli. Evo nekoliko favorita.

Po dolasku u Gou, taksijem krenite pravo za Kolvu ili Benaulim. U Kolvi sama plaža ne važi za jednu od najlepših, ali je dovoljno prošetati se pola kilometra niže, do plaža Sernabatim i Benaulim i to će biti pravi pogodak. Potrebno je reći da se sve ove plaze nastavljaju jedna na drugu u nepreglednom nizu. Benaulim, a naročito Sernabatim, odlikuju se jednostavnošću i mirom. Kilometri peska i mora sa palmama u pozadini, dovoljno turista da se ne osećate izolovano, ali nikog u blizini da vam zaklanja sunce. Privatni smeštaj može se naći u selima ali i uz samu plažu, u sobama koje su nameštene manje-više oskudno ali u svakom slučaju dovoljno, i po cenama koje variraju od 300 do 1,500 indijskih rupija za dvokrevetnu sobu (6 do 30 evra). Uostalom, kome treba TV kad može da uživa u jednom od najslavnijih zalazaka sunca na svetu, sa flašom Kingfisher piva u ruci, na plaži koja se oteže do horizonta na koju god stranu da pogledate. Kolibice od slame (beach-shacks) su raštrkane po plaži, mnoge od njih imaju po neku ležaljku i suncobran. Nude zaklon od vrelog sunca, dobru i jeftinu klopu i šta ćeš više. Povremeno uznemirenje predstavlja često presretanje prodavaca voća i suvenira, ali i oni su mnogo češće prijatno nego neprijatno iznenađenje. Pojave se baš kada ožednimo i ponude kokosov orah sa slamčicom. Zašto odolevati?

Za one sa dubljim džepom i potrebom za krajnjim luksuzom, na kraju Benaulim plaže nalazi se jedan od najluksuznijih resortova Taj Exotica, sa cenama soba od nekih 300 pa sve do 2 hiljade evra.

Osim izležavanja na rajskoj plaži i osveženja u okeanu, moguće je iznajmiti bicikle i voziti se ili plažom ili u unutrašnjost, kroz živopisna ribarska sela, i izraslo tropsko rastinje koje polako prodire u naselja i napuštene portugalske vile. Takođe se organizuju i izleti brodom radi posmatranja delfina, i druge sportske aktivnosti. Povremeno će se na plaži pojaviti lokalni momci sa krdom vodenih bafala, slon, kao i druge ‘domaće’ životinje.

Osim Sernabatim i Benaulim plažza, prinuđena sam da pomenem i Palolem, kao jednu od najlepših i najpopularnijih plaža u Goi, naročito za mlađe posetioce. Iako prilično mala, smatra se posebno lepom, jer je za razliku od mnogih drugih u maloj uvali u obliku polumeseca, ušuškana visokim palmama. Međutim, iako bez velike infrastrukture i luksuznih hotela, Palolem je pao pod najezdom backpackera, plaža je načičkana restoranima i barovima, a poznate kućice od slame visoko u palminom drveću (coconut huts) se jedva i vide od oblaka dima iz džointa hordi izraelskih (i drugih) hipi brigada. Na žalost, ne preporučujemo.

Hrana u Goi predstavlja veliku promenu posle jake, začinjene, masne (ali i vrlo ukusne!) severno-indijske hrane. Pre svega zahvaljujući velikom broju turista, svuda se može naći klasična zapadna kontinentalna kuhinja, pa čak i biftek, što je u ostatku Indije gotovo nepojmljivo. Međutim, specifična goanska hrana je nešto što se ne sme propustiti. Zasniva se pretežno na mesu (uglavnom piletina i svinjetina), ribi i morskim plodovima, koji se često kuvaju sa kokosom. Kokosov orah je osnova svega u južnoj Indiji - ne može se ni zamisliti u koliko se različitih svrha može upotrebiti jedan kokosov orah: ulje za masažu, voda odnosno mleko za kuvanje, za pravljenje sirćeta, kao i jedne vrste zaslađivača, spoljašnji deo oraha za pravljenje konopaca, za gradnju, i tako dalje. Osim kokosa, u tipičnoj goanskoj kuhinji naći ćete i začine kao što su kim, turmerik, ljute papričice i korijander. Neka od najpoznatijih jela su piletina ili teletina xacuti (sa mešavinom kokosovog mleka i sušenog kokosa u prahu), piletina vindaloo (veoma veoma ljuto!) i naravno tradicionalni fish curry rice. Od pića poznat je takozvani feni, neka vrsta rakije koja se pravi opet od kokosa ili od cashew oraha, koji se uzgaja u južnoj Indiji. Sve u svemu, goanska kuhinja je eksplozija egzotičnih ukusa i mirisa.

Jutra i predvečerja su posebno upečatljiviji u Goi. Ujutru se ribari vraćaju s mora, šire po plaži ogromne mreže da se suše, a njihove žene skupljaju ulov i nose na lokalne pijace. Stari drveni čamci se izvlače na obalu do sledećeg dana. Čovek se pita kako u takvom jednom čamcu, sa par dasaka i ništa više, desetak ribara provodi i po nekoliko dana na okeanu. A odmah potom se prisetim cunamija i uhvati me jeza. Čamci i mreže se smatraju velikim bogatstvom i uglavnom su u posedu bogatih pojedinaca koji često i ne žive u selima već u obližnjim gradovima, dok su ribari plaćeni mizerne dnevnice za jedan od najtežih fizičkih poslova. Novac koji svakog dana zarade jedva da je dovoljan da se porodica ishrani tog istog dana. Gledajući te prerano ostarele muškarce i žene, i njihovu totalnu zavisnost od mora, turista ne može a da se ne oseti pomalo neadekvatno, najblaže rečeno.

Suton u Goi je neopisiv. I gotovo. Zbog njega se i ide na tako dalek put. To se mora doživeti, kao sto već rekoh, sa flašom Kingishera u ruci, u tišini, dok užarena kugla tone u okean.

Sakriveni duboko u zagrljaj misticnog sveta na legende,mitove i epove za maharadze,za prekrasne princeze tamo vas ocekuju Visku,Brama,Siva i Kali.Indija i Nepal jednih od naijnteresantiniih putnickih destinacija u Aziji mogu vam puno sto da ponude da vidite i da se odusevite od prirodne lepote i kulturno i duhovno bogatstvo.Ono sto vam mogu da preporucim da vidite je zaista previse ali jedna turisticka programa obuhvata ono sto je nabolje pa zato cu da odvojim samo oni stvari koi su tako reci”najbitni” ili bolje receno interesantni da se vide.

Naravno pocevsi od glavni grad Indije,New Delhi jedan je dan preamalo da uspesno i celosno pregledate sve sto je zanimljivo.Interesantni i po svome duhovnom no i arhitekturnom znacenju su par impozantne gradbe koje ovom gradu daju jednu zaista vekovnu istoriju kao duhovni i kulturni centar Indije.Ovd bi ste trebali da posetite Qutab Minar , Lakshiminarayan-poznati Hindu hram,Pretsednicka Palata,Crvena Tvrdzava,a morate posetiti i Raj Ghat & Shanti Vana to su mesta gde su kremirani tela dvoje poznatih indiskih vodza Nehru i Ghandi.

Nakon glavnog grada dobro bi bilo da jos posetite poznati region Agra gde mozete uzdahnuti kad pogledate gradbe koje poticu iz takozvane Mughalskata arhitekturu.Preporucejma vam i da posetite grad Jaipur glavan prestavnik takozvane Radzput arfitekture, ovaj grad je jedna od prvih planskih izgradzeni gradova u  Indiji.U blizini Jaipura nalazi se Amber Fort stara prestolnica Indije do 1728 godine.

Naravno ono sto sam dosad napisao nije sve sto mozjete vidjeti no nas tursiticki program je nalgao da moramo napustit Indiju i da krenemo za Nepal ali ne mogu a da vam ne spomenem par mesta koi ukoliko bi ste imali vremena trebali bi ste da ih posetite a tosu:Bombaj.Kalkuta,Fatepur Sikri … ma ima ih jos puno ..ali program produzava dalje Severno od Indije ispod  najvish planina na svetu Himalaja smestena je kraljevina Nepal.

Nepalov glavni grad Katmandu ima isto sto puno toga da ponudi trg Durbar,Hanuman Dhoka to je mesto gde borave licnosti i clanovi kraljske porodice,Mahadev i Parvati ,Bodhnath to je jedna karakteristicna gradba koja je jedna od najvecih stupa na svjetu do njenoh vrha vode preko 365 stepenica a na samoh vrha nalaze se Budine oci koji gledaju sve!!! Nakon Katamndu ako se ne resite da osovjite najveci vrh sveta Maunt Everest onda slobodno posetite grad Patan ili popoznatii kako Lalitpur to je Nepalski grad umetnosti tamo bi ste trebali vidjeti staru gradski palatu,onda Krisha Mandir,i poznati hram Mahabouddha.u blizini Patana nalazi se tibetanski izbeglicki kamp ukoliko zelite kupiti neki tibetanski cilim onda slobodno ga posetite za mali novac mozete kupiti unikatnu stvar koja ce krasiti vas dom.

Znaci ovo je samo ono sto vam mogu ukratko ispricati a vi bi ste trebali dobro razmisliti na sto da potrosite svoj novac!!!:)Preporucujem vam toplo ove dve zemlje imate sto puno toga vidjeti nemojte da se mislite mozda jedan vakav turisticki aranzman kosta malo skupo ali ostace vam u secanju do kraja zivota ono sto vidite kako kulturno i duhovno bogatstvo ove dve zaista prelepe drzave Indija i Nepal

Da je na aerodromu bio patuljak s irvasom, umesto šalterskog službenika, to bi mi se činilo sasvim prikladno. Probivši se kroz lavirint pustih hodnika u Arlandi (dan pre je bila mećava i većina letova je otkazana) stupila sam zvanično na tlo Švedske. Prvo što sam naučila je : ako ti nešto treba, uzmi broj i strpljivo čekaj u redu!

VREMENSKE PROGNOZE; ZABLUDE I OČEKIVANJA

Pisati o broju stanovnika i geografskoj širini je svakako lako i dostupno u svim vodičima i bedekerima, ali ja sam svoju ekskurziju započela sa pažljivim izučavanjem vremenskih prilika u Švedskoj. Decembar, sneg, koliko hladno može biti, a da se ipak ne smrzneš kao u Sibiru? Svakodnevni izveštaji prijateljice nisu vredeli, ona predugo živi gore i potpuno se aklimatizovala gubeći kontakt sa stvarnošću kontinentalne klime. Zato sam se pripremila na najgore. Kofer sam jedva zatvorila od preterane količine dugih i debelih čarapa, pa onda još debljih i dužih, za svaki slučaj.

Ali ništa me nije moglo pripremiti na prvo ukazanje Švedske dok se avion probijao kroz testo od oblaka. Kao da je neko isključio sve boje i pustio crno-beli film. More snega, mislim da ga neću više videti u životu, i siluete gorostasnih četinara koji oivičavaju srebrna zaleđena jezera.

Dobrodošli u zemlju Snežne Kraljice! Da je na aerodromu bio patuljak s irvasom, umesto šalterskog službenika, to bi mi se činilo sasvim prikladno. Probivši se kroz lavirint pustih hodnika u Arlandi (dan pre je bila mećava i većina letova je otkazana) stupila sam zvanično na tlo Švedske. Prvo što sam naučila je : ako ti nešto treba, uzmi broj i strpljivo čekaj u redu! Zlatno pravilo. Za sve ćete čekati s papirićem u ruci na kojem je broj. Lica oko vas su uniformisano ljubazna, niko ne ide preko reda i ne gura se u istom. Začuđujuće kako se čovek oseća društveno izopšten,… sve dok mu ne priđe ljubazna teta koja ljubazno nudi čekačima krekere na tacni. Mom zaprepaštenju nije bilo kraja, a onda se na displeju pojavio moj broj.

Važno je znati da vam je engleski sasvim dovoljan za komunikaciju. Većina Šveđana zna engleski iz nužde, jer im se knjige za fakultete ne prevode na švedski, već ih čitaju u originalu. A i italijanski će poslužiti. Valjda je to neka mediteranska radoznalost u tim Italijanima koji preplavljuju severne zemlje u toku zime.

A imaju šta da vide i osete. Ako niste doživeli duboki minus na nekoj od naših planina, nemojte da idete gore. Prve slike na foto aparatu su mi potpuno mutne jer sam od hladnoće izgubila osećaj u prstima. Prsti su mi postali neki daleki preci drvenastih živih obličja iz “Gospodara prstenova”. Dugo mi je trebalo da im povratim prvobitnu funkciju.

Za zagrevanje preporučili su mi grog, vrsta kuvanog vina koja važi za nacionalno piće br.1. Inače, grog i pivo su jedina pića koja vam neće meriti na centilitre. Pokušaj obuzdavanja alkoholizma. Piće (izuzev piva) ne možete kupiti u dragstoru, već u za to namenjenim prodavnicama. Pred doček Nove Godine se mogla čuti vesela melodija zveckanja flaša. Svuda su promicali ljudi noseći zelene kese iz kojih se čulo “kling” i “klong”. Svi ti litri će završiti apsorbirani u metabolizmu još pre deset, a onda će Šveđani i Šveđanke obući svoja lepa tanka odela, debele čizme i nešto pre jedanaest doći u lokal na doček 2006.

ZAŠTO PATKE LETUJU U ŠVEDSKOJ?

Ne znam šta su vama pričali iz biologije, ali ja još iz vrtića ponavljam “..a u jesen ptice selice odlaze na jug u toplije krajeve…”. I sa tom idejom nikad nisam imala problema, i ja preferiram toplije krajeve, ali šta se desilo sa 28 vrsta ptica na vodama Štokholma uopšte ne mogu da pojmim. Štokholm leži na 14 ostrva i voda oko njih je negde slatka a negde slana. Sagradili su ustave da regulišu struje i nivo vode u jezerima. Ni Štokholmljani ne umeju da vam kažu šta je jezero, a šta more. Ni vi ne biste pogodili jer se led svuda uhvatio, bilo soli ili ne.

Kad smo plovili brodićem do arhipelaga na sred mora sam videla galeba kako stoji na vodi (skoro religiozno iskustvo), dok nisam shvatila da je tanak sloj leda svuda oko nas. I sad zamislite ne samo galebove (kojih ima od 7 vrsta), već i labudove, divlje patke, čvorke, sokolove, orlove (!), gnjurce, komorane i ko zna šta još kako se okupljaju na jezeru kod Kraljeve palate i strpljivo čekaju ekipu veterinarske službe koja svaki dan donosi desetine kilograma hrane, odlaže na plutajuću hranilicu, prebrojava ptice i kontroliše njihovo zdravstveno stanje. Ali šta je sa tim zovom prirode u tim ptičijim glavama i da li su se i one navikle na uredan socijalni program koji zahteva disciplinu, ali i daje u izobilju, to je pitanje za zoologe.

FIZIOLOGIJA I KLIMATSKE PRILIKE

Ako je pticama bilo potrebno nekoliko generacija da usvoje promene u ponašanju, vama će trebati nekoliko sati. Prvo, neopisiva potreba za učestalom upotrebom toaleta. I mogu vam reći Šveđani su nacija koja najčešće urinira. A javnih toaleta ima na svakom ćošku, i svi su besprekorno čisti. Ne samo da su čisti već i potpuno opremljeni. Možete da birate kabine u zavisnosti od potreba, da li ste s malim detetom, bebom, da li imate posebne potrebe i invalidska kolica, ili želite i da se istuširate. Jednom prilikom sam zatekla beskućnika koji je platio 5 kruna da bi ušao, a onda se na miru istuširao nakon, verovatno, duuuuugog vremena higijenske apstinencije.

Druga promena je povećani apetit. Zima iscrpi organizam. A ako ste turista sa mapom u jednoj i fotoaparatom u drugoj ruci, na maksimalno svaka dva sata osetićete čežnju za toplinom. Ponuda restorana je šarolika, meksička, talijanska, kontinentalna, tai, arapska, francuska i još poneka kuhinja koja vam padne na pamet. Sve ćete naći tamo. Verovatno zato što je Švedska, a posebno Štokholm, konglomerat svih rasa i nacija.

Uslužne delatnosti svih vrsta obavljaju doseljenici, ako nisu sa bivših teritorija SFRJ, onda su ili Arapi ili Azijati. Restoran sa najboljom kuhinjom smo otkrili u gej vodiču (mape i karte s turističkim informacijama su vam na dohvat ruke na svim stanicama i u svim hotelima). Stari grad ili Gamla stan, Stortorget- isti trg na kojem se nalazi i Nobelov muzej, u jednoj od onih slatkih crvenih i žutih kuća (koje izgledaju kao iz crtaća Baltazar) “Chokladkoppen” -restoran s najboljom kuhinjom u rustičnom ambijentu s prodajnom izložbom slika čija lepota raste sa svakim zalogajem pekarskog krompira i preliva od škampi, a vrhunac sreće nastaje kad donesu kolač od sira i bele čokolade. zaboravite na dijete i uživajte, trebat će vam svaka ta kalorija kad izađete na snežne zaleđene ulice gde i kučići nose džempere.

A GDE SU LJUDI?

Iako vam kućno vaspitanje zabranjuje da gledate u tuđe prozore, radoznalost će prevagnuti; jer ni na jednom prozoru nema zavesa! U onom polarnom mraku (svane u 8.30 i smrkne se u 15!) svaki prozor osvetljen je sedmokrakim svećnjakom ili nekim ukrasnim lampicama. Cela ulica blista i žmirka veselo, prosto neodoljivo. Ali kad se zagledate u te trpezarije opremljene Ikea nameštajem, neće videti srećnu porodicu koja večera, zapravo, nećete videti nikoga. Dok idete pustom zavejanom ulicom i gledate u osvetljene puste stanove, osetićete prazninu ravnu ništavilu. Ako želite da sretnete svoje komšije, morat ćete dugo i strpljivo da vrebate u zasedi. Ili jednostavno sačekajte petak veče i skoknite do prvog bara, tamo ćete zateći ceo komšiluk kako pijan do besvesti igra uz neki tehno ili raspravlja o fudbalu. I tu ćete otkriti da su pijani Šveđani mnogo bolji domaćini od većine balkanskih naroda i širokih slavenskih duša. Ne pokušavajte ih podsetiti na to kad su trezni, upitno će vas pogledati i ljubazno se izviniti i otići.

E,da jedna je stvar kada odete negde, kao turista po prvi put ili odlazite cesce , ali opet kao turista u posetu nekome ko zivi u tom gradu.A sasvim je druga situacija kada treba da pisete o gradu u kojem zivite. Sve mislite , ta svi znaju o Beogradu, sta ja sad tu da filozofiram.

Mozda ce ga ipak bolje i verodostojnije opisati neko sa strane , ko dodje u posetu. Neko kome su samo ostale one vizuelno-emocionalno-dozivljene slike , bez tricavih traceva, losih delova, ozoglasenih kafica, beskorisnih ljudi, zagadjenih reka, neljubaznih osoba….

Ipak , svako ima pravo na svoje misljenje.

Cesto mi je zao sto slabo ili retko pricam o svom gradu prijateljima koji dodju sa strane.Tek kada mi ti stranci u ovom gradu, skrenu paznju na pojedine lepote, “usudim se” da hvalim!

Negde sam procitala da covek mora biti otvoren za promene ukoliko zeli da mu zivot bude ispunjen i da barem jednom godisnje treba da ide negde gde nije bio nikada pre.

Znam mnoge koji zive u pojedim delovima grada Beograda a da nikada nisu bili na Adi, na Uscu, na Avali,da nikada nisu usli u hram Sv.Save, da nikada nisu probali najbolji( po meni) sladoled u gradu , pocetak Sremske kod SATA…

Ali, zato i postoji gdestinacija da nas informise, zaintrigira, nauci, natera da nesto posetimo…( nisu mi platili da ih reklamiram, majke mi!). I ja bih sama volela da mi neko preporuci neko mesto u gradu gde nisam bila!

Dugo je bio raspisan konkus za simbol Beograda, kao da on ne postoji! Mislim da 88% od nas pomislimo na Pobednika na Kalemegdanu kad kazes Beograd! Pa onda, na Kalemegdan globalno, pa na Adu, reke Savu i Dunav, vrapce…

Mozda neko pomisli na zoloski vrt ili Tasmajdanski park, zbog pozicije.

Ma, kad bolje razmislim najbolje bi bilo da napravim mojih top 10 u Beogradu, tako cu se i sama podsetiti sta volim u svom gradu! Dakle:

1.Makiska strana jezera Ade, setnja oko jezera, nescafe u jednom od kafica , mozda i voznja vozicem …

2.Kalemegdan, setnja do Pobednika, pogled na reke, Nebojsinu kulu. Sv. Petka , koja nosi neki neverovatan mir.Zo vrt i retko bilje po parku, ili obilazak brodom , pa sve to sa strane reke…

3.Skadarlija, kaldrma i tako, kao da je vreme stalo…ipak, lepota devojaka vraca vas u stvarnost…ziva mizika iz kafanica, i ono prelepo visece cvece ispred SESIR MOJ, zatim kuca Djure Jaksica itd.

4.Tasmajdanski park, centar, ziv, radostan uz crkvu Sv.Marka, nosi pecate naseg odrastanja, predaha, legende,i simbolicki nazin kafane POSLEDNJA SANSA…

5.Kazu da je svaki grad lep leti..pa dobro, moka kafa u nekom od Grineta prijace u svako doba, ili moka u Coffe dreamu na kraju Kneza!Odlican espresso je u Bircaninovoj jedan od kafica..cini mi se bas onaj preko puta nemackog konzulata, a nije los ni u Alo-Alo pizzeriji , u Svetozara Markovica ili kako se vec danas zove ta ulica…jeste, kafedzija sam pravi , OBOZAVAM kafu i vrlo mi je bitno kako je napravljena, servirana, kada je donesena( nikako hladna!) i da li je uvek dobra! Odlican espresso je u kafe Diplomat( Strahinjica bana), prvo je odlican ukusom, serviran u malim tankim soljicama za espresso, na srebrnoj tacni uz srebrnu kasicicu, uz malenu crnu cokoladicu ili keksic.E, sada ce neko da kaze ova preteruje..samo da vam kazem, italijani su odlucili da zastite espresso kao svoj brend, zato sto ne zele da se svuda po svetu prave svakave kafe i kopije tog istog espressa. Bravo, italijani!

6.Vracam se u Beograd, dakle, sledece mesto je jedna divna, mirna crkva Sv.Lazara odnosno sv.Mine koja se nalazi na Zvezdari.

Zasto? Onaj ko zna oticice tamo i znace zasto spominjem bas ovu crkvu…

7.Neizbezna je poseta Avali. to je kao da covek nema detinjstvo.Avala je detinjstvo Beograda.Kako? Lepo, jer svi mi imamo uspomene sa te Avale iz detinstva..nemojte dozvoliti da i vasa deca nemaju isto..nema veze sto nema tornja, bice opet…

8.Pecat Beogradu daju i dogadjai, bio to FEST, BITEF, ili BELEF, festival piva,koncert Brajan Ferija ili Paco de Lusije, ili bilo koji drugi koncert, desavanje , otvaranje izlozbe ili sama akcija DAJTE KRV na Trgu Republike, u Beogradu je zivo..trenutno je izlozba cveca kod Doma Sindikata, pa svratite..

9.Svakome od nas pecat nosi i sam kraj u kojem zivimo ili smo rodjeni i odrasli, skola, prijatelji, parkic gde smo se prvi put poljubili ili gde smo se skrivali kad pobegdemo sa casa..Ili fakutet i okolni kafici, biblioteke..Moje najlepse doba zivota je studenski zivot, Filoloski fakultet i okolina setnja Knezom do Gradske biblioteke i kafa kod Inexa, knjizara Plato i koncerti na Kolarcu..Nekome je i Znak pitanja, najstarija kafana u gradu ili unikatnost Zemuna, i vecno pitanje da li je deo Beograda ili ne?

10. Jeste, nisam spomenula te famozne splavove, nocni zivot, i silikonsku dolinu, motoriste oko mosta ili vec sta…Sad sam ih spomenula. Jel ok?

Meni je vaznije da spomenem predivne drvene kucice na vodi koje kao iz bajke plutaju oko Save i u kojima po velikim gradskim vrucinama i usijanom betonu, uspevamo da pronadjemo ono malo raja, kao parce mora u Beogradu, oazu mira, druzenja i smeha..ali to u nekoj drugoj prici.

Dosta je i ovo za jednu razglednicu iz Beograda!

Važi mišljenje da se u Americi jede samo junk food. No, to je apsolutno netačno. U Americi se jede fantastično. Bilo da jedete u jeftinim ili skupim restoranima, konkurencija je toliko velika da promašaja gotovo da nema.

U ne tako dugoj američkoj istoriji, Čikago zauzima vrlo značajno mesto. Najveću popularnost i uticaj imao je početkom prošlog veka. Čikago je bio radnički grad i stoga doživeo neverovatan razvoj u vreme industrijske revolucije.

Događaj koji je promenio istoriju ovog grada bio je veliki požar 1871. Požar je trajao 36 sati, odneo više od 300 života i trećinu populacije (100.000 ljudi) ostavio bez doma. Dimenzije požara bile su takve jer je veći deo Čikaga bio sagrađen od drveta. Ipak, stanovnici Čikaga su ovaj događaj pretvorili u korist. Velika tragedija im je pružila priliku da postave novi urbanistički plan koji ne robuje staroj matrici i infrastrukturi, već je postavljen u odnosu na potrebe grada u budućnosti. Takođe, to je bio povod da se nađu novi načini gradnje. Godine 1884. sagrađena je Insurance Building, delo arhitekte Vilijema le Baron Dženija (William Le Baron Jenney), prva višespratnica sagrađena od čeličnog skeleta. Ovaj način gradnje napravio je revoluciju u građevinarstvu. Krajem XIX veka, Čikago je dostigao milion stanovnika. Kao napredan i perspektivan grad, počeo je da gradi javne objekte: Art Institute of Chicago, Čikaški simfonijski orkestar, Univerzitet… U to vreme, oko centra grada podignute su šine za nadzemni voz, takozvani “Loop”, koji i dan-danas saobraća. Povodom 400 godina od otkrića Amerike, 1893. je organizovana Velika svetska izložba, koju je posetilo više od 25 miliona ljudi. Ostala je upamćena kao Beli grad, zbog beline mermera i gipsa neoklasičnih zgrada. Većina objekata je spaljena i srušena nakon Sajma.

Početkom XX veka, sa porastom populacije i jačanjem industrijske revolucije, počeli su da se razvijaju i radnički pokreti. Upravo se u Čikagu desio štrajk posle koga je 1. maj izabran za Praznik rada. Nešto kasnije, u vreme prohibicije, Čikago je opet u centru pažnje. Najčuveniji gangster svih vremena Al Capone, doselio se 1920. u Čikago iz Njujorka. Na St Valentine’s Day 1929. dogodio se čuveni obračun dve najveće bande koji se završio masakrom. Dve godine kasnije, Eliot Ness takođe ulazi u istoriju legendarnim hapšenjem Caponea na osnovu neplaćenog poreza.

Danas je Čikago najveća američka zračna luka i trgovački i finansijski centar Srednjeg zapada. Od tragedije sa WTC-om, Sears Tower u Čikagu je opet najviša zgrada Amerike. Čuven po arhitekturi i umetnosti, Čikago je dobro mesto za život.

Čikaška škola

Nazvan po gradu u kome se u krajem XIX veka razvio, ovaj stil doveo je do ozbiljnih promena i u građevinarstvu i u arhitekturi. Vilijem Le Baron Dženi projektovao je prvu zgradu u sistemu čeličnih ramova. Ova devetospratnica izgrađena je 1884. a porušena 1929. godine. Po uzoru na nju kasnije su projektovali mnogi veliki arhitekti: Louis Sullivan, William Holabird, Daniel Burnham, John Wellborn Root, iz čijih su biroa izašle Rookery i Reliance Building. Važna odlika ovog pravca, osim metalnog skeletnog konstruktivnog sistema, jeste i takozvani “čikaški prozor” koji se i danas često koristi u Americi i može se vidieti gotovo u svakom holivudskom filmu. Čikaška škola je postavila temelje modernoj arhitekturi i izgradnji solitera.

Frenk Lojd Rajt

U prve dve decenije XX veka, Frank Lloyd Wright je razvio jedinstven američki arhitektonski izraz, koji odražava horizontale pejzaža Srednjeg zapada, prerijski stil. Visoko postavljeni otvori koji se razvijaju po horizontali, nadstrešnice koje daju duboke senke u prostoru, korišćeni su najviše kod rezidencijalnog stanovanja. U Oak Parku, četvrti koja je nekada bila predgrađe Čikaga a danas je skupa, elitna stambena zona, može se videti nekoliko desetina Rajtovih kuća. One su pod zaštitom Instituta za arhitekturu i jednom godišnje vlasnici otvaraju vrata svojih domova da običnom svetu pokažu dela ovog arhitektonskog velikana. Osim u Oak Parku važno je posetiti Robie House, koja je pretvorena u muzej tako da se mogu detaljno istražiti sve odlike ovog stila.

Mis van der Roe

Najveći deo svog stvaralačkog života Ludwig Mies van der Rohe je proveo u Čikagu. Poznato je da je po dolasku u Ameriku imao problema jer nije mogao da dobije licencu za rad. To ga nije sprečilo da ostavi neizbrisiv trag. Iako je zgrada Segram building u Njujorku njegov najznačajniji oblakoder, u Čikagu se mnogo više oseća njegov uticaj. Dva objekta na Lake Shor Drive-u, biseri su njegove arhitekture. Projekte za IIT takođe treba obavezno obići. Ako imate vremena, na oko dva i po sata vožnje nalazi se Forensfort house - jedina porodična kuća koju je Mis van der Roe izgradio. Koliko je dizajn ove kuće neverovatno savremen, shvatite tak kad stignete tamo. Okruženje s farmama, koje i danas izgledaju kao da je tu vreme stalo pre 30 godina, govori koliko je ovaj projekat bio napredan.

IIT

Illinois Institute of Technology je jedan od najčuvenijih američkih Univetziteta. Tokom Drugog svetskog rata, kada je Bauhaus škola konačno zatvorena, mnogi predavači preselili su se u SAD. Među njima je bio i Mis van der Roe, koji je postao predavač na ovoj školi. Za vreme koje je proveo tamo, izradio je urbanistički plan kampusa i Crown hall, koji je i danas zanatsko i konstruktivno remek-delo. Vremenom, kako se grad širio i razvijao, univerzitet se našao u vrlo lošem i nesigurnom delu grada. Iako je školarina i dalje visoka, fakulteti se danas praktično nalaze u getu. Na čitavom prostoru, na svakih 100-200 metara, postavljeni su alarmi tako da, ako vas neko napadne ili se nađete u neprijatnoj situaciji, pritiskom na dugme pozivate policiju koja stiže za nekoliko minuta.

Pre nekoliko godina drugi mag arhitekture Rem Koolhas pozvan je da uradi projekat za Studentski centar. Ovaj projekat je izazvao oprečne reakcije. U isto vreme ali u potpuno drugačijem senzebilitetu realizovani su i studentski domovi Helmut Jahn.

Milenijumski park

Milenijumski park otvoren je 2001. godine. Godišnje ga poseti 2,3 miliona ljudi. Obuhvata Muzički paviljon koji je projektovao Frank O. Gehry. Struktura obuhvata pozornicu na kojoj može da se smesti 120 muzičara sa svim pratećim prostorima i gledalište na otvorenom, na travi, koje je ozvučeno tako da je pokriven čitav auditorijum. Atrakcija je i skulptura Cloud Gate Anisha Kapoora. Ogromna organska forma (amebe) pokrivena je sjajnim, reflektujućim inoksom. Na njoj se ogledaju neboderi koji je okružuju i prolaznici koji je čine uvek drugačijom. Ljudi je zovu “Pasulj”. Cloud gate je rupa u prostoru. Crown Fountain je Plensin projekat (Jaume Plensa) iz 2000, završen 2004. Instalaciju čine dva kubusa od staklenih cigli, visoka 17 m, koja zatvaraju plitak, reflektujući bazen od tamnosivog granita. Bazen je tako plitak da se može hodati po njemu, čime se dobija utisak da se hoda po vodi. Kubusi projektuju slike građana Čikaga. Instalacija je deo milenijumske kolekcije i inspirisana je Bakingemskom fontanom (1927) koja je tada bila najveća fontana na svetu. Plensa je ovo preneo na ekrane od led-dioda. Voda se sliva niz kubuse na nekoliko načina, dajući iluziju da izlazi iz usta građana.

Muzeji

Amerika je poznata po tome što ima puno tematskih muzeja. Desiće vam se da budete razočarani, jer se njihovo shvatanje teme često razlikuje od evropskog. Ipak, to je zapravo vrlo dobar način da provedete dan s porodicom, naročito ako imate decu. Program je osmišljen tako da ima mnogo interaktivnih zanimacija koje privlače široku publiku. Ako volite muzeje, najviše se isplati da kupite kartu sa kojom možete da uđete u nekoliko najvažnijih čikaških muzeja. Obavezno posetite Akvarijum i Planetarijum. Field Museum je vrlo zanimljiv, posebno deci. Poznat je po skeletu dinosaurusa zvanog Sju (Sue). Art Institute of Chichago čuven je po zbirci impresionista i postimpresionista, kao i po fantastičnoj zbirci maketa enterijera. Muzej savremene umetnosti je takođe vrlo zanimljiv i vredan pažnje.

Restorani

Važi mišljenje da se u Americi jede samo junk food. No, to je apsolutno netačno. U Americi se jede fantastično. Bilo da jedete u jeftinim ili skupim restoranima, konkurencija je toliko velika da promašaja gotovo da nema.

Amerika miriše na hranu. Gde god da krenete, prate vas mirisi pomfrita, krofni, sladoleda. Užasno je teško odoleti iskušenjima. Čikago je poznat kao grad u kome se posebno dobro jede. Sa više od 9000 restorana i 4000 barova i klubova, teško da može da se desi da ne nađete ono što želite. Svakako ne treba da propustite bar jedan pravi američki obrok, po mogućstvu kasni doručak (kembel supa, mleveno meso s pasuljom i pomfritom), zatim čizburger s plavim sirom (ludilo!), kafu u Starbucks-u, suši, tajlandsku hranu ili šta vam već padne na pamet. I cheesecake i donuts i sladoled i mafine i…

Objavljeno u Ambijentima

I dok su neki od nas jedva čekali da zima, skupa s hladnoćom, izmigolji iz naši života, Mirko je uživao u sasvim drugačijem ambijentu – ugodnoj i blagoj klimi kojom se diči Doha, glavni grad Katara, državice uglavnom poznate po crnom blagu i, shodno tome, dobrom budžetu. Željan pustinje, pijeska i dina, on se uputio u nepregledna prostranstva katarske pustinje i s turističkom agencijom čiji vozači turiste zabavljaju raznim vratolomijama sa skupocjenim terencima pogonjenima na sva četiri kotača, došao do granice sa Saudijskom Arabijom, gdje priroda postaje bitno surovija. Prikupljanje još boljih dojmova naprasno je prekinulo nekoliko kapi kiše, kojih su se organizatori prepali kao tornada, pa su se brže, bolje, pokupili iz kampa za ‘okrjepu’ smještenog usred pustinje, jer poznato je da nakon kiše u Kataru pljušte i saobraćajke – ‘Dovoljno je pljunuti na cestu i netko će prosklizati’, kaže Mirko ….

Napokon … Pijesak … Dine … Pustinja …

Budući moj kolega znan kao Slawe još uvijek nije sredio auto, a u pustinju se ne ulazi bez automobila s pogonom na sva četiri kotača i debelog poznavanja vožnje po pijesku (recimo nešto kao otprilike vožnja po ledu i snježnim zapusima bez lanaca), nije nam preostalo ništa drugo nego da pronađemo agenciju koja bi nas tamo odvezla. Plan i program ukratko je vrlo jednostavan - provozaju te po pustinji, malo trčkaraš po dinama, poklopaš nešto s tradicionalnog menija i ideš doma.

Uglavnom, utrpali su nas u nekoliko terenaca i krenuli smo izvan Dohe, prema pustinji, dinama i pijesku. Inače, Doha je, tamo gdje navodnjavaju zemlju, vrlo zelena, ali, izvan takvih zona grad je to smeđ i prašnjav. Ipak za razliku, izvan Dohe, katarskog glavnog grada, postoje samo dvije boje. Smeđa (glina, pijesak) i zelena (šikara). Ukoliko umjesto pijeska staviš, recimo, kamen, dobivaš krajolik kakav je Dalmatinska Zagora.

Ustvari, valja dodati i još jednu boju. Treću – sivu boju asfalta. Ceste su im same ravne crte. Od grada do grada kao po ravnalu. No, vratimo se mi terencima i pustinji. Čim te dovuku do pijeska, iskusni vozači ispušu gume na luksuznim džipovima i krenu u vožnju po pustinju. Vozikaju te gore, dolje, po dinama, klize bočno po njima i rade svakakve gluposti koje će impresionirati nenavikle turiste.

Navodno u Dubaiju vozači za turiste rade još i bolje stvari, što ne treba čuditi jer tamo je i turizam daleko razvijeniji. Cijela ruta išla je od Dohe, preko Messaiida do Khor Al Adaida koji oni to zovu Inner Sea, ali to je u stvari tek morski rukavac.

Cijelo područje je pod nepreglednim količinama pijeska, ali različitim vrstama pijeska. Za vrijeme oseke mogu se vidjeti velike ravne ploče vlažnog tvrdog pijeska, skoro pa blata, a okružene su dinama sačinjenim od sasvim suhog pijeska. S druge strane kada dođe plima zaravni postaju pravim močvarama ili barem plitkim jezercima.

Nakon vožnje po pijesku napokon smo pušteni na čik-pauzu, odnosno foto-pauzu, kako već tko želi. Prva pauza je bila na vrhu dvadesetak metara visoke dine. Kada dođeš do njenog vrha najednom se nađeš gledajući u dvadeset metara duboku rupu na strmini od barem 60 posto. Dina strmoglavo pada ravno u more, odnosno u baru nastalu na jednoj ravnoj ploči (pročitaj prethodni pasus). Tu nastaje neopisivo oduševljenje dječice koja po pijesku gacaju po prvi put u svome životu.

Iako je na vrhu pijesak sasvim tvrd, čim staneš na strminu, toneš najmanje do gležnjeva, a pijesak je tako sitan da se zavuče baš posvuda, ali kada malo otreseš čarape i tenisice, odjednom ga nema nigdje. Tada dolazi spoznaja kako je onda bolje da se izuješ i gacaš bos po glatkom pijesku.

U nastavku ture po dinama, imali smo ‘gumi defekt’, to jest – guma nam je otišla k vragu. To je bila prava prilika da krenemo u kratku skitnju okolicom dok dežurna ekipa ne sredi problem s gumom. Uskoro smo se popeli na malu uzvisinu i naišli na dinu. THE DUNE. Onu pravu, s Arakisa. U redu, pretjerujem. Ali to je bila prva ‘originalna’ dina po kojoj smo gazili, bez tamo nekog mora pokraj nje …

Na kraju smo stigli do Khor Al Adaida, pogledali ga s visine i okrenuli se natrag. S druge strane je Saudijska Arabija, a tamo je pustinja totalno drugačija - kamen i pijesak, sve puno ljutih zmija, škorpiona i slične zvjeradi. S Katarske strane goli pijesak, pun soli i sumpora, gušterčići i zmijice. I to je sve. Čini se da Saudijci nemaju samo opaki režim, nego i prirodu!
U sred pustinje je kamp za predah u kojem se može osvježiti bezalkoholnim pićima koja su pravi svjedok sveprisutnosti globalizacije …

Kamp za predah, smješten je u uvali dine, na obali Perzijskog zaljeva. Nažalost ovaj put nije bilo ništa od kupanja. Stigli smo tamo, zezali se, poklopali nešto i onda shvatili da nemamo više vremena. Još su nas na brzinu utrpali u terence jer je trebala početi - KIŠA.

Već dok smo mirno sjedili u kampu, osjetili smo tu i tamo pokoju kap. Organizatori su odmah poludjeli. Kao da iščekuju tornado. Pričaju o pljuskovima koji su u pustinji snažni i obilni. Međutim, bila je to lažna uzbuna - na kraju je palo tek par kapi, brisači su radili par puta i svi su odahnuli. Ovdje nakon kiše odmah pljušte i saobraćajke. Dovoljno je pljunuti na cestu i netko će prosklizati …

Dok mi iz pustinje - svi u pustinju …

Inače, mi odlazimo iz pustinje, a svi ostali idu u nju. Baš tih je dana u Kataru nastupilo vrijeme praznika (Eid), pa je dan kad smo otišli do pustinje bio neradni. Takav je bio i ostatak tjedna, bar za njih, a to tamošnji stanovnici koriste kako bi ‘otprašili’ u pustinju, sa ‘Quad’ bajkovima i buggyjima na prikolicama. Zemlju uz cestu preplavilo je more šatora u kojima izletnici provode vrijeme između natjeravanja se po pijesku. Uspjeli smo vidjeli smo i par deva. Što rade s njima … e to nisam htio pitati …

Glavni grad Gran Canarije spoj je modernog življenja i mediteranskog šarma. Nudi bogat noćni život i uživanje u blagodatima oceana i sunca.

Las Palmas broji populaciju od oko 400 tisuća stanovnika. Ima sva obilježja zapadnoeuropskih gradova i šarm mediteranskog grada. Male uske ulice, malo mjesta za parkiranje, mali romantični restorani te lijepi kafići s odličnom kavom glavna su mu obilježja. Po broju butika i trgovačkih centara moglo bi se zaključiti da su Španjolci ludi za shoppingom. Gotovo svi svjetski kreatori i svi poznatiji brandovi imaju svoje predstavnike u Las Palmasu. Zanimljivo je i to što u trgovinama odjećom nalazite i zimsku kolekciju, iako tempertura gotovo nikad ne pada ispod 20 stupnjeva.

Najpoznatija pješčana plaža u Las Palmasu zove se Playa de Las Cantreras. Udaljena je svega par minuta hoda od glavnog trga koji se zove Santa Catalina, a proteže se na oko 3 kilometra. Odmah iznad plaže nalazi se šetnica koja odvaja plažu od hotela i kafića. U blizini šetnice su i pojedine ruševne kuće. Teško je ne primijetiti kontrast i blizinu najveće raskoši i najveće bijede. U gradu postoji mnoštvo kulturnih sadržaja, muzeja, festivala, koncerata, kazališta i kina. Hodajući po šetnici Playa de Las Cantreras doći ćete do novoizgrađene koncertne dvorane Alfredo Kraus. Nalazi se na samoj obali, a radi se o zaista impresivnoj građevini izgrađenoj od prirodnog kamena.

Ukoliko vas zanima noćni život, najbolje je da odete u mjesto koje se zove Playa del Ingles ili Plaža Engleza. To malo mjesto je „tvornica“ turizma i broji čak 11 shopping centara u koje navečer svi izlaze. Sve što na svijetu postoji od izlazaka, nalazi se tamo. Gdje god se pojavite animatori će vas doslovno vući za rukav i nagovarati da uđete u njihov klub. A kad tamo, glazba trešti, a piće teče u potocima. Gdje god da se pojavite, dat će vam besplatan koktel dobrodošlice. Samo treba paziti, jer svaki idući koktel sve više košta, a jako brzo možete izgubiti kontrolu. Ako ste racionalni, kao i autorica ovog teksta, idete od mjesta do mjesta, povremeno popijete koktel i možete se jako dobro zabaviti za jako malo novaca. Animatori rade na tome da izgubite kontrolu, a ako izgubite kontrolu, izgubili ste i novce i putovnicu.

Preko dana Playa del Ingles je prekrasna sunčana plaža. Ukoliko želite, možete iznajmiti ležaljku ili jednostavno leći na ručnik na slobodno mjesto koje se jako teško nađe. Iako se ponekad čini da je oblačno, sunce je svejedno jako, a pijesak vreo. U 19 sati sve ležaljke misteriozno nestanu, a grad se priprema za noćni život. U blizini plaže, nalaze se mnogi restorani i barovi za ljude svih platežnih moći. Na oko 10 minuta hoda od plaže nalazi se mjesto Maspalomas s pješčanim dinama kao u Sahari.

Kanarski otoci su arhipelag od 7 otoka, a pripadaju Makroneziji. Nalaze se na Atlanskom oceanu, na sjeverozapadnoj obali Afrike. Bliže Africi odnosno Maroku i zapadno Sahari nego Španjolskoj. Iako geografski pripadaju Africi, politički pripadaju Španjolskoj odnosno Europskoj uniji. Važeća valuta je Euro. Hrvatima nije potrebna viza. Također nije potrebno primiti cjepivo prije putovanja. Klima je blaga, prosječna temperatura zraka je 22 stupnja Celzijeva, te je moguće čitavu godinu uživati na plaži, kupati se i surfati. Gospodarstvo otoka orijentirano je turizmu. Kanarske otoke posjeti više od 10 milijuna turista godišnje. Jako je dobra povezanost između otoka, te sa svim važnijim zračnim lukama u Španjolskoj i Europi. Stanovnici su srdačni i pristupačni. Otoci nude mnogo sadržaja za ljude svih dobnih skupina.