Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

  Nevolja sa prosečnošću je što se brzo navikneš. Zadovoljavanje malim dejstvuje kao heroin, ima boljih zabava, ali niko vam nije rekao. To što smo pobedili Romu je normalno, slaba ili ne, mačkina šapa uvek ima dovoljno snage da poklopi miša. Kod Rome je sindrom malog kluba valjda izraženiji zbog zablude da biti stacioniran u Rimu znači neku nadmoć. Il Capitale, to jest večni grad, je vazda bio fudbalska provincija i to se nikada promeniti neće. Taj čuveni rimski derbi, isfurana zabava namenjena iživljavanju dekadentne omladine nudi odgovor na totalno nebitno pitanje : KO ĆE BITI TREĆI ILI ČETVRTI ILI OSMI U SERIE A. TO zanima navijače drugih klubova koliko i mene pad cena đubretarskih usluga u Novoj Engleskoj.
   Zato miševi, kada su loši, oni su izrazito loši, u njihovom satiranju nema ni trunke dostojanstva. Ali, mi ne igramo u istoj ligi kao Roma. Radi toga, seirenje nad slomom glodara nije obrazac ponašanja kad navijate za Juventus.
   Ad, da…da se vratimo prosečnosti. Nekako postaje normalno to da se nećemo boriti za titulu. Čak i oni najtrdokorniji gobbi, poput moje malenkosti, uhvate sebe kako prate šta će učiniti Napoli, Udinese, Fiorentina, odnosno dal’ će u vozu za četvoro biti mesta za nas sa ivice perona.
   Jebo te, svet izgleda kao loše mesto od kada Gigli, Secco, Ranieri i kretenski porod Agnellijevih drže dizgine. Stežu lire u džepovima, igraju kako Moratti svita. Postajemo lagano kao kafanske pevačice, srećni što za nas ima mesta na repu kolone.
   Ne mogu da se radujem, meni je slaviti pobedu nad Romom, pouzdan dokaz da smrdim na prosečnosti i da to posmatram kao izdvojeni događaj vredan pažnje. Nekada takav kamen šutneš sa puta idući ka cilju, ne zamaraš se njegovim oblikom, bojom i poreklom. Danas sa pomno proučavaš nesposoban da vidiš kako cilja nema…
   Kada to budemo shvatili biće nam teže nego sada, al’to je korak ka svetlosti. Bojim se da je taj dan daleko…

Postoje dve stvari u koje možete da budete sigurni u većini utakmica koje stanovnici kanalizacije odigraju protiv Juventusa. Prva je da će ti cijukavi komedijaši položiti svoje pacovsko srce u zalog za dobar rezultat, kako bi sprali smrad inferirnosti koji ih prati kroz istoriju.  Druga, zacementirana u sećanjima svih nas, da će napustiti teren sa smešnim izrazom lica. 
    Znate koja je to grimasa? Ona koju naivko ima u trenutku kada shvati da je ponovo ispao glup.
    Već sam pisao o fudbalskom klubu Torino, postavljao pitanje u čemu je svrha njihovog postojanja. Sećate se i bloga (potražite u arhivi) o sjajnom smislu za humor Davida Trezegueta. Nekom nadmenom, Mulita bi služila kao dokaz veličine. Nama to nije potrebno. Čak ni kada se valjamo u blatu, okupirani i nenavikli da Milanu i  Interu gledamo u dupe, prstom uvek možeš da upreš u pacove. IMA NEKO GORI.
    Ne moram ni da gledam sutrašnju utakmicu, valjaće se po terenu, udarati mučki, pokušati da izvedu 13 igrača u prvoj postavi. Biće gužva u njihovom kaznenom prostoru, kao na primitivnom plovilu na kome afrički imigranti pokušavaju da se domognu Lampeduse - ostrva koje je valjda predstraža Evropske Unije i tunel koji vodi u život dostojan čoveka. To što oni igraju nije bunker, čak ni u najpogrdnijem smislu te reči. To je ponašanje zeca uhvaćenog u svetlu farova.
    Napisao sam skoro, zgrožen nad činjenicom da neko navija za Inter, da je to isto kao priznati u leksikonu da ti je omiljeni glumac Bata Živojinović. Njegovi filmovi su mešavina podilaženja glupima i humora koji ne dira nikoga. Tako je i sa navijačima Intera, vole loše predstave i nikada ne shvataju poentu. Zaludno se raduju, drugim rečima.
   Navijati za Torino je još gore, to je isto kao otići na koncert Mitra Mirića…već samim odlaskom si priznao da si gubitnik. Čak ni onaj mutant, koji je od neukusa napravio imidž ne može da te prevari da je ono što radiš prava stvar.
   Znate šta je najbolji osećaj pred utakmicu koju mi nazivamo “dresura pacova” a oni “Derby”? 
   To što zavisi od nas, oni sa tim nemaju ništa. Ako pobedimo to je normalno. Ako iskamče koji bodić i raduju se kao da su osvojili lo scudetto, to je zbog toga što smo mi loši. Od tih jadnika zaista ništa ne zavisi.
    Nadmoć nad Torinom, nije dobro što nam je to jedino ostalo. Al’, svaka je uteha dobrodošla.

  DNK ne laže, pobeda nam je u genima.

  Ova, grčke filozofije dostojna misao, je sadržana u mailu mog prijatelja Marca iz Esexa. Pominjao sam ga već, gospodin koji tvrdoglavo veruje da su juventini žrtve skrivene kamere i isčekuje dan kad će nas uz molbu da se ne ljutimo, obavestiti da smo žrtve zajebancije.
   To što smo dupetom uz zid, isturili lice, već neosetljivo na udarce i otporno na masnice i podlive i nokautirali nekoga ko je veći i jači od nas, nije novost. To je stile Juve, uvek kroz istoriju kada su nas proglašavali za vreću za udaranje, mi smo bili ti čija je glava ostala uspravna. Da navijam protiv svog tima ne mogu, objasnio sam u jednom od prethodnih blogova, makar i duboko svestan da je pobeda samo šminkanje bolesnika na aparatima.
   Nama treba neko ko će prekinuti dovod kiseonika i milostivo nebo što će nam pokloniti novi život, makar u odiseju krenuli kao neka niža vrsta, zbog grehova iz prethodnog života. Radovao sam se, možda ne sa onom aurom gordosti koju Bog nama gobbijima podari na rođenju, već kao izmučeni isposnik što je izdržao u svojoj ljubavi iskušenja na koja je stavljen. Iskreno prijatelji, zaboravio sam kako miriše nadmoć, ova družina budala su mi oduzeli taj osećaj. I zbog toga ih prezirem. Jebeš titule i zvučna pojačanja, nas Milan i Inter neće nikada stići, taman Berlusconi i Moratti otkrili da su davno izgubljena braća, kao u španskoj seriji i udružili snage. Svaka prvenstvena trka, ma koliko jadni mediji napumpavali značaj, tek je borba za mesto kraj kraljevih nogu. Niko od nas verovatno neće doživeti da vidi Juventus sa manje titula od milanskih trubadura. Carstva nikada nisu propadala za dve ili tri godine, na lenjiru istorije to je više onih crta nego što većina misli.
   Nije u tome stvar, radi se o principima koji su oblikovali moje shvatanje sveta, načelima koja ti odrede put. Svet nije mesto na kome se slabima oprašta i u kome simpatični prolaze dobro…jebi ga, ne fercera to tako. Hobbs je to divno opisao u svojoj maksimi, i ma kako se trudili da budemo civilizovani, džungla je prirodno stanište homo sapiensa. Zapitajte se ko određuje pravila u bilo čemu i biće vam jasnije šta sam želeo da kažem.
   O pacovima sutra ili u subotu, hoću makar malo da uživam u golu čoveka koga nismo dostojni. Njegov gol je važniji od pobede, bljesak koji za trenutak razbije mrak i pokaže da postoje stvari koje mogu biti bolje, samo su toliko daleko da smo ih zaboravili.

   Mini kviz za ponedeljak popodne :
 
   Claudio Ranieri na klupi Juventusa vas podseća na :

- vozača trolejbusa za volanom Ferrarija
- noćnog čuvara koji se boji mraka
- jednorukog hirurga
- dijabetičara u fabrici čokolade
- političara u crkvi
- nevine devojčice na svingerskoj večeri
- homoseksualca na godišnjoj paradi skinsa
- Amiša na snimanju porno filma
- Georga Busha na sastanku Mense
- Batu Živojinovića na dodeli Oskara
- Thompsona (ili kako se već zove onaj promoter tolerancije i dobrosusedskih odnosa) na Ravnoj Gori
- Baju Malog Knindžu (šta je zbilja sa tom seljačinom?) na Thompsonovom koncertu
- smetlara u Napulju
- Yao Minga u “fići”
- Šabana Šaulića u milanskoj ‘Scali’

  Šta god zaokružite u pravu ste. On tamo jednostavno ne pripada. Verujem da se “Stinkerman” svako jutro budi kao prosjak kome su preko noći obukl kraljevsko odelo. Tesno mu je, žuljaju ga cipele, steže ga kragna ali trpi i plaši se trenutka kada će se čarolija raspršiti. Ovaj siromašak se ukrcao u voz koji juri prema provaliji i ne bi bio problem da se surva sve sa pozlaćenim sedištima i finim escajgom u kolima za ručavanje. Ali ne prijatelji, matora drtina će iskočiti pre kraja balade i mirno odšetati da krcka penzijicu. U pomahnitaloj kompoziciji sa pijanim mašinovođama ostajemo mi, vezani za sedišta poput blaženih ovaca što sa budističkim mirom i poverenjem gledaju u vuka koji je upravo prekinuo sa dijetom.  
   Šta hoću da kažem?
   Pa to da je šteta napravljena, da niko nema ni pravo ni mogućnost da kaže : “Izvinite pogrešio sam peron, ne putujem u ovom smeru. Hoćete li molim vas da prikočite da izađem, nastavio bih pešice”. Tu privilegiju ima samo par bitangi i njihov privatni trener. Mi ostali uskoro polećemo, o sletanju ne razmišljajte jer niko ne zna koliko je ambis dubok.
   Ko preživi, pričaće.

  Napulj?
  Kažu da se tamo čovek budi srećan jer mu nebo miluje zenice u onih prvih par slatkih trenutaka dok ostaci sna još igraju u svesti. Pričaju da to treba doživeti, tih par trenutaka nepomućene radosti. I to je sve, uskoro misao o stvarnosti kao i miris smeća koje ti se baškari pod prozorom te nateraju da shvatiš gde se nalaziš.
  Jer tone đubreta koje zapljuskuju obale zaliva su stvarni gospodar Napulja. Upravljaju životima, komanduju čulima, kao u nekoj PC strategiji, gutaju komad po komad slobodne zemlje.
  Jednom je tamo stolovao izaslanik kakvog fudbalskog Boga na zemlji. Bojili su sive zidove u njegov lik, činilo se da će ih izbaviti iz ovozemaljske tuge. Kratko je trajalo, razapeli su ga i polili katranom, mrzeli su ga istom onom strašću kojom su mu celivali noge. U tim krajevima menjaju raspoloženje kao čarape, pali anđeo je to najbolje osetio.
  Šta se promenilo od Diegovog vremena? Baš ništa, čovek se i dalje povlači pred crnim kesama koje zaudaraju, Camora i dalje naplaćuje svež vazduh i upravlja tim čudnim delom Italije kao dedovinom. Sude i presuđuju, mnogo efikasnije od lenjog i sporog italijanskog sistema.
  Tamo putujemo sutra i valjda prvi put se plašim jedne utakmice. Priznajem, poželeo sam par puta da ova reprezentativna pauza potraje. I sada je strah tu, tumara po stomaku, pritiska creva, gricka samopouzdanje. Kad se rodite kao Juventino, ubace vam aroganciju pobednika i nagon za održanjem u onu korpicu u kojoj vas iznose iz porodilišta. Prethodno vam Bog to daruje u vidu DNK. Opremi vas za život na jednoj nesavršenoj planeti u kojoj često između vaših leđa i zida ne postoji ništa drugo, nema odstupnice.
  Prošle godine bili smo u sličnoj situaciji pred put u večni grad. Uvek sam posmatrao Rim kao grad večnih gubitnika, pa čak imam i teoriju da je tako dobio nadimak. Kako to obično biva zavalili smo im šamarčinu koje će se sećati svaki put kada ugledaju kombinaciju crne i bele boje (vidi blog “Šamarčina na Olimpicu).
   No tada me nije bilo strah…danas jeste, jebeno me je, prijatelji strah.
   Dal’ od smeća haluciniram ili me smrad sopstvene nesavršenosti i nepoverenja u genetski kod ovog tima parališe, ne znam.
   Subota dolazi sutra…zar već?

  Znam da je mnogo vas imalo istu dilemu u nedelji velikog potopa…IMA LI OPRAVDANJE ŽELETI DA VAŠ TIM IZGUBI UTAKMICU, AKO ĆE TO UBRZATI ŠUTKU ZA DRUŽINU BUDALA KOJA SE USPUZALA NA VODEĆA MESTA U JUVENTUSU?
   Nije baš šekspirovska dvojba ali ume da razori način razmišljanja čoveka. Tačnije, da dovede u pitanje sistem vrednosti koji je društvo urezalo u naše duše, kao vodič za delovanje u svakojakim situacijama što ih servira obesni život.
   Treba li pružiti ruku psihopati koji se davi?
   Zaslužuje li begunac od gneva obespravljenih da mu spasete život?
   Ima li zdrav razum ishodište u onoj otrcanoj da niko nema pravo da gospodari tuđim životom?
   Nije to tako strašno al’ opsednutost ne stepenuje nesreću. Poraz kluba je u mojoj glavi gori od sloma berze u SAD. Između toga da zgazimo Sicilijance na Comunale i toga da me samog zgazi promenjiva kamatna stopa koja uslovljava bitisanje moje porodice u slatkom stančiću, ja više razmišljam o ovom prvom. Jednostavno, moj sistem vrednosti, sem bucmaste i iskliberene Hane Jovanović ne poznaje ništa što bi moglo da dotakne lestvicu na čijem se vrhu ugnezdio Juventus.
    Utekao sam od teme? Može i jednostavnije, priželjkivali ste gol Palerma u 85. minutu verujući da će to izvaditi katru u jednom pravcu za Secca i Ranierija? U sebi ste negde gajili nadu da će neki bezveznjak iz Gruzije neočekivano postati dželat glupana i tupana koji upravljaju Juventusom? Pravdali ste takvu užasnu misao ljudskim nadanjem da pad u blato znači da svaki sledeći pokret mora da podseća na ustajanje?
   Vodili ste se zdravom logikom da svaka zdela govana ima dno?  Razumem vas, prijatelji.
   Ja nisam mogao, moj genetski kod funkcioniše drugačije. 

   Daj da pobedimo pa da ushićenog Ranierija zgazi tramvaj. Da mu ne nanese vitalne povrede ali da mu završi karijeru na našoj klupi. 

   Daj da osvojimo tri boda, pa da neka suluda gerila otme Secca i drži ga jedno par godina dok oformimo tim dostojan Juventusa.

    Daj da napunimo težake sa Sicilije, pa neka Gigli zbunjen našom dobrom igrom zaluta u neki penzionerski dom gde će mu se svideti, i tu ostane do 100. rođendana.
  

     Jebi ga, ne mogu. Ubijen sam i lud od jutros, pričam nepovezano i glasno, zaposleni se zgledaju. Shvataju, saosećaju u direktnom kontaktu…verovatno će se popodne smejati budali.
   Ne možeš od toga da pobegneš, HOĆU DA POBEĐUJEM UPRKOS RANIERIJU, SECCU I UDRUŽENJU MORONA KOJI SU USPELI U ŽIVOTU…to ti je kao ono kad pred tobom stoji kolač, najedeš se poslastice a trešnju na kraju, ko jebe, poješćeš je u slast al’ može i bez nje. Tako i sa nesposobnim bitangama, naravno da želim da im vidim leđa no protiv svog tima ne mogu.
   Ne mogu ni da pišem…mnogo boli.

  “Nema zemlje za starce”.

   Pozajmio sam naslov ovog filma jer se osećam kao pasionirani igrač šaha i domina u penziji. Kao omatorela drtina sa naherenom sivom beretkom koja pljuje na vlast i potajno glasa za istu. Kao pogurena prilika što širi karakterističan miris životne jeseni. Sazrevam, govori moja baka Stana kad je pitaš šta se to oseća, misleći na odurne mirise iz susednog stana u vreme ručka.
   Ne nije Hana, nije to što pored 150 zaposlenih i njihove dece, ja bivam dovoljno sebičan da mislim na porodicu svoje dupe. Kažu da egoizam dolazi sa godinama.
   Nije to, braćo i sestre, mene je moj tim učinio starim za svega par nedelja. Nije da nisam očekivao, al’ na zlo nikad ne navikneš, ne oguglaš. U ljudskoj je prirodi nada da ćemo izbeći ne samo kaznu, već i svakojaku nesreću. Zato se kaže da se loše stvari obično događaju drugovima.
   Evo, skupljam mrvice hrabrosti da ovo napišem već par nedelja. Kao ono kad si klinac i preturaš po džepovima u ormanu da ćeš naći neku zaboravljenu kintu. Tako i ja…pokušavam da pronađem zrnce optimizma, da podgrejem nadu kao stvrdnuti burek koji će na vatri postati podnošljiv, dok prazna creva jauču. Gledao sam jedan beznadežno loši Juve. Nije to prvi ni poslednji put jer opsednuti nikad ne priznaju da je došao kraj (kad ste videli kockara koji se nije vratio ruletu). Tresao sam se zureći u ponižavanje po jebenoj Belorusiji, u sudaru sa timom koji se finansira proizvodnjom traktorskih guma. Onih što se muče po zaleđenoj zemlji, pokušavajući da prehrane par siromašaka. Hrana ne uspeva u poslednjoj evropskoj diktaturi.
    Videli ste predsednika? Više liči na švercera deviza nego na političara. Umesto čvrste i zdrave valute on trguje ljudskim sudbinama, menja ih i gnječi, u svom ludom naumu da ozvaniči svoju večnu vladavinu. E. to je za zemlja, za one što su pocepali knjigu iz geografije.
    Fudbal u Belorusiji? Pa, popularan je koliko i boćanje kod mene u Šumadiji. Tamo se nesrećnici, što pikaju loptu, kriju po hladnim haustorima iz prikrajka posmatrajući hokejaše koji šetaju najbolje ribe. Rodi se poneki što ima dovoljno talenta ali i teču u državnoj bezbednosti da dobije kartu za zapad. Recimo, fudbaler pod prezimenom Hleb. Simbolika, baš to Belorusi nemaju, iako im se najbolji igrač tako zove. Nebo ponekad ima fantastičan smisao za humor.
    Ne stari se prijatelji za 90 minuta, niko nije toliko lud. Ali, sedam dana pre toga, bod nam je oduzeo verovatno najodurniji golman svih vremena. Walter Zenga je vlasnik ružnog liga kombinovanog sa originalno lošom frizurom. U italijanskom leksikonu mržnje je zaveden kao budala koja je prokockala plasman u finale svetskog prvenstva 1990. Stariji se sećaju kako je kokainskom zavisniku Claudiju Cannigi poklonio gol i pogurao Maradonu i grupu građana ka završnici. U mojoj knjizi blamova podveden je čovek koji je rešio problem horde prelepih devojaka u Italiji koje se poput leptirica lepe za fudbalere, tako što se oženio Rumunkom. Dečko je talenat, priznaćete.
    I tako prijatelji, kombinacija traktorista, zavodnika u Drakulinoj zemlji me je dovela do poznog doba. Mislio sam da sam video sve, pamtim kao kornjača. Bili smo i ranije u blatu, glava nam je tek virila iz govana…ali nikada nisam mislio da ćemo se udaviti. Mene su učili da mi Juventini imamo sedam života…sada, braćo i sestre, nisam više siguran. I jebeno se bojim…
    Razmišljajte o tome…

  Ne volim Ruse. Tamo je ljudski život jeftin poput kamenjarke na Pigalu. Država liči na ogromno stopalo koje nemarno gazi mravinjak. U Rusiji se ratovi vode kroz alkoholna isparenja, soldati staklenih očiju pokušavaju da pobegnu na nebo u drušvu civila. Svi su šrafovi jednaki, uniformni i lako zamenjivi.
  Postoji i manjina koja je okusila božanski nektar usput silujući majčicu zemlju, cedeći i poslednju kap mleka iz njene utrobe. Takvi imaju tapiju na tuđe živote, u dokolici kupuju klubov i rasipaju ukradeno. Kako je jedan od njih rekao, ljudski vek je kratak a nikada ne znaš koliko ćeš trajati. Ždere se sa trpeze koja se ne prazni, jedino će se podbula lica ugojenih gostiju menjaju. Za svaku stolicu red je dugačak, ista je predstava na repertoaru, no monarhu ponekad dosade isti glumci. Angažuje nove amatere, čisto razonode radi. One potrošene obično stave u kavez, za primer i zabavu dokonog plebsa.
   Zato je ono remek delo čoveka koji je veliki koliko i klub za koji navijam važan. Da pokaže da primitivizam uvek ustukne pred jačim od sebe. Da naglasi da delo majstora vredi više nego milioni dolara što bazde na gas. Da stvari postavi na svoje mesto, da zatvori vrata dvorova skorojevićima bez pedigrea.
   Dug je put do Sankt Petersburga, do tamo se i avioni umore. Imaće o čemu da pričaju. Uz gledanje u dupe moskovskih klubova, jednu jeftinu pobedu nad Bayernom ovo je ključni detalj njihove istorije. Raison d’etre siromaška koji hoće da pukne od prežderavanja. Samo su stavljeni tamo gde im je mesto.
   Pinki je video Tita, Rusi su videli Del Piera…dovoljno za jedan život.

  Sujeverje i teorija zavere su kao brat i sestra u glavama opsednutih. Savršen su par, kao Stanlio i Olio, Bob Rock i Alan Ford, Zagor i debeli pasivni Meksikanac sa kojim živi u močvari.
  Hoćete primere?
  Marko iz Esexa tvrdi da su poslednje dve godine pod okupacijom budala samo skrivena kamera, i očekuje da će se navijačima Juventusa uskoro obratiti neki nasmejani voditelj pojačan napumpanom plavušom. Smejaće nam se u lice a mi ćemo biti srećni što farsopoli, Ranieri, Secco, Gigli i ostale sablasti nisu stvarnost. Na moje pitanje hoće li osetiti samo olakšanje, rekao je, bes sam potrošio…mržnja, kao manja zver ustukne pred prezirom.
  Myles, ludi Irac iz Dublina koji nikada nije otišao ni na jednu utakmicu na ostrvu, ali zato gleda Juventus svake druge nedelje duboko veruje da je Alessio Secco navučen na Football Manager, strategiju na PC. Pre neki dan je ozbiljno izjavio da sumnja da sportski direktor našeg  ima  igricu iz 1999. i da mu treba poslati novu verziju kako bi prestao da dovodi islužene igrače koje niko drugi neće.
  Vins, Sicilijanac iz New Jerseya koji nikada nije video rodno mesto svog dede ali biološki časovnik navija na italijansko (srednjeevropsko) vreme, bulji u ekran koji isijava utakmice Juventusa i pita se postoje li zaista ljudi kao Toni Soprano koji bi sve nas (za pristojnu naknadu) kolektivno oslobodili muke a Juventus loših ljudi u upravi i klimoglave lutke na klupi.
   Ima nas dosta, mene recimo nećete ubediti da čelnici Juventusa nisu na platnom spisku Maxa Morattija. Posmatram ih kao larve koje nagrizaju naš sistem iznutra, trudeći se da oštete DNK rođenih pobednika koji nam je da Božjom milošću na rođenju.
    Svi smo odrasli ali pagansko gledanje u nebo nema veze sa godinama. Svi koji me poznaju reći će da sam racionalan čovek, osim kad igra Juventus. Nikada ne psujem u prisustvu drugih ljudi, ne pravim nagle pokrete pred ženom i sitnom decom, režim u sebi dok gledam švedske drvoseče i danske zidare kako srljaju u propast…slučajni prolaznici u gladijatorskoj areni, kakva je italijanski fudbal. Oblačim srećne majice, pokušavam da potkupim nebesa, činim dobra dela nadajući da će ih sudbina vratiti Buffonu i Del Pieru. Trošim prekomerno na stvari koje neću obući uveren da od moje volje i teško zarađenih zlatnika nešto zavisi.
    Svi smo prošli paljenje cigarete u određenom minutu, pozivanje na prirodne analogije, talične rituale, okretanje glave u trenutku kada se capitano sprema da šutne penal, pokušaj da se, kao na Play Stationu, navede pritiskom na zamišljeno dugme lopta u mrežu protivnika.
    Godine prolaze…i dalje pokušavam. Ta kombinacija sujeverja i teorije zavere za nervni sistem je mešavina opasnih materija čija se reakcija ne da predvideti. Ma koliko spolja takvo infantilno rasuđivanje olakšavalo mozgu nesposobnost da logikom uredi naš unutrašnji svet…sa druge strane pretvara se u grozničavi fatalizam, nikada ravnodušnost već nešto kao nevoljno prepuštanje. Kada svane ponedeljak obično se malo stidim nekog postupka, ali teram dalje, čekam petak popodne da otključam beštije unutrašnjeg rastrojstva i zbacim masku.
    Treba li mi opravdanje?
    Navijam za Juventus, dovoljno je.

  Obično je tako kada otvore luna park. Sve blješti, radnici su nasmejani, brbljiva deca hoće sve i odmah, šećerna vuna još nije užegla. Najebu jedino roditelji, olakšaju im džepovi ali još ne razmišljaju o praznom novčaniku. Idila jedna…čovek bi pomislio da su se rajski vrtovi zapatili greškom na ovoj našoj nesavršenoj planeti. 

Utisci nakon svečanog otvaranja?  Razlikuju se, kao i obično.

Zavisi od toga šta ste očekivali.

Inter je recimo uspeo da ukrade žetone, Milan se vozio na karuselu ali su, sve sa Ronaldinhom išutirani kada je otkriveno da se švercuju, Roma je sa strane gledala kako se bogati zabavljaju i prevrtala po praznim džepovima. Moj Juve je kao mlad majmun, želeo da proba sve, udarali smo u krušku, degustirali smo sve od kokica do zašećerenih jabuka. Na kraju nas je zaboleo stomak, ispovraćali smo se kraj puta i nevoljno otišli na spavanje, ispraćeni podsmehom lokalnih bitangi odevenih u depresivne ljubičaste dresove. 

 Razumete šta hoću da kažem?

Niko nije posebno profitirao, napunila se kasica vlasnika luna parka a raja se nagutala jeftine zabave.  Italijanski fudbal je kao omatorela kurva, svake godine nanosi sve deblji sloj šminke ali je mušterija sve manje. Naš bordel zvrji prazan jer je usluga na niskom nivou, kamenjarke su zamenile skupe prijateljice noći, posteljina se retko pere a službenice izvoljevaju. Čak nas je provalio i zalizani Portugalac po imenu Tiago, ponosni vlasnik pretplatne karte za Juventusovu klupu. Dobro plaćeni penzioner koji je zavoleo noćni život Torina (koji je na nivou zabave petkom uveče u varošici na severu Albanije) je zaključao dobroćudnog naivnog čičicu Giglija, čoveka kome su naredili da postane predsednik Juventusa. On je nešto kao stečajni upravnik velike firme koju su razmaženi i slaboumni naslednici Agnellijevih doveli na prag propasti. Tiago je okrenuo ključ, Gigli je ostao zaključan u klonji koja bi po prirodi stvari trebalo da bude njegovo prirodno stanište. Što reče jedan duhoviti prijatelj, Lusitano koga su predstavljali kao čarobnjaka, je zaboravio jedino da pusti vodu. Časnu starinu koja se u fudbal razume kao Berlusconi u zakone je spasao Del Piero. Pravi čovek na pogrešnom mestu. Od svih velikih stvari koje je Ale uradio da Juve održi u životu…ova je najmanja, nikome nije bila potrebna. Čiča je mogao da ostane u blizini WC šolje, trebalo je samo poslati Secca i Ranierija da mu se pridruže. U tišini kenjare mogli su do mile volje da analiziraju još jedan fantastični prelazni rok. Mogli su da postave i Mellbergovu sliku da osveže atmosferu. Ali nećemo reći ni reč protiv bradatog Šveđanina koji liči na najsporijeg drvoseču iz dubine skandinavskih šuma. Ništa kriv nije…on je samo uzeo ono što mu je ponuđeno.  

Dobri Bog mi je svedok da nisam bio impresioniran Tiagovim dolaskom. U ponoćnim raspravama sa svojim prijateljima rasutim po vukojebinama dobre stare Evrope, zamišljao sam klasični kišni dan u Lecceu ili Calabriji..To je jedan od onih dana kada je protivnički bek ljut, kada publika sipa uvrede na čudnom dijalektu koji ni profesori italijanskog ne razumeju. To je kolo kada je crno beli dres komanda za divljački napad na nečiju nogu i karijeru. E, nekog od tih dana u vojsku se računaju samo batice sa mudima, oni što umeju da podignu glavu, progutaju blato i uzvrate neprijatelju. Tiago mi prosto nije ličio na nekog takvog…  

Sada? Menjam mišljenje, uradio je jednim okretom ključa više nego svi mi jebeni navijači za ove dve godine koliko nas gaze i ponižavaju.   Platini, Bonyek, Montero, Moller, Nedved…lista je večna, to su oni što nisu rođeni sa znanjem italijanskog jezika a pribavili su ulaznicu za istoriju religije kakva je Juve. Sada je i Tiago jedan od njih, doduše ne driblingom, golom ili asistencijom, već nepristajanjem da savije glavu.  

Hvala ti od neznanca prijatelju. Complimenti. Od obespravljene gomile koja nije imala prilike da te vidi kako igraš ali naša vera pratiće te gde kod budeš pikao loptu, bez obzira kako to budeš činio. Ti si od juče, jedan od nas, jedina vredna stvar u jebenom luna parku, kada se svetla ugase.   TIAGO, UNO DI NOI.